Ontološki pacijent

by Mladen Jakovljević

Ontološki pacijent je psihološki roman o gubitku, sećanju i granici između stvarnog i umišljenog.

Nakon očeve smrti, glavni junak kreće na psihoterapiju pokušavajući da složi rasute delove sopstvenog života i odgonetne misli, strahove i uspomene iz prošlosti. Dok razgovori sa terapeutom razotkrivaju pukotine između istine i ličnih uverenja, u podnožju Gučeva odvija se druga priča – o učitelju, usamljenom dečaku i tajnama koje sežu mnogo dublje od ljudskog pamćenja.

Na razmeđi psihologije i narodnog predanja, racionalnog i natprirodnog, roman istražuje koliko je čovek spreman da prihvati istinu o sebi i koliko su istine kojima se vodi pouzdane.

Istovremeno intiman i univerzalan, Ontološki pacijent je roman o gubitku, sećanju i nevidljivim vezama koje spajaju žive i mrtve, prošlost i sadašnjost, ono što razumemo i ono što tek naslućujemo.

416 pages, Paperback

First published July 1, 2026

About the author

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu u Srbiji 1975. godine.
Diplomirao je 2000. godine na Odseku za engleski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je magistrirao 2007. godine, a doktorirao 2012.
Trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje angloameričku književnost na Katedri za engleski jezik i književnost.

Ukratko - živi na severu zemlje, radi na jugu, a najviše voli da provodi sunčane dane u kafani uz potok u jednom selu u zapadnoj Srbiji.

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Ovo mi je definitivno najteži Mladenov roman i prvi koji nisam pročitao istog dana kada sam ga započeo. Nije u pitanju slabiji kvalitet pisanja – naprotiv – nego je sam koncept romana takav da mi maltene do polovine pređenih stranica nije bilo jasno šta se dešava i u kakvom su odnosu priče koje su isprepletane i očigledno teku paralelno, samo jedna pripoveda o prošlosti, a druga je u sadašnjem vremenu (što je, mogo bi se reći, Mladenov već ustaljen pečat).

Priča iz prošlosti jasno teče, i poprilično je jezovita, jer po prvi put Mladen ubacuje elemente onostranog na ovakav način da nisu samo odraz njegove tafofilije (koju delimo), već, kako i naslov kaže, ontološki odlazi toliko daleko unazad, da stiže do tačke koja je prva i pre koje ništa postojalo nije. Meni se retko dešava da sadržaj knjige utiče na mene na način da mi izaziva nelagodu usled onoga što se dešava likovima, ali ovde me dobro razdrmalo to što je snašlo seosku porodicu za koju se mladi učitelj Miloš vezao došavši iz grada u to selo u lozničkom kraju.

Ovovremena priča sve vreme kao da ima i muzičku podlogu koja se konstantno menja, jer Mladen neprestano ostavlja reference na različite pesme koje se vrzmaju u glavi datom nosiocu radnje. U prvom delu su to bili citati iz Svetog pisma, ali ne doslovni već samo brojčano navedena poglavlja i redovi. Dobar deo se odvija u kabinetu kod psihoterapeuta, gde lik koji je tu došao da mu se pomogne, zapravo mnogo više, šire i dublje, rekao bih, analizira svog terapeuta i primećuje i opisuje svaki detalj koji se u kabinetu promenio iz seanse u seansu. Dok je prvi deo uglavnom obojen ili tišinom ili zvucima iz šume, u ovom delu pored muzike odzvanjaju jasno i misli onoga koji sedi prekoputa psihijatra, i sve me podseća na beskonačnu petlju koja se dobije kada se u ogledalu posmatra odraz u drugom ogledalu koje je naspramno postavljeno. Čak i nesrećno razbijanje akvarijuma glavnog lika ovog dela mi je metaforičko za zapravo njegovo stanje uma usled porodične tragedije.

Atmosfera je, kako se okrene, u oba slučaja toliko gusta da se može seći nožem. Možda mi je zbog toga i čitanje išlo sporije nego što sam očekivao. O značenju nekih grafičkih elemenata, koji se konstantno pojavljuju od početka i kako poglavlja odmiču rastu, te na kraju dobijaju puni obim i složenost, ću ipak morati da pitam autora da mi ih odgonetne, ako mu se bude dalo.

[Nebojša Petković · Rating 5 out of 5]

У домаћем књижевном стваралаштву, са акцентом на оно жанровско, има тек неколико аутора који, по мом суду, завређују ореол оног интерно прихваећног титуларног звања „књижевника“. И без обзира што је у чисто семантичком смислу то синоним речи „писац“, па и „аутор“, постоји интуитивна градација коју мање-више поштују сви. Аутор може бити свако, писац онај који довољно дуго и занатски коректно практикује занат, а књижевник... па то је већ признање вредности. И чак да се ово да оспороти као снобовски конструкт, ја бих га се и даље придржавао.

Младен Јаковљевић је несумњиво савремени српски књижевник гледано из те визуре. Човек који беспрекорно барата језиком и стилом и који у своју прозу, не бежећи од жанра као израза (чак и кад он није сав њен садржај) уме да утка дубоке увиде и изазове комплексне емоције, увек за основу имајући причу. Његова дела се читају лако, са његовим ликовима је једноставно поситоветити се, у његовом наративу нема претенциозности и криптичности да би се њима засенила простота. Уз то, он у најбољем смислу те речи јесте „српски“ аутор, а не напрото „домаћи“ (што неко једном написа да тај префикс боље одговара ракији и слатку... а не уметнику). Српски је зато што се непрестано труди да из заборава отме приче српског села и прошлости, да у њима очува аутентичан језик дотичног краја, и да нас, као и своје протагосните, опомене колико је то битно када је будућност у питању. Најбоље од свега, не ради то на један од оних начина који се често испољава у нас, нажалост сувише дуго исфрустрираних поразима.

Роман „Онтолошки пацијент“ трећи је по реду Младенових романа који се донекле баве истом темом, обрађеном на сличан начин. Опет, без обзира на сличности, никако идентичан претходнима. У сваком од њих фигурирају два упоредна наративна тока (у роману „Кад се вратим“ и овом, и временска), елементи фолклорне фантастике, и, што директно што индиректно, суочавање са смрћу. Ветоватно бисмо тему Пацијента могли више да препознамо у роману Кад се вратим, с обзиром на контрирање садашњости и прошлости, урбаног и руралног начина живота, те дубинских, што психолошких што наднаравних, последица једне стварности у односу на другу. Такође, оба романа као главну потку имају ону најстрашнију чињеницу с којом је сваки човек суочен, и са којом се никад не мири, ма колико га сцијентистичка религиозност убеђивала да је она „природна“ – чињеницу СМРТИ.

Нећу препричавати роман, јер то не волим у туђим приказима, већ ћу дати само један општи опис – у савременом наративном току, из првог лица, пратимо неименованог протагонисту у његовој унутрашњој борби да изађе из дисфункционалности у коју га је, схватамо то одмах, гурнула смрт ближњих; у оном из прошлости (педесетих година двадесетог века) из трећег лица слушамо о сеском учитељу, који је сам изабрао егзил из града, како би смисао, који му је такође измакао једном смрћу, нашао у тој сасвим другачијој средини. Веома брзо наслућујемо повезаност између ова два лика, временски раздвојена, но испреплетана родбинским везама. Та чињеница нам је стално у памети, док наизменично, из поглавља у поглавље, откривамо заплет обојице. То је уједно мамац који аутор вешто поставља својим читаоцима да, кад га једном загризу, и сами узму ућешће, претпостављајући, нагађајући и доносећи закључке, који се, како то обично бива, када је писац овако талентован, често покажу предрасудама. И то овај роман на концу чини истински великим.

У тој својој предрасуди, ја као читалац, најпре сам стао на страну прошлости, дајући јој примат и фаворизујући је, наседајући на „чињеницу“ да она свему претходи. Љубитељ жанра у мени (колико год га волели, несумњиво је да нас његова предвидивост помало интелектуално улењи) радије се препушта причи о наднаравном, фолклорној мистерији, па и оном изванредно интерпретираном језику из околине Тршића, који, полако постаје нашим, док га читамо у мислима (у-кући, на-пољу...), неголи интелектуалним самопреиспитивањима главног јунака садашњости и његовој, на почетку, несхватљивој слабости и отуђености. Склон да то објасним исконским преимућством сеског и некадашњег у односу на градско и савремено (иако сам и сам градско дете, ипак сам помало згађен модерним индивидуализмом и нарцисоидношћу), упадам у ауторову замку, која рађа одређене претпоставке, па чак и смишља пожељне исходе (наивност + и ја му дођем неки аутор). Све се мислим: „Забаван је овај Новосађанин и понекад има стварно добре форе са којима се може саживети, али брате... да ти знаш с чим је твој предак све морао да се бакће!“ Оправдавам рурални наратив чињеницом, коју и сам Младен подцртава, о постојању Заједнице као темеља једног менталитетски колективистичког друштва, ма какви све појединци чинили ту заједницу. Ту смештам своје претпоставке о манама јунака садашњости, и слично. И тако све до краја, али кад дођем непосредно до њега...

Плакао сам само уз неколико романа. Чак и један фантастични. Онтолошки пацијент ме је потресао. Вероватно и зато што ми је разбио умишљаје о њему, и на подсмех осудио моје учитаване кулминације. Можда и зато што сам очекивао да се он не заврши песимистично. Додуше, он се тако и не завршава, али опет не ни онако како би сентиментална душа желела, што на крају крајева не би ни било реално, па самим тим уверљиво. Од како сам упознао Младена, лично и кроз његове романе, тврдим да у њему чучи хришћански писац, колико год он не био ортодоксан у том смислу. А то значи да његова дела, невезано од тога што се и формално у њима бави вером и веровањима, па и што су му често најзанимљивији ликови православни свештеници, увек дају наду, поготову у сусрету са феноменом каква је смрт.

Да ли овде на крају има наде? Па на известан начин је има. Не могу да откривам оно што сам схватио на крају, јер то мора да буде награда сваког ко буде имао привилегију да прочита роман. На крају крајева, и то шта чему претходи, и ко кога ствара, може бити предмет читалачке интерпретације. Оне су дозвољене и пожљене код овако великих дела. Но, нада овог романа, и његовог главног протагосните, чије је стање, једном када се са свим чињеницама упознате, сасвим оправдано, лежи у коначном суочавању са собом. Процес доласка до тога био је болан и, за неког попут њега, нимало лак. Узмимо у обзир да је у његовој причи све под знаком питања и могућност „пројекција“ које доживљава лако се може проширити на „ствране“ догађаје. Решење које налази када пред њега једном искрсне комплетна слика, толико језива да је њено смаоприкривање било услов преживљавања, оно је што ово дело чини занимљивим и изузетним. Ако потреба за поновним потискивањем постоји и након тога она је, на крају крајева, тако људска. Али њен епилог више није брисање и заборав, већ нешто ново. Аутор преко свог јунака могуће решење налази у стваралаштву као једином начину да се разуме оно што нам наслов романа наговештава – тајна бивствовања и његова сврха, на концу и разлоге губитка тог бивствовања. Можда уметност може да надомести оно што не знамо, да научи више од сувих фактографских чињеница, и да значење ономе што нам се чини тако стравичним и бесмисленим као што је смрт. Искрено, у дару стваралаштва јесмо најсличнији божанском, па зашто онда не веровати да кроз њега проговара истина. Ја сам тако нешто имао на уму док сам са кнедлом у грлу завршавао овај роман.

[Matija De North · Rating 4.5 out of 5]

Prvo da kažem da ovaj roman uopšte nije lak za analizu. Počeo bih od toga da ne znam u koji bih žanr svrstao Mladenov roman. Ono što se izdvaja jeste psihološka osnova, na koju se nadovezuje fantastika, uz elemente filozofije i kulturne antropologije.

Već sam naslov, Ontološki pacijent, upućuje na to da ovde nije reč samo o psihološkoj patnji već i o mnogo dubljem preispitivanju čovekovog postojanja. Na primeru glavnog junaka primećujemo da trauma, zajedno sa načinom na koji smo naučeni da se suočavamo s njom, nastavlja da živi u čoveku, menjajući način na koji pamti, oseća i tumači ono što mu se događa. U romanu se postavlja pitanje: Može li se izlečiti ono što nije samo posledica nekog događaja, već je povezano sa samim načinom na koji doživljavamo sebe i svoju stvarnost?

Mladen nam, pored sadašnjeg narativnog toka, uvodi i narativni tok iz prošlosti, s novim likovima. Centralni lik prošlosti je učitelj Miloš, koji odlučuje da pomogne Jovanu da završi četvrti razred. Miloš se posle smrti svoje supruge preselio u Tršić, nadajući se da će u novoj sredini pronaći mir. Miloš je osoba koja veruje da je „vrlina u istinskoj dobroti i praštanju“. On je obziran, dobronameran i saosećajan, što se najviše ogleda u njegovom odnosu prema Jovanu i njegovoj majci Krsti.

U romanu mi se takođe sviđaju Mladenov stil pisanja, bogatstvo reči i autentičnost jezika. Dok čitam, mogu da zamislim predele i čujem zvuke. Atmosfera je gotovo opipljiva. Roman je bogat temama kao što su trauma, tuga, patnja, neizvesnost, pitanje identiteta i odnos prošlosti i sadašnjosti. U razgovoru Miloša i Jovana provlače se teme smrti, tradicije, Boga i nepravde, čime se dodatno produbljuju teme kojima se roman bavi.

[Jasmina · Rating 5 out of 5]

Clever, funny, deeply moving, insightful and unputdownable. I absolutely loved it.

~ Knjiga me je oduševila, naterala na razmišljanje, mnogo puta glasno nasmejala, dirnula do suza... i pročitala sam je u dahu. Odoh da je svima preporučim!