Prvi izlaz za Rozarito

by Ivan Tokin

264 pages, Paperback

Published March 19, 2026

About the author

Ivan Tokin (1971) je savremeni srpski pisac, živi i radi u Beogradu.
Objavio je četiri romana,
Najnormalniji čovek na svetu (2014)
Pas (2017)
Neli (2019)
Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni (2025)

i tri zbirke kratke proze,
Molekuli (2015)
M2 Multiverzum (2018)
Prvi izlaz za Rozarito (2026)

Ivan Tokin piše o limunu, galebovima, gladi, o čamcima, vampirima, vukovima, Deda Mrazu, Spajdermenu, psima, poštenom svetu koji gleda svoja posla, motorima, automobilma, ljubavima kojih se i smrt plaši, plaćenim ubicama, ili pripadnicima đumbir elite.
Svet u njegovoj prozi nije veći nego što jeste, ali tesan mu je, to je jasno, i iz te nelagode nastaje stvarnost u kojoj nas nasmejane vodi po ivicama ponora.
Autor ne opisuje osećanja, već uslove u kojima ona nastaju. Zato humor nije šala, nasilje nije spektakl, a nežnost je svedena, tiha sila koja drži ovaj svet na okupu.

Reviews

[Vanja Šušnjar Čanković]

Ne znam zašto prema Tokinovom pisanju nisam razvila ljubav na prvi pogled, odnosno prvo čitanje, uprkos svim predispozicijama da se upravo to desi. To je sad najmanje važno. Presudno je što nisam odustala i što je taj čovjek u stanju da me s takvom lakoćom izvuče na suvo svaki put kad potonem. I to tako da ponovo udahnem punim plućima i prihvatim život i svijet i ljude onakvima kakvi jesu bez obzira na sve njihove nesavršenosti.

Fascinantan je način na koji on opisuje i naizgled sasvim trivijalne stvari poput toga kako sprema jaja na oko ili kako može napisati pjesmu o čovjeku s naočalima i suvom mesu koje izlaže u novoj, čistoj vitrini ili kako dok vježba u teretani razmišlja o sočnom i hrskavom prasećem pečenju od kojeg ti krene voda na usta. On sve to pretvara u čistu književnost i vraća vjeru u jedan običan, prosječan, dosadnjikav, svakodnevni život. Onaj za koji nas danas pokušavaju uvjeriti da je beskoristan i neuspješan.

Hvala mu što nas podsjeća na svu ljepotu nježnosti i punokrvnost življenja u momentu. Hvala mu što me svaki put pronađe u pravom trenutku, što me razumije i što me snažno primi za ruku.

"Miris je, ako mogu da budem toliko slobodan da vam tako objasnim, ako ste nekad u životu pekli prasetinu u rerni kod kuće, pa ako ste je možda pekli trista puta, e onda možete da ne priđete rerni dok ne osetite odgovarajući miris - e tako miriše - na reš pečeno praseće meso. Uđem, nema nikoga. A na policama, prasići. Ispečeni, isečeni na idealne komade, poređani kao srušene domine, kožice im se sijaju kao dukati, i mirišu, mirišu preterano, na reš, na masno, na meso, mirišu na žrtvu, na greh."

[Miloš Milenković]

Kada bih nasumice otvorio zbirku bez korica i bilo kog podatka, i počeo da čitam - znao bih da je Ivan to pisao. Neguje stil pripovedača svakodnevnice, rastvara dane, ne na sate ili minute, već na nano sekunde. Sviđa li se što u njegovim pričama vreme stoji, tako da narator ima svu slobodu da objasni kako neko prelazi ulicu, peče pile, pije viski ili sluša muziku. To što radi, to je hirurški precizno. To je Ivan Tokin.

[Aleksandar]

I tried giving this book a real chance as I loved Tokin’s first book, but this book is just a low-quality bunch of stories that were in most cases completely pointless. I did love his writing style and I still apreciate it at times, but the stories lack main idea from the start to the end, cohesion and connectivity of ideas. Very easy-going and fluid writing style has reached its peak in this book but in a negative way. Still, I cant recommend enough his first book “Najnormalniji čovek na svetu”. This one was just a low quality attempt to ride the wave of the past success.

[Dubravka]

Izlazak Tokinove nove knjige uvek je praznik. Ovu sam očekivala sa radošću i donela mi je radost. To je jedna od onih knjiga koje svesno čitate što sporije da bi čitanje što duže trajalo i da biste uživali u doživljaju svakog detalja, mirisa i boje. "Prvi izlaz za Rozarito" potvrđuje da Tokina s razlogom zovu hirurgom svakodnevnice i princem nežnosti.

[Jelica A.]

Nekako, posle knjiga: "Najnormalniji čovek na svetu" i "Pas", sam očekivala više. Nisam oduševljena ni sa druge 2, koje su prethodile ovoj, ali ova me baš nekako razočarala. Kao da je napisana, eto, reda radi.

[Jovana Radić]

Увек је посебна чар читати Токиново писање. Из стране у страну исписује се нечија свакодневица, увек уз неку реченицу која нам остане пред очима, као поента или преиспитивање.