ТАЛАСИ СМИРУЈУ ВЕТАР браће Стругацких су трећа и последња књига из серијала који прати живот и каријеру Максима Камерера, и последња књига из ширег серијала „Подневни свет“. Књига је мање динамична и узбудљива од прве две („Настањено острво“ и „Буба у мравињаку“), али је филозофски претенциознија (не нужно и филозофичнија). Роман је писан у форми мемоара Максима Камерера — сада већ искусног галактичког контраобавештајца у пензији — који даје своју перспективу на период који се зове „Велико откровење“, као и на улогу једног његовог бившег сарадника – Тојва Глумова — у догађајима који су му претходили. Књига у основи представља једну врсту теолошке медитације у свету који је декларативно одбацио Бога, али и даље осећа снажну потребу за трансцендентим, које се оличава у неуловљивој, хиперинтелигентној, и у сваком погледу оностраној раси „Страника“ (не знам како су преведени код нас). Ниво напретка, интелигенције, и паранормалних/парапсихолошких способности ове расе је толики, да се они ефективно ни по чему не разликују од било ког паганског божанства, и самим тим цела прича о „Великом откровењу“ веома наликује на неопаганске митологије нашег века, попут оне сајентолошке.
У том контексту, ова књига бар мени није пружила ништа нарочито интелектуално узбудљиво, осим изванредно прецизног мапирања класичних егзистенцијалних страхова човечанства, и доказа да они никада не умиру, нити их банално одбацивање религије може просто уклонити са сцене. Када је „Велико откровење“ најављено на почетку књиге, ја сам очекивао нешто истински епохално, тако да је резултат — веома близак „откровењу“ из Кјубрикове „Одисеје у свемиру 2001“ — оставио утисак разочарања, недоречености, и чак недораслости задатку. Као и у случају „Бубе у мравињаку“, прича се завршава сасвим другачије него што је почетак обећавао, али у овом случају тај завршетак не задовољава висока очекивања која почетак поставља. Уместо трилера који прати групу људи који покушавају да разоткрију инфилтрацију у људски род неупоредиво напреднијих ванземаљских бића (и докуче њихову сврху и намере), добијамо једну сурогат религијску причу без религијске поенте, веома налик на традиционалне комунистичке/совјетске есхатологије.
Оно што је у свему овоме добра ствар, јесте што тај први део – „шпијунски трилер“ — заузима практично 90% тока књиге, да би се затим разрешио ex machina на начин који је мени лично у великој мери био разочаравајући у свему, осим једне мале опаске, практично фусноте. Иако је превазилажење спрега људскости, тј. стандардна постхуманистичка тематика, у самој сржи овог романа, и иако дехуманизација човека стоји у основи његовог тихог трагизма, негде између редова имамо један крајње антички, херојски закључак — да „превазилажењем људског“ само људско не може да се остави по страни, већ постаје само у још већој мери заоштрено, још већи терет и бреме. А ако се људско остави по страни, тај „напредак“ се ефективно своди на смрт, и ништа више од тога.
Оно што у овој књизи највише задовољава, јесте раскошна фантастика Стругацких, која и даље толико одудара од технолошких (анти)утопија које нам нуди западни мејнстрим. Читајући романе Стругацких, мучио сам се да уловим ту специфичну разлику која одваја њихов поглед на будућност од овога чиме нас затрпава западна културна продукција (од којих, без сумње, нека дела представљају праве бисере, који по квалитету превазилазе Стругацке). Испрва сам мислио да је у питању једна парадигматска вера у човека, карактеристична за оптимистички поглед на будућност у СССР, а која провејава чак и кроз најдепресивније сцене њихових романа. Али „Таласи смирују ветар“ ми је дао једну нову перспективу на овај поглед на свет. Реч, наиме, није у вери у човека, већ у вери у хуманистичке науке. Различити облици социологије, психологије, педагогије, нови филозофски и уметнички правци, и њихов вечити дијалог, представљају једнако неодвојив део оног „научног“ у „научној фантастици“ Стругацких као и медицина, физика, инжењерство, и нове технологије. Штавише, Стругацки подразумевају да ће се духовне науке са развојем човечанства развијати у једнакој мери као и природне науке, и да ће у будућности задржати своје несводиво и незаобилазно место у људском друштву и цивилизацији. Наспрам тога, практично је немогуће пронаћи западну научну фантастику која на овај или онај начин не робује позитивистичким и редукционистичким догмама нашег доба — психологија код њих не постоји, већ је потпуно сведена на неурофизиологију, социологија се утопила у једном економистичко-еугеничком (у зависности од премисе) социјалном инжењерингу, а политичко се своди искључиво на технократију.
У том контексту, „Свет поднева“ Стругацких кудикамо даље искорачује у односу на наше време од хваљених научнофантастичних бестселера и блокбастера западне цивилизације. И можда управо у тој неспутаности уобразиље када се замишља будућност лежи и корен тог неухватљивог (и хуманистичког) „совјетског оптимизма“, који се са лакоћом могао наћи у, рецимо, оригиналним „Звезданим стазама“ Џина Роденберија, али не и у — иначе беспрекорној — серији „Пространство“ Џејмса С. А. Корија.