What do you think?
Rate this book
Rekvijem za Adama
Izuzetan psihološki roman, sa naglašenim unutrašnjim tokom misli glavnog junaka, Borisa Hundića, talentovanog pijaniste, sa mnogo ambicija, ali i mnogo strahova i unutrašnjih prepreka. Jedna greška bila je dovoljna da mu život pretvori u pakao i iznese na površinu najmračnije tajne njegove duše, natera ga u beg od odgovornosti, beg od duhova iz prošlosti, a najviše od samog sebe i odgovora na pitanje koje ga muči, a koje će intrigirati čitaoce do poslednje stranice: Šta se dogodilo sa Adamom Adamovićem?
460 pages, Paperback
First published October 10, 2015
7 people are currently reading
239 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 23 of 23 reviews
March 16, 2024
“Što te nema?” …
August 28, 2024
“Jer, jedino mesto na koje čovek nikada neće stići je mesto bez njega samog.”
November 19, 2016
Ako bežiš od sebe ne možeš stići nikud.
December 14, 2025
Fenomenalna knjiga. Neverovatno je na koji je način autor uspeo da dočara razgovore između disfunkcionalne porodice, bukvalno sam mogla da čujem njihove glasove u svojoj glavi koliko je dobro napisano. Cela priča me je ostavila bez teksta, od prvog do poslednjeg slova. Knjiga o kojoj ću dugo razmišljati i koja ne može ni da se opiše jer je mnogo lepše da je pročitate bez da znate bilo šta o njoj.
Tužno, dirljivo, a srce mi je nakon poslednje strane zaigralo i obuzeo me je čudan osećaj nelagode. Eto toliko je dobro preneta emocija. 🖤
𝑲𝒂𝒅 𝒎𝒊 𝒔𝒂𝒏𝒂𝒌 𝒑𝒐𝒌𝒐𝒋 𝒅𝒂𝒅𝒆
𝑰 𝒅𝒖𝒔𝒂 𝒔𝒆 𝒎𝒊𝒓𝒖 𝒔𝒑𝒓𝒆𝒎𝒂
𝑰𝒛 𝒔𝒓𝒄𝒂 𝒔𝒆 𝒈𝒍𝒂𝒔𝒂 𝒌𝒓𝒂𝒅𝒆
𝑺𝒕𝒐 𝒕𝒆 𝒏𝒆𝒎𝒂, 𝒔𝒕𝒐 𝒕𝒆 𝒏𝒆𝒎𝒂
Tužno, dirljivo, a srce mi je nakon poslednje strane zaigralo i obuzeo me je čudan osećaj nelagode. Eto toliko je dobro preneta emocija. 🖤
𝑲𝒂𝒅 𝒎𝒊 𝒔𝒂𝒏𝒂𝒌 𝒑𝒐𝒌𝒐𝒋 𝒅𝒂𝒅𝒆
𝑰 𝒅𝒖𝒔𝒂 𝒔𝒆 𝒎𝒊𝒓𝒖 𝒔𝒑𝒓𝒆𝒎𝒂
𝑰𝒛 𝒔𝒓𝒄𝒂 𝒔𝒆 𝒈𝒍𝒂𝒔𝒂 𝒌𝒓𝒂𝒅𝒆
𝑺𝒕𝒐 𝒕𝒆 𝒏𝒆𝒎𝒂, 𝒔𝒕𝒐 𝒕𝒆 𝒏𝒆𝒎𝒂
November 5, 2024
očigledno obožavam da mi posle knjige nije dobro
December 5, 2025
Sviraju opet. Rekvijem za Adama.❤️🩹
October 31, 2015
Aleksandar Đuričić se na književnoj sceni pojavio objavljujući urbani roman „Surf na crvenom talasu“ koji prati aktuelnu političku situaciju u Srbiji, promenu vlasti i dekadenciju celokupnog društva. Iskreno se nadam da ćemo uskoro dočekati i drugo izdanje ovog prvenca.
„Rekvijem za Adama“ je drugi roman virtuoza na rečima, savršeno impresionističko delo koje nosi pečat Aleksandrovog istančanog stila, preciznih rečenica i prebogate mašte. Heseovski naslikan lik Borisa Hundića prilično je kompleksan i detaljan. Aleksandar je ovim delom sačuvao vrednost savremene srpske književnosti.
Roman je zapravo hodočašće glavnog lika, Borisa Hundića, kompleksne ličnosti koja na pogrešne načine pokušava da se prilagodi realnosti. Teško detinjstvo, siromaštvo, nasilje i nedostatk majke oblikovale su Borisa koji je zapravo apstrakna duša posvećena višim vrednostima koje nisu karakteristične za ruralnu sredinu u kojoj je odrastao. Neprilagođen sanjar bačen u surovu srpsku realnost ne može dugo da opstane. Potpuno je prihvatljivo to što je na kraju pribegao alkoholu i ludilu.
Želja da postane deo porodice Hadžijovanović je potpuni promašaj jer predstavlja način da nadoknadi sve ono što kao dete nije imao. Klara koja ima materijalnu podlogu ne poseduje istu predstavu o skladnoj porodici kao Boris. Miris prženog testa i toplina doma. Božić i majka koja s puno ljubavi svom detetu daje skromne poklone. U svojoj potrazi Boris ostaje egocentričan. Zato gubi.
Na svom putu ka slobodi upoznaje osobe čiji su jednostavni i ograničeni karakteri zapravo njegovi nedostaci. Na prvom mestu tu je Adam, mlado i lepo, živo i raspušteno dete koje pleni svojom energijom. Ma koliko želeo, Boris ni u jednom trenutku nije imao Adamovu hrabrost, da zakorači u svet koji ne poznaje granice i u kome ne postoje pravila ponašanja. Kako se mržnja i ljubav često prepliću i neretko idu skupa, Boris je svoje obožavanje Adama pretočio u posesivnost i bolesnu ljubomoru koja se završila kobno po dečaka.
Njegov alter ego, imaginarni Bogoljub D. je jedini koji mu ukazuje na skrivene strasti i simbole koje Boris iz straha tera od sebe. To je samo tipična slika karaktera prepunog strahova i predrasuda. Aleksandar na jako dramatičan način prikazuje koliko konzervativno društvo utiče na razvoj ličnosti. Religija i društvene dogme koje su i u 21. veku prisutne u Srbiji ne dozvoljavaju pojedincu da bude slobodan. Uništene vrednosti ogledaju se u kontrastu između Vere Drejer, stare Beograđanke koja živi skromno i Megi Hadžijovanović koja je sve samo ne dama. Tu je i razvrat mladih koja je u suprotnosti sa Borisovim tihim odrastanjem i pijaninom.
Lajt-motiv klavira objašnjava Borisovu dušu i činjenicu da je rođen u pogrešnom vremenu; i tu se pojavljuje kontrast u klavijaturama koje su savremena forma klavira. Na neki način, Boris je posmatrač jednog sveta koji nestaje i drugog koji izbija kao lava i kosi sve vrednosti koje su nekada vladale. Suptilna Audrey Hepburn i „Moon River“ naspram Šemse, Cece, Brene i ostalih kamikaza.
Kao što Bogoljub D. kaže: „Ako postoji pakao, onda se on sastoji od duša najupornijih pravednika“ – Aleksandar Đuričić Ash je dokazao da književnost kao vrhunska umetnost i dalje živi. Svojom veštinom pisanja usmerio je savremenu književnost na pravi put.
„Rekvijem za Adama“ je drugi roman virtuoza na rečima, savršeno impresionističko delo koje nosi pečat Aleksandrovog istančanog stila, preciznih rečenica i prebogate mašte. Heseovski naslikan lik Borisa Hundića prilično je kompleksan i detaljan. Aleksandar je ovim delom sačuvao vrednost savremene srpske književnosti.
Roman je zapravo hodočašće glavnog lika, Borisa Hundića, kompleksne ličnosti koja na pogrešne načine pokušava da se prilagodi realnosti. Teško detinjstvo, siromaštvo, nasilje i nedostatk majke oblikovale su Borisa koji je zapravo apstrakna duša posvećena višim vrednostima koje nisu karakteristične za ruralnu sredinu u kojoj je odrastao. Neprilagođen sanjar bačen u surovu srpsku realnost ne može dugo da opstane. Potpuno je prihvatljivo to što je na kraju pribegao alkoholu i ludilu.
Želja da postane deo porodice Hadžijovanović je potpuni promašaj jer predstavlja način da nadoknadi sve ono što kao dete nije imao. Klara koja ima materijalnu podlogu ne poseduje istu predstavu o skladnoj porodici kao Boris. Miris prženog testa i toplina doma. Božić i majka koja s puno ljubavi svom detetu daje skromne poklone. U svojoj potrazi Boris ostaje egocentričan. Zato gubi.
Na svom putu ka slobodi upoznaje osobe čiji su jednostavni i ograničeni karakteri zapravo njegovi nedostaci. Na prvom mestu tu je Adam, mlado i lepo, živo i raspušteno dete koje pleni svojom energijom. Ma koliko želeo, Boris ni u jednom trenutku nije imao Adamovu hrabrost, da zakorači u svet koji ne poznaje granice i u kome ne postoje pravila ponašanja. Kako se mržnja i ljubav često prepliću i neretko idu skupa, Boris je svoje obožavanje Adama pretočio u posesivnost i bolesnu ljubomoru koja se završila kobno po dečaka.
Njegov alter ego, imaginarni Bogoljub D. je jedini koji mu ukazuje na skrivene strasti i simbole koje Boris iz straha tera od sebe. To je samo tipična slika karaktera prepunog strahova i predrasuda. Aleksandar na jako dramatičan način prikazuje koliko konzervativno društvo utiče na razvoj ličnosti. Religija i društvene dogme koje su i u 21. veku prisutne u Srbiji ne dozvoljavaju pojedincu da bude slobodan. Uništene vrednosti ogledaju se u kontrastu između Vere Drejer, stare Beograđanke koja živi skromno i Megi Hadžijovanović koja je sve samo ne dama. Tu je i razvrat mladih koja je u suprotnosti sa Borisovim tihim odrastanjem i pijaninom.
Lajt-motiv klavira objašnjava Borisovu dušu i činjenicu da je rođen u pogrešnom vremenu; i tu se pojavljuje kontrast u klavijaturama koje su savremena forma klavira. Na neki način, Boris je posmatrač jednog sveta koji nestaje i drugog koji izbija kao lava i kosi sve vrednosti koje su nekada vladale. Suptilna Audrey Hepburn i „Moon River“ naspram Šemse, Cece, Brene i ostalih kamikaza.
Kao što Bogoljub D. kaže: „Ako postoji pakao, onda se on sastoji od duša najupornijih pravednika“ – Aleksandar Đuričić Ash je dokazao da književnost kao vrhunska umetnost i dalje živi. Svojom veštinom pisanja usmerio je savremenu književnost na pravi put.
Read
January 29, 2026Ako govorimo o psiholoskom romanu i detetu koje odrasta u nemastini i veoma disfunkcionalnoj porodici, onda mozemo razumeti zasto su svi Borisovi dalji zivotni izbori bili katastrofalni. Boris je osoba koja veruje da je "prokleta" i ne moze sebi da dopusti da uziva u zivotu. Svaki njegov izbor je promisljen, a svaka rec je pazljivo birana, dok su svi ostali likovi ovog romana krivi. Krivi su jer su u necemu uspeli, krivi su jer su se usudili da naprave izbore koji se Borisu cine pogresnim, krivi su jer su srecni. Boris za sebe veruje da je daleko bolji od svih i veruje da zasluzuje mnogo vise od drugih, ali Boris nema hrabrosti da napravi "pogresan" izbor, ljubomoran je i zavidan i nije u stanju da se raduje tudjoj sreci, jer Boris ne moze da sagleda sebe i svoj zivot. Nacin na koji je ispricana Borisova zivotna prica je veoma realan. Aleksandar je odradio maestralan posao i uspeo je da priblizi i ozivi Borisov lik, tako da svako moze da se priseti da poznaje po nekog Borisa u svom zivotu. Dijalozi su veoma upecatljivi i stvarni, ali uz sav ulozen napor i potpuno razumevanje teme koju roman obradjuje, ni na koji nacin nisam uspela da se povezem sa Borisovim likom. Njegovi izbori, ponasanje prema drugima, ljubomora i zavist mnogo su me nervirali iako sam svesna da su posledice njegovog ponasanja traume odrastanja u malom okruzenju, disfunkcionalnoj porodici i u konacnici gubitak majke. Ovo naravno ne znaci da je knjiga losa, samo znaci da je u meni probudila drugacije emocije nego kod nekog citaoca koji se mozda saoseca sa glavnim likom.
April 30, 2024
Ova knjiga je u isto vreme srpska verzija Zločina i kazne, kao i oda milenijalcima koji su kroz detinjstvo napamet naučili serije Bolji život i Srećni ljudi, a posle spakovali kofere i okušali sreću u Beču (ili bilo gde na zapadu, a posebno Beču).
Taj prvi aspekt me je držao u neizvesnosti i kopkao i kad ostavim knjigu, a drugi me je dodirnuo u samu srž moje duše, i ako vam zaista kažem koliko me je sve to pogodilo, priznaću vam previše o sebi.
I ta "Bolji život" kultura, "samo uči školu i budi smeran", studentski dani, a tek svi ti detalji iz Beča, ulice i znamenitosti, pa čak i čišćenje snega kod Romea.
Ima detalja koje bih izmenila. Npr. kako ova sirotinja dolazi avionom u Beč, a ne Feniks GiZ-om ko sva poštena omladina. Ok, drug platio kartu, ali nije ni drug neki buržuj.
Smetali su mi i ženski likovi čiji se smisao sastojao u velikim sisama i naskakanju na muškarce. Slažem se da se to lepo uklopilo, ali opet...
No, to su zaista detalji, a autentičnost koju knjiga ima vrednija je milion puta od sitnih zamerki.
Takođe, više volim da mi se sve lepo objasni, pa me kraj nije "oduvao", ali ko voli da ga knjiga ostavi sa gomilom pitanja, neka se lati ove.
Od mene ocena 4+ i doživotna ljubav. ❤️
I zahvalnica autoru što je dozvolio da ga smaram utiscima u toku čitanja.
Sažetak:
Boris Hundić je vunderkind, šarmantni i talentovani pijanista kome svi predmeti u školi idu od ruke. Osvaja sva moguća i nemoguća takmičenja, i svi u selu već znaju da će on postati veliki čovek. Živi u dvosobnoj kući sa ocem alkoholičarom, majkom koju otac maltretira i koja će jednog dana misteriozno nestati, i babom koja se u to ne meša.
Da li su stvari krenule nizbrdo kad je majka otišla, pre ili posle toga, teško je odrediti, ali je sigurno da je sve otišlo nizbrdo. Boris je studirao medicinu, pa to nije išlo, para nije bilo, društvo je bilo pogrešno, a njemu su za vratom stajale traume iz detinjstva kojih nikako nije mogao da se otarasi. Otišao je u Beč da pobegne od svega, ali tamo se još više zaglibio u mulj sopstvenog očaja.
A ko je Adam? Ne znam. Pročitajte pa mi se javite da proćaskamo.
Taj prvi aspekt me je držao u neizvesnosti i kopkao i kad ostavim knjigu, a drugi me je dodirnuo u samu srž moje duše, i ako vam zaista kažem koliko me je sve to pogodilo, priznaću vam previše o sebi.
I ta "Bolji život" kultura, "samo uči školu i budi smeran", studentski dani, a tek svi ti detalji iz Beča, ulice i znamenitosti, pa čak i čišćenje snega kod Romea.
Ima detalja koje bih izmenila. Npr. kako ova sirotinja dolazi avionom u Beč, a ne Feniks GiZ-om ko sva poštena omladina. Ok, drug platio kartu, ali nije ni drug neki buržuj.
Smetali su mi i ženski likovi čiji se smisao sastojao u velikim sisama i naskakanju na muškarce. Slažem se da se to lepo uklopilo, ali opet...
No, to su zaista detalji, a autentičnost koju knjiga ima vrednija je milion puta od sitnih zamerki.
Takođe, više volim da mi se sve lepo objasni, pa me kraj nije "oduvao", ali ko voli da ga knjiga ostavi sa gomilom pitanja, neka se lati ove.
Od mene ocena 4+ i doživotna ljubav. ❤️
I zahvalnica autoru što je dozvolio da ga smaram utiscima u toku čitanja.
Sažetak:
Boris Hundić je vunderkind, šarmantni i talentovani pijanista kome svi predmeti u školi idu od ruke. Osvaja sva moguća i nemoguća takmičenja, i svi u selu već znaju da će on postati veliki čovek. Živi u dvosobnoj kući sa ocem alkoholičarom, majkom koju otac maltretira i koja će jednog dana misteriozno nestati, i babom koja se u to ne meša.
Da li su stvari krenule nizbrdo kad je majka otišla, pre ili posle toga, teško je odrediti, ali je sigurno da je sve otišlo nizbrdo. Boris je studirao medicinu, pa to nije išlo, para nije bilo, društvo je bilo pogrešno, a njemu su za vratom stajale traume iz detinjstva kojih nikako nije mogao da se otarasi. Otišao je u Beč da pobegne od svega, ali tamo se još više zaglibio u mulj sopstvenog očaja.
A ko je Adam? Ne znam. Pročitajte pa mi se javite da proćaskamo.
November 30, 2024
Da se ja pitam ovo remek delo bi ekranizovala! 👌👏👏👏
January 5, 2025
Ako ste ljubitelji ozbiljnog psihološkog koncepta kroz koji nam pisac u dve vremenske linije prikazuje bilans tragičnog života jednog milenijalca sa naših prostora, onda ste na pravom mestu. Sledeće redove posvećujem isključivo svom LIČNOM utisku na koji je mene ostavio glavni lik Boris Hundić. (Utisak može sadržati ''spojlere'')
Kao dečak rođen 80-tih godina prošlog veka Boris odrasta u unutrašnjosti naše zemlje, sa ocem kockarom, majkom žrtvom psihičkog i fizičkog nasilja i bakom po ocu koja brine o njemu. Povučeni dečak izuzetne inteligencije i virtuoz na klaviru još kao dete biva uvučen u ralje života, rastrzan između života u disfunkcionalnoj porodici i života u zemlji koja s godinama puca po šavovima kako u teritorijalnom tako i u moralnom kontekstu. Ako na to dodamo i trenutak nemaštine, nesrećan raspad države, inflaciju, sankcije, ratove i ostale istorijske nedaće, nameće se zaključak da je Boris samo jedan u nizu dece milenijalaca koji zbog nesrećnog spleta okolnosti nije imao velike mogućnosti da ostvari normalno detinjstvo. Tokom rane mladosti on će takođe doživeti i niz nesrećnih događaja koji nama čitaocima sasvim evidentno izaziva gorak ukus u ustima.
Pisac nas u svojoj opširnosti i studioznom opisu i izgradnji Borisovog lika nije nimalo štedeo. Moje mišljenje je da ako se njegov lik sagleda samo po površini i još ako nas to asocira na neki naš lični i slični događaj koji smo sami proživeli, logično je da nam se javi osećaj empatije i sažaljenja. Međutim, ako se dublje ''zakopa'' po Hundićevoj psihi, i ako se pažljivo sagledaju njegove reakcije na dešavanja na svet oko sebe, ja lično dolazim do zaključka da je on imao problem sa samim sobom koji nije mogao nikako da reši, pa je nažalost tragično i okončao život.
Praćen demonima iz prošlosti Boris je već tokom svoje rane mladosti upao u začaran krug života sa neraščišćenim nepravdama iz detinjstva koje ga u stopu prate. Upoznajući njegov lik stičem utisak da je izvesno patio od nekog oblika ''kalimero'' sindroma. To zaključujem na osnovu njegovog odnosa sa prijateljima i poznanicima koje je imao u rodnom selu i kasnije u prestonici gde je došao da studira.
Od tog trenutka spoznaje da on sebe vidi kao žrtvu moja empatija prema njemu počinje da popušta. Zašto? U potrazi za ''boljim životom'' nisam uočila da je Boris i jednog trenutka istinski bio samokritičan prema sebi. Sebe vidi kao nekog ko nije imao sreće u životu i to je za njega dovoljno opravdanje zašto ni u čemu nije napredovao i postao uspešan. Svi drugi su mu krivi, svi su bolje prošli, on je zaslužio da bude na vrhu jer sebe vidi kao boljeg, i smatra da je zaslužio više nego njegova okolina koja je sve dobila na ''zlatnom tanjiru''. Da li je stvarno tako? Da li se ikada zapitao koliko je npr. nesrećna njegova devojka Klara, dete roditelja koji se ne vole, dete oca koji je godinama krio vanbračnog sina, dete majke iz unutrašnjosti koja je došla u prestonicu trbuhom za kruhom sa ciljem da se ne vrati u seosko blato. Tako zanemarena ćerka dobija psihički poremećaj anoreksije, pred čime i najbliži okreću glavu. Kada se Klari pruži šansa ona menja svoj život iz korena i uspeva da se izbori za svoju budućnost. Ove primere vidimo i u životu Borisovog najboljeg školskog druga Ilije, druga iz sela Vladimira, bivše devojke sa sela Jelene, kao i prijatelja sa fakulteta Vlajka i Marije, tu je i ''začarani'' dečak Adam, Borisova pokroviteljka Vera Drejer kod koje je besplatno stanovao i prema kojoj nije imao zahvalnosti.. Kao čitaoci skoncentrisani na glavnog lika i zaslepljeni njegovom tragičnom sudbinom, ne vidimo baš jasno da nikom od sporednih likova nisu baš tako cvetale ruže samo zato što su bili malo finansijski stabilniji ili imali po neku protekciju u životu. Usudiću se da tumačim da je Boris očekivao da i njemu ''sve padne sa neba'', jer je ''zaslužio'', ali ako bi pažljivije analizirali ostale likove na osnovu dostupnih opisa, ja lično zaključujem da su se svi osim njega istinski borili za ''bolji život''.
Boris je nesvesno tragajući za boljim životom izgubio pojam samokritičnosti i u ličnoj nesreći je zaboravio da analizira i da uči iz iskustva. Imao je običaj da stalno kritikuje ljude oko sebe, smatrao je da je žrtva nepravde i u svoj toj inertnosti nije prihvatao rešenja koja su mu nudili ljudi oko njega. Nažalost nije mogao da bira roditelje i kuću u kojoj će se roditi, niti zemlju u kojoj će odrastati, ali s obzirom da je sam izabrao prijatelje koji su mu uvek bili na raspolaganju i pomagali koliko su bili u mogućnosti, ne vidim zašto nije bio zahvalan na tom pozitivnom sledu života nego mu ni to nije bilo dovoljno, pa je većinu toga upropastio i ''pustio niz vodu''. Umislio je da je život svima majka, a njemu maćeha, pa je u tom ubeđenju čak i psihički popustio ubivši ''začaranog'' dečaka Adama, na čiju je mladost bio ljubomoran. Adam je po mom mišljenju ubačen kao lik metafore mladosti koju je Boris zapostavio, izgubio, zanemario, prokockao.. otuda verovatno i naziv knjige ''Rekvijem za Adama.''
Mislim da je sve ovo Boris spoznao, ali kasno, kada se već našao u klancu života bez mogućnosti za povratak i za početak iznova. U poslednjem delu knjige susrećemo se sa Bogoljubom D., koga sa izvesnom dozom nesigurnosti mogu nazvati Borisovim alter egom preko koga on traži opravdanje za sve propuštene šanse koje mu je život pružao u poslednjoj deceniji njegovog postojanja. Nažalost, Boris je odabrao da živi sa uverenjem da se svaki trud isplati, da svi zaslužuje sreću i osećaj za pravdu duboko su mu bili kulturološki ukorenjeni od detinjstva. Međutim, tako nije uvek u životu. Kad trud nije nagrađen mislimo da je nepravda i osećamo se bespomoćno. Suština je u prihvatanju neuspeha i istovremenoj borbi i kad ne ide po planu. Osećaj nepravde koči sposobnost da učimo iz iskustva i nesvesno potkrepljuje pasivnost. Bolje je usmeriti se na uzrok i napraviti plan promene. Treba razviti sposobnost da brinemo o sebi, ne čekati da se desi čudo, osloboditi se Kalimerove ljuske koja zamagljuje vid. Samo radom na sebi učimo da savlađujemo prepreke, prevazilazimo strah i tako nadmašimo sebe. Život ne dolazi sa uputstvom za upotrebu.
Ja ću se na posletku ove opširne kritike i osvrta na Borisov život neskromno usuditi da tražim pravdu za njegovu dušu. S obzirom da mi kritičko razmišljanje ipak ne dozvoljava da očekujem sažaljenje za najtragičnijeg lika kakvog skoro nije videla naša savremena domaća književnost, iako znam da kod većine čitalaca na prvu loptu izaziva empatiju, za sam kraj dodajem jednu poznatu izreku koje se neretko setim: ''Ako nemaš ono što želiš, onda voli ono što imaš, jer život je to što jeste, a ne ono što bi trebalo da bude.'' Inače završiš na poslednjoj stanici Simering, Borise Hundiću 💔
(u tekstu su korišćeni odlomci sa interneta koji opisuju kalimero sindrom)
Kao dečak rođen 80-tih godina prošlog veka Boris odrasta u unutrašnjosti naše zemlje, sa ocem kockarom, majkom žrtvom psihičkog i fizičkog nasilja i bakom po ocu koja brine o njemu. Povučeni dečak izuzetne inteligencije i virtuoz na klaviru još kao dete biva uvučen u ralje života, rastrzan između života u disfunkcionalnoj porodici i života u zemlji koja s godinama puca po šavovima kako u teritorijalnom tako i u moralnom kontekstu. Ako na to dodamo i trenutak nemaštine, nesrećan raspad države, inflaciju, sankcije, ratove i ostale istorijske nedaće, nameće se zaključak da je Boris samo jedan u nizu dece milenijalaca koji zbog nesrećnog spleta okolnosti nije imao velike mogućnosti da ostvari normalno detinjstvo. Tokom rane mladosti on će takođe doživeti i niz nesrećnih događaja koji nama čitaocima sasvim evidentno izaziva gorak ukus u ustima.
Pisac nas u svojoj opširnosti i studioznom opisu i izgradnji Borisovog lika nije nimalo štedeo. Moje mišljenje je da ako se njegov lik sagleda samo po površini i još ako nas to asocira na neki naš lični i slični događaj koji smo sami proživeli, logično je da nam se javi osećaj empatije i sažaljenja. Međutim, ako se dublje ''zakopa'' po Hundićevoj psihi, i ako se pažljivo sagledaju njegove reakcije na dešavanja na svet oko sebe, ja lično dolazim do zaključka da je on imao problem sa samim sobom koji nije mogao nikako da reši, pa je nažalost tragično i okončao život.
Praćen demonima iz prošlosti Boris je već tokom svoje rane mladosti upao u začaran krug života sa neraščišćenim nepravdama iz detinjstva koje ga u stopu prate. Upoznajući njegov lik stičem utisak da je izvesno patio od nekog oblika ''kalimero'' sindroma. To zaključujem na osnovu njegovog odnosa sa prijateljima i poznanicima koje je imao u rodnom selu i kasnije u prestonici gde je došao da studira.
Od tog trenutka spoznaje da on sebe vidi kao žrtvu moja empatija prema njemu počinje da popušta. Zašto? U potrazi za ''boljim životom'' nisam uočila da je Boris i jednog trenutka istinski bio samokritičan prema sebi. Sebe vidi kao nekog ko nije imao sreće u životu i to je za njega dovoljno opravdanje zašto ni u čemu nije napredovao i postao uspešan. Svi drugi su mu krivi, svi su bolje prošli, on je zaslužio da bude na vrhu jer sebe vidi kao boljeg, i smatra da je zaslužio više nego njegova okolina koja je sve dobila na ''zlatnom tanjiru''. Da li je stvarno tako? Da li se ikada zapitao koliko je npr. nesrećna njegova devojka Klara, dete roditelja koji se ne vole, dete oca koji je godinama krio vanbračnog sina, dete majke iz unutrašnjosti koja je došla u prestonicu trbuhom za kruhom sa ciljem da se ne vrati u seosko blato. Tako zanemarena ćerka dobija psihički poremećaj anoreksije, pred čime i najbliži okreću glavu. Kada se Klari pruži šansa ona menja svoj život iz korena i uspeva da se izbori za svoju budućnost. Ove primere vidimo i u životu Borisovog najboljeg školskog druga Ilije, druga iz sela Vladimira, bivše devojke sa sela Jelene, kao i prijatelja sa fakulteta Vlajka i Marije, tu je i ''začarani'' dečak Adam, Borisova pokroviteljka Vera Drejer kod koje je besplatno stanovao i prema kojoj nije imao zahvalnosti.. Kao čitaoci skoncentrisani na glavnog lika i zaslepljeni njegovom tragičnom sudbinom, ne vidimo baš jasno da nikom od sporednih likova nisu baš tako cvetale ruže samo zato što su bili malo finansijski stabilniji ili imali po neku protekciju u životu. Usudiću se da tumačim da je Boris očekivao da i njemu ''sve padne sa neba'', jer je ''zaslužio'', ali ako bi pažljivije analizirali ostale likove na osnovu dostupnih opisa, ja lično zaključujem da su se svi osim njega istinski borili za ''bolji život''.
Boris je nesvesno tragajući za boljim životom izgubio pojam samokritičnosti i u ličnoj nesreći je zaboravio da analizira i da uči iz iskustva. Imao je običaj da stalno kritikuje ljude oko sebe, smatrao je da je žrtva nepravde i u svoj toj inertnosti nije prihvatao rešenja koja su mu nudili ljudi oko njega. Nažalost nije mogao da bira roditelje i kuću u kojoj će se roditi, niti zemlju u kojoj će odrastati, ali s obzirom da je sam izabrao prijatelje koji su mu uvek bili na raspolaganju i pomagali koliko su bili u mogućnosti, ne vidim zašto nije bio zahvalan na tom pozitivnom sledu života nego mu ni to nije bilo dovoljno, pa je većinu toga upropastio i ''pustio niz vodu''. Umislio je da je život svima majka, a njemu maćeha, pa je u tom ubeđenju čak i psihički popustio ubivši ''začaranog'' dečaka Adama, na čiju je mladost bio ljubomoran. Adam je po mom mišljenju ubačen kao lik metafore mladosti koju je Boris zapostavio, izgubio, zanemario, prokockao.. otuda verovatno i naziv knjige ''Rekvijem za Adama.''
Mislim da je sve ovo Boris spoznao, ali kasno, kada se već našao u klancu života bez mogućnosti za povratak i za početak iznova. U poslednjem delu knjige susrećemo se sa Bogoljubom D., koga sa izvesnom dozom nesigurnosti mogu nazvati Borisovim alter egom preko koga on traži opravdanje za sve propuštene šanse koje mu je život pružao u poslednjoj deceniji njegovog postojanja. Nažalost, Boris je odabrao da živi sa uverenjem da se svaki trud isplati, da svi zaslužuje sreću i osećaj za pravdu duboko su mu bili kulturološki ukorenjeni od detinjstva. Međutim, tako nije uvek u životu. Kad trud nije nagrađen mislimo da je nepravda i osećamo se bespomoćno. Suština je u prihvatanju neuspeha i istovremenoj borbi i kad ne ide po planu. Osećaj nepravde koči sposobnost da učimo iz iskustva i nesvesno potkrepljuje pasivnost. Bolje je usmeriti se na uzrok i napraviti plan promene. Treba razviti sposobnost da brinemo o sebi, ne čekati da se desi čudo, osloboditi se Kalimerove ljuske koja zamagljuje vid. Samo radom na sebi učimo da savlađujemo prepreke, prevazilazimo strah i tako nadmašimo sebe. Život ne dolazi sa uputstvom za upotrebu.
Ja ću se na posletku ove opširne kritike i osvrta na Borisov život neskromno usuditi da tražim pravdu za njegovu dušu. S obzirom da mi kritičko razmišljanje ipak ne dozvoljava da očekujem sažaljenje za najtragičnijeg lika kakvog skoro nije videla naša savremena domaća književnost, iako znam da kod većine čitalaca na prvu loptu izaziva empatiju, za sam kraj dodajem jednu poznatu izreku koje se neretko setim: ''Ako nemaš ono što želiš, onda voli ono što imaš, jer život je to što jeste, a ne ono što bi trebalo da bude.'' Inače završiš na poslednjoj stanici Simering, Borise Hundiću 💔
(u tekstu su korišćeni odlomci sa interneta koji opisuju kalimero sindrom)
May 14, 2024
🎹 Roman se sastoji iz dva narativna toka koja se međusobno prepliću. Prvi pripoveda o Borisovom detinjstvu na selu, njegovom talentu i želji da jednoga dana postane čuveni pijanista, ali i o teškom detinjstvu i odrastanju uz oca nasilnika i majku koja će jednog dana prosto nestati bez reči. Drugi narativni tok počinje kada Borisa zatičemo kao stasalog mladića na beogradskom aerodromu, gde odmah primećujemo njegovu nervozu i napetost. Glavni junak deluje kao da pati od manije gonjenja, a čitalac ne zna šta je tačno uradio sve do druge polovine romana. Često se u svojim sećanjima vraća u svoje rodno selo gde je odrastao, tamo gde maslačak raste na zelenoj livadi iza kuće.
🎹 Naslov romana najavljuje bitnog lika, Adama Adamovića, sa kojim se čitalac upoznaje tek na polovini romana. Njihov susret samo naizgled deluje nebitno, ali se kasnije ispostavlja da itekako ima dublje značenje. Adam je dečak koga Boris vidi kroz izlog prodavnice, a slika tog trenutka mu je već poznata. Ova scena se ponavlja između reminiscencija iz Borisovog detinjstva, stvarajući tajanstvenu vezu između njih.
🎹 Ovaj roman je izuzetno zanimljiv, složen i višeslojan. I što je najvažnije, ostavlja dovoljno prostora za razmišljanje. Upravo volim takve romane. To su oni romani koji te nateraju da se suočiš sa najdubljim skrivenim emocijama i porivima koji čuče u svakome od nas. Koji izazivaju žmarce i bude damare da se duboko zamisliš nad otvorenim pitanjima. Da li se istine o nama samima kriju u ljudima od kojih smo potekli? U kolikoj meri nas detinjstvo obeleži? Da li je Boris tragični junak, ili sebični egoista? Ko je Adam Adamović i šta se dogodilo sa njim?
🎹 Uhh. Uhh. Uhh. Ni sam nisam siguran šta sam upravo pročitao. Moram biti iskren i reći da sam roman doživeo veoma lično. Određene okolnosti su kod mene probudile uspomene i oživele neke davne slike. U liku Borisa Hundića ugledao sam sopstveni odraz. U nekim njegovim postupcima, jasno sam video sebe do pre samo nekoliko godina unazad. Dozvolio sam sebi da se upravo kroz Borisove unutrašnje monologe, polako, stranicu po stranicu spuštam hodnicima, i da zavirim u lavirinte njegovog tako besprekornog uma prepunog obmana. Bilo me je pomalo i strah šta ću sve tamo zateći. Nisam imao pored sebe čuveno Arijadnino klupko da uz pomoć njega pronađem dugo željeni izlaz. Mogao sam samo da se oslonim na intuiciju, kao i na sopstvena iskustva iz prošlosti. Iako, moram priznati, nisam mnogo lutao, kraj me je "zacementirao" i ostavio u potpunom šoku. U tom trenutku, samo sam zatvorio knjigu i dugo sedeo nem, zagledan u jednu tačku. Još uvek ne mogu da dođem sebi od svega što sam pročitao. Kod mene je roman izazvao pravi rolerkoster emocija. Osećao sam se kao posle iscrpno duge i lude vožnje na velikom ringišpilu propasti.
🎹 Nakon što sam pročitao "Surf na crvenom talasu" mnogi su mi rekli- "dobar je surf, ali tek ćeš videti koliko je rekvijem fantastičan." I zaista sam se uverio u to. "Rekvijem za Adama" je pravo malo remek-delo. Iako se može podvući paralela između ova dva romana- i jedan i drugi su u izvesnoj meri omaž generaciji milenijalaca; i jedan i drugi dižu glas o odrastanju mladih u burnim vremenima tadašnje SFRJ, njihovom sazrevanju, htenjima, nadanjima, razočaranjima, i na kraju totalnom sunovratu- evidentno da je ovde akcenat na psihološkom stanju junaka. Primetno je koliko se Aleksandar u međuvremenu izgradio kao pisac. Postoji nekolicina pisaca koji su se zahvaljujući jednim napisanim delom upisali zlatnim slovima u večnost. Eš je upravo u tome uspeo. Posle ovog romana, on zaista više ništa ne mora da napiše.
🎹 Ovo je roman koji nas iznova uči važnu lekciju, da zaista, gde god da odemo, od sebe ne možemo pobeći. Ono što nas neprekidno prati, vreba, i diše nam za vratom, prvom prilikom će nas sačekati odmah iza ugla. Aveti davne prošlosti kad- tad će pokucati na naša vrata da nas podsete koliko smo u stvari slabi.
𝙺𝚊𝚍 𝚖𝚒 𝚜𝚊𝚗𝚊𝚔 𝚙𝚘𝚔𝚘𝚓 𝚍𝚊𝚍𝚎
𝙸 𝚍𝚞š𝚊 𝚜𝚎 𝚖𝚒𝚛𝚞 𝚜𝚙𝚛𝚎𝚖𝚊,
𝙸𝚣 𝚜𝚛𝚌𝚊 𝚜𝚎 𝚐𝚕𝚊𝚜𝚊𝚔 𝚔𝚛𝚊𝚍𝚎:
Š𝚝𝚘 𝚝𝚎 𝚗𝚎𝚖𝚊, š𝚝𝚘 𝚝𝚎 𝚗𝚎𝚖𝚊? ...
"Najduže i sa najvećom živošću čovek pamti upravo one trenutke koje želi da zaboravi. "
"Ono što ljude i mesta čini "našim", nije ono što od njih dobijamo, već ono što im dajemo. Vreme koje im poklanjamo, trenutke koje sa njima delimo. Suze koje prospemo po našoj zemlji i znoj koji našem suncu predamo."
"Da je život muzika na klaviru, lako bi on! Ali, život je pre bolest, nego muzika, telo koje stari i kvari mu se mehanizam, pa mora da se štimuje. Život treba doktora, a ne pijanistu. Život je pre plač, nego muzika."
"Boris jeste voleo muziku. Voleo je muziku više nego bilo šta drugo, to je bilo jasno. Ali, on je takođe voleo i snove o lepoj budućnosti, one koje su mu drugi prišili za kožu zbog njegovog talenta i uspeha u školi, snove koje je on tako lepo nosio i sa kojima se saživeo. Pored svih tih priča i svih tih iskustava drugih ljudi, vremenom je i njemu samom postajalo jasno da se ti snovi neće tako lako ostvariti kroz muziku i da će morati da zasvira na nekoj drugoj dirci. Da, Boris je voleo muziku, ali je, ipak, više mrzeo svoju bedu."
"Kada čovek bira između ljubavi i uspeha, nikad ne dobija. Sreća nikada ne dolazi kao kusur loših životnih odluka."
"Čovek je najjači dok je još budalastog i nezrelog uma. Tada se čini da može sve."
"Jedini način da se oslobodimo nekog koga ne možemo da prestanemo da volimo, jeste da prestanemo da cenimo život toliko puno. Jer, jedino iz precenjenosti života proizlaze snažne emocije."
''Lako je i lepo voleti savršena bića. Međutim, ta ljubav traje koliko i zabluda da savršenstvo postoji. Zavoleti nekoga istinski, sa svim njegovim manama i slabostima, pravi je podvig - i baš kao i svaki podvig, redak je i stran ljudskoj prirodi, što, na drugoj strani, nije slučaj sa obožavanjem savršenstva.''
"Kada nemaš ništa, onda nemaš šta ni da izgubiš. Onda si bezbedan. Kao i kada imaš mnogo. Ako sve izgubiš, uvek ti ostane bar nešto odakle možeš da kreneš ispočetka. A kada imaš malo, to je najgore prokletstvo. Najgore je biti sitan gubitnik. Veliki gubitnici dobijaju spomenike, po njima se zovu mostovi i ulice. Sitni gubitnici ne dobijaju ništa osim ignorisanja. Biti sitan gubitnik, to je najveći poraz za čoveka."
🎹 Naslov romana najavljuje bitnog lika, Adama Adamovića, sa kojim se čitalac upoznaje tek na polovini romana. Njihov susret samo naizgled deluje nebitno, ali se kasnije ispostavlja da itekako ima dublje značenje. Adam je dečak koga Boris vidi kroz izlog prodavnice, a slika tog trenutka mu je već poznata. Ova scena se ponavlja između reminiscencija iz Borisovog detinjstva, stvarajući tajanstvenu vezu između njih.
🎹 Ovaj roman je izuzetno zanimljiv, složen i višeslojan. I što je najvažnije, ostavlja dovoljno prostora za razmišljanje. Upravo volim takve romane. To su oni romani koji te nateraju da se suočiš sa najdubljim skrivenim emocijama i porivima koji čuče u svakome od nas. Koji izazivaju žmarce i bude damare da se duboko zamisliš nad otvorenim pitanjima. Da li se istine o nama samima kriju u ljudima od kojih smo potekli? U kolikoj meri nas detinjstvo obeleži? Da li je Boris tragični junak, ili sebični egoista? Ko je Adam Adamović i šta se dogodilo sa njim?
🎹 Uhh. Uhh. Uhh. Ni sam nisam siguran šta sam upravo pročitao. Moram biti iskren i reći da sam roman doživeo veoma lično. Određene okolnosti su kod mene probudile uspomene i oživele neke davne slike. U liku Borisa Hundića ugledao sam sopstveni odraz. U nekim njegovim postupcima, jasno sam video sebe do pre samo nekoliko godina unazad. Dozvolio sam sebi da se upravo kroz Borisove unutrašnje monologe, polako, stranicu po stranicu spuštam hodnicima, i da zavirim u lavirinte njegovog tako besprekornog uma prepunog obmana. Bilo me je pomalo i strah šta ću sve tamo zateći. Nisam imao pored sebe čuveno Arijadnino klupko da uz pomoć njega pronađem dugo željeni izlaz. Mogao sam samo da se oslonim na intuiciju, kao i na sopstvena iskustva iz prošlosti. Iako, moram priznati, nisam mnogo lutao, kraj me je "zacementirao" i ostavio u potpunom šoku. U tom trenutku, samo sam zatvorio knjigu i dugo sedeo nem, zagledan u jednu tačku. Još uvek ne mogu da dođem sebi od svega što sam pročitao. Kod mene je roman izazvao pravi rolerkoster emocija. Osećao sam se kao posle iscrpno duge i lude vožnje na velikom ringišpilu propasti.
🎹 Nakon što sam pročitao "Surf na crvenom talasu" mnogi su mi rekli- "dobar je surf, ali tek ćeš videti koliko je rekvijem fantastičan." I zaista sam se uverio u to. "Rekvijem za Adama" je pravo malo remek-delo. Iako se može podvući paralela između ova dva romana- i jedan i drugi su u izvesnoj meri omaž generaciji milenijalaca; i jedan i drugi dižu glas o odrastanju mladih u burnim vremenima tadašnje SFRJ, njihovom sazrevanju, htenjima, nadanjima, razočaranjima, i na kraju totalnom sunovratu- evidentno da je ovde akcenat na psihološkom stanju junaka. Primetno je koliko se Aleksandar u međuvremenu izgradio kao pisac. Postoji nekolicina pisaca koji su se zahvaljujući jednim napisanim delom upisali zlatnim slovima u večnost. Eš je upravo u tome uspeo. Posle ovog romana, on zaista više ništa ne mora da napiše.
🎹 Ovo je roman koji nas iznova uči važnu lekciju, da zaista, gde god da odemo, od sebe ne možemo pobeći. Ono što nas neprekidno prati, vreba, i diše nam za vratom, prvom prilikom će nas sačekati odmah iza ugla. Aveti davne prošlosti kad- tad će pokucati na naša vrata da nas podsete koliko smo u stvari slabi.
𝙺𝚊𝚍 𝚖𝚒 𝚜𝚊𝚗𝚊𝚔 𝚙𝚘𝚔𝚘𝚓 𝚍𝚊𝚍𝚎
𝙸 𝚍𝚞š𝚊 𝚜𝚎 𝚖𝚒𝚛𝚞 𝚜𝚙𝚛𝚎𝚖𝚊,
𝙸𝚣 𝚜𝚛𝚌𝚊 𝚜𝚎 𝚐𝚕𝚊𝚜𝚊𝚔 𝚔𝚛𝚊𝚍𝚎:
Š𝚝𝚘 𝚝𝚎 𝚗𝚎𝚖𝚊, š𝚝𝚘 𝚝𝚎 𝚗𝚎𝚖𝚊? ...
"Najduže i sa najvećom živošću čovek pamti upravo one trenutke koje želi da zaboravi. "
"Ono što ljude i mesta čini "našim", nije ono što od njih dobijamo, već ono što im dajemo. Vreme koje im poklanjamo, trenutke koje sa njima delimo. Suze koje prospemo po našoj zemlji i znoj koji našem suncu predamo."
"Da je život muzika na klaviru, lako bi on! Ali, život je pre bolest, nego muzika, telo koje stari i kvari mu se mehanizam, pa mora da se štimuje. Život treba doktora, a ne pijanistu. Život je pre plač, nego muzika."
"Boris jeste voleo muziku. Voleo je muziku više nego bilo šta drugo, to je bilo jasno. Ali, on je takođe voleo i snove o lepoj budućnosti, one koje su mu drugi prišili za kožu zbog njegovog talenta i uspeha u školi, snove koje je on tako lepo nosio i sa kojima se saživeo. Pored svih tih priča i svih tih iskustava drugih ljudi, vremenom je i njemu samom postajalo jasno da se ti snovi neće tako lako ostvariti kroz muziku i da će morati da zasvira na nekoj drugoj dirci. Da, Boris je voleo muziku, ali je, ipak, više mrzeo svoju bedu."
"Kada čovek bira između ljubavi i uspeha, nikad ne dobija. Sreća nikada ne dolazi kao kusur loših životnih odluka."
"Čovek je najjači dok je još budalastog i nezrelog uma. Tada se čini da može sve."
"Jedini način da se oslobodimo nekog koga ne možemo da prestanemo da volimo, jeste da prestanemo da cenimo život toliko puno. Jer, jedino iz precenjenosti života proizlaze snažne emocije."
''Lako je i lepo voleti savršena bića. Međutim, ta ljubav traje koliko i zabluda da savršenstvo postoji. Zavoleti nekoga istinski, sa svim njegovim manama i slabostima, pravi je podvig - i baš kao i svaki podvig, redak je i stran ljudskoj prirodi, što, na drugoj strani, nije slučaj sa obožavanjem savršenstva.''
"Kada nemaš ništa, onda nemaš šta ni da izgubiš. Onda si bezbedan. Kao i kada imaš mnogo. Ako sve izgubiš, uvek ti ostane bar nešto odakle možeš da kreneš ispočetka. A kada imaš malo, to je najgore prokletstvo. Najgore je biti sitan gubitnik. Veliki gubitnici dobijaju spomenike, po njima se zovu mostovi i ulice. Sitni gubitnici ne dobijaju ništa osim ignorisanja. Biti sitan gubitnik, to je najveći poraz za čoveka."
January 2, 2024
~~~Razotkrivanje života vodi najčešće ka njegovom obezvređivanju. Što više vremena provedemo živeći, vidimo sve manje prilika ispred sebe, manje vrednosti oko sebe, manje gubimo kada odustajemo, manje dobijamo kada pobeđujemo, manje smo spremni da se nečemu istinski radujemo ili da zbog nečeg beskrajno patimo. Neki to zovu odrastanje, neki sazrevanje – taj proces omražavanja života.~~~
Svaka čast, 10/10.
Svaka čast, 10/10.
October 31, 2018
Definitivno je na listi najboljih knjiga koje sam ove godine pročitao, nešto ovako tužno dugo nisam pročitao.
October 30, 2024
How disastrous can one wrong decision be for our future? Can every decision, no matter how small and unimportant it seems, at a given moment completely change the our plans and throw us into a deep abyss surrounded by all our mistakes from the past that always lurked and finally caught us?
The protagonist of this great novel, published almost ten years ago, makes questionable decisions that constantly force him to run away from everyone and everything, but most of all from himself. Is it possible to escape from oneself? If so, where is that place?
We follow two narrative streams - the past that stretches back to 1987 from a small village in the then SFRY and we arrive at the present moment, 2009 in the novel, and the imperial city, the capital of Austria - Vienna. Boris Hundić did not have an easy childhood -his father was an alcoholic and a gambler, as well as aggressive and destructive, while his mother was insufficiently strong and failed to defend her son and herself from violence. Growing up in poverty and in the countryside seems at first glance to be an insufficiently stimulating environment for any progress, but not for Boris... The day that brought the biggest change in his life was when his father won a piano in a gambling round and his love for music was born .
A great student in elementary school, extremely talented in music school, in a relationship with a girl he loves and big ambitions for the future - all this leads the readers to think that our hero has a great and bright future ahead of him. But going to Belgrade to study will introduce new people into his life and that will lead to big changes in his life.
A brilliantly written novel where we follow the main character's train of thought, grow up with him, rejoice in his successes and suffer because of his life choices. It is divided into three parts which we can symbolically call: childhood, student life and escape. Written in the modern Serbian language with appropriate use of jargon and foreign words. In addition to the main character, the author paid enough attention to secondary characters in order to better strengthen their role in Boris's story.
What makes Boris flee Serbia? Who is Adam from the title of the book and what happened to him? To what extent can wrong decisions and choices change our life?
Find out the answers to these questions in the great novel by Serbian author Aleksandar Đuričić Eš. A big recommendation.
The protagonist of this great novel, published almost ten years ago, makes questionable decisions that constantly force him to run away from everyone and everything, but most of all from himself. Is it possible to escape from oneself? If so, where is that place?
We follow two narrative streams - the past that stretches back to 1987 from a small village in the then SFRY and we arrive at the present moment, 2009 in the novel, and the imperial city, the capital of Austria - Vienna. Boris Hundić did not have an easy childhood -his father was an alcoholic and a gambler, as well as aggressive and destructive, while his mother was insufficiently strong and failed to defend her son and herself from violence. Growing up in poverty and in the countryside seems at first glance to be an insufficiently stimulating environment for any progress, but not for Boris... The day that brought the biggest change in his life was when his father won a piano in a gambling round and his love for music was born .
A great student in elementary school, extremely talented in music school, in a relationship with a girl he loves and big ambitions for the future - all this leads the readers to think that our hero has a great and bright future ahead of him. But going to Belgrade to study will introduce new people into his life and that will lead to big changes in his life.
A brilliantly written novel where we follow the main character's train of thought, grow up with him, rejoice in his successes and suffer because of his life choices. It is divided into three parts which we can symbolically call: childhood, student life and escape. Written in the modern Serbian language with appropriate use of jargon and foreign words. In addition to the main character, the author paid enough attention to secondary characters in order to better strengthen their role in Boris's story.
What makes Boris flee Serbia? Who is Adam from the title of the book and what happened to him? To what extent can wrong decisions and choices change our life?
Find out the answers to these questions in the great novel by Serbian author Aleksandar Đuričić Eš. A big recommendation.
January 4, 2024
Ukoliko ste kao i ja ljubitelji psiholoških romana koji itekako umeju da se poigraju sa vašim mozgom, do te mere da ni sami ne možete da razgraničite šta je realnost a šta iluzija, toplo vam preporučujem knjigu ,,Rekvijem za Adama".
Većina vas koji me malo bolje poznajete znate da nisam ljubitelj romana naših savremenih autora iz brojnih razloga, međutim Eš me je ubedio da kvalitetni pisci još uvek postoje. Njegov stil pisanja me je osvojio na samom početku, i moram da priznam da ne pamtim da sam u skorije vreme pročitala neko delo koje je zahvaljujući stilu pisanja uspelo da me toliko sjedini sa knjigom, da sam imala utisak kao da sam i ja deo same radnje. Realističan prikaz likova mi je umnogome pomogao da shvatim brojne postupke likova i da dublje razumem njihove emocije.
Ono što mi se takođe jako svidelo jeste to što se naizmenično prepliću prošlost i sadašnjost. Odmah upoznajemo glavnog lika - Borisa Hundića i radnja nas vodi kroz njegov život, počevši od njegovog odrastanja u maloj sredini. Iako je bio primoran da živi sa ocem alkoholičarem i majkom koja je trpela psihičko i fizičko maltretiranje (kasnije odlazi od kuće i niko ne zna šta se desilo sa njom), Boris Hundić bio je odličan đak i dete za primer. Pored toga, posedovao je neverovatan talenat kao pijanista. Kako ne bi razočarao okolinu i ispunio prevelika očekivanja odraslih, on odlučuje da se posveti sasvim drugim stvarima i kreće pogrešnim putem. Nastavlja studiranje u Beogradu, gde biva primoran da se sam stara o sebi i da sam donosi brojne odluke koje će mu promeniti život iz korena.
Roman takođe slikovito prikazuje odraz današnjice i u mnogim delovima knjige prepoznaćete svoje okruženje, ako ne i komadiće sopstvenog života. Upozoriću vas još na to da je knjiga izuzetno teška, mračna, i ukoliko tražite bilo kakvu pozitivu - na to zaboravite. Moram i da priznam da je zbog načina na koji sam doživela Borisa Hundića, on meni jedan od nairitantnijih i najtoksičnijih likova ikada. Kraj knjige koji je apsolutno neočekivan i nepredvidiv, dodatno me je kupio i uticao na to da danima nisam mogla da izbacim ovu knjigu iz glave.
Drago mi je da sam konačno imala priliku da se upoznam sa radom i delom Aleksandra Đuričića koji zaista piše fanstastično i radujem se čitanju njegovih ostalih dela.
Većina vas koji me malo bolje poznajete znate da nisam ljubitelj romana naših savremenih autora iz brojnih razloga, međutim Eš me je ubedio da kvalitetni pisci još uvek postoje. Njegov stil pisanja me je osvojio na samom početku, i moram da priznam da ne pamtim da sam u skorije vreme pročitala neko delo koje je zahvaljujući stilu pisanja uspelo da me toliko sjedini sa knjigom, da sam imala utisak kao da sam i ja deo same radnje. Realističan prikaz likova mi je umnogome pomogao da shvatim brojne postupke likova i da dublje razumem njihove emocije.
Ono što mi se takođe jako svidelo jeste to što se naizmenično prepliću prošlost i sadašnjost. Odmah upoznajemo glavnog lika - Borisa Hundića i radnja nas vodi kroz njegov život, počevši od njegovog odrastanja u maloj sredini. Iako je bio primoran da živi sa ocem alkoholičarem i majkom koja je trpela psihičko i fizičko maltretiranje (kasnije odlazi od kuće i niko ne zna šta se desilo sa njom), Boris Hundić bio je odličan đak i dete za primer. Pored toga, posedovao je neverovatan talenat kao pijanista. Kako ne bi razočarao okolinu i ispunio prevelika očekivanja odraslih, on odlučuje da se posveti sasvim drugim stvarima i kreće pogrešnim putem. Nastavlja studiranje u Beogradu, gde biva primoran da se sam stara o sebi i da sam donosi brojne odluke koje će mu promeniti život iz korena.
Roman takođe slikovito prikazuje odraz današnjice i u mnogim delovima knjige prepoznaćete svoje okruženje, ako ne i komadiće sopstvenog života. Upozoriću vas još na to da je knjiga izuzetno teška, mračna, i ukoliko tražite bilo kakvu pozitivu - na to zaboravite. Moram i da priznam da je zbog načina na koji sam doživela Borisa Hundića, on meni jedan od nairitantnijih i najtoksičnijih likova ikada. Kraj knjige koji je apsolutno neočekivan i nepredvidiv, dodatno me je kupio i uticao na to da danima nisam mogla da izbacim ovu knjigu iz glave.
Drago mi je da sam konačno imala priliku da se upoznam sa radom i delom Aleksandra Đuričića koji zaista piše fanstastično i radujem se čitanju njegovih ostalih dela.
March 27, 2024
Tužno, realno, životno...
Priča o tome kako veliki grad ume da proguta ljude, o tome kako od sebe i svojih korena ne možemo pobeći.
Priča o odrastanju i životnim izborima, o (ne)slušanju drugih i velikim očekivanjima o obećanom, savršenom životu
Kontrast klavira i klavijatura, promena koje dolaze nakon bombardovanja, površnih ljudi.
Sve vreme sam se nadala da će se Boris "trgnuti" .
Priča o tome kako veliki grad ume da proguta ljude, o tome kako od sebe i svojih korena ne možemo pobeći.
Priča o odrastanju i životnim izborima, o (ne)slušanju drugih i velikim očekivanjima o obećanom, savršenom životu
Kontrast klavira i klavijatura, promena koje dolaze nakon bombardovanja, površnih ljudi.
Sve vreme sam se nadala da će se Boris "trgnuti" .
June 22, 2024
Ono što najčvršće tajimo u sebi možda nikada ne iskažemo, ali svaki naš potez, svaki izbor koji činimo, pišti samo o tome i poziva u pomoć.
October 24, 2024
Jedna reč, neverica
October 31, 2024
Sto te nema sto te nema💜
April 2, 2025
“Jer jedino mesto gde čovek neće stići je mesto bez njega samog”
November 27, 2025
Joj, živote... Glava me zaboli...
Displaying 1 - 23 of 23 reviews