Kišni psi

by Dejan Stojiljković

Iz pera jednog od najčitanijih savremenih srpskih pripovedača dolazi knjiga tematski različitih pripovesti, u vremenskoj elipsi od skoro jednog veka, kroz koje promiču poznati i nepoznati likovi, pletu se sudbine, otkrivaju tajne, rađa se i umire...

Budite svedoci susreta Ive Andrića i Nemanje Lukića (glavnog junaka romana Konstantinovo raskršće) u priči na osnovu koje je nastao roman Kainov ožiljak. Pohodite ukleti pružni prelaz gde duh mrtve devojčice čeka svog ubicu. Pratite četu vojnika kako na granici sa Kosovom budi usnulo zlo. Otkrijte tajni život Danila Kiša, pisca, lektora za srpskohrvatski jezik i ubice vampira. Saznajte kako su proticali beogradski dani Gavrila Principa, ko je i zašto odlučio da baš on ubije Franca Ferdinanda. Zavirite kroz vremenski procep u Srbiju čiji je glavni grad Niš i kojom vlada vojna hunta, gde su čuda ponekad moguća a kišni psi zavijaju u noći.

Od Beograda koji opsedaju Austrougari, preko berlinskih bulevara i planina na kojima žive demoni, do apokaliptične vizije Srbije u bliskoj budućnosti, ova knjiga-mozaik odvešće vas na putovanje kroz fantazmagorične svetove u kojima se susreću istorija i mašta.

Genres: Fiction, Serbian Literature, Fantasy, Short Stories, Horror

224 pages, Paperback

First published July 1, 2015

About the author

Dejan Stojiljković was born and raised in Nis, Serbia, a small town that is best known as the birthplace of the Roman emperor Constantine the Great.

Perhaps using that historical backdrop as an inspiration in his own works, Stojiljković is one of the most popular and widely-read authors in Serbia. His The Omen of Angels was hugely successful in 2013, a riveting biographical novel about Constantine. That was just the latest in a long line of releases which won prestigious literary awards and critical accolades all over Europe.

One of those earlier novels, Constantine’s Crossing, was originally released in Serbia in 2009, and has now been translated to English for the first time. Published by Blooming Twig Books, it was nominated for two international book awards: Balkania and IMPAK Dublin. Again using his hometown as the setting, this time at the height of World War II, Constantine’s Crossing focuses less on blood and death, and more on individual responsibility during war and what causes evil in man. The words flow easily and somehow takes the reader to a dark, dreary, war-torn town, yet makes the reader want to stay.

In addition to his traditional novels, Stojiljković has also written several comic scripts and a collection of essays on comics. His writing style spills from fantasy to horror and everywhere in between, delighting readers in English, Russian, Macedonian, Greek, and his native Serbian.

Reviews

[Kristijan · Rating 4 out of 5]

Neki bi rekli kako je žanrovska književnost trivijalna, međutim kad bismo zagrebali po njenoj površini svašta bismo našli ispod... Što je dublja ogrebotina bolje može da se vidi ono što je prokrijumčareno, pometeno pod tepih, upleteno u šaru,... a nekada je to što je sakriveno skoro veće blago od samog teksta u kome se ugnezdilo...
Ono što mora da se podvuče i to više puta (ako treba i debelom linijom i žutom bojom) jeste da moderna srpska književnost vaskrsava zahvaljujući žanrovskim piscima koji lagano ali sigurno odstupaju od mainstream-a srpske književnosti. Ono što je zajedničko za većinu njih (spomenuću Skrobonju, Tuševljakovića, Oltvanjija, Stojiljkovića, Zelića i Bajića - ostalima se izvinjavam ako sam ih zaboravio ili ako nisam još naleteo na neko njihovo delo) jeste to da su oni svoj zanat pekli dugo, ublažavajući svoju književnu glad majstorima ne samo žanrovske književnosti nego i klasične i druge književnosti što je doprinelo njihovoj sposobnosti da u moru književno istog isplivaju na površinu kao Drugačiji (pisano velikim slovom, naravno). Ne treba, naravno, zaboraviti ni njihovu sklonost i okrenutost ka popularnoj kulturi, čiji možda čak i podsvesni uticaj čini književne svetove ovih pisaca tako realnim i bliskim čitaocima.
Stojiljkovića sam "upoznao" čitajući "Konstantinovo raskršće" koje mi je pukom igrom slučaja došlo u ruke, i nisam se nikada pokajao zbog toga.
Do sada nisam čitao Stojiljkovićeve priče tako da su one sada poslužile kao sredstvo boljeg upoznavanja sa autorom. Moram priznati da nisam očekivao mnogo jer često autori koji su se dokazali i izveštili u pisanju romana ne umeju da na manjem formatu sa lakoćom zaokruže celinu. Drago mi je što to nije Stojiljkovićev slučaj...
Zbirka "Kišni psi" je, kako je to napisao sam autor zbirka koja može da se gleda kao skup nepovezanih priča, a koje bi opet mogle da se sa lakoćom smeste unutar istog, Stojiljkovićevog, univerzuma.
Međutim kontate da postoji i ono ali... (čim sam dao četiri zvezde). Priče nisu ujednačene (što se kvaliteta tiče) ali je svakako odlična stvar što se na početku knjige nalaze one slabije. Ali krenimo redom... (pokušaću da ovo bude spoiler free zona)
Po meni najslabija karika cele zbirke je prva priča "Pucanj" - priča o Gavrilu Principu i njegovim danima u Beogradu. Ono što je interesantno jeste neki vid uvoda u priču o Nemanji Lukiću...
Drugu priču - "Čuvar prelaza", vidim kao neko istraživanje tipičnih klišea vezanih za žanrovske priče, a posebno za priče o duhovima koji se svete onima zbog kojih su mrtvi.
Treća priča - "Mrtve stvari" je priča iz koje je potekao "Kainov ožiljak" i koja mi je dala motivaciju da pročitam taj roman. Ona govori o susretu Andrića i Nemanje Lukića - i kao i u slučaju prve priče iz zbirke, dobijamo još jedan fragment priče o Lukiću.
Dakle, prve tri priče su umerenije, kontrolisanije - izgleda kao da je Stojiljković bio uzdržaniji dok ih je pisao. Poslednje tri priče su ono što sam i očekivao od Stojiljkovića - eksploziju, cinizam, ironiju, blasfemiju, vrcav crni humor, i verujte mi na reč, u ove tri priče toga ima u izobilju!!!
"Upitaj mrak" je priča o borbi vojnika sa nečim poznatim, ali čijeg imenovanja se većina plaši. Sviđa mi se ta intertekstualnost sa Fanteom, Partibrejkersima, Stublićem, istorijom, mitologijom,... Cela atmosfera je mnogo strašnija i mračnija u poređenju sa ostalim pričama, i ova priča se zato guta u komadu... Nema stajanja do završetka. Odličan je način na koji je ubacio još jedan segment priče o Lukiću... A završetak - savršen!
"Kišni psi" govore o postapokaliptičnom svetu, svetu posle novog potopa. Naravno potop nije sprao ono što je grozno i ogavno u svetu, nego su se takve grozote (takve spodobe) još i nakotile... A glavni lik, neko nalik na plaćenike iz američkih filmova, pokušava da se izbori u takvom svetu, uzimajući na sebe posao koji bi mogao da ga košta života. Ono što izdvaja ovu priču jeste izuzetno britak i oštar Đangov (da tako se zove glavni lik) jezik.
"Bašta, pepeo, vampiri..." je poslednja priča čiji glavni lik je Danilo Kiš, ubica vampira. U Stojiljkovićevoj interpretaciji on je apsolutni "likčina" i njegove replike se čitaju sa uživanjem. Cela priča ide u fazonu Abrahama Linkolna, ubice vampira i svih ostalih priča o vampirima, ali nekako ima "šmeka"... I naravno sam kraj priče je apsolutno genijalan!
Sve u svemu, ove poslednje tri priče bi bilo interesantno videti u formi romana.
Dakle, da sumiram, iako su priče neujednačene po ritmu i kvalitetu ako se odlučite za čitanje pred sobom ćete imati poprilično dobru zbirku žanrovskih priča. Iako se u pričama intertekstualno naziru Stojiljkovićevi književni uzori, on izbegava puko kopiranje i svojom inovativnošću i kreativnošću zaokružuje ove priče, ali im ujedno daje šansu da ih nastavi u nekom budućem romanu. Sviđa mi se Stojiljkovićeva sklonost ka "testiranju istorije", njegova sposobnost da zađe u skoro pa najneverovatnije rukavce alternativne istorije, intertekstualnost koja mnogo govori o njemu samom, njegov humor i to što nema strah od flertovanja sa blasfemijom...
Ovo je jedna stabilna četvorka, a "Kainov ožiljak" se upravo popeo nekoliko mesta gore na listi čekanja...

[Ivan]

Full review po povratku s odmora...


Konačno da se dohvatim ove zbirke. Kao naopak čovek, dohvatio sam da čitam ne redom kako su autor i urednik složili storije u ovoj knjižici (za savremene žanrovske pojmove) već od naslovne novele, kojom počinje druga polovina ovog izdanja od nekih 220 stranica.

U načelu, ne volim da čitam priče, niti volim da čitam domaće pisce. Razlozi su mnogi. Priče verovatno ne čitam jer nisam imao prilike da se zadojim kultnim časopisom „Sirijus“, već sam od tamo neke četvrte godine uveliko čitao romane iz pradedine biblioteke, pa nekako nikako nisam mogao da uklavirim zašto bi iko pisao priču kada može da napiše roman. Ili pesmu, zapravo. No, „Kišnim psima“ pristupio sam sa tom predrasudom kao prvom.
Razlozi zbog kojih ne volim da čitam domaće pisce su dvojaki: Smatram da je domaća književnost opterećena istorijskim trenutkom i dešavanjima naroda i verovatno još svačim nečim što bi, pretpostavljam, protagonista Stojiljkovićeve naslovne priče u ovoj zbirci okarakterisao „teškim sranjem“. Drugi razlog je što ovako ili onako poznajem dobar deo domaćih poslenika na fantastičnoj sceni, pa tako i Dexu, te ne mogu a da ne projektujem na delo ono što znam o njegovom stvaraocu. Utoliko ovo nikako nije književna kritika, niti ja imam ili sam ikada imao pretenzije na to da dajem sudove o nečijem stvaralaštvu, ali jeste utisak i osvrt na taj utisak.
Dejana Stojiljkovića sam jednom očešao u Laguni i razmenili smo jedva dve i po rečenice, idući svako svojim poslom, ali Dexa Pantelejski je dugo bio neizbežan i značajan žitelj i pregalac na raznim forumima koji su se ovako ili onako doticali stripa ili književnosti, pa sam imao prilike da dobrano upoznam taj njegov alter ego, koji po mnogo čemu smatram važnijim od njegovog krštenog imena i prezimena. Uostalom, kao i svoj.
Tu dolazimo do druge predrasude: Naime, čitajući Dexine postove kojekude stekao sam izvestan utisak ne samo o njemu, već i o nekim drugim piscima iz Niša, nadasve Dejanu Ognjanoviću Gulu i Ćiri Magičnom. Na osnovu njihovih elektronskih nastupa, izvukao sam nekakvu zajedničku crtu vanredne visprenosti i agresivne inteligencije, počesto i uvredljive, ali jezičkog izraza britkog i oporog, kojem čovek ne može a da ne skine kapu.
Zanimljivo, ali iako sam očekivao – takav jezički izraz nisam dobio čitajući naslovnu priču u ovoj zbirci, „Kišne pse“. Ili makar ne u potpunosti.
Ovo će vrlo verovatno zvučati kao jeres i u niškom i u beogradskom krugu fantastičara, ali „Kišni psi“ su me po jeziku i pristupu donekle podsetili na mog najdražeg pisca domaće fantastike, Ivana Nešića. Tačnije, na njegove priče. Kao i tom slučaju, „Kišni psi“ se više čitaju kao pomalo rogobatan prevod s engleskog, nego kao delo nastalo na srpskom jeziku – a naročito odskaču od Dexinog autentičnog jezika iz tastature, koji – doduše – povremeno izbija u opaskama protagoniste, Đanga Miloševića.
Nastavljajući da se bavim tehničkom stranom, zamerio bih i na nezgrapnom mešanju perfekta i aorista u nekim delovima teksta. Nije mi baš jasno kako i zašto urednik nije tu intervenisao, jer doslovce nije reč ni o kakvom invazivnom zahvatu, već blagom brušenju rečenica. No, to je možda i nebitno.
Kada je reč o priči kao priči i protagonisti kao protagonisti, „Kišni psi“ su na mene ostavili utisak gledanja nekog od filmova Voltera Hila – što ni u kom slučaju nije loše. Štaviše, dopalo mi se i prilično iznenadilo. Mizanscen ispred kojeg se odvija priča pomalo podseća na jeftine kartonske kulise, kakvima se i Hil služio, ali Đangova istvudovska harizma s lakoćom nosi priču, koja je sama po sebi – opet, baš kao i u filmovima osamdesetih – prilično nebitna, pa i jednolična. To je ne sprečava da bude relativno zabavna, sa zanimljivim obrtom na kraju, ali opet ništa što ma koji predani čitalac fantastike, gledalac akcionih filmova, ili stripadžija nije video/pročitao bezbroj puta.
Moje poznavanje virtuelnog Dexe me je jedno dva puta navelo da prevrnem oči na lokal patriotizam i ne mogu a da ne kažem da priča ne obiluje patetikom. S druge strane, autor je kroz svog protagonistu u nekoliko navrata ispalio vrhunske rečenice, dostojne Švarcijevog „I'll be back“ ili Istvudovog „Do you feel lucky, punk?“ – a to još nisam imao prilike da pročitam kod nekog našeg autora.
Utoliko, meni je čitanje „Kišnih pasa“ bilo kao gledanje recimo The Expendables (kod nas prevedenih kao „Plaćenici“). Veoma zabavno i veoma dobar retro trip u klinačke dane, ali sa pomalo neostvarenim potencijalom.
Da se vratim na svoju prvu predrasudu, ne mogu da se otmem utisku da je ovaj broj stranica Đangu jednostavno premali i da on traži roman, ali i da mu je potreban bolji supporting cast.
Dakle, što se mene tiče, iako su „Kišni psi“ film B produkcije, Đango ima sve izglede da postane A-lister.

„Kišni psi“ 4/5

Pre neki dan pročitao sam prve dve priče u ovoj zbirci. "Pucanj" je toliko loša da je to tragično. Čak izuzetno loša i to prevashodno na nivou jezika. Protagonisti čiji je svetonazar i osećaj za jezik suštinski oblikovan devetnaestim vekom govore jezikom primerenijim dvadesetprvovekovnom novogovoru, nego srpskom jeziku od pre sto godina. Neposredno prenošenje čak ne ni engleskih već američkih idioma, poput "hodajući mrtvaci" u nekoliko navrata me je bezmalo nateralo da batalim čitanje. Na planu radnje, priča je uglavnom besmislena i bespotrebna. Nazire se pokušaj istorijske kritike poslednjeg veka srpske politike i ukazivanje na tačku u kojoj je sve pošlo naopako. Ovaj motiv čak uspeva da na trenutak zagolica čitaočevu pažnju, ali je realizacija zbrzana, smušena i kao da autor ne zna baš do kraja šta s tim motivom da radi, tako da se on zapravo ne razvija van domena dobre ideje. Moj glavni utisak jeste da je "Pucanj" napisan preko noći, makar u figurativnom ako već ne u doslovnom smislu, kako bi poslužio kao odskočna daska za ostale zbirke u priči. Ta zbrzanost, ako sam u pravu da je to bilo po sredi, učinila je svoje. 1/5

Srećom, o istom trošku sam pročitao i priču "Čuvar prelaza". Da nisam, verovatno bih batalio celu zbirku. Osim što mi ni najmanje nije jasno zašto se priča tako zove, ona je u svemu suprotnost "Pucnju". Jednostavno traži da se za nju iskoristi engleski epitet "well-crafted". Ovde je jezik na nivou vrhunske proze i ukoliko je to Stojiljkovićev autentičan izraz nasuprot pisanja po (percipiranoj) meri publike, srpska spisteljska scena prilično gubi time što tako ne piše više i češće. Naravno, polazim od može biti pogrešne premise da je "Konstanstinovo raskršće" makar u nekom pogledu napisano sličnim manirom kao "Pucanj", pa i da deli stilsko-jezičke mane te priče. "Čuvar prelaza" jeste žanrovska priča, ali čak neubedljivo žanrovska. Možda bi joj više prijalo da su elementi fantastike izbačeni i priča otišla u čisti realizam. Čitajući je stekao sam sličan utisak kao pri čitanju Zelićeve "Peščane hronike", osim što je "Čuvar prelaza" napisan daleko samouverenije i čvršće, što se možda može tumačiti i relativnim razlikama u spisateljskom iskustvu dva autora. Bilo kako bilo, vrlo dobra priča i 4(+)/5.

[Helena · Rating 1 out of 5]

1.5, ne zelim da zaokruzim na 2 jer knjiga ne zasluzuje visu ocenu.
Jedina prica koja je na mene iole ostavila utisak bila je "Mrtve stvari".
Citati vredni spominjanja:
"Bratatatatat"
"Tras"
"Bum"
"Sljap"
"Ka-booom"
Toliko od mene.

[Ivan · Rating 3 out of 5]

Bilo je dobrih ali bilo je i jako loših priča, na kraju 3.5 zvezdice.

[Dimitrije Vojnov · Rating 3 out of 5]

Laguna je izdala zbirku priča Dejana Stojiljkovića KIŠNI PSI. Ova zbirka se po svom kvalitetu može posmatrati kao Stojiljkovićevo povratničko delo, barem u domenu kvaliteta, iako je mali deo ove zbirke premijera, a pored toga ona nudi i proširenje njegovih žanrovskih interesovanja. Zanimljiva je tendencija u

Priča PUCANJ smešta Nemanju Lukića, junaka KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA, u događaje pred i za vreme Velikog rata. Naime, on u ovoj priči dolazi kao “nadzorni organ” , nalazi se u nekim situacijama koje su istorijski značajne, sreće istorijski značajne ličnosti ali zapravo nema niti presudan niti maštovit uticaj na tok istorije. Ova priča je priličan pucanj u prazno, i nepotrebno eksploatisanje lika.

Priča ČUVAR PRELAZA vraća Stojiljkovića u pripovedačku fazu kada se bavio realizmom i urbanim rukopisom, pre nego što je video perspektivu u žanrovskoj prozi. U ČUVARU PRELAZA, osim generičkog naslova koji je korišćen u raznim formama, od funkcije u regulisnaju saobraćaja do filma i nazad, krije se zapravo jedna vrlo dobra kingovska priča, u određenom smislu i unapređena i ograničena upravo kingovskim okvirima. Ono što je od Kinga preuzeto i jako dobro u ovoj priči jeste vibrantan realistički rukopis u prikazu ambijenta u kome se priča dešava, i smeštanje događaja u pripovedačevo detinjstvo. Ono što je takođe preuzeto od Kinga, i šteti i Kingovoj i ovoj priči, jeste prilično slaba horor imaginacija. Odnosno, sve ono što odlazi put horora, sve ono što tretira stravu & užas i onostrano, nije naročito maštovito i nije naročito strašno. Međutim, ono što je kod Stojiljkovića u neku ruku “slojevitije” u odnosu na Kinga jeste dvostruki sloj prokletstva - pored seljačke kletve postoji i “usud komunizma”, odnosno sistema koji ne funkcioniše i koji donosi nesreću protagonistima priče. Sve u svemu, ČUVAR PRELAZA je vrlo dobra priča i jedno od boljih Stojiljkovićevih ostvarenja.

Novela UPITAJ MRAK, ponovo ima preuzet naziv, bez ozbiljnijeg razloga. Jak adut ove priče ja atmosfera vojničkog života koja je vrlo uverljivo preneta i adaptirana za potrebe pustolovnog žanra kome ova priča u osnovi pripada. Sama ideja da se vojna jedinica, naoružana do zube, i spremna da izađe na kraj sa svakim ćovekom suoči sa bićima nadljudskih mogućnosti, nimalo nije nova i dosta je trošena u raznim formama, pa se može reći da je postala već svojevrsna arhetpska situacija žanrovskog stvaralaštva. Vampiri su u ovoj priči tretirani kao zveri, i nemaju u sebi ni razum i romantičarski šarm koji obično pistovećujemo sa vampirima što je fino osveženja i doprinosi invenciji strave u ovoj priči. Nažalost, na kraju novela bolje razrađuje vojnike kao junake nego vampire kao antagoniste, i uprkos tome što nagoveštava neki jači konflikt sa njim, ne ulazi u njegovu dubinu, i voleo bih da pročitam širu verziju ove priče koja bi se upravo pozabavila time. Zašto su se zveri našle baš tu, napale baš tada, kako izgleda kada se čovek suoči sa njima, da li je to samo klanje ili ima prostora i za neku komunikaciju itd. Ne mogu da kažem da je nedostatak ovih odgovora direktno uskratio čitanje ove konkretne priče, naprotiv, ona stoji ovakva kakva jeste, ali to su neki elementi koji su mogli produbiti njen utisak. U odnosu na ČUVARA PRELAZA mogu se prepoznati razne sličnosti u postupku, i UPITAJ MRAK je u pogledu strave inventivnija, ali je ČUVAR zaokružen na veštiji i poptuniji način.

KIŠNI PSI takođe je naslovljena citatom i predstavlja Stojiljkovića u novom svetlu. Ovde se on bavi postapokaliptičnom budućnošću, Srbijom kojom vlada vojna hunta u sklopu velikog saveza pravoslavnih sila, i misijom srpskog Snake Plisskena koji odlazi u Solun kako bi nabavio izgubljeni rukopis Svetog Dimitrija. Priča nudi dosta lepih fantazija za ljude koji ne beže od totalitarne optike i vide budućnost Srbije kroz repozicioniranje kroz neki budući rat. Zbog velike oslonjenosti na dijalog, priča ima tendenciju da bude statična, a dijalog je stripovski sveden, infantilan i svira samo na jednoj žici, od barem šest mogućih, tako da i pored svoje efikasnosti, na kraju deluje prilično artificijelno. Budućnost o kojoj govori priča postavljena je dosta mehanicistički, opet bez prevelikih iznenađenja i SF invencije, sa akcentom na rekontekstualizaciju već postojećih tehnologija i simbola. Ipak, na nivou celine, ova priča ima određenu zaokruženost i šteta je samo što nije maštovitija i što nema bolje dijaloge.

Ipak, u pogledu prikaza postapokalipse na prostoru bivše Jugoslavije GETO Veselina Gatala ostaje nedosegnuti uzor.

BAŠTA, PEPEO, VAMPIRI je jedina do sada neobjavljena priča u ovoj zbirci. Reč je o noveli koja govori o Danilu Kišu kao lovcu na vampire. Premisa je bizarna, a nažalost, do te mere su raslojeni Kiš kao istorijska ličnost i Kiš kao Stojiljkovićev lik da mi smisao ove basarijaske prozne provokacije izmiče. Pored ozbiljnog koketiranja sa palpom, ne samo u postavci, već i u napadno modernizovanom i rekao bih namerno banalizovanom dijalogu, sve ovo prerasta u nešto što bi trebalo da ishoduje nekakvim internim obračunom na književnoj sceni. Time, paradoksalno, Stojiljković ulazi u blato kog se ne samo čuvao, već upravo koje je izbegao na putu ka svom velikom uspehu. Baš je činjenica da se nije bavio onim na šta se svodi veći deo naše književne produkcije bila tajna njegovog velikog uspeha. U ovoj priči, Stojiljković prestaje da bude pisac koji “gleda svoja posla i piše” i u jednom čudnom proznom hibridu počinje da se bavi besmislenim stvarima.

Ukupno uzev, KIŠNI PSI je zbirka čiji je kvalitet neravnomeran ali su dometi najboljih priča u njoj sasvim solidni. Šteta je što najslabiji deo zbirke čini priča o Danilu Kišu koja je jedina do sada neobjavljena. Primetan je uticaj stripovske ali i filmske dramaturgije na Stojiljkovića jer sve eventualne skokove u vremenu u odnosu na trenutak koji pripovedač opisuje rešava potpunim prebacivanjem u neku drugu situaciju i scenu, kao da ispisuje stripovsku ili filmsku reminiscenciju i mora u potpunosti da pretemelji dešavanje, i kroz sliku, i kroz radnju, i kroz protagoniste. Čini mi se da takvi skokovi generalno štete ritmu ovih priča i da su se mnoge digresije mogle rešavati upravo tako, unutar narativnog toka, bez potrebe za ovakvim praktično dramskim postavljanjem scena.

[Nebojša Petković · Rating 4 out of 5]

Приче које чине дотичну збирку су, нека већег, нека мањег квалитета, али све довољно забавне и писане у духу већ познате Стоиљковићеве стрипске или филмеке нарације, да нема потребе износити неку дубоку анализу (искуснији од мене то већ јесу учинили много боље). Упркос том сведеном стилу (можда и претрано за мој укус у овом случају), ја волим да читам Дејанова писанија и сматрам да је за такву форму постао мајстор. Можда тенденција превише "себе" може да засмета, поготову ако су основне поставке одређене приче базиране на некој универзалној теми (или личности, као у последњој, која ме због тога помало одбија, а верујем да не би да главни лик није онај који јесте). Но, све у свему, мени ово није било губљење времена. Између јаке тројке и прелазне четворке, не желим да будем безразложно строг.

[Miroslav Mlinarček · Rating 3 out of 5]

Nekoliko dobrih ideja koje uz doradu mogu da izrastu u ozbiljno dobre priče. A mislim da je vreme da Nemanja Lukić dobije posebnu knjigu :)

[Isidora · Rating 3 out of 5]

Ovo je zbirka priča Dejana Stojiljkovića, koja se sastoji od šest priča, ali je samo jedna (Bašta, pepeo, vampiri) potpuno nova, po prvi put objavljena.

Zbirka je dosta neujednačena. Volela bih da na početku pohvalim dve priče koje su veoma dobre: Čuvar prelaza i Upitaj prah.
Čuvar prelaza je zaokružena, dobro izvedena stvar, realizam pomešan sa hororom i sve na svom mestu, iako su sama dešavanja možda već viđena.
Priča Upitaj prah mi se takođe veoma dopala, i ovde je sve kako treba, vojnički život je uverljivo predstavljen, natprirodno u vidu vampira, dobar tempo i atmosfera. Sve pohvale. Na ostale price, na žalost, imam zamerke.

Prva stvar, Pucanj, o beogradskim danima Gavrila Principa, mračna je tvorevina bez pokrića (barem ja ne vidim smisao i pored jake istorijske pozadine), i stoga bez veće privlačnosti. Mrtve stvari pune su stereotipa o Ivi Andriću. Kišni psi - distopija takođe prepuna stereotipa i neinventivnih rešenja, koja kao du su samo nabacana na gomilu. Ali ova priča ima potencijal, uz pažljiviju razradu, možda u većem formatu, a i sada je, ovakva kakva je, čitljiva i zanimljiva.

Najgore je ipak prošao jedan od mojih omiljenih, Danilo Kiš, u priči Bašta, pepeo, vampiri. Odnosno, nije nikako ni prošao, jer ova spodoba koja govori uglavnom bez veze i pretežno banalnosti ne može biti autor Enciklopedije mrtvih. Šta je Dejan hteo sa ovom pričom, meni je neshvatljivo.

Ipak, Kišni psi dobijaju prelaznu ocenu od mene i pored svih nedostataka, jer je zbirka čitljiva i zabavna i ima svoje svetle trenutke, a i Stojiljković je zaista talentovan. Kada bi samo izbegao presiju da mora da objavljuje po jednu knjigu svake godine i prešao taj prag od 200-250 stranica u Laguninom formatu, i zaista se raspisao, ko zna kakva bi to knjiga onda bile.

[Milos Zerzevski · Rating 4 out of 5]

Ukoliko ste voleli da citate stripove, slusate rock n roll, gledate filmove "Terminator", "Mad Max", onda ce vam se i vecina prica iz ove knjige svideti. Novele i price se citaju lako i brzo. Dosta podsecaju na nesto sto ste vec citali ili gledali, ali to ne umanjuje zanimljivost prica. Prica "Kisni psi" je kao apokalipticni strip o Srbiji i Balkanu u nekoj bliskoj buducnosti sa puno akcije i nekoliko sjajnih knjizevnih slika koje su okidac za pokretanje filma u glavi o onome sto citate. "Cuvar prelaza" i "Upitaj mrak" prelaze u zanr horor prica, citaju se s uzbudjenjem, i prava je steta sto u njima nije jos vise elemenata horora koji bi jos vise naostrili ivice ovih prica i ucinili da price budu bolje i jezovitije.
Poslednja prica u kojoj je glavni junak Danilo Kis je zanimljiva na vrlo specifican nacin. Duhovita, cinicna, pomalo i "filozofska" ali i dalje sa elementima dobrog stripa, kao nit koja se proteze kroz celu ovu zbirku.
Sasvim citljiva zbirka prica, prikladna za "konzumiranje" uz glasnu muziku! :)

[Pavle Zelić · Rating 4 out of 5]

Priče koje Stojiljković piše imaju zaplete, dinamiku, akciju, pop-kulturne reference, autentične likove, vrcave dijaloge i mnogo, mnogo fantastike. Dakle, neće se svideti kuturnoj eliti, ali će ih pravi i jedini vredni kritičari - čitaoci, kojih Dejan ima na pretek, obožavati.

[Nemanja · Rating 5 out of 5]

Posle "Konstantinovog raskrsca", ovo je druga najbolja knjiga Dejana Stojiljkovica! Za ljubitelje vampira (kao sto sam ja) ova knjiga je obavezno stivo!

[Tanja · Rating 2 out of 5]

Moram priznati da je, u odnosu na očekivanja, knjiga potpuno razočarenje. Iako je svaka priča za sebe, sve deluju kao da ih priča klinac, kome se rečnik mahom svodi na: brate, ono, mislim, razumeš...
Prvu priču o Gavrilu Principu sam slobodno mogla i preskočiti, pomena vredne su jedino "Upitaj mrak" i eventualno "Čuvar prelaza".
Verovatno ovo nije trebala biti prva Stojiljkovićeva knjiga koju sam čitala, pošto će neka sledeća sad morati priliiično da sačeka, ako ikad i dodje na red.

[Nikola Jankovic · Rating 4 out of 5]

Idealna knjiga za čitanje na avionu - zbirka priča koje te privuku, a opet su dovoljno kratke da te drže budnim.

Sve priče su bar iznadprosečne, a posebno mi se svidela naslovna Kišni psi, koja se dešava u bližoj (apokaliptičnoj) budućnosti, u prestonici Srbije (Niš) i Solunu. Postavka je odlično zamišljena, voleo bih da pročitam roman postavljen u ovaj univerzum!

[Jovana Kuzmanović · Rating 5 out of 5]

Ima nečeg u atmosferi ove zbirke što nosi, vozi i neizmerno prija. Ima jačih i slabijih momenata, ima stvari koje umeju da zasmetaju i zaškripe, ali kao celina, snaga imaginacije i duh autora za mene ovde odnose pobedu nad svim drugim. Na momente je to osećaj snoviđenja, na momente gotovo filmske slike, pogotovo u postapokaliptičnim delovima, zatim prožimanje likova i tema, lep jezik, a iznad svega - neosporno umeće pripovedanja...

[Jelena · Rating 4 out of 5]

Uzela sam knjigu u knjizari , iznenadjena naslovom , da nisam dobila preporuku za isti, a sesto izdanje. Sinoc sam je otvorila i nisam je ispustila dok nisam procitala i zadnji redak.
Cudna, a tako citljiva. Tema koju ja ne volim sf, vampiri...ali preseljeni u nase vrijeme.Tako dobra!
Svaka cast I od mene velika preporuka.

[Marija · Rating 4 out of 5]

Zanimljivo. Ne uklapa se u potpunosti u ono što obično čitam. Spoj fikcije i istorije. Za petu zvezdu je uskraćen jedino zbog nepostojanja životne pouke u par pripovedaka, ali s druge strane, možda mi je upravo zato i prijalo da čitam - ili drugačije, što bi rekao Dwight iz Office-a: "Not everything is a lesson Ryan. Sometimes you just fail."

[Makragić · Rating 3 out of 5]

Dejan Stojiljković mi je i dalje misterija, uglavnom su mu knjige čitljive, bez neke preterane poente, a opet se nadovezuju jedna na drugu, pa jelte nastavljam da čitam i čekam kad će Nemanja Lukić da dobije svojih pet minuta.

Nisam znao da su Kišni psi skup priča pre nego što sam počeo da čitam, govore o paranormalnom u Srbiji, i generalno su... meh.

[Bojan Lazić · Rating 5 out of 5]

Zanimljiva knjiga koja sadrži šest horor pripovedaka koje se donekle prepliću, odnosno kroz koje se provlači isti motiv – vampiri (osim u prvoj); čitljivo i lagano; meki povez, normalan font, veći prored.

[Ana Vidosavljevic · Rating 5 out of 5]

Odlicna knjiga! Originalna, drzi paznju do samog kraja i inspirise. Dejanov stil je jednostavan i jedinstven. Misterija i istorija su odlicno kombinovane u upecatljivu radnju. Likovi su interesantni i dugo ostaju u secanju.

[Ivan_Ivke · Rating 5 out of 5]

Bunar ne treba zatrpavati, jer se zatrpani bunar prozli, i donosi nesreću...

Sjajne pripovetke koje okupiraju pažnju sa fragmentima drugih dela istog autora koji kompletiraju događaje iz prošlih vremena...

[Zoran Tošić · Rating 3 out of 5]

Četvrta knjiga koju sam pročitao od Dejana Stojiljkovića i, na žalost, najslabija do sad. Dao bih dve zvezdice, ali zbog fabrike titanijuma "Goran Šepa Gale" ipak tri.

[Јелена Спарић · Rating 5 out of 5]

Дејан Стојиљковић је изванредан писац. Свиђа ми се разноврсност тема, динамика и атмосфера сваке приче.

[Carmilla Yugov · Rating 5 out of 5]

Мени је ова збирка одлична, једина замјерка ми је што није још дужа 😄

[Aleksandra Savić · Rating 3 out of 5]

Bilo je zanimljivo čitati nešto malo drugačije.

[Sugar Pill · Rating 5 out of 5]

Kišni psi je zbirka priča Dejana Stojiljkovića koje nisu našle mesto u jednom od njegovih romana. Kroz ove priče provlače se likovi poput iva Andrića, Danila Kiša, Gavrila Principa i Nemanje Lukića (glavnog lika u romanu Konstantinovo raskršće).

Kroz priče se susrećemo i sa duhovima preminulih, čudnim ljudima koji se provlače kroz razna razdoblja, demonima u planinama i mnogo vampira. Radnje su smeštene u period Prvog svetskog rata, savremeno doba ali i vremenski skok u apokaliptičnu verziju Srbije, koju odlikuju stvari o kakvima smo čitali u romanima naučne fantastike.

Kao i u svakom njegovom delu, u ovom se takođe susreću istorijske činjenice sa mitologijom i bujnom maštom, te smo kao rezultat dobili sjajne priče.

[Nenad Stefanovic · Rating 4 out of 5]

Moj prvi susret sa Dejanom Stojiljkovicem... Posle ove knjige zasigurno ne i poslednji.
Kako i sam autor navodi da je u "...u srpskoj književnosti njegovo visočanstvo Roman neprikosnovena književna forma" i sam sam smatrao isto. Srećom, ova knjiga me je u to razuverila.

[Aleksandar Obradović · Rating 4 out of 5]

Jeste da priče nijesu ujedačene, ali je ipak ovo po meni najkvalitetnija Stojilkovićeva knjiga do sada.

[Marko Hakaj · Rating 1 out of 5]

Očajna kolekcija još očajnijih priča.