What do you think?
Rate this book
Максим Каммерер / Maxim Kammerer #3
Волны гасят ветер
Повесть написана в форме дневника-воспоминаний 89-летнего Максима Каммерера, начальника сектора «Урал» КОМКОНа-2. Максим Каммерер вспоминает моменты жизни, связанные с Тойво Глумовым (сыном Майи Глумовой) и их общей работой с начала 95-го по май 99-го года. Часть сюжета повести изложена в форме документов: рапортов-докладов агентов, личных писем, инструкций и т. п.
Начиная с 93 г. на Земле и Периферии (область активной деятельности землян в космосе) начинается цепь необъяснимых чрезвычайных происшествий. Максим находит одобрение у своего непосредственного начальника Атоса-Сидорова и получает возможность собрать группу для разработки темы, которой было дано кодовое н
Начиная с 93 г. на Земле и Периферии (область активной деятельности землян в космосе) начинается цепь необъяснимых чрезвычайных происшествий. Максим находит одобрение у своего непосредственного начальника Атоса-Сидорова и получает возможность собрать группу для разработки темы, которой было дано кодовое н
233 pages, Kindle Edition
First published January 1, 1984
42 people are currently reading
3208 people want to read
About the author
Arkady Strugatsky
513 books1,889 followersThe brothers Arkady Strugatsky [Russian: Аркадий Стругацкий] and Boris Strugatsky [Russian: Борис Стругацкий] were Soviet-Russian science fiction authors who collaborated through most of their careers.
Arkady Strugatsky was born 25 August 1925 in Batumi; the family later moved to Leningrad. In January 1942, Arkady and his father were evacuated from the Siege of Leningrad, but Arkady was the only survivor in his train car; his father died upon reaching Vologda. Arkady was drafted into the Soviet army in 1943. He trained first at the artillery school in Aktyubinsk and later at the Military Institute of Foreign Languages in Moscow, from which he graduated in 1949 as an interpreter of English and Japanese. He worked as a teacher and interpreter for the military until 1955. In 1955, he began working as an editor and writer.
In 1958, he began collaborating with his brother Boris, a collaboration that lasted until Arkady's death on 12 October 1991. Arkady Strugatsky became a member of the Union of Soviet Writers in 1964. In addition to his own writing, he translated Japanese language short stories and novels, as well as some English works with his brother.
Source: Wikipedia
Arkady Strugatsky was born 25 August 1925 in Batumi; the family later moved to Leningrad. In January 1942, Arkady and his father were evacuated from the Siege of Leningrad, but Arkady was the only survivor in his train car; his father died upon reaching Vologda. Arkady was drafted into the Soviet army in 1943. He trained first at the artillery school in Aktyubinsk and later at the Military Institute of Foreign Languages in Moscow, from which he graduated in 1949 as an interpreter of English and Japanese. He worked as a teacher and interpreter for the military until 1955. In 1955, he began working as an editor and writer.
In 1958, he began collaborating with his brother Boris, a collaboration that lasted until Arkady's death on 12 October 1991. Arkady Strugatsky became a member of the Union of Soviet Writers in 1964. In addition to his own writing, he translated Japanese language short stories and novels, as well as some English works with his brother.
Source: Wikipedia
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 92 reviews
May 19, 2020
A minap böngészgettem a leendő olvasmányaim között, és az egyikük előlapján egy bejegyzéssel találkoztam, miszerint Járvás Péter 5. osztályos tanuló „példamutató magatartása, szorgalma és kimagasló tanulmányi eredménye jutalmául” kapta ezt a könyvet. Ez aztán el is döntötte, hogy én most Sztrugackijt fogok olvasni, egyrészt az öröm okán, hogy voltam én példamutató is, másfelől meg a bűntudat miatt, amiért 30 évig hagytam darvadozni szerencsétlent.
Különben elgondolkodtam, milyen policy szerint osztogatták az ajándékkönyveket anno. Azt, hogy engem ezek szerint egy sci-fire érdemesítettek, hajlamos vagyok valami körmönfont bóknak tekinteni: nézd már, milyen fantáziadús gyerek ez, adjunk neki tudományos fantasztikumot! (Mondjuk még nagyobb bók lett volna, ha adnak egy Proustot, de mindegy.) Azt igazából nem tudom, 11 évesen hogy fogadtam volna eme művet, gyanítom, kicsit értetlenül. Az egész dokumentumelemekből építkező, kihagyásokkal tűzdelt szöveg távol áll attól, amit ifjúságiként el lehet adni. Mindez persze Sztrugackijék tudatos eszköze: azzal ugyanis, hogy egy csomó bővebben ki nem fejtett elemet potyogtatnak el (például a „riderek” vagy a Progresszorok), növelik a könyv dokumentum jellegét – hisz a dokumentum képzelt olvasója is abban a távoli jövőjében él, következésképpen nem kell külön elmagyarázni számára mindenfélét, amit úgy is tud. A valódi olvasó pedig, aki viszont nagyon is a sztrugackiji jelen szülötte, reméljük, túlteszi magát az információs hiátusokon, belátja, a hitelességet csökkentené, ha a szájába rágnának minden kótyomfitty ismeretlen kifejezést.
Különben meg arról van itt szó, hogy Makszim Kammerer visszaemlékszik kedves mentoráltjára, Glumovra. Mindketten egy olyan világ lakói*, amiben az emberiség pionírként kiterjesztette figyelmét a távoli galaxisokra, szőrmentén be is avatkozik a nála fejletlenebb civilizációk érdekében – de jaj, úgy fest, akad egy náluk is fejlettebb, rejtélyes civilizáció (nevezzük őket Vándoroknak), akik viszont titokban az emberiség sorsába piszkálnak bele. Mondhatni, ők a Kozmikus Szabadkőművesek, a Világegyetem-kormány, az űrbéli Soros Gyuri bácsival az élen. Vajon mit akarhatnak? Jók-e avagy rosszak? De igazából tök mindegy is, hogy jók-e avagy rosszak, a lényeg, hogy ne piszkálják a sorsunkat, mert oda lesz csapva a piszkos kezükre. Mert a saját sorsunkat jogunk van szuverén módon elpacsálni, ne akarjon kéretlen csodadoktorként mindenféle csápos izémizé belepofázni ebbe! Már ha létezik egyáltalán csápos izémizé. Mert az se biztos. De a regény végére kiderül. Vagy nem derül ki. Ahogy az már lenni szokott.
* Különben ez a világ nekem nagyon szimpatikus. Nem lehet rossz egy olyan jövő, amiben a különböző ügyaktákat Dürrenmatt-drámákról nevezik el.
Különben elgondolkodtam, milyen policy szerint osztogatták az ajándékkönyveket anno. Azt, hogy engem ezek szerint egy sci-fire érdemesítettek, hajlamos vagyok valami körmönfont bóknak tekinteni: nézd már, milyen fantáziadús gyerek ez, adjunk neki tudományos fantasztikumot! (Mondjuk még nagyobb bók lett volna, ha adnak egy Proustot, de mindegy.) Azt igazából nem tudom, 11 évesen hogy fogadtam volna eme művet, gyanítom, kicsit értetlenül. Az egész dokumentumelemekből építkező, kihagyásokkal tűzdelt szöveg távol áll attól, amit ifjúságiként el lehet adni. Mindez persze Sztrugackijék tudatos eszköze: azzal ugyanis, hogy egy csomó bővebben ki nem fejtett elemet potyogtatnak el (például a „riderek” vagy a Progresszorok), növelik a könyv dokumentum jellegét – hisz a dokumentum képzelt olvasója is abban a távoli jövőjében él, következésképpen nem kell külön elmagyarázni számára mindenfélét, amit úgy is tud. A valódi olvasó pedig, aki viszont nagyon is a sztrugackiji jelen szülötte, reméljük, túlteszi magát az információs hiátusokon, belátja, a hitelességet csökkentené, ha a szájába rágnának minden kótyomfitty ismeretlen kifejezést.
Különben meg arról van itt szó, hogy Makszim Kammerer visszaemlékszik kedves mentoráltjára, Glumovra. Mindketten egy olyan világ lakói*, amiben az emberiség pionírként kiterjesztette figyelmét a távoli galaxisokra, szőrmentén be is avatkozik a nála fejletlenebb civilizációk érdekében – de jaj, úgy fest, akad egy náluk is fejlettebb, rejtélyes civilizáció (nevezzük őket Vándoroknak), akik viszont titokban az emberiség sorsába piszkálnak bele. Mondhatni, ők a Kozmikus Szabadkőművesek, a Világegyetem-kormány, az űrbéli Soros Gyuri bácsival az élen. Vajon mit akarhatnak? Jók-e avagy rosszak? De igazából tök mindegy is, hogy jók-e avagy rosszak, a lényeg, hogy ne piszkálják a sorsunkat, mert oda lesz csapva a piszkos kezükre. Mert a saját sorsunkat jogunk van szuverén módon elpacsálni, ne akarjon kéretlen csodadoktorként mindenféle csápos izémizé belepofázni ebbe! Már ha létezik egyáltalán csápos izémizé. Mert az se biztos. De a regény végére kiderül. Vagy nem derül ki. Ahogy az már lenni szokott.
* Különben ez a világ nekem nagyon szimpatikus. Nem lehet rossz egy olyan jövő, amiben a különböző ügyaktákat Dürrenmatt-drámákról nevezik el.
September 11, 2017
This is not a book for the careless or impatient. Those two sci-fi geniuses from the Soviet Union, Strugatsky Arkady and Strugatsky Boris have created a novel based on official reports and interpolations to fill the gaps -- all on the subject of whether a group of Wanderers is attempting to direct the course of earth's progress.
COMCON-2 is the group investigating whether there are Wanderers affecting human evolution. They have a Department of Unexplained Events to study, which include large scale deaths of whales, strange human eccentricities, monsters invading a small village, and others. Conducting these investigations is one Toivo Glumov, working for Maxim Kammerer.
The Time Wanderers is a work of greater subtlety than usually found in the sci-fi genre; and it is more realistic considering the trappings of bureaucracy in all the official and pseudo-official documents presented. This is probably not the first Strugatsky book one should read, but it definitely one that should be read.
COMCON-2 is the group investigating whether there are Wanderers affecting human evolution. They have a Department of Unexplained Events to study, which include large scale deaths of whales, strange human eccentricities, monsters invading a small village, and others. Conducting these investigations is one Toivo Glumov, working for Maxim Kammerer.
The Time Wanderers is a work of greater subtlety than usually found in the sci-fi genre; and it is more realistic considering the trappings of bureaucracy in all the official and pseudo-official documents presented. This is probably not the first Strugatsky book one should read, but it definitely one that should be read.
March 8, 2023
4,5 stars.
E' l'ultimo capitolo della trilogia dedicata a Maksim Kammerer e l'ultimo del ciclo dell'Universo del Mezzogiorno.
E' un testo breve ma molto concentrato. Ricchissimo di riferimenti e spunti ai lavori precedenti. Sono citati persone, luoghi, tecnologie, eventi, riflessioni ecc. già menzionati negli altri romanzi e racconti.
E' scritto secondo uno schema memorialistico da un ormai vecchio Maksim. Ci sono memorie sue, ricostruzioni e frammenti di documenti e rapporti d'indagine.
Maksim dirige una sorta di dipartimento di X-files, deve indagare su fenomeni straordinari. Insieme al proprio ispettore Tojvo Glumov (figlio di Maja Glumova, personaggio già più volte visto in precedenza) deve dissolvere i misteri, deve scoprire se dietro questi strani accadimenti vi sia il caso oppure la longa manus di qualcuno.
In particolare, questo qualcuno è la superciviltà dei c.d. "Nomadi", più e più volte menzionata negli altri lavori dei fratelli Strugatskij. Gli umani, nel corso dei secoli e dell'esplorazione spaziale hanno notato nel cosmo la presenza di vari indizi che sembrano condurre a una mente superiore che agisce alle spalle di un'umanità inconsapevole. Si suppone che questa superciviltà influisca su tutte le civiltà dell'universo. Si tratta di indizi di un qualcosa di reale o sono solo fantasiose congetture?
Il punto è proprio questo: cos'è una superciviltà? può esistere davvero? come agisce? cos'è il super-bene? Lo possiamo accettare? Cosa accade nella psicologia di massa al contatto con una superciviltà?
E' l'ultimo capitolo della trilogia dedicata a Maksim Kammerer e l'ultimo del ciclo dell'Universo del Mezzogiorno.
E' un testo breve ma molto concentrato. Ricchissimo di riferimenti e spunti ai lavori precedenti. Sono citati persone, luoghi, tecnologie, eventi, riflessioni ecc. già menzionati negli altri romanzi e racconti.
E' scritto secondo uno schema memorialistico da un ormai vecchio Maksim. Ci sono memorie sue, ricostruzioni e frammenti di documenti e rapporti d'indagine.
Maksim dirige una sorta di dipartimento di X-files, deve indagare su fenomeni straordinari. Insieme al proprio ispettore Tojvo Glumov (figlio di Maja Glumova, personaggio già più volte visto in precedenza) deve dissolvere i misteri, deve scoprire se dietro questi strani accadimenti vi sia il caso oppure la longa manus di qualcuno.
In particolare, questo qualcuno è la superciviltà dei c.d. "Nomadi", più e più volte menzionata negli altri lavori dei fratelli Strugatskij. Gli umani, nel corso dei secoli e dell'esplorazione spaziale hanno notato nel cosmo la presenza di vari indizi che sembrano condurre a una mente superiore che agisce alle spalle di un'umanità inconsapevole. Si suppone che questa superciviltà influisca su tutte le civiltà dell'universo. Si tratta di indizi di un qualcosa di reale o sono solo fantasiose congetture?
Il punto è proprio questo: cos'è una superciviltà? può esistere davvero? come agisce? cos'è il super-bene? Lo possiamo accettare? Cosa accade nella psicologia di massa al contatto con una superciviltà?
June 29, 2016
"Волны гасят ветер" - последняя книга про Мир Полудня. В своём отзыве я решил подытожить всю серию. Прочитал я её всю взахлёб. И всем советую!
Книги мудрые, захватывающие, человечные, и при этом каждая уникальна, непохожа на остальные.
Если сравнивать литературу Стругацких (да и советскую фантастику вообще) с американской, на лицо разительный контраст: тупости и узости взглядов противопоставляется широта мышления, мизерности - возвышенность, потаканию страхам и низким животным инстинктам - человечность, жестокости - доброта. Будущее представляемое американцами, почему-то, как правило, антиутопичное: на земле (и в целом космосе!) царит жестокость, тупость, насилие, разруха. В советской же литературе оно утопично: будущее лучше, люди умнее, добрее, сильнее. И этот взгляд не оторван от реальности: история человечества движется от тьмы к свету.
Мир полудня - это попытка реалистично представить мир будущего во всех его подробностях. И всегда центральным аспектом полотна мастерски рисуемого руками великих художников выступает человек. Его психика, социальное устройство, цели в жизни.
И утопичное будущее - это не безынтересная райская идиллия. Оно не лишено насущных проблем. И проблемы эти не далеки от настоящего. Фантастика Стругацких - это не просто пыль спецэффектов в глаза неразборчивой публике. Это размышления о нашем месте, о нашем будущем. Это глубинный анализ того, каким должен быть человек будущего, каким должно быть общество, какие оно ставит цели перед собой. Размышляя о будущем человечества, мы творим настоящее, способное привести нас к будущему, которое мы желаем видеть.
Можно было бы долго писать о творчестве Стругацких, но лучше просто читать их книги.
Книги мудрые, захватывающие, человечные, и при этом каждая уникальна, непохожа на остальные.
Если сравнивать литературу Стругацких (да и советскую фантастику вообще) с американской, на лицо разительный контраст: тупости и узости взглядов противопоставляется широта мышления, мизерности - возвышенность, потаканию страхам и низким животным инстинктам - человечность, жестокости - доброта. Будущее представляемое американцами, почему-то, как правило, антиутопичное: на земле (и в целом космосе!) царит жестокость, тупость, насилие, разруха. В советской же литературе оно утопично: будущее лучше, люди умнее, добрее, сильнее. И этот взгляд не оторван от реальности: история человечества движется от тьмы к свету.
Мир полудня - это попытка реалистично представить мир будущего во всех его подробностях. И всегда центральным аспектом полотна мастерски рисуемого руками великих художников выступает человек. Его психика, социальное устройство, цели в жизни.
И утопичное будущее - это не безынтересная райская идиллия. Оно не лишено насущных проблем. И проблемы эти не далеки от настоящего. Фантастика Стругацких - это не просто пыль спецэффектов в глаза неразборчивой публике. Это размышления о нашем месте, о нашем будущем. Это глубинный анализ того, каким должен быть человек будущего, каким должно быть общество, какие оно ставит цели перед собой. Размышляя о будущем человечества, мы творим настоящее, способное привести нас к будущему, которое мы желаем видеть.
Можно было бы долго писать о творчестве Стругацких, но лучше просто читать их книги.
January 9, 2015
I found this book in my favourite Gold Coast bookstore and bought it immediately even though it was yellowing and smelt of an old paperback (which it was, having been published 1987). Years ago I had read the Strugatsky's Roadside Picnic, mainly because of Tarkovsky's Stalker and now I had another book that would serve me well on those quiet afternoons by the pool.
This is an intelligent book, which requires plenty of thought for you to understand what it is getting at. It consists of documents and commentary, a structure pleasing to both archivists and librarians.
If you are interested in something to stimulate the brain cells, this gem just might do the trick.
This is an intelligent book, which requires plenty of thought for you to understand what it is getting at. It consists of documents and commentary, a structure pleasing to both archivists and librarians.
If you are interested in something to stimulate the brain cells, this gem just might do the trick.
April 18, 2016
I do love this thing. I actually do love many Strugatskys' books, and in this particular one I love the dry and a bit official style of reports and memorandums, which may remind of Ted Chiang (speaking of Chiang: blimey, if "The Evolution of Human Science" is not inspired by this book!).
I actually find it difficult to explain, why, and I mostly write this review because I wonder: here, in post-Soviet, Strugatskys are cult writers, luminous sci-fi kings, but are they known - read - beloved and admired - understood at least - outside?
I actually find it difficult to explain, why, and I mostly write this review because I wonder: here, in post-Soviet, Strugatskys are cult writers, luminous sci-fi kings, but are they known - read - beloved and admired - understood at least - outside?
November 18, 2021
"...Doamne, cat ma urau acei oameni! Si pe buna dreptate. Pentru ca zeii venisera fara a cere permisiunea. Nimeni nu-i chemase, dar ei au dat navala si au inceput sa faca binele. Chiar acel bine care intotdeauna reprezinta binele. Iar zeii faceau asta pe ascuns, deoarece stiau dinainte ca muritorii nu vor intelege scopurile lor, iar daca le vor intelege, atunci le vor refuza..."
September 14, 2020
«Из всех возможных решений выбирай самое доброе». Не самое обещающее, не самое рациональное, не самое прогрессивное и, уж конечно, не самое эффективное – самое доброе!
December 23, 2023
Эта классические Стругацкие. Умные, добрые и грустные. Третий роман о Максиме Камерере. Первые два: «Обитаемый остров» и «Жук в муравейнике». Здесь история о том, что на земле появилась новая раса, некие надлюди. (Недавно смотрела видео о том, что было бы, если бы неандертальцы выжили, авторы посчитали, что они были бы похожи на людей, хотя и отставали ли бы). А вот надлюди - это только внешне люди, а на самом деле сверхсильные и мудрые, пытающиеся охранять человечество своей силой и умом. И казалось бы, что плохого: но главный герой Тойво Глумов, ведущий расследование чувствует, что это не рост, а просто расчеловечивание. В общем, эту историю можно применить к земной истории, а можно подумать о какой-либо другой возможной цивилизации во вселеннной. И какой может быть между н��ми контакт.
July 6, 2024
Очень понравилась трилогия про Максима из цикла книжек Мир Полудня. Понравился слог, необычный нелинейный сюжет и проработанность мира. Интересно было в этом мире понять, как все устроено, и отыскать ответ про загадку странников. Не скажу, что другие книги из Мира Полудня супер интересные (например, «Парня из преисподней» начала, но не закончила, потому что совсем несвязные в сюжет события были и стало просто очень скучно).
Но сама трилогия очень классная)
Но сама трилогия очень классная)
February 21, 2024
Ultima carte dintr-o serie ce cuprinde povesti despre Progresori si Pelerini. Nu e neaparat un wrap-up, din cate imi dau seama, pentru ca lasa multe intrebari in urma sa. Are un final deschis, interpretabil. Personal cred ca Toivo a fost corupt sa devina luden desi se da de inteles ca lucra pentru ei tot timpul. Strugatki ridica multe intrebari filosofice si morale legate de soarta si existenta unor civilizatii extraterestre superioare care ne-ar ghida/influenta istoria (sau nu).
This entire review has been hidden because of spoilers.
May 4, 2009
это уже как-то сильно конспективно по сравнению с предыдущими. видимо, человечество в лице Каммерера параноидально торопится выжить и высказаться
April 18, 2021
9 August 2009 - Being one of the later books set in the "Noon Universe", I had the suspicion that some of the characters, concepts, and bureaucratic agencies in The Time Wanderers had been introduced by the Strugatsky brothers before. But I've only read a few others by them and I'm not sure; it could have been all created just for this book.
In this book, agents of COMCON-2's bureau of Unexplained Events investigate patterns in mass phobias, strange creatures, and the transformations of a select few humans. Could it be the work of alien Wanderers meddling in human affairs in exactly the way COMCON-2 meddles in alien affairs? Could it be rival agents of COMCON-1? Could it be that COMCON-1 has been subverted by the Wanderers? Or something else completely? I enjoyed the mysterious puzzle of it all, and the trainload of original speculative concepts thrown in along the way.
But I was frustrated with some of what can only be translation errors from the original Russian. Women undergo "uterine constructions" before giving birth, and I think "unbreaking the hypothalamus" is intended to mean letting off some brakes on the hypothalamus. The Strugatsky brothers use a style of world building that does not offer clear explanations to the reader, and this sort of thing makes it unnecessarily difficult. I have a colleague from Bulgaria who told me that in high school he studied Russian just so he could read the Strugatskys. Apparently, the translations to Bulgarian are not better.
In this book, agents of COMCON-2's bureau of Unexplained Events investigate patterns in mass phobias, strange creatures, and the transformations of a select few humans. Could it be the work of alien Wanderers meddling in human affairs in exactly the way COMCON-2 meddles in alien affairs? Could it be rival agents of COMCON-1? Could it be that COMCON-1 has been subverted by the Wanderers? Or something else completely? I enjoyed the mysterious puzzle of it all, and the trainload of original speculative concepts thrown in along the way.
But I was frustrated with some of what can only be translation errors from the original Russian. Women undergo "uterine constructions" before giving birth, and I think "unbreaking the hypothalamus" is intended to mean letting off some brakes on the hypothalamus. The Strugatsky brothers use a style of world building that does not offer clear explanations to the reader, and this sort of thing makes it unnecessarily difficult. I have a colleague from Bulgaria who told me that in high school he studied Russian just so he could read the Strugatskys. Apparently, the translations to Bulgarian are not better.
January 11, 2019
ТАЛАСИ СМИРУЈУ ВЕТАР браће Стругацких су трећа и последња књига из серијала који прати живот и каријеру Максима Камерера, и последња књига из ширег серијала „Подневни свет“. Књига је мање динамична и узбудљива од прве две („Настањено острво“ и „Буба у мравињаку“), али је филозофски претенциознија (не нужно и филозофичнија). Роман је писан у форми мемоара Максима Камерера — сада већ искусног галактичког контраобавештајца у пензији — који даје своју перспективу на период који се зове „Велико откровење“, као и на улогу једног његовог бившег сарадника – Тојва Глумова — у догађајима који су му претходили. Књига у основи представља једну врсту теолошке медитације у свету који је декларативно одбацио Бога, али и даље осећа снажну потребу за трансцендентим, које се оличава у неуловљивој, хиперинтелигентној, и у сваком погледу оностраној раси „Страника“ (не знам како су преведени код нас). Ниво напретка, интелигенције, и паранормалних/парапсихолошких способности ове расе је толики, да се они ефективно ни по чему не разликују од било ког паганског божанства, и самим тим цела прича о „Великом откровењу“ веома наликује на неопаганске митологије нашег века, попут оне сајентолошке.
У том контексту, ова књига бар мени није пружила ништа нарочито интелектуално узбудљиво, осим изванредно прецизног мапирања класичних егзистенцијалних страхова човечанства, и доказа да они никада не умиру, нити их банално одбацивање религије може просто уклонити са сцене. Када је „Велико откровење“ најављено на почетку књиге, ја сам очекивао нешто истински епохално, тако да је резултат — веома близак „откровењу“ из Кјубрикове „Одисеје у свемиру 2001“ — оставио утисак разочарања, недоречености, и чак недораслости задатку. Као и у случају „Бубе у мравињаку“, прича се завршава сасвим другачије него што је почетак обећавао, али у овом случају тај завршетак не задовољава висока очекивања која почетак поставља. Уместо трилера који прати групу људи који покушавају да разоткрију инфилтрацију у људски род неупоредиво напреднијих ванземаљских бића (и докуче њихову сврху и намере), добијамо једну сурогат религијску причу без религијске поенте, веома налик на традиционалне комунистичке/совјетске есхатологије.
Оно што је у свему овоме добра ствар, јесте што тај први део – „шпијунски трилер“ — заузима практично 90% тока књиге, да би се затим разрешио ex machina на начин који је мени лично у великој мери био разочаравајући у свему, осим једне мале опаске, практично фусноте. Иако је превазилажење спрега људскости, тј. стандардна постхуманистичка тематика, у самој сржи овог романа, и иако дехуманизација човека стоји у основи његовог тихог трагизма, негде између редова имамо један крајње антички, херојски закључак — да „превазилажењем људског“ само људско не може да се остави по страни, већ постаје само у још већој мери заоштрено, још већи терет и бреме. А ако се људско остави по страни, тај „напредак“ се ефективно своди на смрт, и ништа више од тога.
Оно што у овој књизи највише задовољава, јесте раскошна фантастика Стругацких, која и даље толико одудара од технолошких (анти)утопија које нам нуди западни мејнстрим. Читајући романе Стругацких, мучио сам се да уловим ту специфичну разлику која одваја њихов поглед на будућност од овога чиме нас затрпава западна културна продукција (од којих, без сумње, нека дела представљају праве бисере, који по квалитету превазилазе Стругацке). Испрва сам мислио да је у питању једна парадигматска вера у човека, карактеристична за оптимистички поглед на будућност у СССР, а која провејава чак и кроз најдепресивније сцене њихових романа. Али „Таласи смирују ветар“ ми је дао једну нову перспективу на овај поглед на свет. Реч, наиме, није у вери у човека, већ у вери у хуманистичке науке. Различити облици социологије, психологије, педагогије, нови филозофски и уметнички правци, и њихов вечити дијалог, представљају једнако неодвојив део оног „научног“ у „научној фантастици“ Стругацких као и медицина, физика, инжењерство, и нове технологије. Штавише, Стругацки подразумевају да ће се духовне науке са развојем човечанства развијати у једнакој мери као и природне науке, и да ће у будућности задржати своје несводиво и незаобилазно место у људском друштву и цивилизацији. Наспрам тога, практично је немогуће пронаћи западну научну фантастику која на овај или онај начин не робује позитивистичким и редукционистичким догмама нашег доба — психологија код њих не постоји, већ је потпуно сведена на неурофизиологију, социологија се утопила у једном економистичко-еугеничком (у зависности од премисе) социјалном инжењерингу, а политичко се своди искључиво на технократију.
У том контексту, „Свет поднева“ Стругацких кудикамо даље искорачује у односу на наше време од хваљених научнофантастичних бестселера и блокбастера западне цивилизације. И можда управо у тој неспутаности уобразиље када се замишља будућност лежи и корен тог неухватљивог (и хуманистичког) „совјетског оптимизма“, који се са лакоћом могао наћи у, рецимо, оригиналним „Звезданим стазама“ Џина Роденберија, али не и у — иначе беспрекорној — серији „Пространство“ Џејмса С. А. Корија.
У том контексту, ова књига бар мени није пружила ништа нарочито интелектуално узбудљиво, осим изванредно прецизног мапирања класичних егзистенцијалних страхова човечанства, и доказа да они никада не умиру, нити их банално одбацивање религије може просто уклонити са сцене. Када је „Велико откровење“ најављено на почетку књиге, ја сам очекивао нешто истински епохално, тако да је резултат — веома близак „откровењу“ из Кјубрикове „Одисеје у свемиру 2001“ — оставио утисак разочарања, недоречености, и чак недораслости задатку. Као и у случају „Бубе у мравињаку“, прича се завршава сасвим другачије него што је почетак обећавао, али у овом случају тај завршетак не задовољава висока очекивања која почетак поставља. Уместо трилера који прати групу људи који покушавају да разоткрију инфилтрацију у људски род неупоредиво напреднијих ванземаљских бића (и докуче њихову сврху и намере), добијамо једну сурогат религијску причу без религијске поенте, веома налик на традиционалне комунистичке/совјетске есхатологије.
Оно што је у свему овоме добра ствар, јесте што тај први део – „шпијунски трилер“ — заузима практично 90% тока књиге, да би се затим разрешио ex machina на начин који је мени лично у великој мери био разочаравајући у свему, осим једне мале опаске, практично фусноте. Иако је превазилажење спрега људскости, тј. стандардна постхуманистичка тематика, у самој сржи овог романа, и иако дехуманизација човека стоји у основи његовог тихог трагизма, негде између редова имамо један крајње антички, херојски закључак — да „превазилажењем људског“ само људско не може да се остави по страни, већ постаје само у још већој мери заоштрено, још већи терет и бреме. А ако се људско остави по страни, тај „напредак“ се ефективно своди на смрт, и ништа више од тога.
Оно што у овој књизи највише задовољава, јесте раскошна фантастика Стругацких, која и даље толико одудара од технолошких (анти)утопија које нам нуди западни мејнстрим. Читајући романе Стругацких, мучио сам се да уловим ту специфичну разлику која одваја њихов поглед на будућност од овога чиме нас затрпава западна културна продукција (од којих, без сумње, нека дела представљају праве бисере, који по квалитету превазилазе Стругацке). Испрва сам мислио да је у питању једна парадигматска вера у човека, карактеристична за оптимистички поглед на будућност у СССР, а која провејава чак и кроз најдепресивније сцене њихових романа. Али „Таласи смирују ветар“ ми је дао једну нову перспективу на овај поглед на свет. Реч, наиме, није у вери у човека, већ у вери у хуманистичке науке. Различити облици социологије, психологије, педагогије, нови филозофски и уметнички правци, и њихов вечити дијалог, представљају једнако неодвојив део оног „научног“ у „научној фантастици“ Стругацких као и медицина, физика, инжењерство, и нове технологије. Штавише, Стругацки подразумевају да ће се духовне науке са развојем човечанства развијати у једнакој мери као и природне науке, и да ће у будућности задржати своје несводиво и незаобилазно место у људском друштву и цивилизацији. Наспрам тога, практично је немогуће пронаћи западну научну фантастику која на овај или онај начин не робује позитивистичким и редукционистичким догмама нашег доба — психологија код њих не постоји, већ је потпуно сведена на неурофизиологију, социологија се утопила у једном економистичко-еугеничком (у зависности од премисе) социјалном инжењерингу, а политичко се своди искључиво на технократију.
У том контексту, „Свет поднева“ Стругацких кудикамо даље искорачује у односу на наше време од хваљених научнофантастичних бестселера и блокбастера западне цивилизације. И можда управо у тој неспутаности уобразиље када се замишља будућност лежи и корен тог неухватљивог (и хуманистичког) „совјетског оптимизма“, који се са лакоћом могао наћи у, рецимо, оригиналним „Звезданим стазама“ Џина Роденберија, али не и у — иначе беспрекорној — серији „Пространство“ Џејмса С. А. Корија.
April 27, 2023
As much as I love and appreciate the Strugatsky's work, I don't think I could ever rank them among my all-time favorite science fiction writers. My ties to Vonnegut, Dick, and Asimov are too strong. But they're certainly up there, and so I always look forward to when more of the their novels get much needed updates or entirely new translations. "The Waves Extinguish the Wind" is their second to last novel, and like everything else that they've ever touched, it has an intriguing premise: Maxim Kammerer, previously seen in "The Inhabited Island" and "Beetle in the Anthill," is writing a memoir to, hopefully, set the record straight about his colleague and friend Toivo Glumov, as well as discuss what is known as the Great Revelation. As such, the novel, though brief, has its own distinct narrative style, as it is told through documents and accounts of previous events that are formatted like a typical novel to make it more engaging to read.
One aspect of the Strugatsky's work that I have always liked is that their plots are rarely what they seem, and "The Waves Extinguish the Wind" is no exception. What starts off as a search to prove the existence of the Wanderers, beings that are believed to interfere with human advancement, slowly transcends into something entirely different. It's a risky move to potentially undermine your original premise, but the Strugatskys are such gifted writers that they pull it off. In the process, Kammemer's and Toivo's relationship is deepened, which, in turn, enables the novel to reach its emotional conclusion without feeling contrived. Ultimately, the brothers want to explore what it means to be human, which is often at the heart of all science fiction. Like the best science fiction writers, they're able to use their creativity and imagination to fuse that never-ending search with one intriguing idea after another. The Strugatskys may not be my all-time favorite science fictions, but they are perhaps unparalleled in terms of the scope and breadth they employed to create the Noon Universe.
One aspect of the Strugatsky's work that I have always liked is that their plots are rarely what they seem, and "The Waves Extinguish the Wind" is no exception. What starts off as a search to prove the existence of the Wanderers, beings that are believed to interfere with human advancement, slowly transcends into something entirely different. It's a risky move to potentially undermine your original premise, but the Strugatskys are such gifted writers that they pull it off. In the process, Kammemer's and Toivo's relationship is deepened, which, in turn, enables the novel to reach its emotional conclusion without feeling contrived. Ultimately, the brothers want to explore what it means to be human, which is often at the heart of all science fiction. Like the best science fiction writers, they're able to use their creativity and imagination to fuse that never-ending search with one intriguing idea after another. The Strugatskys may not be my all-time favorite science fictions, but they are perhaps unparalleled in terms of the scope and breadth they employed to create the Noon Universe.
July 18, 2023
They managed to make all 3 books different, impressive, innit?
You should read the trilogy, M
You should read the trilogy, M
March 2, 2023
I like the idea of discovering parts of the story with official reports. I always like Strugatskys' world, a bit totalitarian with Soviet customary. It is more chaotic than "The Beetle.." and it misses those alien world atmosphere but still it's very well constructed and written short classic SF novel.
February 23, 2024
"The waves extinguish the wind" as calm, abstract and hallucinatory as it is penetrating, the work of the Strugatsky brothers impresses the reader with its hard sci-fi character. The writing does not have a classical content, it is represented more by some documents that describe the Great Revelation. Why this name? This is where the literary ingenuity of these brothers comes in, to describe the division of the human being through sociotechnology. The human body is infected or suffers from psychological and super-rational mutations caused by an extraterrestrial parasitic species, but with an intelligence far beyond human reasoning. Some people are selected to become homo ludeni (Russian liudi = people), non-humans or some kind of mutants with remarkable psychic abilities. Thus, the "Logovenko impulse" changes the human cerebral structure, determining the psychic differences between the Ludens and those of humans by comparing the brain of an old man to a young, immature brain of a child.
I always assumed that when the books are shorter, they become more intense and harder to go through. It's not an easy book to understand, but it can be read better after reading "Picnic on the side of the road" by the same authors. Practically, light and space are from the same universe, in my own conception, a mystical-Soviet universe. By far the Strugatski brothers are the aces of sci-fi.
Drawing a parallel between Strugatki and Lem Stanislaw, the universes of the 3 authors seem to be similar, however, they differ greatly from the sci-fi written by Western authors; the latter get a mild or a soft Sci-fi.
"Are you different from the others? You are always alone."
I always assumed that when the books are shorter, they become more intense and harder to go through. It's not an easy book to understand, but it can be read better after reading "Picnic on the side of the road" by the same authors. Practically, light and space are from the same universe, in my own conception, a mystical-Soviet universe. By far the Strugatski brothers are the aces of sci-fi.
Drawing a parallel between Strugatki and Lem Stanislaw, the universes of the 3 authors seem to be similar, however, they differ greatly from the sci-fi written by Western authors; the latter get a mild or a soft Sci-fi.
"Are you different from the others? You are always alone."
This entire review has been hidden because of spoilers.
June 1, 2020
Worth the trouble (and expense) I went to obtaining a copy. Actually, I think I paid less than $20 for the ragged paperback, which was still a good deal. Maxim Kammerer, the hero of "The Inhabited Island" (aka "Prisoners of Power") in back in this one, much older, worn down my life, therefore much more likable. The novel is composed primarily of copies of fictional, yet official-looking, documents, interspersed with narrative prose. Reading other Strugatsky novels taking place in their "Noon Universe" as this one does is not necessary but may be helpful in understanding some references and detail. As usual, the book is creative, innovative -- the Strugatskys were so far beyond nearly all their peers that any comparison almost feels unfair. I'm working on getting everything that's been translated into English, and that's easy for about half the titles, difficult and expensive for the rest. I hope new translations in affordable paperbacks continue to appear.
August 13, 2024
Yeah... I don't know. Basically, I have all the same gripes as with Жук в муравейнике. It's a bit more difficult to read because of the way it is structured (a collection of reports). Additionally, it's supposed to be an end to a series of books, and it just leaves too many questions and loose ends and unexplained (and unneeded?) plot hooks. Did not really work for me, I'd say it's an OK book which delves into the exploration of meta-humanity, but nothing too exciting.
March 30, 2023
О книге невозможно говорить без спойлеров, но кажется это самый крутой плодтвист который я когда-либоу встречал. Прочтение предыдущих двух книг полностью окупает концовку этой. Единственный минус - специфичная структура книги, она является мемуарами написанными от лица старого Камерера. Мне сильно приятнее читать книги от первого лица, чем постоянно прислушиваться к толкованиям действий главного героя и сторонним комментариям от второстепенного персонажа книги.
September 27, 2019
Читал все трилогию (с "Обитаемым островом") в каком-то совсем юном возрасте, не осталось ничего, кроме смутных впечатлений. Решил сейчас перечитать - кроме "Острова", который и тогда активно не понравился. Имею сказать.
"Жук в муравейнике" чертовски хорош. Вот прямо ух. Может быть, на наши деньги, выглядит чуууточку простовато, но я в полном восторге от того, как создан всё нарастающий эффект тревоги - как, что ли в "Бесах"? - когда ничего ровным счётом не происходит, а ясно, что куда-то всё к пропасти движется. Ну и, разумеется, чисто литературно "Стояли звери около двери" и "Майя Тойвовна закричала" - это великолепно.
"Волны" же гораздо проще. Вроде бы всё то же - но уже не радует. Оно, конечно, и понятно: финал трилогии, тут надо бы и разгадку всего, а это всегда у Стругацких было не самой сильной стороной. Но всё равно немножко обидно, хотелось, чтобы тоже ух, а оно просто очень хорошо. В общем, конечно, замечательные книжки.
"Жук в муравейнике" чертовски хорош. Вот прямо ух. Может быть, на наши деньги, выглядит чуууточку простовато, но я в полном восторге от того, как создан всё нарастающий эффект тревоги - как, что ли в "Бесах"? - когда ничего ровным счётом не происходит, а ясно, что куда-то всё к пропасти движется. Ну и, разумеется, чисто литературно "Стояли звери около двери" и "Майя Тойвовна закричала" - это великолепно.
"Волны" же гораздо проще. Вроде бы всё то же - но уже не радует. Оно, конечно, и понятно: финал трилогии, тут надо бы и разгадку всего, а это всегда у Стругацких было не самой сильной стороной. Но всё равно немножко обидно, хотелось, чтобы тоже ух, а оно просто очень хорошо. В общем, конечно, замечательные книжки.
May 11, 2023
L'ultima fatica dei fratelli Strugackij. Un bel racconto, lievemente complicato, scritto in forma di memoir da uno dei protagonisti. Maksim Kammerer, presente già in altri libri dei fratelli scrittori, racconta succintamente la sparizione di uno dei suoi migliori collaboratori, ritenuto ex-post l'ultima recluta dell'esercito di Super-uomini che presto otterrà il dominio della Galassia. Breve, non ridondante di analisi filosofiche come altre opere sullo stesso tema. Plausibile ed efficace.
October 30, 2009
Despite this book being chosen New York Times one of the best of 1987. I found it extremely hard to get into. It was laborious, it seemed to go round in circles. It wasn't fun! Not worth the effort, don't bother.
March 30, 2016
третья часть про Каммерера. заключительная. изобретательная форма - мемуар в виде документов с комментариями, сделанный вовсе нескучно. про люденов - познавательно, про странников - вновь тайны. стилистически безупречно.
August 18, 2016
Великолепно, както винаги...
December 12, 2024
**Valurile liniștesc vântul** de Arkady Strugatsky este o bijuterie literară science fiction care încheie trilogia începută cu **Picnic la marginea drumului** și continuată cu **Un miliard de ani înainte de sfârșitul lumii**. În această lucrare, frații Strugatsky explorează în profunzime dilemele filosofice, psihologice și etice ale umanității într-un univers unde tehnologia avansată și contactul cu civilizații extraterestre provoacă întrebări existențiale și morale.
---
### Povestea
Acțiunea se desfășoară într-un viitor avansat tehnologic, în care umanitatea încă se confruntă cu propriile limite morale și spirituale. Romanul continuă tema centrală a contactului indirect cu entități superioare – enigmaticii Vizitatori – și analizează consecințele acestui contact asupra societății și indivizilor. Deși detaliile acțiunii sunt intenționat lăsate vagi, atmosfera de mister, melancolie și ambiguitate filosofică definește întreaga narațiune.
Titlul, **Valurile liniștesc vântul**, este o metaforă subtilă care reflectă echilibrul fragil dintre ordine și haos, între progres și autodistrugere.
---
### Tematici
1. **Natura cunoașterii**: Frații Strugatsky explorează limitele înțelegerii umane în fața unui univers plin de fenomene și entități de neconceput.
2. **Responsabilitatea etică**: Ce înseamnă să fii responsabil într-un univers în care valorile tradiționale se clatină în fața necunoscutului?
3. **Alienarea**: Romanul dezbate distanțarea omului de propria natură și de ceilalți, pe măsură ce progresele tehnologice și descoperirile schimbă societatea.
4. **Ambiguitatea morală**: Deciziile personajelor reflectă complexitatea dilemelor etice, oferind puține răspunsuri clare.
---
### Stilul
Frații Strugatsky folosesc un stil narativ introspectiv, cu descrieri dense și un ritm deliberat. Dialogurile sunt încărcate de subtext filosofic, iar limbajul lor combină realismul cotidian cu tonalități lirice. Stilul lor în această carte reflectă o maturitate literară care adâncește implicațiile metafizice ale poveștii.
---
### Personajele
Personajele sunt mai degrabă vehicule pentru idei decât figuri tradiționale. Protagoniștii sunt oameni obișnuiți care se confruntă cu situații extraordinare, ceea ce amplifică tensiunea dintre umanitatea lor limitată și măreția forțelor pe care le întâlnesc. Strugatsky evită stereotipurile, prezentând personaje multidimensionale care reflectă complexitatea dilemelor umane.
---
### Atmosfera
Cartea este copleșitoare din punct de vedere emoțional, cu o atmosferă sumbră, dar plină de speranță. Strugatsky combină elemente de science fiction cu tonuri meditative, creând o experiență de lectură care este în același timp provocatoare și profundă.
---
### Impresie Generală
**Valurile liniștesc vântul** este o capodoperă a genului science fiction, care transcende granițele literaturii speculative. Este o reflecție asupra condiției umane, a naturii cunoașterii și a responsabilității noastre într-un univers plin de necunoscut. Romanul este o lectură indispensabilă pentru iubitorii de literatură care caută să fie provocați intelectual și emoțional.
---
### Recomandare
Această carte este ideală pentru cititorii care apreciază science fiction-ul filosofic, în tradiția autorilor precum Stanisław Lem sau Philip K. Dick. Dacă sunteți fascinați de întrebările mari ale existenței și doriți să explorați un univers complex și provocator, **Valurile liniștesc vântul** va fi o experiență memorabilă.
---
### Povestea
Acțiunea se desfășoară într-un viitor avansat tehnologic, în care umanitatea încă se confruntă cu propriile limite morale și spirituale. Romanul continuă tema centrală a contactului indirect cu entități superioare – enigmaticii Vizitatori – și analizează consecințele acestui contact asupra societății și indivizilor. Deși detaliile acțiunii sunt intenționat lăsate vagi, atmosfera de mister, melancolie și ambiguitate filosofică definește întreaga narațiune.
Titlul, **Valurile liniștesc vântul**, este o metaforă subtilă care reflectă echilibrul fragil dintre ordine și haos, între progres și autodistrugere.
---
### Tematici
1. **Natura cunoașterii**: Frații Strugatsky explorează limitele înțelegerii umane în fața unui univers plin de fenomene și entități de neconceput.
2. **Responsabilitatea etică**: Ce înseamnă să fii responsabil într-un univers în care valorile tradiționale se clatină în fața necunoscutului?
3. **Alienarea**: Romanul dezbate distanțarea omului de propria natură și de ceilalți, pe măsură ce progresele tehnologice și descoperirile schimbă societatea.
4. **Ambiguitatea morală**: Deciziile personajelor reflectă complexitatea dilemelor etice, oferind puține răspunsuri clare.
---
### Stilul
Frații Strugatsky folosesc un stil narativ introspectiv, cu descrieri dense și un ritm deliberat. Dialogurile sunt încărcate de subtext filosofic, iar limbajul lor combină realismul cotidian cu tonalități lirice. Stilul lor în această carte reflectă o maturitate literară care adâncește implicațiile metafizice ale poveștii.
---
### Personajele
Personajele sunt mai degrabă vehicule pentru idei decât figuri tradiționale. Protagoniștii sunt oameni obișnuiți care se confruntă cu situații extraordinare, ceea ce amplifică tensiunea dintre umanitatea lor limitată și măreția forțelor pe care le întâlnesc. Strugatsky evită stereotipurile, prezentând personaje multidimensionale care reflectă complexitatea dilemelor umane.
---
### Atmosfera
Cartea este copleșitoare din punct de vedere emoțional, cu o atmosferă sumbră, dar plină de speranță. Strugatsky combină elemente de science fiction cu tonuri meditative, creând o experiență de lectură care este în același timp provocatoare și profundă.
---
### Impresie Generală
**Valurile liniștesc vântul** este o capodoperă a genului science fiction, care transcende granițele literaturii speculative. Este o reflecție asupra condiției umane, a naturii cunoașterii și a responsabilității noastre într-un univers plin de necunoscut. Romanul este o lectură indispensabilă pentru iubitorii de literatură care caută să fie provocați intelectual și emoțional.
---
### Recomandare
Această carte este ideală pentru cititorii care apreciază science fiction-ul filosofic, în tradiția autorilor precum Stanisław Lem sau Philip K. Dick. Dacă sunteți fascinați de întrebările mari ale existenței și doriți să explorați un univers complex și provocator, **Valurile liniștesc vântul** va fi o experiență memorabilă.
October 18, 2024
My first entry into the Strugatsky world and, being a total idiot, I unknowingly chose the last book in a series, of course. Good thing that I could understand the story without any prior knowledge of the world. This is the type of sci-fi book that poses some interesting questions, but does not excel when it comes to the writing style. I am definitely not a fan of books that mix proper storytelling with other media such as snippets from reports, but I pushed through my dread of reading something that feels a wee bit disjointed because I was anxious to see why the Strugatsky boys are so well-thought-of in the sci-fi community. What they deliver here is a different type of first-contact story and an altogether unsettling vision of what aliens could be like. The version of alienness that they put forth is very salient for us today when technology is on the verge of allowing us to completely transform not only our bodies but also our minds. Btw, I have also recently watched (only half-way because it is veery poorly done) Bionic on Netflix and thought that in a very illogical and superficial manner it addressed some of the same issues as this book. From here on out there will be spoilers, so if you haven’t read this very short book, I invite you to do so.
October 21, 2021
N-am răspuns la această scrisoare pentru că n-am reuşit să descopăr adevăratele nume ale autorilor celor „Cinci biografii ale secolului”. Am lămurit doar faptul că, aşa cum şi era de aşteptat, P. Soroka şi E. Brown sunt colaboratori eminenţi ai grupului „Ludenii” din Institutul de Cercetare a Istoriei Cosmice (ICIC).
Mi-am imaginat lesne simţămintele pe care le-a avut Maia Toivovna Glumova atunci când a citit biografia fiului ei, aşa cum a fost înfăţişată de P. Soroka şi E. Brown. Şi am înţeles că trebuie să vorbesc.
Am scris aceste memorii.
Din punctul de vedere al unui cititor fără idei preconcepute, dar mai ales al unui cititor tânăr, memoriile de faţă prezintă evenimente care au pus capăt unei întregi epoci în conştiinţa de,sine cosmică a omului şi care, aşa cum s-a vădit de la bun început, au deschis perspective cu totul noi, cercetate până atunci doar din punct de vedere teoretic. Am fost martor şi participant la respectivele evenimente şi, într-un anume sens, chiar iniţiatorul lor; de aceea nici nu-i de mirare că în decursul ultimilor ani, grupul „Ludenilor” mă bombardează cu întrebări oficiale şi neoficiale pe această temă, rugăminţi de ajutor şi referiri la datoria cetăţenească. Din capul locului am tratat cu înţelegere şi simpatie ţelurile şi sarcinile grupului „Ludenii”, dar niciodată nu mi-am ascuns faţă de el scepticismul referitor la şansele de succes. În afară de asta, îmi era cât se poate de limpede că materialele şi datele deţinute de mine nu-i pot fi de nici un folos, astfel că de-a lungul vremii m-am eschivat în fel şi chip să particip la munca lui.
Dar iată că acum, din motive de ordin mai degrabă personal, am simţit necesitatea imperioasă de a aduna la un loc şi a propune atenţiei celor interesaţi tot ce îmi este cunoscut despre primele zile ale Marii Revelaţii, despre evenimentele ce au provocat de fapt furtuna de discuţii încărcate de teamă, emoţii, discordanţe, revolte şi îndeosebi de o mare uimire – deci tot ceea ce defineşte Marea Revelaţie.
Am recitit ultimul paragraf şi sunt nevoit să mă corectez imediat. În primul rând, se înţelege, n-am să ofer nici pe departe tot ce ştiu. Unele materiale au un caracter prea deosebit pentru a fi prezentate aici. Nu am să dezvălui nici unele nume, din considerente etice. Mă reţin şi de la menţionarea unor metode specifice activităţii mele din acea perioadă, când eram şeful secţiei Evenimente Excepţionale (EE) din cadrul Comisiei de Control (COMCON)-2.
Mi-am imaginat lesne simţămintele pe care le-a avut Maia Toivovna Glumova atunci când a citit biografia fiului ei, aşa cum a fost înfăţişată de P. Soroka şi E. Brown. Şi am înţeles că trebuie să vorbesc.
Am scris aceste memorii.
Din punctul de vedere al unui cititor fără idei preconcepute, dar mai ales al unui cititor tânăr, memoriile de faţă prezintă evenimente care au pus capăt unei întregi epoci în conştiinţa de,sine cosmică a omului şi care, aşa cum s-a vădit de la bun început, au deschis perspective cu totul noi, cercetate până atunci doar din punct de vedere teoretic. Am fost martor şi participant la respectivele evenimente şi, într-un anume sens, chiar iniţiatorul lor; de aceea nici nu-i de mirare că în decursul ultimilor ani, grupul „Ludenilor” mă bombardează cu întrebări oficiale şi neoficiale pe această temă, rugăminţi de ajutor şi referiri la datoria cetăţenească. Din capul locului am tratat cu înţelegere şi simpatie ţelurile şi sarcinile grupului „Ludenii”, dar niciodată nu mi-am ascuns faţă de el scepticismul referitor la şansele de succes. În afară de asta, îmi era cât se poate de limpede că materialele şi datele deţinute de mine nu-i pot fi de nici un folos, astfel că de-a lungul vremii m-am eschivat în fel şi chip să particip la munca lui.
Dar iată că acum, din motive de ordin mai degrabă personal, am simţit necesitatea imperioasă de a aduna la un loc şi a propune atenţiei celor interesaţi tot ce îmi este cunoscut despre primele zile ale Marii Revelaţii, despre evenimentele ce au provocat de fapt furtuna de discuţii încărcate de teamă, emoţii, discordanţe, revolte şi îndeosebi de o mare uimire – deci tot ceea ce defineşte Marea Revelaţie.
Am recitit ultimul paragraf şi sunt nevoit să mă corectez imediat. În primul rând, se înţelege, n-am să ofer nici pe departe tot ce ştiu. Unele materiale au un caracter prea deosebit pentru a fi prezentate aici. Nu am să dezvălui nici unele nume, din considerente etice. Mă reţin şi de la menţionarea unor metode specifice activităţii mele din acea perioadă, când eram şeful secţiei Evenimente Excepţionale (EE) din cadrul Comisiei de Control (COMCON)-2.
July 22, 2023
The publishing event of 1987!!! it says on my edition's cover.
A novel in documents; a government official in a far future space empire suspects that there are 'Wanderers' among the population, far-future beings that use their secret powers to influence the course of events. Unusual political movements appear, people suffer from unusual phobias, and in at least one remote village, strange aliens appear for one afternoon, causing very different reactions in the local population. Are the Wanderers influencing mankind, or are these just random events? Are the Wanderers 'testing' people to see who is worthy of joining them, or is it just hard to keep track of people when you have thousands of planets?
As this is a novel in Communist government documents it's dry to the point of sleep. Much of the dialogue is lamentation. The universe itself is only hinted at; it seems to be a Communist interstellar empire, aliens seem to exist (or are they just weird humans?), is it a tyranny, or a utopia? Hard to tell. The latter quarter of the novel picks up pace significantly, so I'd encourage you to keep at it! The reveal is worth it.
P.S.: I just learned there's a new 2023 translation under a different title: The Waves Extinguish the Wind. Probably less dry, the new re-translations of Stanislaw Lem's books are far better reading, too.
There's also new editions of Hard to Be a God, The Inhabited Island, and The Beetle in the Anthill!! Exciting times. (If you can, see the movie version of Hard To Be a God - a mad movie in the best sense).
A novel in documents; a government official in a far future space empire suspects that there are 'Wanderers' among the population, far-future beings that use their secret powers to influence the course of events. Unusual political movements appear, people suffer from unusual phobias, and in at least one remote village, strange aliens appear for one afternoon, causing very different reactions in the local population. Are the Wanderers influencing mankind, or are these just random events? Are the Wanderers 'testing' people to see who is worthy of joining them, or is it just hard to keep track of people when you have thousands of planets?
As this is a novel in Communist government documents it's dry to the point of sleep. Much of the dialogue is lamentation. The universe itself is only hinted at; it seems to be a Communist interstellar empire, aliens seem to exist (or are they just weird humans?), is it a tyranny, or a utopia? Hard to tell. The latter quarter of the novel picks up pace significantly, so I'd encourage you to keep at it! The reveal is worth it.
P.S.: I just learned there's a new 2023 translation under a different title: The Waves Extinguish the Wind. Probably less dry, the new re-translations of Stanislaw Lem's books are far better reading, too.
There's also new editions of Hard to Be a God, The Inhabited Island, and The Beetle in the Anthill!! Exciting times. (If you can, see the movie version of Hard To Be a God - a mad movie in the best sense).
Displaying 1 - 30 of 92 reviews