What do you think?
Rate this book
Knife
"Knife," by Vuk Draskovic, createda furor when it was published in 1982, long before the beginning of the Balkan Wars of Succession. The novel was condemned by the Communist Part and subsequently banned. "Knife" is the first of his novels to appear in English. Alija Osmanovic, the protagonist of "Knife," was orphaned during WWII as an infant. He was raised as a Bosnian Muslim and came to believe that Serbs killed his family. When, as a young medical student, he goes in search of the identity of his murdered birth parents, a sense of thwarted justice motivates him, and expresses itself as a burning passion for revenge. Alija seeks out Sikter Effendi, an eccentric and reclusive Muslim cleric, to help him interpret the clues pointing to his identity. Through his mentorship, Alija discovers the that his heritage is Serbian; that he was born not far away but in a neighboring village; and that his adoptive family was guilty of murdering his birth-family. A crisis of identity ensues. Each possible course of action open to him is bad. How is he to go on? Alija's story is counterpointed by Milan Vilenjak's. He has been training all his life to exact revenge from Atif Tanovic, an Ustashi who single-handedly murdered Milan's entire family. But once Milan has the opportunity to end his enemy's life, he recoils, having discovered that Atif is a human being, a man who exists apart from his monsterous acts, a man who is troubled by his bad conscience. Tanovic, an avowed war criminal, is a repulsive villain who is to be prosecuted and punished, but Draskovic persuades us to sympathize with him. Who cannot admire the profound transformation that occurs when Atif argues against war and the slaughter of innocents? He embodies Draskovic's underlying each act of revenge is a suicide.
434 pages, Paperback
First published January 1, 1984
23 people are currently reading
373 people want to read
About the author
Vuk Drašković
26 books42 followersVuk Drašković (1946, Međa kod Žitišta), pisac, političar, osnivač i predsednik Srpskog pokreta obnove. Po završenim studijama prava u Beogradu 1968, radio kao novinar u Tanjugu i dopisnik iz afričkih zemalja. Od 1980. posvetio se književnosti, a od kraja 80-ih godina do danas je i politički angažovan.
Osnovao je stranku Srpski pokret obnove 1990. godine i bio najsnažniji i najuticajniji predstavnik opozicije i protivnik režima Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji HH veka, zbog čega je više puta, sa suprugom Danicom, bio zatvaran i izlagan policijskoj torturi, a nekoliko puta i meta atentata kriminalizovanih struktura državne bezbednosti.
Objavio je romane „Sudija“ (1982), „Nož“ (1982, ekranizovan 1999), „Molitva“ (1985), „Ruski konzul“ (1988), „Noć đenerala“ (1994), „Doktor Aron“ (2009), „Via Romana“ (2012); autobiografsku prozu „Meta“ (2007); knjige eseja „Ja, malograđanin“ (1981), „Odgovori“ (1987), „Koekude, Srbijo“ (1989), „Podsećanja“ (2001), te knjige govora, intervjua i članaka „Sve moje izdaje“ (1992) i „Kosovo“ (2006).
Njegove knjige prevođene su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i druge jezike, a svi romani su mu bili bestseleri i u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.
Osnovao je stranku Srpski pokret obnove 1990. godine i bio najsnažniji i najuticajniji predstavnik opozicije i protivnik režima Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji HH veka, zbog čega je više puta, sa suprugom Danicom, bio zatvaran i izlagan policijskoj torturi, a nekoliko puta i meta atentata kriminalizovanih struktura državne bezbednosti.
Objavio je romane „Sudija“ (1982), „Nož“ (1982, ekranizovan 1999), „Molitva“ (1985), „Ruski konzul“ (1988), „Noć đenerala“ (1994), „Doktor Aron“ (2009), „Via Romana“ (2012); autobiografsku prozu „Meta“ (2007); knjige eseja „Ja, malograđanin“ (1981), „Odgovori“ (1987), „Koekude, Srbijo“ (1989), „Podsećanja“ (2001), te knjige govora, intervjua i članaka „Sve moje izdaje“ (1992) i „Kosovo“ (2006).
Njegove knjige prevođene su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i druge jezike, a svi romani su mu bili bestseleri i u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 42 reviews
January 15, 2020
ceo prikaz: http://www.bukmarkic.com/vuk-draskovi...
Priča počinje na Božić davne 1942. godine, u jednom malom selu u Republici Srpskoj, u kom, između ostalog, žive srpska porodica Jugović i muslimanska porodica Osmanović. Zbog netrpeljivosti između dve vere za vreme Drugog svetskog rata, u jednom trenutku Osmanovići ulaze na posed njihovih komšija Jugovića i ubijaju sve do jednog, osim jednodnevne bebe koju kradu kako bi je odgajili i vaspitali kao muslimana koji će da mrzi i da ubija Srbe. Nakon toga, Srbi iz istog mesta odlaze na imanje Osmanovića, gde će takođe ubijati, ali će beba (sada zvana Alija Osmanović) preživeti jer će ga nova majka, Rabija, sakriti sa sobom na tavanu kuće. Srbi će, međutim, oteti drugo dete, Salima, misleći da je to srpska beba koja je nestala u kući Jugovića. Roman nas zatim vodi nekoliko godina kasnije, kada je Alija Osmanović na studijama u Sarajevu. On još uvek nije svestan svojih korena, ali će kroz prijatelje, i kroz simpatije sa Milicom polako shvatiti da njegova generacija možda i nije ista kao generacija njegovih roditelja (za koje i dalje smatra da su Osmanovići). Kada u priču uđe i Sikter-efendija, tajne ove dve porodice će polako početi da se razotkrivaju.
Roman Nož prati priča da je izuzetno krvav, i jako težak za čitanje. Ovo, opet, sve zavisi od čitaoca do čitaoca, i od toga kakav stomak za nasilje ima. Prvo poglavlje romana, Božić, jeste izuzetno krvavo i prilično mučno za čitati, posebno kada su u pitanju scene silovanja i sečenja dojki i glava koje su vrlo slikovito objašnjene. Da bi stvar bila još snažnija i mučnija, na samom početku romana, u predgovoru Nožem na Nož koji je takođe pisao Drašković i u kome opisuje sve kritike nakon objavljenog romana, on otkriva da je ceo roman baziran na istinitim događajima iz 1942. u selu Pridvorica, kada su sve srpske kuće spaljene. Međutim, iako je prvo poglavlje zaista krvavo, nastavak romana nije toliko mučan za čitati. Tužan jeste, prvenstveno zbog nepravde koju je netrpeljivost ove dve vere donela na Balkan, ali isto tako i zbog samog Alije Osmanovića koji ne zna svoju pravu istinu, a takvih je, i van fikcije, bilo na stotine.
Možda Vuk Drašković nije sjajan političar. Možda nije ni najbolji književnik, ali je Nož zaista roman koji vredi pročitati. Napisan je vrlo interesantno, koristeći svojevrsni dijalekat koji će možda nekome biti malo komplikovaniji za pročitati. S obzirom na to da se glavna radnja dešava u muslimanskoj porodici (odnosno u porodici koja prati Aliju/Iliju Osmanovića), vrlo se često mogu pročitati turske reči kao što su rahmetli (pokojni) ili reči na ijekavici. Iz tog razloga, postoji mogućnost da će Google malo više da radi, posebno ako niste upoznati sa samom tematikom romana, ali sve ovo doprinosi generalno autentičnoj atmosferi koju ovaj roman stvara.
Dakako da Nož ima nekih svojih mana koje se uglavnom ogledaju u samom stilu, ili ponekad u tempu, ali je sve to minorno kada se apsolutno svi segmenti Noža stave na papir. On pokriva jednu tematiku koja je izuzetno bolna iz razloga što je istinita, tematiku koje se moramo sećati ne da bi se svetili ili da bi mrzeli, nego da iz nje naučili da vera ne sme nikada da razdvaja ljude. To jeste svakako tema o kojoj se polemiše i priča toliko, toliko dugo, i to ne samo na Balkanu, već širom sveta.
Sam naslov romana je i te kako simboličan. Nož se ne odnosi samo na instrument masakra koji se dešavao na ovim podnebljima u tom periodu (ali i kasnije, posebno devedesetih), već i simbolično predstavlja jednu naciju, odnosno stanovnike jedne te iste države, koju razdvaja vera. Nož ne mora biti samo fizičko oružje, jer i reči mogu seći isto kao i nož, što se u samom romanu više puta pominje.
Da li pročitati ovaj roman? Iako želim da kažem jedno veliko DA, mislim da je jako bitno da ovaj roman ne pročitaju ljudi koji će ga iskoristiti za dalje potpirivanje mržnje. Ovo je svakako jedan klasik koji će se možda za 100 godina potpuno drugačije doživljavati i na koga će se gledati sa jedne istorijske strane, ali s druge strane, ukoliko se ne shvati srž i poenta samog romana – a to je da je apsolutno nebitno koje smo vere već da možemo, ukoliko želimo i ukoliko nas život natera, biti bilo koje vere, i da smo svi jednaki – može stvoriti kontra efekat. U svakom slučaju, Nož je zaista jedna bolesno dobra priča.
Priča počinje na Božić davne 1942. godine, u jednom malom selu u Republici Srpskoj, u kom, između ostalog, žive srpska porodica Jugović i muslimanska porodica Osmanović. Zbog netrpeljivosti između dve vere za vreme Drugog svetskog rata, u jednom trenutku Osmanovići ulaze na posed njihovih komšija Jugovića i ubijaju sve do jednog, osim jednodnevne bebe koju kradu kako bi je odgajili i vaspitali kao muslimana koji će da mrzi i da ubija Srbe. Nakon toga, Srbi iz istog mesta odlaze na imanje Osmanovića, gde će takođe ubijati, ali će beba (sada zvana Alija Osmanović) preživeti jer će ga nova majka, Rabija, sakriti sa sobom na tavanu kuće. Srbi će, međutim, oteti drugo dete, Salima, misleći da je to srpska beba koja je nestala u kući Jugovića. Roman nas zatim vodi nekoliko godina kasnije, kada je Alija Osmanović na studijama u Sarajevu. On još uvek nije svestan svojih korena, ali će kroz prijatelje, i kroz simpatije sa Milicom polako shvatiti da njegova generacija možda i nije ista kao generacija njegovih roditelja (za koje i dalje smatra da su Osmanovići). Kada u priču uđe i Sikter-efendija, tajne ove dve porodice će polako početi da se razotkrivaju.
Roman Nož prati priča da je izuzetno krvav, i jako težak za čitanje. Ovo, opet, sve zavisi od čitaoca do čitaoca, i od toga kakav stomak za nasilje ima. Prvo poglavlje romana, Božić, jeste izuzetno krvavo i prilično mučno za čitati, posebno kada su u pitanju scene silovanja i sečenja dojki i glava koje su vrlo slikovito objašnjene. Da bi stvar bila još snažnija i mučnija, na samom početku romana, u predgovoru Nožem na Nož koji je takođe pisao Drašković i u kome opisuje sve kritike nakon objavljenog romana, on otkriva da je ceo roman baziran na istinitim događajima iz 1942. u selu Pridvorica, kada su sve srpske kuće spaljene. Međutim, iako je prvo poglavlje zaista krvavo, nastavak romana nije toliko mučan za čitati. Tužan jeste, prvenstveno zbog nepravde koju je netrpeljivost ove dve vere donela na Balkan, ali isto tako i zbog samog Alije Osmanovića koji ne zna svoju pravu istinu, a takvih je, i van fikcije, bilo na stotine.
Možda Vuk Drašković nije sjajan političar. Možda nije ni najbolji književnik, ali je Nož zaista roman koji vredi pročitati. Napisan je vrlo interesantno, koristeći svojevrsni dijalekat koji će možda nekome biti malo komplikovaniji za pročitati. S obzirom na to da se glavna radnja dešava u muslimanskoj porodici (odnosno u porodici koja prati Aliju/Iliju Osmanovića), vrlo se često mogu pročitati turske reči kao što su rahmetli (pokojni) ili reči na ijekavici. Iz tog razloga, postoji mogućnost da će Google malo više da radi, posebno ako niste upoznati sa samom tematikom romana, ali sve ovo doprinosi generalno autentičnoj atmosferi koju ovaj roman stvara.
Dakako da Nož ima nekih svojih mana koje se uglavnom ogledaju u samom stilu, ili ponekad u tempu, ali je sve to minorno kada se apsolutno svi segmenti Noža stave na papir. On pokriva jednu tematiku koja je izuzetno bolna iz razloga što je istinita, tematiku koje se moramo sećati ne da bi se svetili ili da bi mrzeli, nego da iz nje naučili da vera ne sme nikada da razdvaja ljude. To jeste svakako tema o kojoj se polemiše i priča toliko, toliko dugo, i to ne samo na Balkanu, već širom sveta.
Sam naslov romana je i te kako simboličan. Nož se ne odnosi samo na instrument masakra koji se dešavao na ovim podnebljima u tom periodu (ali i kasnije, posebno devedesetih), već i simbolično predstavlja jednu naciju, odnosno stanovnike jedne te iste države, koju razdvaja vera. Nož ne mora biti samo fizičko oružje, jer i reči mogu seći isto kao i nož, što se u samom romanu više puta pominje.
Da li pročitati ovaj roman? Iako želim da kažem jedno veliko DA, mislim da je jako bitno da ovaj roman ne pročitaju ljudi koji će ga iskoristiti za dalje potpirivanje mržnje. Ovo je svakako jedan klasik koji će se možda za 100 godina potpuno drugačije doživljavati i na koga će se gledati sa jedne istorijske strane, ali s druge strane, ukoliko se ne shvati srž i poenta samog romana – a to je da je apsolutno nebitno koje smo vere već da možemo, ukoliko želimo i ukoliko nas život natera, biti bilo koje vere, i da smo svi jednaki – može stvoriti kontra efekat. U svakom slučaju, Nož je zaista jedna bolesno dobra priča.
March 1, 2022
Odavno ne tumačim dela koristeći se biografijama autora, ne namećem im nameru koja se iz toga da naslutiti. Književni tekst je samostalna pojava i da bi ostao umetnost, mora biti lišen svega sekundarnog. Zato se pomoćna literatura naziva sekundarnom.
Otvorenih i očišćenih očiju i uma, ovde ne vidim podele, a postupke jednog ne pripisujem celoj grupi. Zločin je zločin, i on je odgovornost pojedinca.
Iznenadio me je jezik dela, nisam očekivala životnost koju sam dobila.
Otvorenih i očišćenih očiju i uma, ovde ne vidim podele, a postupke jednog ne pripisujem celoj grupi. Zločin je zločin, i on je odgovornost pojedinca.
Iznenadio me je jezik dela, nisam očekivala životnost koju sam dobila.
September 16, 2023
"NOŽ! Lak za poneti, težak za podneti. Oštrog sečiva, tupe pameti! Brz da ubije, spor da se zaboravi!" (...)
Vuk Drašković koristi izrazito slikovit jezik da bi dočarao atmosferu sukoba i nasilja. Već prvo poglavlje sadrži do detalja opisan gnusan zločin počinjen nad porodicom Jugović od strane njihovih nekadašnjih kumova, muslimanskih ustaša Osmanovića. Dok sam čitao doslovno nisam disao. Pred očima su krenule da se ređaju slike. Za trenutak sam sklopio oči, i kao da sam odlutao tamo, u to nevreme. Mogao sam da naslutim teror nasilja i straha koji se neprimetno uvlači u kosti; čujem vapaje ženske čeljadi, namirišem vonj krvi, dok me obuzima zadah smrti; osećam kako krvav sneg škripi pod mojim nogama... Te večeri sam doista i usnio crkvu u Jugovićima kako gori, i ponositog protu-Nićifora koji ne progovara ni reč.
Koliko je Vukov roman istorijski dokument, toliko je i psihološka drama koja sve do samog kraja drži pažnju i podiže emocije za sva dešavanja kroz koja nas vodi. I na kraju samo zanemite. Njegovi likovi imaju duboko psihološko utemeljenje. Stalno se nalaze pred velikim moralnim dilemama. Meni je takozvani Sikter-efendija najdraži lik u romanu. Koliko ta seda glava istinu zbori i otvara svima nama čitaocima oči da se dublje zagledamo u sebe.
"Pade li ti ikad na um da pripitaš Dedagu: čiji je Alija? Da ti kaže: ko je rodio Aliju? Ja sam ti to već rekao: rodili su ga Cvijeta i Spasoje Jugović! I ako kreneš još dalje, unazad, sretaćeš samo ovakva imena prađedova: Veljko, Miloš, Vidak, Gojak, Momčilo, Vuk, Obren, Risto, Mijat, Nikola, Krsto, i sve tako do pedesetog ili še' setog koljena."
(...)
"Ono smo što smo i tu nema prepravljanja. Ono što sam i što samo mogu i biti: izdanak Safet-bega i sluga Alahov, ali i izdanak Đura Barbarića! Odreknem li se Đura, odrekao sam se i Safet-bega, a to znači i vjere Muhamedove. Presjekao sam, u tom slučaju korjene i postao niko i ništa, vječiti stranac i tuđin, pa ma kako se zvao i ma đe boravio. Đuro je moja spona i sa prošlošću i sa budućnošću. Zato što ga se ne odričem, sa lakoćom mogu da brojim petnes' vijekova unazad. Kod osmog, desetog ili petnaestog koljena, kod mene se, na svijest o sebi, ne navlači zavjesa zaborava."
U potrazi za svojim korenima, glavni junak otkriva nešto mnogo dublje i suptilnije. Tokom studija saznaje istinu o svom poreklu. Kroz potragu za sopstvenim identitetom on sve više upada u zatvoreni krug motivacije zla. Ukoliko želimo, ono što ga muči možemo pronaći kod Raskoljnikova- protagoniste kojeg je stvorio Dostojevski. I on je takođe pred velikom moralnom dilemom, i prinuđen je da se stalno preispituje. Predaje se nekim čudnim, "nedovršenim" idejama, i odlučuje da jednim poduhvatom izađe iz svog nedoličnog položaja. Alija Osmanović (Ilija Jugović) je dakako i šekspirovski junak. Ukoliko bih njegov lik tražio kod velikog Šekspira, pronašao bih ga kod Hamleta. "Hamletovsko" kod Alije je u tome što on i kada sazna da nije ono što jeste, a da jeste ono što nije, tog trenutka nastaje kriza identiteta. Tada, počinje da vaga- "biti ili ne biti"- osvetiti se potomcima krvnika; odnosno ne kopati po ranama i pronaći u sebi snagu za oproštaj.
Osećam dužnost da na samom kraju pokušam razjasniti neke stvari. Roman je napisan u duhu izmirenja, a ne širenja verske i nacionalne mržnje. Opisan je sav besmisao rata, tragedija etničkih podela koje su nas bezmalo deceniju kasnije uvele u propast. Nakon pročitanog romana, imao sam potrebu da ponovo pogledam istoimeni film. I, po ko zna koji put sam se razočarao. Ne, ne, taman posla da sam se razočarao zbog filma. Film je nesumnjivo remek-delo naše kinematografije. Razočarao sam se kada sam nakon pogledanog filma krenuo da čitam komentare kojih zaista ima napretek. Ne mogu da razumem pojedince koji se ne poznaju, a koji se svađaju, optužuju međusobno; pa čak idu toliko daleko da ne prezaju i da prete jedni drugima. I onda zastanem, i zapitam se: Kad ćemo se opametiti? Kada ćemo preležati te "dečije bolesti"? Da li nam je malo ratovanja i prolivanja krvi sa sve tri strane? Kada ćemo naučiti? Plašim se da se to neće dogoditi u skorije vreme. Strašno mi je žao tih "ljudi." Oni nisu svesni svoje nesvesti. Generalno, narod sa ovih prostora nije dorastao vremenu u kome živi.
Ipak, želim da verujem da će ovaj roman zaista pročitati ljudi koji će pravilno tumačiti njegovu poruku. Puko rođenje ne određuje čovekovu sudbinu, i ne priprema ga za kasnija opredeljenja u životu, niti za pripadnost nekoj veri ili naciji, nego to zavisi od vaspitanja i okoline u kojoj se čovek formira.
"Moramo da pamtimo zlo i da nikad ne oprostimo zločine! Živi nemaju pravo ni da praštaju ni da skrivaju rane pokojnih. Njima pripada samo dužnost da se kosturnica i kasapnica stalno smiču i plijeve rđu laži i ljudskog zaborava. Istorija nas je toliko puta opomenula da se putokazi u budućnost nalaze u prošlosti. Zato vas i pozivam na slogu i molim Svevišnjeg da u vašim srcima ne raspaljuju mržnju ni svježe rane ni zle uspomene. Ne pamti se zlo radi toga da bi se na zlo zlom odgovorilo, već da se zlo ne bi ponovilo! Bog je sudija, on je zapisao kako je bilo. Na nama je da, u ime sjutrašnjeg dana i zajedničkog života, ne dozvolimo da više ikada sijevne nož pod bilo čijim grlom u Hercegovini. Da se, više nikada, ne ponovi vrijeme noža i malja, naš iskop i naše bezumlje!"
Vuk Drašković koristi izrazito slikovit jezik da bi dočarao atmosferu sukoba i nasilja. Već prvo poglavlje sadrži do detalja opisan gnusan zločin počinjen nad porodicom Jugović od strane njihovih nekadašnjih kumova, muslimanskih ustaša Osmanovića. Dok sam čitao doslovno nisam disao. Pred očima su krenule da se ređaju slike. Za trenutak sam sklopio oči, i kao da sam odlutao tamo, u to nevreme. Mogao sam da naslutim teror nasilja i straha koji se neprimetno uvlači u kosti; čujem vapaje ženske čeljadi, namirišem vonj krvi, dok me obuzima zadah smrti; osećam kako krvav sneg škripi pod mojim nogama... Te večeri sam doista i usnio crkvu u Jugovićima kako gori, i ponositog protu-Nićifora koji ne progovara ni reč.
Koliko je Vukov roman istorijski dokument, toliko je i psihološka drama koja sve do samog kraja drži pažnju i podiže emocije za sva dešavanja kroz koja nas vodi. I na kraju samo zanemite. Njegovi likovi imaju duboko psihološko utemeljenje. Stalno se nalaze pred velikim moralnim dilemama. Meni je takozvani Sikter-efendija najdraži lik u romanu. Koliko ta seda glava istinu zbori i otvara svima nama čitaocima oči da se dublje zagledamo u sebe.
"Pade li ti ikad na um da pripitaš Dedagu: čiji je Alija? Da ti kaže: ko je rodio Aliju? Ja sam ti to već rekao: rodili su ga Cvijeta i Spasoje Jugović! I ako kreneš još dalje, unazad, sretaćeš samo ovakva imena prađedova: Veljko, Miloš, Vidak, Gojak, Momčilo, Vuk, Obren, Risto, Mijat, Nikola, Krsto, i sve tako do pedesetog ili še' setog koljena."
(...)
"Ono smo što smo i tu nema prepravljanja. Ono što sam i što samo mogu i biti: izdanak Safet-bega i sluga Alahov, ali i izdanak Đura Barbarića! Odreknem li se Đura, odrekao sam se i Safet-bega, a to znači i vjere Muhamedove. Presjekao sam, u tom slučaju korjene i postao niko i ništa, vječiti stranac i tuđin, pa ma kako se zvao i ma đe boravio. Đuro je moja spona i sa prošlošću i sa budućnošću. Zato što ga se ne odričem, sa lakoćom mogu da brojim petnes' vijekova unazad. Kod osmog, desetog ili petnaestog koljena, kod mene se, na svijest o sebi, ne navlači zavjesa zaborava."
U potrazi za svojim korenima, glavni junak otkriva nešto mnogo dublje i suptilnije. Tokom studija saznaje istinu o svom poreklu. Kroz potragu za sopstvenim identitetom on sve više upada u zatvoreni krug motivacije zla. Ukoliko želimo, ono što ga muči možemo pronaći kod Raskoljnikova- protagoniste kojeg je stvorio Dostojevski. I on je takođe pred velikom moralnom dilemom, i prinuđen je da se stalno preispituje. Predaje se nekim čudnim, "nedovršenim" idejama, i odlučuje da jednim poduhvatom izađe iz svog nedoličnog položaja. Alija Osmanović (Ilija Jugović) je dakako i šekspirovski junak. Ukoliko bih njegov lik tražio kod velikog Šekspira, pronašao bih ga kod Hamleta. "Hamletovsko" kod Alije je u tome što on i kada sazna da nije ono što jeste, a da jeste ono što nije, tog trenutka nastaje kriza identiteta. Tada, počinje da vaga- "biti ili ne biti"- osvetiti se potomcima krvnika; odnosno ne kopati po ranama i pronaći u sebi snagu za oproštaj.
Osećam dužnost da na samom kraju pokušam razjasniti neke stvari. Roman je napisan u duhu izmirenja, a ne širenja verske i nacionalne mržnje. Opisan je sav besmisao rata, tragedija etničkih podela koje su nas bezmalo deceniju kasnije uvele u propast. Nakon pročitanog romana, imao sam potrebu da ponovo pogledam istoimeni film. I, po ko zna koji put sam se razočarao. Ne, ne, taman posla da sam se razočarao zbog filma. Film je nesumnjivo remek-delo naše kinematografije. Razočarao sam se kada sam nakon pogledanog filma krenuo da čitam komentare kojih zaista ima napretek. Ne mogu da razumem pojedince koji se ne poznaju, a koji se svađaju, optužuju međusobno; pa čak idu toliko daleko da ne prezaju i da prete jedni drugima. I onda zastanem, i zapitam se: Kad ćemo se opametiti? Kada ćemo preležati te "dečije bolesti"? Da li nam je malo ratovanja i prolivanja krvi sa sve tri strane? Kada ćemo naučiti? Plašim se da se to neće dogoditi u skorije vreme. Strašno mi je žao tih "ljudi." Oni nisu svesni svoje nesvesti. Generalno, narod sa ovih prostora nije dorastao vremenu u kome živi.
Ipak, želim da verujem da će ovaj roman zaista pročitati ljudi koji će pravilno tumačiti njegovu poruku. Puko rođenje ne određuje čovekovu sudbinu, i ne priprema ga za kasnija opredeljenja u životu, niti za pripadnost nekoj veri ili naciji, nego to zavisi od vaspitanja i okoline u kojoj se čovek formira.
"Moramo da pamtimo zlo i da nikad ne oprostimo zločine! Živi nemaju pravo ni da praštaju ni da skrivaju rane pokojnih. Njima pripada samo dužnost da se kosturnica i kasapnica stalno smiču i plijeve rđu laži i ljudskog zaborava. Istorija nas je toliko puta opomenula da se putokazi u budućnost nalaze u prošlosti. Zato vas i pozivam na slogu i molim Svevišnjeg da u vašim srcima ne raspaljuju mržnju ni svježe rane ni zle uspomene. Ne pamti se zlo radi toga da bi se na zlo zlom odgovorilo, već da se zlo ne bi ponovilo! Bog je sudija, on je zapisao kako je bilo. Na nama je da, u ime sjutrašnjeg dana i zajedničkog života, ne dozvolimo da više ikada sijevne nož pod bilo čijim grlom u Hercegovini. Da se, više nikada, ne ponovi vrijeme noža i malja, naš iskop i naše bezumlje!"
January 17, 2025
Izuzetno snažna priča, ali iz ugla književnosti fantastično napisana. Likovi i radnja se grade maestralno. E sad, da li je namera bila ovim romanom potpirivati neke razlike, da li je politički naručen itd. - time ne želim da se bavim. Šteta što se ovaj čovek nije profilisao i javnosti nametnuo isključivo kao pisac.
August 19, 2014
Napokon da završim i ovo maestralno delo. Pročitavši veoma bizarno prvo poglavlje ((gde se veoma sočno opisuje kako ženi odsecaju grudno tkivo i bacaju ga na obližnji šporet)) mislio sam da mi se knjiga neće uopšte dopasti. Knjiga je ne premašila očekivanja već je sa gomile nepročitanih knjiga dospela na policu knjiga koje planiram da čuvam za svoja pokoljenja.
Sve preporuke.
Sve preporuke.
December 22, 2019
NOZ! Lak za poneti, tezak za podneti. Ostrog seciva, tupe pameti! Brz da ubije, spor da se zaboravi!
July 16, 2015
While Knife has all the viscerality and rawness to pull the reader in, the book lacks the structure and storytelling to make it the satisfying journey it should be. It jumped from story to story with no discernible common thread, moral or message, and a lot of it didn’t quite make sense. Perhaps poor translation is a factor, and I suspect that if I had grown up in Serbia I would have understood it better. The intended audience of the book seems to be people who already have some knowledge of the events surrounding World War II-era Serbia, such as who the Ustase, Chetniks, and Partisans were, who was fighting who and why. Those without this background will struggle to keep up.
June 19, 2021
Ukoliko se ovom romanu priđe bez nacionalnih predrasuda zauzvrat se dobija sjajno, ali vrlo teško i sumorno delo koje na svom kraju ipak donosi mrvu optimizma, a koji se na veliku žalost nije obistinio u godinama koje su usledile nakon njegovog objavljivanja.
Čitajući roman sa trenutne vremenske distance jedino osećanje koje može da obuzme čitaoca je iskrena tuga.
Čitajući roman sa trenutne vremenske distance jedino osećanje koje može da obuzme čitaoca je iskrena tuga.
March 25, 2020
Vuk Drašković je jako dugo bio ljut što se njegovo djelo tumači kao poziv na rat, zato što ga je Miloševićeva vlada iskoristila za potpirivanje nacionalizma. Jedino objašnjenje za tu njegovu ljutnju je da nikada nije pročitao svoj roman. "Nož" je zabrinjavajući primjer nacionalizma umotanog u "ali nije, stvarno Muslimani tako govore" kada želite degradirati cijelu jednu skupinu ljudi predstavljajući ih isključivo kao nepismene; govorenja "ali svi su ubijali" dok krajnje neukusno opisujete zločine (jer zaista, koliko čovjek mora uživati u mučenju da ih toliko puta i na te načine opisuje) samo jedne grupacije i poziva na rat uz zvona koja odjekuju dozivajući riječ nož (ja ne mogu to drukčije razumjeti nego poziv na rat). Ako na ovo dodamo činjenicu da Vuk Drašković zaista i nije dobar pisac, dobijete roman koji zaista nema potrebe čitati. Osim ako morate. Ja sam morala.
May 1, 2020
Nacional-pacifizam je oksimoroničan u manifestu koliko i u svojoj političkoj praksi.
February 28, 2018
Господину Драшковићу је предложено читалишта стране од, још давних дана да боље настави са књижевним радовима а не политичким, јер је у овим првим много бољи тј. вернији истим! У главном, књига је лепше легла тих дана када је било забрањено било какво штиво дотичног писца али пак, вредела је сваку претњу као и све његове књиге до сада. Искрено сам био и шокиран и одушевљен насловом али и самом књигом. Као тинејџеру који је одрастао у антикомунистичкој породици, где су четништво, монархија и родољубље били подржавани, ова књига ми је отворила очи како људи могу да за временски период не тако дуг, доживе и преживе толико различитих и не мало лаких ствари. Колико мало знамо о истини и реалности. Вреди сваки трен од слова до ока који је пролетео јер сам књигу прочитао из цуга! Уживајте у реалности.
Read
February 1, 2018Very Very Good Book.
Read
August 8, 2022“Kultni roman o zločinu i praštanju, zabranjen pre 40 godina zbog „širenja nacionalne mržnje“
🔪
Roman je izuzetno krvav i težak za čitanje. Do detalja su opisane scene silovanja i ubijanja. Nož je napisan na specifičnom dijalektu i zbog spominjaja muslimanskih likova Vuk Drašković koristi dosta turcizama, što nekima može biti zanimljivo, a nekima, pak teško za čitanje.
🔪
Sama radnja romana je rat, jaz između dve vere. Događaji u knjizi su istiniti i to je izuzetno bolno, pogotovu za ljude koji su rat osetili na svojoj koži, ili ako nisu, a ono imaju pretke da im o ratu pričaju.
🔪
Specifičan naziv Nož označava oružje kojim su većina ubistava u ratu počinjena, ali i metaforički, kako reč ili laž može podjednako da povredi ili ubije kao i oružje.
🔪
Poenta knjige nije da nastavi jaz i netrpeljivost među verom i nacijom, nego da nas nauči praštanju i pomirenju.
🔪
Roman je izuzetno krvav i težak za čitanje. Do detalja su opisane scene silovanja i ubijanja. Nož je napisan na specifičnom dijalektu i zbog spominjaja muslimanskih likova Vuk Drašković koristi dosta turcizama, što nekima može biti zanimljivo, a nekima, pak teško za čitanje.
🔪
Sama radnja romana je rat, jaz između dve vere. Događaji u knjizi su istiniti i to je izuzetno bolno, pogotovu za ljude koji su rat osetili na svojoj koži, ili ako nisu, a ono imaju pretke da im o ratu pričaju.
🔪
Specifičan naziv Nož označava oružje kojim su većina ubistava u ratu počinjena, ali i metaforički, kako reč ili laž može podjednako da povredi ili ubije kao i oružje.
🔪
Poenta knjige nije da nastavi jaz i netrpeljivost među verom i nacijom, nego da nas nauči praštanju i pomirenju.
December 6, 2021
Neke scene, pogotovo u početku, izazivaju gađenje jer su opisane do detalja, ali mi je fascinantan način na koji Vuk stvara psihološki profil svojih likova i sa jedne i sa druge "strane".
Read
February 3, 2024"NOŽ! Lak za poneti ,težak za podneti .Oštrog sečiva ,tupe pameti.Brz da ubije,spor da se zaboravi !"(...)
July 23, 2022
Amazing!
June 2, 2024
Не памтим када ме неки роман домаћег аутора одушевио као што је овај. Капитално дело српске књижевности.
Прича јесте тешка, претешка, а Драшковић је чини још тежом својим детаљним описивањем, које је опширно, крваво и шокантно. Поред тога он сјајно кроји своје ликове и њихове психолошке профиле, мржњу, страхове, жеље, знање... Како у ратном времену, тако и у временима ,,мира" вечито оптерећеног духовима прошлости. Сусрећу се Муслимани и Срби, крвници и жртве, старе и нове генерације, свака са својим размишљањима и ставовима описаним до детаља и реално. Додатна вредност (и бреме) овог романа је што је, иако је он сам по себи фикција, врло лако замислити све ове ликове као стварне људе и сва дешавања као историју. Овај Нож јесте отрован, крвав и тежак, али таква нам је и стварност.
Ипак, највећа вредност јесте његов нагласак помирењу, на баналности сукоба, на заједничкој историји два народа. По мени ове поруке избијају из сваког лика, из Алије након што сазна иситну о свом пореклу, из Сиктер ефендије и његовог учења о историји (једна од порука је управо и да ћемо се учењем и знањем и издићи из крваве спирале сукоба и мржње), из ликова Злочин је допустити да разни неуки тумачи доведу ову поруку у питање, ако не због било чега другог, онда бар због оне о ножу лаком за понети и тешком за поднети, алегорије којом се сумира све написано у овом роману.
Дакле проблем Ножа је што је ово простор на ком људи нису вични књижевности, а камоли њеном тумачењу и извлачењу порука, па ме не чуде напади на ово капитално дело и контроверза коју је изазвало након што је изашло, а нарочито током ратова деведесетих, на шта се наравно надовезује дело Вука Драшковића као политичара. Дужност читалаца јесте да се од свега овога ограде и приступе му као ономе што јесте, а то је роман, дело фикције писца чији таленат избија из сваке реченице.
Писање овог коментара ме натерало да се опет размислим о ономе што сам прочитао и поново се тиме одушевим. Вероватно књига године.
Прича јесте тешка, претешка, а Драшковић је чини још тежом својим детаљним описивањем, које је опширно, крваво и шокантно. Поред тога он сјајно кроји своје ликове и њихове психолошке профиле, мржњу, страхове, жеље, знање... Како у ратном времену, тако и у временима ,,мира" вечито оптерећеног духовима прошлости. Сусрећу се Муслимани и Срби, крвници и жртве, старе и нове генерације, свака са својим размишљањима и ставовима описаним до детаља и реално. Додатна вредност (и бреме) овог романа је што је, иако је он сам по себи фикција, врло лако замислити све ове ликове као стварне људе и сва дешавања као историју. Овај Нож јесте отрован, крвав и тежак, али таква нам је и стварност.
Ипак, највећа вредност јесте његов нагласак помирењу, на баналности сукоба, на заједничкој историји два народа. По мени ове поруке избијају из сваког лика, из Алије након што сазна иситну о свом пореклу, из Сиктер ефендије и његовог учења о историји (једна од порука је управо и да ћемо се учењем и знањем и издићи из крваве спирале сукоба и мржње), из ликова Злочин је допустити да разни неуки тумачи доведу ову поруку у питање, ако не због било чега другог, онда бар због оне о ножу лаком за понети и тешком за поднети, алегорије којом се сумира све написано у овом роману.
Дакле проблем Ножа је што је ово простор на ком људи нису вични књижевности, а камоли њеном тумачењу и извлачењу порука, па ме не чуде напади на ово капитално дело и контроверза коју је изазвало након што је изашло, а нарочито током ратова деведесетих, на шта се наравно надовезује дело Вука Драшковића као политичара. Дужност читалаца јесте да се од свега овога ограде и приступе му као ономе што јесте, а то је роман, дело фикције писца чији таленат избија из сваке реченице.
Писање овог коментара ме натерало да се опет размислим о ономе што сам прочитао и поново се тиме одушевим. Вероватно књига године.
July 3, 2010
Knife is the story of Alija Osmanovic, a boy raised as a Muslim Bosnian, but who was born Serbian Orthodox. His entire family was annihilated by the Osmanovic clan on Christmas. He wins a scholarship to study in Sarajevo and leaves the countryside. As a university student, he is forced to face and deal with Serbs. Despite what his (step)mother has told him, they seem reasonable enough. He dates one and is friends with others, though one Serb and one Montenegrin try his patience with their nationalism. He receives a letter from someone telling him that he is not what he thinks he is and this begins a search for who he really is. While he searches, many other characters' memories are provoked, largely memories of violence. The broad thinking Sikter Effendi is very helpful in providing information and emotional support for Alija (who was born Ilija). The story highlights the violence suffered by Serbs under the Ustasha, the Croat-German alliance (with British help) and the Partisans, but it does not spare the Chetniks. Although the book is often seen as a controversial spark to Serbian nationalism, its characters are far more three dimensional than that would suggest, especially as one gets further into the book. One theme that Draskovic repeats is that all these people were Serbs, the Muslims were converts from the same bloodline, and that this internecine fighting is largely by the same people.
February 12, 2019
Kao što verovatno svi znaju, po ovoj knjizi je negde 1999. god. snimljen film. Ne sećam se baš svih detalja filma, ali koliko znam nije posvećena velika pažnja priči Sabahudin age, koja je verovatno zanimljivija i nepredvidivija od priče Alije Osmanovića. Ako ni zbog čega drugog, zbog nje vredi pročitati knjigu. Inače, tematika knjige je bliska našem podneblju, a to su veze između Srba i Muslimana na prostorima bivše Jugoslavije u toku i nakon Drugog sv. rata. Čini mi se da je dosta inspirisan Andrićem jer pojedini delovi romana odišu tonom njegovih dela.
For readers in English, here is the link to the book and a short description. https://www.goodreads.com/book/show/2...
If you are interested in knowing more about relations between Serbs and Muslims in former Yugoslavia, I recommend this book to you (after The Bridge on the Drina). Even if you are not, this is an interesting read about national identity and heritage, and psychology of what happens when all you think you are is shaken to the core.
For readers in English, here is the link to the book and a short description. https://www.goodreads.com/book/show/2...
If you are interested in knowing more about relations between Serbs and Muslims in former Yugoslavia, I recommend this book to you (after The Bridge on the Drina). Even if you are not, this is an interesting read about national identity and heritage, and psychology of what happens when all you think you are is shaken to the core.
June 10, 2008
One star is probably a bit too harsh. I actually did find the numerous historical footnotes interesting, but it ruined the flow of the book. I couldn't finish it.
April 29, 2021
"NOŽ. Lak za podneti, težak za podneti. Oštrog sečiva, tupe pameti! Brz da ubije, spor da se zaboravi!"
Izuzetna, teška.
Izuzetna, teška.
April 13, 2023
Brilliant historical fiction concerning the complications surrounding identity in the Balkans. It was banned in communist Yugoslavia.
July 26, 2025
21 yo med student in Sarajevo, Alija Osmanovic's world gets rocked when he receives a cryptic, anonymous letter that informs him that his identity, one of an adopted Bosniak, is a distorted one. As the author, Vuk Draskovic, unravels the plot, he develops the theme of collective memory in various facets, which become central to Alija's journey after receiving the letter.
The first chapter alone is so gory, that I can see why the book was banned for so long. Alija navigates his true identity through Socratic conversations with folks who he meets in the process. Most of us are privileged to know who we are/where we’re from and get to construct our own version of events from selected memories as it suits us(often corroborated by folks/experiences around us). For others, reality can be quite haunting to make sense of, so they pick a version of reality that fits the scenario.
As the story unfolds with Alija realizing the truth of his heritage, I found myself processing the history of the Balkan region. For someone who did not know much about the ethnography/religious diversity there, it was interesting to learn how Eastern Orthodox Christians, Catholics and majority Sunni Muslims have coexisted for 500 years, with the folks who Islamized were once Christians, and did so to appease Sultan Mehmed 2’s regents plus avoid further taxation. Essentially, Draskovic explains the seeds that sowed the conflict in the region for countless generations, where violence has been glorified in the name of a common denominator: knife, to justify reactions in the name of “righteousness” or revenge. This has done nothing more than harming brothers who speak the same language and share the same common lineage/ancestors. They have simply been a victim of division in the name of the faith they practice which then developed to ethnic demographics where they chose to reside.
Draskovic describes how this continuation of violence has been fueled by the real culprit: class disparity. Bosniaks who assumed they’d be treated well by the Ottoman regents, found themselves subdued by the rich converts who assumed control of the land and spread propaganda to the ones in the lower end of the hierarchy(both Serbs and Bosniaks). Over time, the collective memory faded and morphed into what made most sense. Poor Bosniaks started blaming their fellow Christian poor Serb neighbors for their ranking in the economic ladder, and vice versa. In time, the average Balkan forgot who was behind this rift: the rich converts who remained local or more importantly, the colonizers throughout time who set up the societal hierarchy(be it the Romans in the early AD’s, Popes in the middle ages, the Ottomans in the early modern period, or the Viennese Kaiser afterwards).
Grateful that I randomly came across this book in a used bookstore in Cambridge. I loved the disjointed narrative style that takes you into the lives/memories of several characters across various timelines and the character development fit in the themes of the story well. Probably my favorite read of the year so far.
The first chapter alone is so gory, that I can see why the book was banned for so long. Alija navigates his true identity through Socratic conversations with folks who he meets in the process. Most of us are privileged to know who we are/where we’re from and get to construct our own version of events from selected memories as it suits us(often corroborated by folks/experiences around us). For others, reality can be quite haunting to make sense of, so they pick a version of reality that fits the scenario.
As the story unfolds with Alija realizing the truth of his heritage, I found myself processing the history of the Balkan region. For someone who did not know much about the ethnography/religious diversity there, it was interesting to learn how Eastern Orthodox Christians, Catholics and majority Sunni Muslims have coexisted for 500 years, with the folks who Islamized were once Christians, and did so to appease Sultan Mehmed 2’s regents plus avoid further taxation. Essentially, Draskovic explains the seeds that sowed the conflict in the region for countless generations, where violence has been glorified in the name of a common denominator: knife, to justify reactions in the name of “righteousness” or revenge. This has done nothing more than harming brothers who speak the same language and share the same common lineage/ancestors. They have simply been a victim of division in the name of the faith they practice which then developed to ethnic demographics where they chose to reside.
Draskovic describes how this continuation of violence has been fueled by the real culprit: class disparity. Bosniaks who assumed they’d be treated well by the Ottoman regents, found themselves subdued by the rich converts who assumed control of the land and spread propaganda to the ones in the lower end of the hierarchy(both Serbs and Bosniaks). Over time, the collective memory faded and morphed into what made most sense. Poor Bosniaks started blaming their fellow Christian poor Serb neighbors for their ranking in the economic ladder, and vice versa. In time, the average Balkan forgot who was behind this rift: the rich converts who remained local or more importantly, the colonizers throughout time who set up the societal hierarchy(be it the Romans in the early AD’s, Popes in the middle ages, the Ottomans in the early modern period, or the Viennese Kaiser afterwards).
Grateful that I randomly came across this book in a used bookstore in Cambridge. I loved the disjointed narrative style that takes you into the lives/memories of several characters across various timelines and the character development fit in the themes of the story well. Probably my favorite read of the year so far.
April 10, 2024
eh, koncipiran da jede i proždire iznutra, napet, razapet i živopisan, sve je u njemu vispreno upakovano, jezik i poznavanje njegovih struktura, dijalekata, istorije, lingvistickih pozadina, dijalozi savršeni, likovi još savršeniji, ne znam sta bih vise rekla, eto, procitajte pa cenite, ali ovo je nesto najbolje od srpskije knjizevnosti uopste, ne znam zasto se toliko ne prica o ovome, prica je fenomenalna, a i Nićifor, kakvo mocno ime, kakav mocan lik, ČITAJTE!!!!
- Zločin je zločin!
- Otkud nam ta mržnja tolika, otkud nam to zlo, čika Halile?
- Tako nam, sinko, zapisano u zvijezdi pod kojom smo rođeni. Takva nam sudbina!
- Zločin je zločin!
- Otkud nam ta mržnja tolika, otkud nam to zlo, čika Halile?
- Tako nam, sinko, zapisano u zvijezdi pod kojom smo rođeni. Takva nam sudbina!
October 3, 2025
Vuk piše o teškim temama. koje nije lako čitati u svim fazama života. Međutim, njegov stil pisanja je toliko specifičan i moćan, imam osećaj da rečenice teku same. Obožavam njegov stil pisanja, podseća me na Dostojevskog.
October 9, 2020
јако тежак!
June 4, 2021
10007
July 12, 2021
Stil pisanja je neverovatan. Sa opisima situacija i dogadjaja i sa opisima borbe unutar likova u potpunosti vas uvodi u radnju. Ukoliko se dvoumite u vezi knjige, procitajte, necete se pokajati.
March 25, 2022
"NOZ. Lak za podneti, te¿ak za podneti. Ostrog
seciva, tupe pameti! Brz da ubije, spor da se
zaboravi!" genijalna knjiga, jos bolji film.
seciva, tupe pameti! Brz da ubije, spor da se
zaboravi!" genijalna knjiga, jos bolji film.
August 3, 2022
Fuck vuk draskovic
Displaying 1 - 30 of 42 reviews