Krik

by Ana Atanasković

Autorka romana Moja ljubav Nikola Tesla i Zmajeva žena

Roman o tajni života i ženi čija žrtva inspiriše

Godina je 1915. Srbija je razorena ratom i tifusom. U takvom okruženju Elizabet Makbin Ros, požrtvovana doktorka koja je srce poklonila Srbiji, vodi svoju poslednju bitku. U mislima piše pisma Nadeždi Petrović, koja je istovremeno u paklu valjevske bolnice. Pripovedajući o svom radu i avanturama, otkriva fascinantnu životnu priču koja vodi kroz Tejn, London i divlja škotska ostrva. Opisuje persijske predele i susrete sa nomadskim plemenom Bahtijari. Do Niša i Kragujevca stigla je svesna da se možda nikada neće vratiti kući i da će dati život negujući bolesne srpske vojnike. Ovo je snažna istorijska pripovest o prkosu i o tome kako se može živeti neustrašivo, naiskap i bez zadrške.



„Ovim potresnim, duboko lirskim i impresivno istraženim romanom Ana Atanasković gradi dostojan spomenik izuzetnoj dr Elizabet Ros. Ovo je i roman o genijalnoj slikarki Nadeždi Petrović, o mogućem prijateljstvu dve neustrašive žene i priča koja se odvija u Kragujevcu tokom jedne februarske noći usred Velikog rata.“

– Prof. dr Vesna Goldsvorti, književnica

„Knjiga oživljava izuzetan karakter i hrabrost dr Elizabet Ros, osvetljavajući jedan trenutak iz zajedničke istorije Srbije i Britanije. U njoj nas Ana Atanasković podseća na snagu nesebične posvećenosti u stvaranju veza koje prevazilaze kulture i vreme.“

– Luiz Miler, autorka romana Naš brat

208 pages, Paperback

Published June 1, 2026

About the author

- Završila Filološki fakultet u Beogradu 1997. odsek Engleski jezik i književnost
- Zbirka priča Beogradske majske priče 2006., Književna omladina Srbije
- roman Duet duša 2007., Magnet
- roman Jelena Anžujska 2008., Feniks Libris
- drugo izdanje Jelena Anžujska 2009., Kordun (SAD) i Art Natron
- deo romana Jelena Anžujska uvršten u knjigu "Manastir Sopoćan" u izdanju Svetigore
- predavanje Tesla i žene na Tesla Energy Independence Celebration, 2010., Filadelfija
- članci u časopisu ELLE, jul, avgust, oktobar 2009.
- stalni saradnik i novinar u časopisu VipTripDiplomatic za sve vreme izlaženja časopisa, intervjui sa ambasadorima i članci o putovanjima pisaca
- stalni novinar saradnik u časopisu "Vodič za život" i "Sensa" nekoliko godina
- priče o Beogradu na portalu Nesamomoda
- master diploma na Univerzitetu Singidunum u Beogradu na temu Specifičnosti propagande i reklame u izdavaštvu studija slučaja Laguna, 2012.
- roman Moja ljubav Nikola Tesla, 2013., Smart
- predavanje Tesla i žene u Udruženju Milutin Milanković, 2014., u Sava Centru, 2015. godine i u Jabuci 2016. godine
- zbirka priča "Beograd je ljubav", NHJ, oktobar 2017. godine
- saradnik u časopisu "Lepota&Zdravlje" od 2018. godine
- 2019. osnovala FB stranicu SAMO VOLI -ANA ATANASKOVIĆ kao i istoimeni sajt
https://www.facebook.com/spisateljica...
- 2019. treće, dopunjeno izdanje romana o Jeleni Anžujskoj, - "Kraljica jorgovana"
- 2020. roman "Davorjanka Paunović", Blic
- 2021. prerađeno, novo izdanje romana "Moja ljubav Nikola Tesla", Laguna
- 2022. prevod 'Tesle' na makedonski
- 2022 objavljena pesma na engleskom u časopisu The Poet
- pisala za Kaldrmu, Ilustrovanu politiku, Infoprevode
- 2023. objavljena prila o vanilicama. posvećena Marselu Prustu, u književnom časopisu "Majdan"
- 2024. roman "Zmajeva žena" Laguna
- eseji o Beogradu u Kulturnom dodatku Politike
- 2025. zbirka priča "Prestonice" Laguna

Reviews

[Jelena Pavic Martinovic · Rating 5 out of 5]

У животу ништа није случајно.

Тако ни тренутак када сам завршила, непланирано, читање новог романа Ане Атанасковић.

Данас кад у Србији прослављамо празник Видовдан, празник који слави светог кнеза Лазара, храброст, честитост и јунаштво.
Прзник којим постављамо себи избор између духовне вредности и пролазне земаљске славе.

У таквом дану завршила сам читање романа "Крик".

Управо у том "Косовском завету" се срећу Анина нова књига и њена хероина докторка Елизабет Магбет Рос и Видовдан.

Зато што Косовски завет носити у себи значи бити племенит, тежити врлини. Бити духован, учен и вредан.

Таква је Анина јунакиња.

Елизабет Рос је лекар, инфектолог. Она је Британка. Из града Тејн у Шкотској.
Добровољно долази у нашу земљу у којој тифус пламти и у којој су болнице трагична места пуна умирања.

Кад је питају зашто, каже да неко мора!

И она је та која безрезервно и храбро стиже да помогне другима.

Замислите данас неког лекара који зна да жариште у које одлази може да га кошта живота и опет то чини јер је позив који је изабрао део његовог бића а не профитабилна рачуница.

Знам, није лако замислити.
Данас у свету себичности и индивидуалности није лако замислити такву доброту.

Ми докторку Рос упознајемо у њеном последњем удаху.
Ретроспекцијом њених мисли она се обраћа нама и једној жени сличној њој.
Оној за коју нас учи да ни ми не смемо да је заборавимо.

Надежди Петровић са којом се познаје само по снази и врлини.
По местима на којима су могле бити у исто време.

А како овај роман уопште није роман о умирању је и доказ њених авантура, путовања од Немачке до Персије.

Ово је роман о женама које су тој смрти пркосиле, о ономе што остаје када све друго нестане.

Ово је доказ да живот стаје у један тренутак и да зато сваки тренутак морамо спремни да дочекамо.

Настајање овог романа сам пратила од самог почетка, имала прилику да читам и прву руку рукописа, а тако сазнам и много више о дивној Елизабети Рос.

Поносна сам што је боравила у Крагујевцу, још поноснија што је Крагујевац памти.

Она је жена коју морамо да познајемо.

Позајмила је Анин глас како би нам се представила.
Не дозволимо да остане заборављена.

Кад је данашњица већ отворила врата једној храбрости, врлинама које смо заборавили...
А Ани бескрајно хвала што нам та врата придржава.

А вама драги моји, ако волите снажне историјске приче, инспиративне женске судбине и романе који спајају духовни доживљај са историјским чињеницама ово је права књига за вас.

[Sara Ristović · Rating 5 out of 5]

Kažu da nam pred smrt proleti ceo život, odnosno naši najsrećniji proživljeni momenti.
U tom jednom, kratkom periodu proživljavamo te trenutke.
Elizabet je na samrti i kroz ovaj roman proživljavamo te njene srećne momente. U svojoj glavi piše izmišljena pisma našoj poznatoj slikarki Nadeždi Petrović.

Ispričan u prvom licu, kroz lik dr. Elizabet Ros pratimo radnju romana “Krik”.
Preko Škotske, Londona, Persije i Srbije.

1915.godine Srbija je bila zahvaćena ratom i pogođena epidemijom virusa tifus.

“Zašto sam ja odlučila da dođem u Srbiju?
To je bila moja dužnost.”

Da, bila je njena dužnost. Želela je da pomogne nesrećnim ljudima, da koliko toliko ublaži predstojeću smrt.

“Ulazila sam u tvoju zemlju znajući da je moguće da iz nje više nikada neću izaći.”

Rizik je postojao. Naročito za zemlju koja je bila toliko neopremljena i nespremna za epidemiju. Elizabet je bila svesna da možda Srbiju napustiti neće ali nije očajavala. Morala je da pusti svoj krik.

“Krik! Sad je vreme da moj glas probije tišinu. Kao čvorak, čiji pozivi jatu, visoki, nalik vrisku, odjekuju do kraja neba.”

Morala je da da sve od sebe, da pokuša da dopre do nadređenih, da je poslušaju u cilju sprečavanja širenja virusa.

Elizabet je bila hrabra:
“Nisam se bojala. Da sam se bojala, ne bih došla. Dužnost je dužnost, čak i kada je smrt drži za ruku. Nije bitno koliko dugo živiš, već šta si u životu uradio.”

Bila je pravi primer lekara i zaveta koji je položila kada je odabrala tu struku. Imala je priliku da ode, ali nije to učinila.

“Vi ste pravi primer lekara. Vaša ljubav je fantastična, entuzijazam nema kraja. Vaš fanatizam je prosto neverovatan.”

“Krik” je roman koji nosi određenu težinu, nije lak za čitanje iako je Anin stil pisanja prepoznatljiv. Kroz virtuelna pisma, Ana je prikazala Elizabetin život sve do samog kraja.
Mišljenja sam da je ova knjiga jedan od najboljih njenih romana.
Potresna priča o onome šta se dešavalo između zidova bolnice, o surovosti jednog rata, o humanosti kao i lične žrtve.

“Ja sam … svako.
Ja sam… sumrak koji mora da postane noć. Ja sam mlad mesec u noći što ga vidiš kroz prozorsko okno. Njegovi šiljci su polegli, horizontalno, što znači da se napio vode. Nebo će, u narednim danima, otpustiti kišni sneg. Sestro moja… ne žalim ni zbog čega.”

[Dejana Petrović · Rating 5 out of 5]

Osim pretpostavke da su se Elizabet Makbin Ros i Nadežda Petrović možda srele tokom svog boravka u Nemačkoj početkom 20. veka, sve ostalo je istina. Ana ovu knjigu zasniva na pažljivo proučenim činjenicama, čemu svedoči i spisak literature od impresivnih 114 stavki. Ipak, istina nije poslagana faktografski - koliko god značajan bio uvid u dešavanja iz Elizabetinog života, autorka joj u ovom romanu daje onaj neophodni, vezivni sastojak - emociju.
Ako ste se ikada pitali koliko može da stane u onih par sekundi posle smrti, dok telo gasne a u mozgu se još uvek pale lampice koje osvetljavaju davno zaboravljena sećanja, dobili ste odgovor. Može da stane čitav jedan roman o životu.
Krik je baš to. U tom rastegljivom vremenskom kontinuumu gde se sekunde mere godinama, sećanje je rastegnuto do granice pucanja, ali nikad preko toga. U telu koje uzima svoj zadnji udah, duša kreće na još jedno, poslednje putovanje.
Autorkina ideja nije da nam kaže da je Elizabet umrla, već da je živela.
Tako upoznajemo Elizabet, doktorku koja svojim delom i primerom popločava put budućim naraštajima žena koje menjaju svet. Zahvaljujući svakoj ženi poput Elizabet, i svima njima zajedno, dobili smo svet sa rastućim ženskim pravima i jednakošću.
Elizabet nam se kroz Anino pero obraća u fragmentima, i to u prvom licu. Tačnije, obraća se Nadeždi Petrović, slikarki koja na svega 135 km udaljenosti od Kragujevca, u Valjevu volontira kao bolničarka u bolnici u kojoj bukti tifus.
Elizabet je moli da se čuva, ne znajući da će ova vrla slikarka i sama izgubiti bitku za život samo dve nedelje kasnije.
Tek po koji put u toku knjige, autorka nas jednom rečenicom maestralno vrati u sadašnji trenutak - trenutak u kojem bljeskaju lampice prošlosti. Sadašnjost se gasi, a budućnosti nema. Jedna od takvih rečenica je: Reci “dobro jutro” jutru koje dolazi, umesto mene. Za mene.
I tada se raspadnete, jer taman što ste zakoračili u neke lepše predele, i lepša vremena, setite se da su oni samo u glavi umiruće žene.
Autorka nas vodi na uzbudljivo putovanje ka oslobađanju ogromne moći koje žensko srce ima. Ta moć ima ime. Zove se empatija.
Elizabet, koja je rođena na Dan ljubavi, umire na Dan ljubavi. Rođena za ljubav, umire za ljubav, ali ne ljubav između žene i muškarca, već ljubav prema čitavom ljudskom rodu.
Roman je mogao da se zove i Razgovori sa dušom, jer Elizabeta u svom zadnjem času priča sa svojom dušom koja je dobila obličje Nadeždino - obličje žene koja i sama menja svet, lomi ga i prekraja, oblikuje i slika da bude više po meri žena nego što je bio ikada pre.
Sve te žene - Elizabet, Nadežda, i one pre i one posle - koje su uradile velike i male stvari da poprave položaj žena u društvu, žive u nezaboravu. To je onaj delić naše duše ka kojem ćemo i sami u jednom trenutku da posegnemo; to je bunar iz kojeg ćemo žednim prstima zahvatiti sagovornicu u sudnjem času.
Elizabeti je to bila Nadežda. Meni - ko to zna. A vama?
Do kraja knjige sam na trenutke umirala zajedno sa dr. Elizabet Makbin Ros. U odnosu na prvi deo knjige, u drugom se lampice sve brže pale i gase, sećanja su sve nabacanija, ali i dalje u savršenom skladu. Boje, zvukovi, mirisi, ukusi, dodiri - sva su čula čudesno probuđena, pre nego što napuste zemaljsko telo.
Krik je uspomena na ženu čiji je svesni izbor bio da dođe u zemlju koja će je sahraniti, ne znajući da će to u isto vreme biti i zemlja koja je neće zaboraviti.
Neko bi rekao da je ovo teška knjiga, i zaista, bila bi teška da @ana.atanaskovic nije maestralno promešala špil karata, tako da sve teške karte pokrije onim boljim.
Negde na kraju, kada se slegnu utisci, izdvaja se onaj dualni, ali jedino pravo ogledalo života - u beznađu je nada, u bezizlazu izlaz, a u tami - svetlo. Sve preporuke 💗💗💗

[Tatjana Todorović · Rating 5 out of 5]

Razmišljala sam koji bih citat mogla da stavim kao uvodni, ali sam odustala, jer ih ima puno koji bi mogli biti na tom mestu, na baš svakoj stranici postoje bar dva ili više, videćete.

Ova knjiga nije obimna, ali je sadržajno ispunjena mudrim činjenicama o životu, njegovoj svrsi, trajanju i vrednostima.
Od prve, pa do poslednje, rečenice su lepe, književni rečnik je od onih bogatih i školovanih baš za pisanje, pa mi je i drago što je Ana odabrala da joj to i bude zanimanje - leži joj savršeno.

Oseti se da je o svakom pasusu promišljano, pažljivo, biranim rečima, da bi se podvukla poenta sadržaja - koliko je život značajan, koliko su važni detalji, i veliki i mali, od kojih je sastavljen.

Na samom kraju puta, kada nam iz tela ističe snaga i svi sokovi tog vrela u nama se iscrpljuju, a film našeg trajanja počne da promiče iza očnih kapaka, postanemo snažno svesni toga koliko je vredan.

Ne mogu da puno pričam o radnji romana, da ostavim i budućim čitaocima mesta za sopstvenu impresiju, samo ću reći da je ova upečatljiva životna ispovest doktorke Elizabet Ros, pravi KRIK života koji je došao do svog kraja, pa u poslednjim minutama bivstvovanja, na samrtnom odru u kragujevačkoj bolnici gde umire od tifusa, na svoj rođendan, vrišti nemo, u sebi, a sećanja joj naviru brže od nabujalog potoka.
Sva ih posvećuje dragoj prijateljici, slikarki Nadeždi Petrović, kojoj ih u mislima piše tada, sa svojim poslednjim dahom.
Ceo njen život se pred nama odvija, od detinjstva i školovanja, putovanja od Škotske do Persije, a onda do Srbije, uz razne doživljaje, kroz koje je, sve do jednog, prošla uzdignute glave i snažnog duha, prkosna, sposobna i toga svesna.

Na samom početku Velikog rata, u želji da što više sebe da u spasavanju ljudskih života, doktorka je nesebično odabrala, uprkos realnoj mogućnosti da položi i svoj, da dođe i neguje ranjenike srpske vojske.

Zbog njene velike hrabrosti, solidarnosti i veličine same, ovoj heroini - skidam kapu uz duboki naklon.
Hvala i slava joj!

[Marija Đurđević · Rating 4 out of 5]

Krik. Samrtni hropac.
Dr Elizabet Makbin Ros.
Kragujevačka bolnica, vapaj za životom, poslednji trzaji srca. U tom samrtnom času u svoje misli priziva Nadeždu Petrović, našu poznatu slikarku, čiji susret je plod autorkine mašte, ali nije nemoguć, podudara se period istovremenog boravka u Minhenu.

Dr Elizabet Ros bila je rodom iz Londona, familijarno potiče iz Škotske, Tejna, studirala u Glazgovu, 1909. godine se zaputila u Persiju, zatim se 1910. vraća u Škotsku. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji.

Prvi svetski rat, 1915. Dr Elizabet Ros
dirnuta teškom situacijom se dobrovoljno prijavljuje da pomogne Srbiji, odlazi u Kragujevačku bolnicu. Svesna rizika da se možda nikada neće vratiti kući.

Roman govori o hrabrosti, životu i vrednosti istog. Da li smo svesni koliku je žrtvu dr Elizabet Ros podnela? Koliko bi nas svesno otišlo u smrt? I u smrti ima neke lepote pored težine. Autorka je iskoristila ono što naučnici nazivaju „trećim stanjem“, nešto između života i smrti. Kada se telo ugasi naš mozak je živ još nekoliko minuta, kao na filmskom platnu prikazuje naš život, neke možda najlepše trenutke, ono što je u nama ostavilo najviše traga.

Tuđa zemlja, stranci, nepoznat jezik, daleko od svojih, život nekad piše tužne sudbine. Umesto najbližih doziva Nadeždu koja je istovremeno saborkinja u Valjevskoj bolnici. Niko ne čuje njen vapaj, za životom, onim što je prošlo i onim što neće doći. Iseckani komadići prošlosti, sadašnjosti. Memljiva bolnica, najezda vaši, pegavac.
Kao u košmaru koji je nekada bio realnost. Ali ima tu lepote, sećanja, uspomena. Dr Elizabet Ros u svom delirijimu uči nas životnim lekcijama. Ujedno nam govori o svom životu, porodici, pominje persijske predele i susret sa nomadskim plemenom Bahtijari. Svesna da je kraj Nadeždi upućuje sve ono što je važno. Da živi. Stvara. Slika.
Možda tada ljudi kada više nema nazad, gledajući život, preispitujući odluke, vagajući, u tom vrtlogu života koji je prošao možda i shvataju suštinu života, kako je zaista trebalo živeti.

Preporuka! 4,5⭐️