What do you think?
Rate this book
Semper Idem
"Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša- pravo remek delo XXI veka u srpskoj književnosti." Teofil Pančić- Vreme, maj 2006.
"Semper Idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman, ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović posthumno predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze." Vasa Pavković, iz pogovora prvog izdanja Semper Idem
"Semper idem" (uvek isto) natpis je na jednom somborskom tornju, koji podseća na najbolniji paradoks naših života: na prolaznost, a opet i na večno vraćanje istog... Naročito onoga čemu se niko neće obradovati. Pod senkom tog tornja tridesetih godina užasnog i uzbudljivog XX veka odrasta jevrejski dečak, okružen (a)tipičnom građanskom porodicom, danas bi se reklo blago "disfunkcionalnom" (razvedeni roditelji, što je u to vreme bilo prilično neuobičajeno). Deda Adolf, porodični mudrac i neretko prilično neshvaćeni vernik Zdravog Razuma, "svetli" je junak njegovog odrastanja; drugu, "tamnu" i misterioznu stranu simbolizuje drugi deda Josef, kojeg hroničar nikada nije ni upoznao jer je Josef umro pre njegovog rođenja, ali koji će mu se javljati u snovima, koji će biti njegov link ka onoj drugoj strani jevrejske tradicije, i čiji će "lik" ovoj knjizi podariti jedan od bitnih njenih slojeva, onaj oniričko-fantastički, direktno povezan s kabalom, raznovrsnim mističkim iskustvima i sa junakovom moći prekognicije, užasnutog i preciznog predviđanja Zla koje će se dogoditi bliskima i dragima, "moći" koja ga samo unesrećuje jer ne može učiniti ništa da pobedi Fatum. A Zla u ovoj knjizi barem neće nedostajati...
"Semper Idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman, ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović posthumno predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze." Vasa Pavković, iz pogovora prvog izdanja Semper Idem
"Semper idem" (uvek isto) natpis je na jednom somborskom tornju, koji podseća na najbolniji paradoks naših života: na prolaznost, a opet i na večno vraćanje istog... Naročito onoga čemu se niko neće obradovati. Pod senkom tog tornja tridesetih godina užasnog i uzbudljivog XX veka odrasta jevrejski dečak, okružen (a)tipičnom građanskom porodicom, danas bi se reklo blago "disfunkcionalnom" (razvedeni roditelji, što je u to vreme bilo prilično neuobičajeno). Deda Adolf, porodični mudrac i neretko prilično neshvaćeni vernik Zdravog Razuma, "svetli" je junak njegovog odrastanja; drugu, "tamnu" i misterioznu stranu simbolizuje drugi deda Josef, kojeg hroničar nikada nije ni upoznao jer je Josef umro pre njegovog rođenja, ali koji će mu se javljati u snovima, koji će biti njegov link ka onoj drugoj strani jevrejske tradicije, i čiji će "lik" ovoj knjizi podariti jedan od bitnih njenih slojeva, onaj oniričko-fantastički, direktno povezan s kabalom, raznovrsnim mističkim iskustvima i sa junakovom moći prekognicije, užasnutog i preciznog predviđanja Zla koje će se dogoditi bliskima i dragima, "moći" koja ga samo unesrećuje jer ne može učiniti ništa da pobedi Fatum. A Zla u ovoj knjizi barem neće nedostajati...
453 pages, Paperback
First published January 1, 2005
172 people are currently reading
1640 people want to read
About the author
Đorđe Lebović
18 books27 followersRođen je u Somboru 1928. godine. Kao petnaestogodišnjak, zbog svog jevrejskog porekla, biva interniran u zloglasne nemačke koncentracione logore Aušvic, Mauthauzen i Saksenhauzen. Gorka iskustva stečena u ratu ostaviće kasnije dubok trag u njegovom delu. Nakon rata, 1947. godine započinje studije na Tehničkom fakultetu u Beogradu, odakle 1948. prelazi na Odsek za filozofiju Filološkog fakulteta gde diplomira 1951. godine. Već tokom studija radi kao novinar na Radio Beogradu i u humorističkom listu „Jež“, a nakon studija postavljen je na funkciju kustosa u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu koju obavlja tokom 1954—1955. godine, ostavljajući pritom najobimniji rukopis, pisan rukom, „Prva inventarska knjiga Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu“. Od 1955. upravnik je Letnje pozornice, a od 1960. upravnik beogradskog Izložbenog paviljona. Bio je upravnik drame u Beogradskom dramskom pozorištu od 1979. do 1981. godine. Đorđe Lebović je osnivač i prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije. Jedan je od osnivača Beogradskog kruga. Godine 1992, zbog razbuktavanja nacionalizma i rata, sa porodicom napustio Beograd i preselio se u Izrael, odakle se vratio 2000. godine i do smrti pisao svoj nedovršeni roman Semper idem.
Pored pozorišnih, radio i televizijskih drama, radio je scenarije nekih od najpoznatijih filmova sa prostora bivše Jugoslavije, kao što su ”Most”, „Valter brani Sarajevo“ i „Partizanska eskadrila“ Hajrudina Šibe Krvavca. U svojim dramama, evocirajući uspomene iz detinjstva, Lebović je pokušavao doći do odgovora na pitanja vezana za najdublje i najzaumnije procese koji u ljudima pokreću žeđ za destrukcijom u uslovima stvorenim ratom.
Sa zagrebačkim crtačem Juliom Radilovićem - Julesom uradio je deset epizoda stripskog serijala Partizani (1977—1989), koji je bio stripski hit u Holandiji i Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina.
Umro je u Beogradu 2004. godine.
Izvor: Wikipedia
Pored pozorišnih, radio i televizijskih drama, radio je scenarije nekih od najpoznatijih filmova sa prostora bivše Jugoslavije, kao što su ”Most”, „Valter brani Sarajevo“ i „Partizanska eskadrila“ Hajrudina Šibe Krvavca. U svojim dramama, evocirajući uspomene iz detinjstva, Lebović je pokušavao doći do odgovora na pitanja vezana za najdublje i najzaumnije procese koji u ljudima pokreću žeđ za destrukcijom u uslovima stvorenim ratom.
Sa zagrebačkim crtačem Juliom Radilovićem - Julesom uradio je deset epizoda stripskog serijala Partizani (1977—1989), koji je bio stripski hit u Holandiji i Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina.
Umro je u Beogradu 2004. godine.
Izvor: Wikipedia
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 226 reviews
June 2, 2022
Ljudi bez pameti, kad su najjači, tad su i najgori.
Natpis iznad portala evangelističke crkve vjerovato crpi snagu iz Solomonovih riječi da nema ništa novo pod suncem nebeskim, i da sve što je bilo to će biti, i sve što se činilo to će se činiti. Pa tako skovana sintagma Semper idem – Uvijek isto, evocira na to da se knjiga sjeća budućnosti. Lebović vispreno izlaže djeliće iz svog života na relaciji Zagreb – Sombor. Zapravo on povlači paralelu odnosa prema ljudima, srpskoj i jevrejskoj djeci u tim gradovima, čineći atmosferu pred Drugi svjetski rat sve uzburkanijom i napetijom, prije nego što erupcija vulkana uzme maha.
Slično kao i kod Oza, likova koji su povezani rodbinskim i prijateljskim vezama je na pretek, ali njihova karakterizacija je upečatljiva budući da svako od njih nosi neki oreol ideja, misli i snova. Baka Helena, očuh Andrija i čika Ujkeri samo su neki od njih koji će prolaziti kroz stranice ove knjige. Svaki od likova ima potrebu da iskaže ono iznutra, da raspiri svoja osjećanja čime se često dolazilo do rasprava u mišljenju, i da bi spustio situaciju na zemlju pisac ubacuje humor elegično, jer uskoro pristižu tuga, jad i bijeda. Jer takvo saznanje me, kako bi rekla tetka Paulina - baca u dešperaciju. Lebović nekim svojstvenim mehanizmima priču čini dinamičnom. On će zadovoljiti vašu pažnju u svakom pogledu, od one najpovršnije koja prati samu priču, do one najdublje koja bi da pronikne u smisao i samu strukturu ispričanog.
September 28, 2019
Nije teško ovakvom štivu dati maksimalnu ocenu, naprotiv. U moru gotovo istovetnih utisaka većine koja se sa njim srela i slično reagovala, nakon epskih hvalospeva koji mu ne krase samo korice, nego i kvalitetne prikaze, pogovore i čitave eseje, stajaće neupadljivo i iskreno.
Ovo je zaista divljenja vredan roman.
Ne samo zbog emocije kojom je obojen, topline dečaka koji ga pripoveda, i ne isključivo zbog somborskih atara i vojvođanske ravnice koja dugo nije tako fantastično zvučala u nečijem tekstu, tako poetična, siromašna, samodovoljna i nepregledna. Nikako samo zbog činjenice da se radi u autentičnom spisu čoveka koji je preživeo užase holokausta, ponajmanje zbog toga.
Mnogo vise zbog savršeno predstavljenog sveta između dva velika rata, zbog sposobnosti da veliku jevrejsku porodicu oboji životom tako da ovaj pulsira, smeje se, diše i plače na svakoj strani, autentično, duhovito i tanano. Zbog mistike individualizma koji nadvladava zakone religije, zbog prašine somborskih atara i širine zagrebačkih ulica. Zbog scene u kojoj očuh nakon što nakratko postane multimilioner na pitanje šta će kupiti, odgovara sa bicikl, jer ga nikad nije imao, ma najviše zbog takvih delova.
Može da se desi da uzdahnete tako često, da zaklopite knjigu i zamislite se na sekund, na sat i na dan. Da ćutite zajedno sa njom, ne i da je ostavite nepročitanu, svakako ne. Iako je ona sama nedovršena, kažu. Ali opet, vikali su tako i za Proces, ali on ničim ne ostade manji zbog takve banalnosti. Ko se uopšte usudi kazati da nešto nije dovedeno do kraja. I gde je kraj. Tamo gde je autor stao. Dovoljno.
Remek delo, svakako. Još jedna od mračnih ispovesti velikih regionalnih pisaca čija sećanja tonu od težine strahota nacizma, da, mada manje od Davida, Ivanjija ili nekog drugog. Najkvalitetnije srpsko štivo ovog veka, kako reče voditelj Radija Novog Sada prošle nedelje najavljujući početak rada na predstavi koju će režirati Gorčin, ili Teofil u svojoj analizi, šta znam, vrlo moguće, meni ne.
Ovo je zaista divljenja vredan roman.
Ne samo zbog emocije kojom je obojen, topline dečaka koji ga pripoveda, i ne isključivo zbog somborskih atara i vojvođanske ravnice koja dugo nije tako fantastično zvučala u nečijem tekstu, tako poetična, siromašna, samodovoljna i nepregledna. Nikako samo zbog činjenice da se radi u autentičnom spisu čoveka koji je preživeo užase holokausta, ponajmanje zbog toga.
Mnogo vise zbog savršeno predstavljenog sveta između dva velika rata, zbog sposobnosti da veliku jevrejsku porodicu oboji životom tako da ovaj pulsira, smeje se, diše i plače na svakoj strani, autentično, duhovito i tanano. Zbog mistike individualizma koji nadvladava zakone religije, zbog prašine somborskih atara i širine zagrebačkih ulica. Zbog scene u kojoj očuh nakon što nakratko postane multimilioner na pitanje šta će kupiti, odgovara sa bicikl, jer ga nikad nije imao, ma najviše zbog takvih delova.
Može da se desi da uzdahnete tako često, da zaklopite knjigu i zamislite se na sekund, na sat i na dan. Da ćutite zajedno sa njom, ne i da je ostavite nepročitanu, svakako ne. Iako je ona sama nedovršena, kažu. Ali opet, vikali su tako i za Proces, ali on ničim ne ostade manji zbog takve banalnosti. Ko se uopšte usudi kazati da nešto nije dovedeno do kraja. I gde je kraj. Tamo gde je autor stao. Dovoljno.
Remek delo, svakako. Još jedna od mračnih ispovesti velikih regionalnih pisaca čija sećanja tonu od težine strahota nacizma, da, mada manje od Davida, Ivanjija ili nekog drugog. Najkvalitetnije srpsko štivo ovog veka, kako reče voditelj Radija Novog Sada prošle nedelje najavljujući početak rada na predstavi koju će režirati Gorčin, ili Teofil u svojoj analizi, šta znam, vrlo moguće, meni ne.
April 11, 2018
Knjiga o odrastanju u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, i o holokaustu, porodici, prijateljstvu, najbolji veliki roman na srpskom koji sam pročitala u poslednjih ko zna koliko godina.
Semper idem na latinskom znači uvek isto, a zlo je uvek isto, ponavlja se i luduje. Radnja knjige se odvija u doba širenja nacizma u Evropi, ali su tek ratovi u Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka podstakli Đorđa Lebovića da napiše ovaj roman o “Velikom sunovratu”, kako je nazvao period dolaženja i vladavine zla. Kao četrnaestodišnji dečak odveden je u Aušvic, preživeo je, ali je u ratu izgubio mnoge članove svoje porodice. U romanu su oni opisani na jedinstveni način, sa velikom ljubavlju, jezikom mekim kao svila i upečatljivim kao brokat, i svima im je dodelio po jednu zvezdu na nebu.
Ne sećam se kada sam poslednji put ovoliko uživala u nekoj knjizi. Dugo sam je čitala, samo zato što sam se pojedinim delovima vraćala više puta, ne želeći da napustim likove romana. Nadam se da će mnogo čitalaca otkriti “Semper idem”.
Semper idem na latinskom znači uvek isto, a zlo je uvek isto, ponavlja se i luduje. Radnja knjige se odvija u doba širenja nacizma u Evropi, ali su tek ratovi u Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka podstakli Đorđa Lebovića da napiše ovaj roman o “Velikom sunovratu”, kako je nazvao period dolaženja i vladavine zla. Kao četrnaestodišnji dečak odveden je u Aušvic, preživeo je, ali je u ratu izgubio mnoge članove svoje porodice. U romanu su oni opisani na jedinstveni način, sa velikom ljubavlju, jezikom mekim kao svila i upečatljivim kao brokat, i svima im je dodelio po jednu zvezdu na nebu.
Ne sećam se kada sam poslednji put ovoliko uživala u nekoj knjizi. Dugo sam je čitala, samo zato što sam se pojedinim delovima vraćala više puta, ne želeći da napustim likove romana. Nadam se da će mnogo čitalaca otkriti “Semper idem”.
June 26, 2024
„Semper idem“ je najtoplija knjiga o smrti koju sam ikada čitao, te nisam siguran da li me je ogrejala toplotom ili smrzla tugom. Verovatno je oba. Reč o hronici jednog detinjstva u Somboru, i nešto manje Zagrebu, sagledanog iz perspektive dečaka, ali ispripovedana iz pozicije ostarelog pripovedaća nakon više od pedeset godina od predstavljenih događaja iz tridesestih i četrdesetih godina 20. veka. Ta dvostrukost naratora, tipična za romaneskno pripovedanje u prvom licu, ovde je dodatno podvučena što je i lik dečaka u svojoj karakterizaciji, ono što naš narod naziva, starmali. Knjiga počinje i ostaje većim svojim delom topla, puna je humora, vedrine, osobenih i zabavnih junaka, posebno članova uže i šire jevrejske građanske porodice, ali se vrlo rano uvodi motiv gubitka i smrti, i kako čitanje napreduje, mrak sve više raste, sve do „velikog sunovrata“ holokausta. Holokaust ipak ostaje u pozadini jer akcenat nije na onom šta rat donosi, nego suprotno, šta rad odnosi. A odnosi čitave svetove.
Kroz bildungsroman, dečak stiče znanje o svetu na osnovu svog iskustava, ali i putem različitih svetonazora ljudi iz njegove okoline iskazanih u obliku aforistički intorniranih rečenica (to je zasigurno nasleđe Borinih „Priča o zanatu“ i „Uloge moje porodice u svetskoj revoluci“), ali je i obdaren nadznanjem uvođenjem fantastičnih motiva proročkih snova i vizija. Glas deteta, glas starca, glas proroka – ima u dečaku nešto od odjeka kasnoantičkog i srednjovekovnog tropa puer senex –a. Ipak, celokupno znanje i nadznanje bivaju nadjačane i ostaju nemoćne pred nezanjem i lancem koje ono pokreće - nezanje rađa glupost, glupost rađa mržnju, mržnja rađa obest i obest na kraju rađa zločin. Ova ista linija stvaranja zla se stalno ponavlja, i kako Lebović podvlači u naslovu uvek je ista. I ma koliko je uočavali kroz istoriju kao sveprisutnu, ona ostaje nalik na mitsku Kasandru Trojansku - upozorava, ali joj niko ne veruje. Ta univerzalnost zla nikada nije depresivnija zvučala kao ovih dana kada su dobrim delom naslednici preživelih Jevreja počinili užasne stvari nad palestinskim civilima. Kakav paradoks. Semper idem.
Roman jeste ostao nezavršen. Nedostaju tri poslednja poglavlja, ali je zbog načina pripovedanja čitalac upoznat sa razrešenjem i sudbinom junaka i same priče.
Kroz bildungsroman, dečak stiče znanje o svetu na osnovu svog iskustava, ali i putem različitih svetonazora ljudi iz njegove okoline iskazanih u obliku aforistički intorniranih rečenica (to je zasigurno nasleđe Borinih „Priča o zanatu“ i „Uloge moje porodice u svetskoj revoluci“), ali je i obdaren nadznanjem uvođenjem fantastičnih motiva proročkih snova i vizija. Glas deteta, glas starca, glas proroka – ima u dečaku nešto od odjeka kasnoantičkog i srednjovekovnog tropa puer senex –a. Ipak, celokupno znanje i nadznanje bivaju nadjačane i ostaju nemoćne pred nezanjem i lancem koje ono pokreće - nezanje rađa glupost, glupost rađa mržnju, mržnja rađa obest i obest na kraju rađa zločin. Ova ista linija stvaranja zla se stalno ponavlja, i kako Lebović podvlači u naslovu uvek je ista. I ma koliko je uočavali kroz istoriju kao sveprisutnu, ona ostaje nalik na mitsku Kasandru Trojansku - upozorava, ali joj niko ne veruje. Ta univerzalnost zla nikada nije depresivnija zvučala kao ovih dana kada su dobrim delom naslednici preživelih Jevreja počinili užasne stvari nad palestinskim civilima. Kakav paradoks. Semper idem.
Roman jeste ostao nezavršen. Nedostaju tri poslednja poglavlja, ali je zbog načina pripovedanja čitalac upoznat sa razrešenjem i sudbinom junaka i same priče.
January 23, 2024
Prvi put mi se srce slomilo na 51. strani. To manje-više dovoljno govori o tome koliko je ova knjiga divna i koliko bi trebalo da se nađe na svačijoj TBR listi.
Ne pamtim kad se desila knjiga za koju sam dobio ovoliko preporuka. I to ne samo od ljudi sa kojima se moj čitalački ukus poklapa; "Semper idem" su mi preporučivali i ljudi koji jako slabo čitaju. To mi jeste bilo sumnjivo - jer kako je moguće da se baš svakome, bez obzira na njihov čitalački senzibilitet, ovaj roman svidi? I onda sam se upustio u ovaj podvig - trajao je dve nedelje zbog količine obaveza, u suprotnom bi sigurno trajao manje jer je knjiga koja se ne ispušta iz ruku.
"Semper idem" ima ono što ja najviše volim u književnosti: u pitanju je roman odrastanja sa širokim dijapazonom vrlo šarenolikih i upečatljivih likova. Svaki lik je sjajan i ima nešto svoje (ja sam tim očuh). Zatim tu je i istorijski momenat, jer je bazirana na životu Đorđa Lebovića. I na samom kraju, ne mogu da ne pomenem sjajne piščevu naraciju, toliko pitku da me i ne čudi da su mnogi za to da se ovaj roman uvrsti u lektire. I to bi, verujem, bila lektira koju bi svaki tinejdžer želeo da pročita.
Kao što Teofil Pančić kaže u samom pogovoru ovog romana, "Semper idem" je izvanredan prikaz jedne epohe sa jedne strane, i galerija jedinstvenih i neponovljivih likova koji defiluju sa druge. Lebović je dirljiv, duhovit, dubok; baš sve što vam treba. Činjenica da je roman obiman samo doprinosi celokupnom utisku. Bio je jedan momenat u romaju kada sam možda poželeo da je roman kraći, ali onda se desi kraj poglavlja, i piščev unos iz Plave sveske koji predstavlja neku vrstu flešforvarda u odnosu na period o kom piše; i to je, po mom mišljenju, ono što ovaj roman čini sjajnim. Svaki kraj poglavlja je šamar realnosti. Svaki je zaključak za sebe; nekad životan, nekad pretužan.
Od srca ga preporučujem. Nije mi najbolji roman koji sam ikad pročitao, ali jeste pri vrhu knjiga za koje ja smatram da su jedinstvene. Ako smanjimo izbor samo na savremene regionalne pisce, onda definitivno jedan od boljih romana. Ako vas zanima hronika jednog detinjstva za vreme Drugog svetskog rata ispričana od strane dečaka jevreja, obavezno štivo.
Ne pamtim kad se desila knjiga za koju sam dobio ovoliko preporuka. I to ne samo od ljudi sa kojima se moj čitalački ukus poklapa; "Semper idem" su mi preporučivali i ljudi koji jako slabo čitaju. To mi jeste bilo sumnjivo - jer kako je moguće da se baš svakome, bez obzira na njihov čitalački senzibilitet, ovaj roman svidi? I onda sam se upustio u ovaj podvig - trajao je dve nedelje zbog količine obaveza, u suprotnom bi sigurno trajao manje jer je knjiga koja se ne ispušta iz ruku.
"Semper idem" ima ono što ja najviše volim u književnosti: u pitanju je roman odrastanja sa širokim dijapazonom vrlo šarenolikih i upečatljivih likova. Svaki lik je sjajan i ima nešto svoje (ja sam tim očuh). Zatim tu je i istorijski momenat, jer je bazirana na životu Đorđa Lebovića. I na samom kraju, ne mogu da ne pomenem sjajne piščevu naraciju, toliko pitku da me i ne čudi da su mnogi za to da se ovaj roman uvrsti u lektire. I to bi, verujem, bila lektira koju bi svaki tinejdžer želeo da pročita.
Kao što Teofil Pančić kaže u samom pogovoru ovog romana, "Semper idem" je izvanredan prikaz jedne epohe sa jedne strane, i galerija jedinstvenih i neponovljivih likova koji defiluju sa druge. Lebović je dirljiv, duhovit, dubok; baš sve što vam treba. Činjenica da je roman obiman samo doprinosi celokupnom utisku. Bio je jedan momenat u romaju kada sam možda poželeo da je roman kraći, ali onda se desi kraj poglavlja, i piščev unos iz Plave sveske koji predstavlja neku vrstu flešforvarda u odnosu na period o kom piše; i to je, po mom mišljenju, ono što ovaj roman čini sjajnim. Svaki kraj poglavlja je šamar realnosti. Svaki je zaključak za sebe; nekad životan, nekad pretužan.
Od srca ga preporučujem. Nije mi najbolji roman koji sam ikad pročitao, ali jeste pri vrhu knjiga za koje ja smatram da su jedinstvene. Ako smanjimo izbor samo na savremene regionalne pisce, onda definitivno jedan od boljih romana. Ako vas zanima hronika jednog detinjstva za vreme Drugog svetskog rata ispričana od strane dečaka jevreja, obavezno štivo.
September 16, 2021
Ima nešto u piščevoj naraciji što me je sve vreme tokom čitanja neodoljivo podsećalo na simpatičnog Zokija iz knjige "Tito i ja". Iako knjiga obrađuje potresnu temu, humor je lek bez koga bi se ova tužna priča mnogo teže podnela. Glavni protagonista je duhovit, pametan, snalažljiv i lojalan svojim najbližima. Nije izgubio ni delić sebe bez obzira na sve strahote koje su ga zadesile u životu. Da je ova knjiga jedna od najboljih koje sam pročitao do sada, dovoljno govori činjenica što sam izdvojio dvocifreni broj rečenica koje su baš upečatljive. Nekoliko puta se ponavlja rečenica u knjizi koja kaže da nam se Bog više pokazuje u onome što nije, nego u onome što jeste, a ona podrazumeva sve strahote koje su usledile nakon dolaska Hitlera na vlast, sa kojima se, između ostalog, suočava i glavni junak ove priče. U detinjstvu će naučiti sve važne životne lekcije koje su neophodne da bi se završio životni fakultet, tako da je ovo izuzetno bitno delo za svakog čoveka, jer nije loše da povremeno učimo iznova o ljudskosti.
March 25, 2024
Ja bih ovo stavio u lektiru :) Duboko, baš duboko.
Samo jedan citat:
"Kao što svako selo ima svoju ludu, tako i neki narodi imaju svoju ludu koju nazivaju Vođa."
Samo jedan citat:
"Kao što svako selo ima svoju ludu, tako i neki narodi imaju svoju ludu koju nazivaju Vođa."
July 6, 2019
Tog istog letnjeg dana na usamljenoj klupi u somborskom parku plakao sam dugo, ridao glasno kao dete.Shvatio sam da je sve razoreno, da sam izašao iz pakla, ali da ću pakao zauvek nositi u sebi.
Bilo je teško suzdržati se i čitati polako, imala sam užasnu potrebu da sabijem u sebe što više informacija, odmah. A istovremeno znaš o čemu je roman, kako će se završiti i samo želiš da odugovlačiš, da upiješ što više sitnica o svim tim živopisnim likovima, da ostaneš sa njima još malo, da ih ne pustiš. Jednom kad im pustiš ruku nestaće u tami i dimu i sav tvoj pristup njihovim životima staje.
Apsolutni favorit za 2019. Zaista sumnjam da će se nešto približiti ovoj knjizi.
Za sve koji vole duge reminiscencije i životopise , bez obzira na stil ( Traktat o čišćenju pasulja comes to mind).
Neću da lažem, Semper Idem obuhvata moje dve slabe tačke, životopis i 2. Svetski Rat. Tematike koje kod mene retko promaše . Ali zaista, već dugo nisam pročitala knjigu koja mi je prijala u ovoj meri. Od prve do poslednje strane, apsolutno ništa ne bih promenila.
Tekla je tako prirodno, tako organski.....
Meka, nostalgična, gotovo neočekivano naivna u suočenosti sa nepobitnim zlom,obojena fantazijama i maglovitim obrisima idealizovanog detinjstva i autorovog poimanja sebe ali i lišena standardne patetike .
Glavni lik je dete koje progovara različitim jezicima, jezikom starca, jezikom deteta i jezikom proroka.
Da je ovo loša knjiga,možda bi mi smetalo. Ali ovde..ovde je sve jednostavno bilo kako treba.
Bilo je teško suzdržati se i čitati polako, imala sam užasnu potrebu da sabijem u sebe što više informacija, odmah. A istovremeno znaš o čemu je roman, kako će se završiti i samo želiš da odugovlačiš, da upiješ što više sitnica o svim tim živopisnim likovima, da ostaneš sa njima još malo, da ih ne pustiš. Jednom kad im pustiš ruku nestaće u tami i dimu i sav tvoj pristup njihovim životima staje.
Apsolutni favorit za 2019. Zaista sumnjam da će se nešto približiti ovoj knjizi.
Za sve koji vole duge reminiscencije i životopise , bez obzira na stil ( Traktat o čišćenju pasulja comes to mind).
Neću da lažem, Semper Idem obuhvata moje dve slabe tačke, životopis i 2. Svetski Rat. Tematike koje kod mene retko promaše . Ali zaista, već dugo nisam pročitala knjigu koja mi je prijala u ovoj meri. Od prve do poslednje strane, apsolutno ništa ne bih promenila.
Tekla je tako prirodno, tako organski.....
Meka, nostalgična, gotovo neočekivano naivna u suočenosti sa nepobitnim zlom,obojena fantazijama i maglovitim obrisima idealizovanog detinjstva i autorovog poimanja sebe ali i lišena standardne patetike .
Glavni lik je dete koje progovara različitim jezicima, jezikom starca, jezikom deteta i jezikom proroka.
Da je ovo loša knjiga,možda bi mi smetalo. Ali ovde..ovde je sve jednostavno bilo kako treba.
May 30, 2023
Knjiga života! 💕
October 1, 2023
Čitanje ovog romana trebalo bi da se smatra opštom kulturom.
Ocena: 10⭐
Ocena: 10⭐
January 15, 2023
Cry count: 6
February 15, 2024
Najvise me nervira kako je oblikovan glavni lik, tj tacno se vidi da je pisac odlucio da pricu prica iz ugla otprilike 14godisnjeg decaka i onda takav narativ razvukao od decakove nulte godine do cetrnaeste. To me je izludjivalo prvih 400 strana te sam jedva odrzavala koncentraciju da citam, sve ocekujuci nesto bolje, od 400 strane je tekst dobio neki ( smisleniji ) pravac. Stvarno ne moze da me ubedi da u Somboru nije bilo napeto i nebezbedno od trenutka objavljivanja rata ( a tako deluje ), a da emotivno dozivljava ( i taj osecaj/utisak se pojavljuje na vise mesta ) ubistvo one devojke Has u Novom Sadu a ni ne zivi u tom gradu niti je prisustvovao tom dogadjaju. Ok, imao je providjenja. Deluje kao da je teske dogadjaje ( logore, mucenja, ubistva ) hteo da isprica preko nekog alternativnog junaka pa mu se zato javljaju neke paralelne slike preko dede Josifa, ali onda je taj deo trebao da nastavi da prica samo preko dede Josifa a ne da uvlaci i Kamenoresca i Elijahua i ocevu sliku na zidu i sve tako da instrumentalizuje ( kao da nema vec dovoljno likova, samo nam jos fali da se to grana ). Nekako nista nije direktno. Nemam pojma, ocekivala sam vise od ove price ( da ne bude toliko nezanimljivo ) a na sve to jos nije zavrsena. Dopadaju mi se delovi pred kraj svakog poglavlja u kojem pisac sumira svoja secanja i misli, dopada mi se lik dede Adolfa ( ja bih se druzila sa njim, on sa mnom sigurno ne bi ), pocecu aktivno da koristim rec “dešperacija”. Ako neko voli porodicne sage ( ali bolje napisane ), onda preporucujem od Saramaga “Stolece u Alentezu” ili od Mo Jena “Umoran od zivota i smrti”.
January 14, 2024
Prva pročitana knjiga ove godine i pravo remek-delo ❤️
December 14, 2023
Prelepa knjiga, stajala je dugo nepročitana, uvek sam čekala pravi trenutak i raspoloženje da je čitam ali sad mi je žao što je nisam pročitala čim sam je se dokopala a jednako mi je žao i što sam je završila (ovaj osećaj je za mene definicija odlične knjige). Čitajte Semper idem!
February 14, 2025
Ovo je vjerovatno jedna od, ako ne i ubjedljivo najljepša, najnježnija i najpotpunija knjiga koju ću ikad pročitati. Ne mogu čekati da završim s čitanjem da bih vam je preporučila! 🤩 Svi čiji čitalački ukus cijenim i koji se podudara s mojim senzibilitetom su me uvjeravali koliki je ovo dragulj od teksta, ali mene je odbijalo više od 500 stranica. Ali, avaj! Sad želim da nikad ne završi, da ima još najmanje pet puta toliko. Ako ćete ove godine pročitati samo jednu knjigu, neka to bude Semper idem. Zaljubićete se odmah, još na prvoj stranici, živjećete u njenom bogatom svijetu, poklanjaćete ju od srca svima koje volite. 🧡
July 13, 2020
Razumem da je uređivanje rukopisa već preminulog autora veliki izazov i da je odluka da se pojedini delovi teksta izbace iz u ovoj meri intimne priče, koja je autoru očigledno bila važna bila teška. Svesna sam i toga da kao čitateljka ne mogu da znam da li je i u kojoj meri finalni proizvod ipak kraći od prvobitnog rukopisa. Ipak, ne mogu se oteti utisku da je ovaj roman morao biti sažetiji, baš kako bi bio još malo više roman, a manje memoarska proza. Pojedini delovi su upadljivo stilski slabiji u odnosu na druge, povremeno dolazi do rasplinjavanja i gubljenja fokusa i to što se mene tiče ipak oduzima na efektnosti i celovitosti teksta. Kada se uzme u obzir da roman nije završen, imamo razloga da verujemo da bi se bar neki od ovih nedostataka 'ispeglali' u nekoj finalnijoj finalnoj verziji.
Pored toga, za mene je upadljivo nastojanje autora da priču uobliči kao ideološki nevinu. Iako je fašizam ovde podrazumevano, veliko zlo, njegov antipod ostaje nedorečen i nedefinisan, kao u nekoj izmaglici, možda čak i nepostojeći. To je još važnije kada naslov romana koji znači 'uvek isto' dovedemo u vezu sa ratovima iz devedesetih godina na koje se negde pri samom kraju romana ipak referiše kao na nastavak zla čija je posledica bio Holokaust.
Bez obzira na sve navedeno, u istorijskom trenutku koji trenutno živimo ova i slične priče su itekako potrebne. Pitanje je samo da li i u kojoj meri dolaze do onih koji bi trebalo da ih pročitaju.
Pored toga, za mene je upadljivo nastojanje autora da priču uobliči kao ideološki nevinu. Iako je fašizam ovde podrazumevano, veliko zlo, njegov antipod ostaje nedorečen i nedefinisan, kao u nekoj izmaglici, možda čak i nepostojeći. To je još važnije kada naslov romana koji znači 'uvek isto' dovedemo u vezu sa ratovima iz devedesetih godina na koje se negde pri samom kraju romana ipak referiše kao na nastavak zla čija je posledica bio Holokaust.
Bez obzira na sve navedeno, u istorijskom trenutku koji trenutno živimo ova i slične priče su itekako potrebne. Pitanje je samo da li i u kojoj meri dolaze do onih koji bi trebalo da ih pročitaju.
March 30, 2021
“Ostala je i beleška u Plavoj svesci, zapisana kasnog leta jedne zlokobne godine, neposredno pre početka Velikog obračuna: Večnost neće ništa sačuvati sem ljubavi, zato što je ona nalik na nju. U mislima tragam za jednim primerom koji će potvrditi reči stare dame i učiniti ih istinitim i večnim. Nailazim samo na pustoš i ništavilo. Koliko li je ljubavi unakaženo, slomljeno, ugušeno, razoreno, za sva vremena zatrto, ne samo u zastrašujućem Velikom obračunu, već i u našim nedavnim malim ratovima i sitnim obračunima, podmuklim i prljavim? Gde su sada naša topla osećanja, zaklinjanja na vernost, gde su nade u dugovečnu sreću, gde je vera u ljubav koja je dar od Boga?“
Lebović je sa svojih petnaest godina bio deportovan u Aušvic. U trenutku kada je nezamislivim metodama „smanjivan“ broj Jevreja u logoru, Đorđe uspeva da sačuva svoj život zahvaljujući odličnom poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Iz logora izlazi sa saznanjem da je prilikom Velikog sunovrata izgubio više od četrdeset članova svoje mnogobrojne porodice. Nekoliko decenija kasnije, odlučuje da ostavi pisani trag o svima njima, a ponajviše o onome što se ne menja, što je oduvek bilo isto – zlu, koje nikada neće biti iskorenjeno.
- Šta znače reči ispisane iznad portala?, upitah baku.
- Znače UVEK ISTO.
- Šta je uvek isto?, pitam dalje.
- Zlo je uvek isto, kaže baka, prekrstivši se.
Ako sam se nekad i razmišljala u kojoj knjizi bih mogla da uživam, a da me ne umori broj strana (štaviše, da mi fali još koja stotina), sada sa sigurnošću mogu da potvrdim da je to upravo ova knjiga. Emociju kojom je okupana, uverena sam u to, neću umeti da vam prenesem. Ovo je nešto najjedinstvenije što mi je palo šaka, nešto što me je nasmejalo, ogrejalo dušu, a u isto vreme formiralo onu čuvenu knedlu u grlu i grč u stomaku, toliko jak da je moguće osetiti ga fizički. Beše mi i teško i bolno i mučno da proživljavam sa Lebovićem svaki korak njegovog prerano završenog detinjstva, a verujem da su takav osećaj imali svi oni koji se upustiše u ovaj pohod. Činjenica da ovo delo nije završeno do kraja (tri poslednja poglavlja nije stigao da napiše jer ga je smrt omela u tome), apsolutno je nevažna. Celina je i bez njih zaokružena i sasvim jasna. Jedino što bi sam pisac možda u tom poslednjem delu koji bi nosio naziv kao i celokupno delo, možda sebi uspeo da približi odgovor na to večito pitanje: zašto je semper idem? A možda i ne bi...
Ova hronika jednog detinjstva, kako je prozvaše mudriji od mene, govori o preranom sazrevanju jednog osećajnog, mudrog, a nadasve pravičnog, dečaka čiju ćemo mnogobrojnu porodicu (sa još mnogobrojnijim željama, karakterima, problemima) upoznati kroz ove redove. A kroz njih i čitav identitet i kulturu naroda koji življaše u periodu holokausta. Iako je likova bilo toliko da sam ponekad dolazila u situaciju da samu sebe preslišam sa kojim sam se likom u kom poglavlju susrela, ni u kom slučaju mi nije zasmetalo. A inače ume baš da mi smeta. Da mi odvuče pažnju i da se toliko zamislim da mi bude teško da se vratim na sam tok priče. Lebović je ovde predstavio čitavu „četu“ likova koji nas sasvim lagano vode putevima zacrtanim tamo negde. I svi različiti, svi posebni, svi toliko upečatljivi i savršeno predstavljeni. Svi duboko povezani u jednu neraskidivu celinu pa čak i oni koji nisu u krvnom srodstvu sa malenim Lebovićem. Posebno oni. Jer, sa svima njima je Đorđe rastao, proživljavao i preživljavao svakodnevicu. Beše tu Dadi (dadilja iz raja izašla), majka Terezija koja je za svaku boju vezivala neku ljudsku osobinu (žuta žena – ohola, sujetna; dvolični – narandžasti; čedni – beli, čestiti –zeleni...), očuh Andrija "Knjigašuma" (stvoren jedino kako bi voleo njegovu majku), otac Pavle, maćeha Marija, teča Stevan (možda najiskreniji dečakov prijatelj), mnogobrojne tetke (što prave, što „rezervne“), baka Helena, pa i ona nova baka – Laura koja beše mila i draga, prečesto gledana popreko jer beše Nemica... Behu tu i poneki školski drugovi, u svakom gradu u kome je stalnim selidbama boravio, bar po jedan. Tu je i deda Adolf koji htede da se odrekne svoga imena i deda Josef – dečakov vodič kroz ovu čitavu priču, deda od koga će maleni Lebović naslediti nešto čudno i drugačije (bila to vidovitost ili prejaka intuicija, sasvim je nevažno) što će po njega predstavljati više teret no neku životnu „prednost“.
Semper idem je jedan neprikosnoveni roman, remek-delo koje ne videh u skorije vreme, neverovatnom emocijom zaodenut klasik srpske književnosti koji ostavlja dubok trag po duši. Semper idem je knjiga koja će mi uvek biti prva na pameti kada se pomene holokaust, jevreji, onaj čikica sa brčićima i sveska plave boje. Semper idem je knjiga zbog koje ću zauvek preispitivati koliko je, zapravo, sve nepromenljivo i „uvek isto“...
“Mi ne možemo da odredimo ni težinu ljudskog greha, ni veličinu krivice. Njihovi su tragovi neizbrisivi a njihov uticaj na život nepredvidiv i nesaglediv. Nikome ne možemo suditi, nikome ne smemo oprostiti.”
Ogromna, ogromna preporuka!
Lebović je sa svojih petnaest godina bio deportovan u Aušvic. U trenutku kada je nezamislivim metodama „smanjivan“ broj Jevreja u logoru, Đorđe uspeva da sačuva svoj život zahvaljujući odličnom poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Iz logora izlazi sa saznanjem da je prilikom Velikog sunovrata izgubio više od četrdeset članova svoje mnogobrojne porodice. Nekoliko decenija kasnije, odlučuje da ostavi pisani trag o svima njima, a ponajviše o onome što se ne menja, što je oduvek bilo isto – zlu, koje nikada neće biti iskorenjeno.
- Šta znače reči ispisane iznad portala?, upitah baku.
- Znače UVEK ISTO.
- Šta je uvek isto?, pitam dalje.
- Zlo je uvek isto, kaže baka, prekrstivši se.
Ako sam se nekad i razmišljala u kojoj knjizi bih mogla da uživam, a da me ne umori broj strana (štaviše, da mi fali još koja stotina), sada sa sigurnošću mogu da potvrdim da je to upravo ova knjiga. Emociju kojom je okupana, uverena sam u to, neću umeti da vam prenesem. Ovo je nešto najjedinstvenije što mi je palo šaka, nešto što me je nasmejalo, ogrejalo dušu, a u isto vreme formiralo onu čuvenu knedlu u grlu i grč u stomaku, toliko jak da je moguće osetiti ga fizički. Beše mi i teško i bolno i mučno da proživljavam sa Lebovićem svaki korak njegovog prerano završenog detinjstva, a verujem da su takav osećaj imali svi oni koji se upustiše u ovaj pohod. Činjenica da ovo delo nije završeno do kraja (tri poslednja poglavlja nije stigao da napiše jer ga je smrt omela u tome), apsolutno je nevažna. Celina je i bez njih zaokružena i sasvim jasna. Jedino što bi sam pisac možda u tom poslednjem delu koji bi nosio naziv kao i celokupno delo, možda sebi uspeo da približi odgovor na to večito pitanje: zašto je semper idem? A možda i ne bi...
Ova hronika jednog detinjstva, kako je prozvaše mudriji od mene, govori o preranom sazrevanju jednog osećajnog, mudrog, a nadasve pravičnog, dečaka čiju ćemo mnogobrojnu porodicu (sa još mnogobrojnijim željama, karakterima, problemima) upoznati kroz ove redove. A kroz njih i čitav identitet i kulturu naroda koji življaše u periodu holokausta. Iako je likova bilo toliko da sam ponekad dolazila u situaciju da samu sebe preslišam sa kojim sam se likom u kom poglavlju susrela, ni u kom slučaju mi nije zasmetalo. A inače ume baš da mi smeta. Da mi odvuče pažnju i da se toliko zamislim da mi bude teško da se vratim na sam tok priče. Lebović je ovde predstavio čitavu „četu“ likova koji nas sasvim lagano vode putevima zacrtanim tamo negde. I svi različiti, svi posebni, svi toliko upečatljivi i savršeno predstavljeni. Svi duboko povezani u jednu neraskidivu celinu pa čak i oni koji nisu u krvnom srodstvu sa malenim Lebovićem. Posebno oni. Jer, sa svima njima je Đorđe rastao, proživljavao i preživljavao svakodnevicu. Beše tu Dadi (dadilja iz raja izašla), majka Terezija koja je za svaku boju vezivala neku ljudsku osobinu (žuta žena – ohola, sujetna; dvolični – narandžasti; čedni – beli, čestiti –zeleni...), očuh Andrija "Knjigašuma" (stvoren jedino kako bi voleo njegovu majku), otac Pavle, maćeha Marija, teča Stevan (možda najiskreniji dečakov prijatelj), mnogobrojne tetke (što prave, što „rezervne“), baka Helena, pa i ona nova baka – Laura koja beše mila i draga, prečesto gledana popreko jer beše Nemica... Behu tu i poneki školski drugovi, u svakom gradu u kome je stalnim selidbama boravio, bar po jedan. Tu je i deda Adolf koji htede da se odrekne svoga imena i deda Josef – dečakov vodič kroz ovu čitavu priču, deda od koga će maleni Lebović naslediti nešto čudno i drugačije (bila to vidovitost ili prejaka intuicija, sasvim je nevažno) što će po njega predstavljati više teret no neku životnu „prednost“.
Semper idem je jedan neprikosnoveni roman, remek-delo koje ne videh u skorije vreme, neverovatnom emocijom zaodenut klasik srpske književnosti koji ostavlja dubok trag po duši. Semper idem je knjiga koja će mi uvek biti prva na pameti kada se pomene holokaust, jevreji, onaj čikica sa brčićima i sveska plave boje. Semper idem je knjiga zbog koje ću zauvek preispitivati koliko je, zapravo, sve nepromenljivo i „uvek isto“...
“Mi ne možemo da odredimo ni težinu ljudskog greha, ni veličinu krivice. Njihovi su tragovi neizbrisivi a njihov uticaj na život nepredvidiv i nesaglediv. Nikome ne možemo suditi, nikome ne smemo oprostiti.”
Ogromna, ogromna preporuka!
December 2, 2021
Ne pamtim da sam neku knjigu ovako dugo čitao (tri meseca).
Obaveze su učinile svoje, a ja sam ovo čitalačko degustiranje lepo podneo.
Knjiga je vredna kao značajno svedočenje o jednom vremenu i epohi i "tamnim oblacima" koji su se nadvili nad životom autora i njegovih najmilijih.
Obaveze su učinile svoje, a ja sam ovo čitalačko degustiranje lepo podneo.
Knjiga je vredna kao značajno svedočenje o jednom vremenu i epohi i "tamnim oblacima" koji su se nadvili nad životom autora i njegovih najmilijih.
July 28, 2023
- "Šta znače reči ispisane iznad portala?, upitah baku."
- "Znače UVEK ISTO."
- "Šta je uvek isto?", pitam dalje.
- "Zlo je uvek isto, kaže baka, prekrstivši se."
🕰 Autobiografija Đorđa Lebovića, ili "portret umetnika u mladosti" je nedovršena hronika jednog detinjstva u Kraljevini Jugoslaviji, uoči Velikog sunovrata; priča o tome kako je jedan dečak izgubio 40 članova svoje porodice; kako je kao broj A12750 prošao i preživeo pakao Aušvica i brda ljudskog pepela. Na put stradanja otišao je samo zato što je Jevrejin.
🕰 Priču pratimo kroz vizuru dečaka koji je izložen polifoniji različitih glasova svoje porodice. Rastrzan između dva grada, Zagreba i Sombora, junak ove priče je pripadnik jevrejske porodice, ili bolje reći porodica, koje su podeljene razvodom njegovih roditelja. Đorđe svoje detinjstvo provodi seleći se, ne samo iz grada u grad, već iz porodice u porodicu, pomno beležeći u svoju Plavu svesku mudre i često humoristične izjave njihovih članova.
"Nikoga nemam – ja sam niko. Ničega nemam – ja sam ništa. Sam sam, znači – nisam.“
🕰 Bogata paleta likova se provlači kroz ovaj roman. Toliko upečatljivih i dragih likova u jednoj knjizi! I svaki od njih je živopisan, autentičan, sa vrlinama i manama. Tereza Zajdner koja živi za književnost i umetnost. Teča Bela koji živi za proučavanje religije. Andrija Buhvald (Knjigašuma) koji nesebično voli Terezu Zajdner. Deda Adolf koji je oštrog uma i britkog jezika, i čija je “uvek poslednja"; spreman je da se odrekne i sopstvenog imena ne želeći da ima išta zajedničko sa zlotvorom. Teča Stevan koji uvek ima mudar savet. Lebović koji se rodio da bi bio hroničar svoje porodice i stradanja Jevreja u vrtlogu rata.
🕰 Čitajući stranice romana potpuno ćete se poistovetiti sa naratorom i iz njegove perspektive sagledati sva zla koja su svet snašla krajem tridesetih godina prošlog veka. Iz perspektive dečaka koji je prinuđen rano da odraste, ali i dalje na sve oko sebe gleda detinjim očima, plovimo u hroniku užasne tragedije svih onih naroda koji su se suočili sa ogromnom, zlom mašinerijom nacizma i antisemitizma. Lična priča polako prerasta u istoriju koja ispisuje svoje najmračnije stranice, istoriju kojom vladaju sile na koje niko ne može da utiče.
🕰 Ipak, da ne bude zabune, "Semper idem" nije priča o paklu nacističkih logora, već o neobičnom detinjstvu koje se odvija u zlo vreme. O atmosferi koja je prethodila holokaustu. Kako se lagano strah uvlači u kosti, kakav je odnos među ljudima, pre svega kakav je odnos prema Jevrejima. I Lebovićev junak, još uvek dete, strahuje da će umreti mlad, i da je njegov jedini greh to što se rodio kao Jevrejin. On zaključuje da se zveri između sebe ubijaju radi ishrane, imaju taj prirodni razlog, a čovek ne. Ne može, a da se ne zapita: "zašto čovek ubija drugog čoveka iako ne jede ljudsko meso." Zato ubica u čudovišnom obliku prepušta ljudska tela truljenju. Zapravo mu nisu bila ni potrebna. Demonstrirao je ogoljeno zlo. Obest. Ubio je bez valjanog razloga. Uzalud.
“Deda Josef i ja koračamo pored bolničkih baraka, između leševa koji su naslagani jedni na druge kao cepanice. Noć se približava kao veliki tamni oblak, dok se oko nas razvlače pramenovi magle. Nalazimo se u najnižem od svih svetova u beskrajnom kosmičkom lancu, u Aušvicu, svetu tame i magle, u kome sve trpi i pati. Ne samo ljudi, već i ptice, trava i drveće – sve pati od bola, tuge i stida…”
🕰 "Semper idem" je remek-delo savremene srpske književnosti. Stil pisanja je vrlo prijemčiv. Roman je u meni probudio gomilu emocija- od smeha, do suza. Šteta sto roman nije dovršen, ali to ne umanjuje njegovu vrednost. Nakon što sam pročitao roman nisam mogao da se ne zapitam da li će i dalje biti "Uvek isto?"
Seme zla klija pored nas gotovo nevidljivo. Zlo je osuđeno da se ciklično ponavlja, nikada ne spava i kontaminira sve čega se dotakne. Nažalost, neki ljudi su u stanju da ono zlo koje ne mogu da pojme, negiraju, a neki su zaista zli i puni mržnje, pa zato to i rade.
"Ljubav će uvek preživeti, ponekad kao radost i lepota, ponekad kao patnja i stid."
🕰 Čitajte! Čitajte! Čitajte! Jer, književnost je jedino oružje koje može da ubije zlo i zaborav. I nikada neće umreti, jer da može da mre, nacisti ne bi spaljivali knjige, ne bi se i dan-danas zabranjivale knjige i slično. Koliko god neko pokušava da zatre književnost, reč živi. To je naše jedino sredstvo da sačuvamo kolektivno sećanje. Sveti dar na koji ne treba pljunuti i koji se ne treba koristiti, zloupotrebiti glupostima i time staviti u ralje blata.
"Sve što nam se dešava jednom će postati prošlost i upravo u toj prošlosti treba da bude zauvek sačuvano."
- "Znače UVEK ISTO."
- "Šta je uvek isto?", pitam dalje.
- "Zlo je uvek isto, kaže baka, prekrstivši se."
🕰 Autobiografija Đorđa Lebovića, ili "portret umetnika u mladosti" je nedovršena hronika jednog detinjstva u Kraljevini Jugoslaviji, uoči Velikog sunovrata; priča o tome kako je jedan dečak izgubio 40 članova svoje porodice; kako je kao broj A12750 prošao i preživeo pakao Aušvica i brda ljudskog pepela. Na put stradanja otišao je samo zato što je Jevrejin.
🕰 Priču pratimo kroz vizuru dečaka koji je izložen polifoniji različitih glasova svoje porodice. Rastrzan između dva grada, Zagreba i Sombora, junak ove priče je pripadnik jevrejske porodice, ili bolje reći porodica, koje su podeljene razvodom njegovih roditelja. Đorđe svoje detinjstvo provodi seleći se, ne samo iz grada u grad, već iz porodice u porodicu, pomno beležeći u svoju Plavu svesku mudre i često humoristične izjave njihovih članova.
"Nikoga nemam – ja sam niko. Ničega nemam – ja sam ništa. Sam sam, znači – nisam.“
🕰 Bogata paleta likova se provlači kroz ovaj roman. Toliko upečatljivih i dragih likova u jednoj knjizi! I svaki od njih je živopisan, autentičan, sa vrlinama i manama. Tereza Zajdner koja živi za književnost i umetnost. Teča Bela koji živi za proučavanje religije. Andrija Buhvald (Knjigašuma) koji nesebično voli Terezu Zajdner. Deda Adolf koji je oštrog uma i britkog jezika, i čija je “uvek poslednja"; spreman je da se odrekne i sopstvenog imena ne želeći da ima išta zajedničko sa zlotvorom. Teča Stevan koji uvek ima mudar savet. Lebović koji se rodio da bi bio hroničar svoje porodice i stradanja Jevreja u vrtlogu rata.
🕰 Čitajući stranice romana potpuno ćete se poistovetiti sa naratorom i iz njegove perspektive sagledati sva zla koja su svet snašla krajem tridesetih godina prošlog veka. Iz perspektive dečaka koji je prinuđen rano da odraste, ali i dalje na sve oko sebe gleda detinjim očima, plovimo u hroniku užasne tragedije svih onih naroda koji su se suočili sa ogromnom, zlom mašinerijom nacizma i antisemitizma. Lična priča polako prerasta u istoriju koja ispisuje svoje najmračnije stranice, istoriju kojom vladaju sile na koje niko ne može da utiče.
🕰 Ipak, da ne bude zabune, "Semper idem" nije priča o paklu nacističkih logora, već o neobičnom detinjstvu koje se odvija u zlo vreme. O atmosferi koja je prethodila holokaustu. Kako se lagano strah uvlači u kosti, kakav je odnos među ljudima, pre svega kakav je odnos prema Jevrejima. I Lebovićev junak, još uvek dete, strahuje da će umreti mlad, i da je njegov jedini greh to što se rodio kao Jevrejin. On zaključuje da se zveri između sebe ubijaju radi ishrane, imaju taj prirodni razlog, a čovek ne. Ne može, a da se ne zapita: "zašto čovek ubija drugog čoveka iako ne jede ljudsko meso." Zato ubica u čudovišnom obliku prepušta ljudska tela truljenju. Zapravo mu nisu bila ni potrebna. Demonstrirao je ogoljeno zlo. Obest. Ubio je bez valjanog razloga. Uzalud.
“Deda Josef i ja koračamo pored bolničkih baraka, između leševa koji su naslagani jedni na druge kao cepanice. Noć se približava kao veliki tamni oblak, dok se oko nas razvlače pramenovi magle. Nalazimo se u najnižem od svih svetova u beskrajnom kosmičkom lancu, u Aušvicu, svetu tame i magle, u kome sve trpi i pati. Ne samo ljudi, već i ptice, trava i drveće – sve pati od bola, tuge i stida…”
🕰 "Semper idem" je remek-delo savremene srpske književnosti. Stil pisanja je vrlo prijemčiv. Roman je u meni probudio gomilu emocija- od smeha, do suza. Šteta sto roman nije dovršen, ali to ne umanjuje njegovu vrednost. Nakon što sam pročitao roman nisam mogao da se ne zapitam da li će i dalje biti "Uvek isto?"
Seme zla klija pored nas gotovo nevidljivo. Zlo je osuđeno da se ciklično ponavlja, nikada ne spava i kontaminira sve čega se dotakne. Nažalost, neki ljudi su u stanju da ono zlo koje ne mogu da pojme, negiraju, a neki su zaista zli i puni mržnje, pa zato to i rade.
"Ljubav će uvek preživeti, ponekad kao radost i lepota, ponekad kao patnja i stid."
🕰 Čitajte! Čitajte! Čitajte! Jer, književnost je jedino oružje koje može da ubije zlo i zaborav. I nikada neće umreti, jer da može da mre, nacisti ne bi spaljivali knjige, ne bi se i dan-danas zabranjivale knjige i slično. Koliko god neko pokušava da zatre književnost, reč živi. To je naše jedino sredstvo da sačuvamo kolektivno sećanje. Sveti dar na koji ne treba pljunuti i koji se ne treba koristiti, zloupotrebiti glupostima i time staviti u ralje blata.
"Sve što nam se dešava jednom će postati prošlost i upravo u toj prošlosti treba da bude zauvek sačuvano."
July 15, 2025
Vraća nadu u savremenu književnost. Toliko emocija, na trenutke duhovita, a opet toliko tuge i bola. Svaki lik opisan sa pažnjom i toplinom. Savršen stil, izvanredno književno umeće. Remek delo, koje zaslužuje da bude lektira.
March 2, 2025
tužno, dirljivo, duhovito, divno 🤎
February 23, 2025
If he had finished it, it would have been immaculate.
Cesto uhvatim sebe da razmisljam kako mi zapravo nisu privlacne ove (anti)ratne knjige smestene u 20. vek, a procitala sam ih dosta za osobu koja tako nesto tvrdi. I svaka me takne na svoj nacin, a valjda mi je i dalje sve prilicno frisko na politickom i verskom planu, pa mi nesto mucno na prvu pomisao da citam o necemu tako bliskom.
Ovo nije samo roman-hronika o detinjstvu, vec svojevrsno filozofsko delo koje istrazuje poreklo zla, ljudske gluposti, PREVASHODNO religije (iz koje je sve ovo i poteklo). Istorijski verodostojno potkrepljena cinjenicama, sluzice vam umesto poglavlja o Drugom svetskom ratu u udzbeniku iz istorije. Mene je oplemenila i naucila jevrejskim obicajima, navikama i hebrejskim recima (premda sam dosta toga upila u proslogodisnjoj poseti Ausvicu), a sigurno ce i ostalima probuditi radoznalost (i onu ljudsku i onu istorijsku) da posete koncentracioni logor i osete duh patnje jednog naroda, nepravedno osudjenog i napacenog.
Cesto uhvatim sebe da razmisljam kako mi zapravo nisu privlacne ove (anti)ratne knjige smestene u 20. vek, a procitala sam ih dosta za osobu koja tako nesto tvrdi. I svaka me takne na svoj nacin, a valjda mi je i dalje sve prilicno frisko na politickom i verskom planu, pa mi nesto mucno na prvu pomisao da citam o necemu tako bliskom.
Ovo nije samo roman-hronika o detinjstvu, vec svojevrsno filozofsko delo koje istrazuje poreklo zla, ljudske gluposti, PREVASHODNO religije (iz koje je sve ovo i poteklo). Istorijski verodostojno potkrepljena cinjenicama, sluzice vam umesto poglavlja o Drugom svetskom ratu u udzbeniku iz istorije. Mene je oplemenila i naucila jevrejskim obicajima, navikama i hebrejskim recima (premda sam dosta toga upila u proslogodisnjoj poseti Ausvicu), a sigurno ce i ostalima probuditi radoznalost (i onu ljudsku i onu istorijsku) da posete koncentracioni logor i osete duh patnje jednog naroda, nepravedno osudjenog i napacenog.
February 15, 2022
Jedna milina od štiva. Samo te vozi. I onu ružnu realnost Đorđe je prikazao ublaženo, toliko da imate potrebu da uronite u knjigu i zagrlite glavne junake. Knjiga se gušta natenane.
March 28, 2024
Retko čitam knjige koje se svima dopadaju. Još ređe se takve knjige dopadnu i meni. Neretko su me ljudi pitali za ovaj naslov kada čuju da sam iz Sombora. Još češće su mi ga upravo zbog toga preporučivali. Ne verujem u knjige života, makar ne mog života. Ipak, verujem u knjige koje ostavljaju dubok trag i koje pamtimo dugo nakon čitanja. „Semper idem” će za mene sigurno biti jedna od njih.
Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.
„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.
Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.
Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.
„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.
Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.
April 9, 2018
Reč je o zaista kolosalnom romanu. Bilo bi potrebno dosta vremena da napišem šta me je sve oduševilo, ali evo nekoliko reči o tome šta nije. Šteta je što roman nije završen, iako se i ovakav kakav je može čitati kao zaokružena celina. Nedovršenost se pre ogleda na planu stila nego radnje, jer su pojedini delovi teksta morali da budu dodatno izglancani. Dečak prečesto progovara rečima starca, prečesto iz čista mira postavlja pitanja koja će se ispostaviti kao sudbinska... Nasuprot očekivanjima, pisac ne podleže patetici kada opisuje preminule članove svoje porodice. Nema ni traga od kič-načela "o pokojnicima sve najlepše". Međutim, patetika se uvlači upravo u one redove gde autor govori o samom sebi, jer čak i kada piše o svojim manama on stavlja do znanja da je bio vunderkind. Ne poričem da je to zaista i bio (pametan, dopadljiv, poliglota... što ga je i spaslo smrti u logorima), ali se u tekstu mnoge naknadne pameti predočavaju kao instinkti, kao vizionarske misli, pa dečak više nije samo dečak-vunderkind, već i dečak-prorok, dečak-penzioner... U svakom slučaju, ovo pominjem samo kao malo nezadovoljstvo zbog okolnosti koje su Lebovića sprečile da roman završi i uobliči do kraja, a ne kao ozbiljnu zamerku. Preko svih nesavršenosti lako se može preći, jer je ovo zaista remek-delo i zaslužuje sve preporuke. Ako ste u prilici, pogledajte i sjajnu dramu "Nebeski odred", za koji je Lebović napisao scenario. Još jedno remek-delo, ali u drugoj formi.
November 19, 2021
I, evo ga. Malo, malo, kako kopaš, kao što Rio Tinto planira da iskopa pola Srbije, naletiš tako na neki dragulj. Ovoga puta reč je o dragulju 21. veka, remek-delu gospodina Lebovića pod nazivom: Semper Idem.
Nije toliko često kada je u knjizi narator dete, a još manje često kada je to knjiga izuzetnog kvaliteta koja takođe daje nadu ovoj državi da posle velikoj broja decenija, velikog broja jako kvalitetnih pisaca, mi i dalje s vremena na vreme izbacujemo dela koja treba da stoje na vrhu književnosti, ne samo u Srbiji, već i na svetskoj literarnoj sceni.
Priča deteta datira od jako mladih dana kada već od samog starta uočavamo jako dinamičnu priču ispunjenu dragocenim mislima i jako čitkim, bistrim i kvalitetnim mislima i stilom pisanja koje se prožimaju od početka romana do samog kraja. Knjiga je donekle drugačije nego kako sam je zamišljao, jer sam sve vreme očekivao da će biti više priča i scena o samom ratu. Međutim, priča je uglavnom usmerena na samog dečaka, njegovu prošlost i odnos sa porodicom, rodbinom, prijateljima, školom, ljubavlju, kao i sa neprestanim seljakanjem odlazeći od Sombora do Zagreba. Rat se u ovoj priči pojavljuje sasvim pasivno ali i genijalno, suptilno kroz priče meštana kao i njihova ponašanja, govorkanja ali i selidbe, bežanja i skrivanja koja se u očima deteta uvek preispituju. Preispitivanja ima koliko hoćete i uvek su opisana krajnje simpatično. Lebović je ovde na savršen način uspeo da prikaže zrele misli koje nisu na nivou deteta, ali koje dete ponavlja kao citat njegove rodbine gde se često vidi oštrina misli koja je na zavidnom nivou, ali takođe i veoma lepo oslikan humor kroz pojedine likove.
Semper idem ili uvek isto. Šta je isto? Pa, kako se čini: sve. Istorija koja se ponavlja i zlo koje ne nestaje i koje je jako često, kako je i Lebović na mnogo mesta naglašavao, krajnje iracionalno. Doza začuđenosti postaje za nijansu jača jer se sve sagledava očima nevinog deteta, deteta koje gleda kako isto tako nevini ljudi stradaju pod nacističkom čizmom i zlo koje se četrdesetih godina širilo Evropom. Raznovrsnost dijaloga je fantastična, likovi su brojni i sačinjeni od velikoj broja ličnosti, ideja i misli koje se odvijaju sasvim nenametljivo. Ne bih znao da izdvojim ko mi je omiljeni lik, jer ih je bilo puno koji su jako upečatljivi, počevši od njegove tetke, oca, očuha pa sve do školskih drugara. I svi, nekako, imaju svoje mesto u knjizi. Mnogo likova, mnogo stranica knjiga i sve to izbalansirano da se ne remeti tok radnje. Dok čitate imate osećaj da se sve ekranizuje u vašoj glavi i, zaista, ne bi bilo greške kada bi se ovo delo prenelo na platno. Ukoliko bih izdvojio jednu manu, to bi bilo što roman nije dovršen zbog iznenadne smrti pisca, što predstavlja još jedno od mora knjiga koje imamo u našoj književnosti a da su nedovršene. To, naravno, nije mana knjige, već lična frustracija i bes što ovakva knjiga nije završena.
Ovo je bila još jedna knjiga koju bih opisao kao dragulj. Jedan od dragulja koji se promuvao kroz moje šake u poslednjih par meseci. Ovo je briljantna knjiga vredna svake pažnje i trebala bi da bude knjiga koju svako treba da pročita jer zaista ne znam kako neko može a da ne uživa u ovome. Mislio sam da će Kiš stajati usamljeno na vrhu kad je reč o odrastanju u književnosti, jer meni lično Selindžer nije ni malo prijao, ali ne, evo našao se i Lebović koji ovom knjigom uzdiže književnost na najviši nivo i čini me ponosnim što je sa ovih prostora.
Na kraju, spomenuo bih nešto jako bitno. Danas je Laguna objavila novu knjigu Đorđa Lebovića pod nazivom „Anđeli neće sići sa nebesa“. Reč je o devet priča iz zaostavštine Lebovića koje se prvi put objavljuju i, kako je rečeno, koje kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja romana Semper Idem.
Nije toliko često kada je u knjizi narator dete, a još manje često kada je to knjiga izuzetnog kvaliteta koja takođe daje nadu ovoj državi da posle velikoj broja decenija, velikog broja jako kvalitetnih pisaca, mi i dalje s vremena na vreme izbacujemo dela koja treba da stoje na vrhu književnosti, ne samo u Srbiji, već i na svetskoj literarnoj sceni.
Priča deteta datira od jako mladih dana kada već od samog starta uočavamo jako dinamičnu priču ispunjenu dragocenim mislima i jako čitkim, bistrim i kvalitetnim mislima i stilom pisanja koje se prožimaju od početka romana do samog kraja. Knjiga je donekle drugačije nego kako sam je zamišljao, jer sam sve vreme očekivao da će biti više priča i scena o samom ratu. Međutim, priča je uglavnom usmerena na samog dečaka, njegovu prošlost i odnos sa porodicom, rodbinom, prijateljima, školom, ljubavlju, kao i sa neprestanim seljakanjem odlazeći od Sombora do Zagreba. Rat se u ovoj priči pojavljuje sasvim pasivno ali i genijalno, suptilno kroz priče meštana kao i njihova ponašanja, govorkanja ali i selidbe, bežanja i skrivanja koja se u očima deteta uvek preispituju. Preispitivanja ima koliko hoćete i uvek su opisana krajnje simpatično. Lebović je ovde na savršen način uspeo da prikaže zrele misli koje nisu na nivou deteta, ali koje dete ponavlja kao citat njegove rodbine gde se često vidi oštrina misli koja je na zavidnom nivou, ali takođe i veoma lepo oslikan humor kroz pojedine likove.
Semper idem ili uvek isto. Šta je isto? Pa, kako se čini: sve. Istorija koja se ponavlja i zlo koje ne nestaje i koje je jako često, kako je i Lebović na mnogo mesta naglašavao, krajnje iracionalno. Doza začuđenosti postaje za nijansu jača jer se sve sagledava očima nevinog deteta, deteta koje gleda kako isto tako nevini ljudi stradaju pod nacističkom čizmom i zlo koje se četrdesetih godina širilo Evropom. Raznovrsnost dijaloga je fantastična, likovi su brojni i sačinjeni od velikoj broja ličnosti, ideja i misli koje se odvijaju sasvim nenametljivo. Ne bih znao da izdvojim ko mi je omiljeni lik, jer ih je bilo puno koji su jako upečatljivi, počevši od njegove tetke, oca, očuha pa sve do školskih drugara. I svi, nekako, imaju svoje mesto u knjizi. Mnogo likova, mnogo stranica knjiga i sve to izbalansirano da se ne remeti tok radnje. Dok čitate imate osećaj da se sve ekranizuje u vašoj glavi i, zaista, ne bi bilo greške kada bi se ovo delo prenelo na platno. Ukoliko bih izdvojio jednu manu, to bi bilo što roman nije dovršen zbog iznenadne smrti pisca, što predstavlja još jedno od mora knjiga koje imamo u našoj književnosti a da su nedovršene. To, naravno, nije mana knjige, već lična frustracija i bes što ovakva knjiga nije završena.
Ovo je bila još jedna knjiga koju bih opisao kao dragulj. Jedan od dragulja koji se promuvao kroz moje šake u poslednjih par meseci. Ovo je briljantna knjiga vredna svake pažnje i trebala bi da bude knjiga koju svako treba da pročita jer zaista ne znam kako neko može a da ne uživa u ovome. Mislio sam da će Kiš stajati usamljeno na vrhu kad je reč o odrastanju u književnosti, jer meni lično Selindžer nije ni malo prijao, ali ne, evo našao se i Lebović koji ovom knjigom uzdiže književnost na najviši nivo i čini me ponosnim što je sa ovih prostora.
Na kraju, spomenuo bih nešto jako bitno. Danas je Laguna objavila novu knjigu Đorđa Lebovića pod nazivom „Anđeli neće sići sa nebesa“. Reč je o devet priča iz zaostavštine Lebovića koje se prvi put objavljuju i, kako je rečeno, koje kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja romana Semper Idem.
January 5, 2021
Knjiga predstavlja preopširne memoare Lebovića iz predratnog i ratnog perioda. Osim nekoliko lepih misli, smatram da nema šta da ponudi sem čestih digresija, kao i previše detaljnih opisa njegovih (nezanimljivih) dečačkih dana i dogodovština uz prožimanje povremenih nacionalno-religijskih izliva mržnje kojima je on nažalost bio svedok. U svakom slučaju, savetujem svakome ko ima nameru da pročita ovu knjigu (iz meni nepoznatog razloga ovenčanu epitetom remek dela moderne srpske književnosti) da jednostavno to ne radi i da vreme koje bi protraćio čitajući je utroši na nešto pametnije.
July 10, 2024
Podesilo se tako da sam prethodno čitala "Sofijin izbor". U oba romana slični motivi - Jevreji, stradanje, Aušvic, besmisao rata, vječna ljudska patnja... Koliko god mi se "Sofijin izbor" na mahove znao učiniti dosadnjikavim i isforsiranim (uprkos strašnoj i bolnoj temi), toliko me Lebović ostavio u čudu! Remek-djelo! Bez pretjerivanja! Pod utiskom sam pa se ipak suzdržavam od izliva oduševljenja, ali ću ovaj roman ponovo čitati, pažljivo i sa olovkom u ruci, i o njemu pisati ozbiljno.
April 14, 2020
Moram priznati da se ispod sloja tuge i sete u ovoj knjizi krije jedna opširna priča o detinjstvu i životu jedne mlade osobe.
Na momente mi je zaista smetala opširnost ove knjige, ali kada se sve to podvuče knjiga obiluje sjajnim citatima koji vas teraju da sagledate svet oko sebe i ljude u njemu.
Na momente mi je zaista smetala opširnost ove knjige, ali kada se sve to podvuče knjiga obiluje sjajnim citatima koji vas teraju da sagledate svet oko sebe i ljude u njemu.
October 11, 2023
Na evangelističkoj crkvi iznad portala, ispisane su bile zagonetne reči SEMPER IDEM, što u prevodu znači uvek isto. Zlo je uvek isto, u kakvom god obliku bilo.
Kako je teško pisati o knjizi kojoj nisi dorastao, rekla bih toliko toga, ali bih ostala i nema, jer me dugo roman nije naveo da ono što sam pročitala sebično sačuvam za sebe. Autor nam narativom deteta sa mudrošću starca prepričava svoje odrastanje u Kraljevini Jugoslaviji, pre rata, ali i delimično u ratnim vremenima. Đorđe Lebović je bio u logoru u Aušvicu i Mathauzenu sa svojih petnaest godina. Kada se vratio u svoj rodni grad Sombor, ostao je gotovo bez cele familije. Ali, u ovom romanu nije fokus na tragediji, već upravo na živim sećanjima na svoju porodicu, familiju, prijatelje. Mislim da je želeo da ih barem godinama kasnije oživi, da žive dugo kroz njegovu knjigu, što mislim da je i uspeo. Iako se radnja gotovo sve vreme odvija u Somboru, na početku romana autor nas vodi u Zagreb gde odlazi da živi sa majkom, nakon što se razvela od njegovog oca. Njegovo prvo suočavanje sa odlaskom bliske osobe ostavilo je traga kada je zbog jedne nezgode ostao bez svoje dadilje. Jedan odlazak će samo pokrenuti niz istih. Odrastao je u jevrejskoj porodici, poglavlja u romanu nose nazive jevrejskih praznika, na kraju romana postoji rečnik manje poznatih reči, objašnjenja za mnoge nazive jela, običaja, predmeta. Svi članovi porodice su bili posebni i upečatljivi na svoj način. Kao najdražeg člana bih izdvojila teču Stevana zbog svoje mudrosti, načitanosti, snalažljivosti i hrabrosti, ali i dedu Adolfa koji je uvek bio čvrst karakterom, nepokolebljiv i odan. Roman toliko odiše životom, da možete da se smeškate na razne dogodovštine što autora, što njegovih najbližih. Ali i da svakog podjednako doživite, da su vam dragi kao da ih lično poznajete. Jedino sećanje koje mi nije prijalo, čak mi je bilo uvrnuto je ono vezano za vragolastu gospođu Anušku. Lebović je bio teatralan u svom delu, da ne znate čime se bavio mogli biste da naslutite. Pa tako imamo delove koji su poput fantastike, pojavljivanje njegovog dede Josefa koji je umro, a autor ga nikad nije upoznao, kao i neko ko zna koje koleno, predaka Elijahua, obojica su važila za proroke. Kako ne bih dalje dužila, iako autor nije završio svoju autobiografiju do kraja, to ne umanjuje njenu vrednost. Meni je bila baš životna, detinjstvo prožeto prisnošću najbližih, gde je šira familija bila kao i ona uža, podjednako važna, što je danas retkost. Možda je i bolje bez ta dva poglavlja, jer verujem da bi autor ipak ispričao mračniju stranu svoje tragedije, svog teškog života, ovako smo čitali samo onu vedriju, živopisna sećanja na davna, zaboravljena vremena koja je ostavio u amanet nama čitaocima. Roman je bogat divnim citatima i mudrim izrekama, što dovoljno govori koliko sam je puta obeležila. Definitivno knjiga za pamćenje, kao i ona koju ću nekada ponovo čitati.
Kako je teško pisati o knjizi kojoj nisi dorastao, rekla bih toliko toga, ali bih ostala i nema, jer me dugo roman nije naveo da ono što sam pročitala sebično sačuvam za sebe. Autor nam narativom deteta sa mudrošću starca prepričava svoje odrastanje u Kraljevini Jugoslaviji, pre rata, ali i delimično u ratnim vremenima. Đorđe Lebović je bio u logoru u Aušvicu i Mathauzenu sa svojih petnaest godina. Kada se vratio u svoj rodni grad Sombor, ostao je gotovo bez cele familije. Ali, u ovom romanu nije fokus na tragediji, već upravo na živim sećanjima na svoju porodicu, familiju, prijatelje. Mislim da je želeo da ih barem godinama kasnije oživi, da žive dugo kroz njegovu knjigu, što mislim da je i uspeo. Iako se radnja gotovo sve vreme odvija u Somboru, na početku romana autor nas vodi u Zagreb gde odlazi da živi sa majkom, nakon što se razvela od njegovog oca. Njegovo prvo suočavanje sa odlaskom bliske osobe ostavilo je traga kada je zbog jedne nezgode ostao bez svoje dadilje. Jedan odlazak će samo pokrenuti niz istih. Odrastao je u jevrejskoj porodici, poglavlja u romanu nose nazive jevrejskih praznika, na kraju romana postoji rečnik manje poznatih reči, objašnjenja za mnoge nazive jela, običaja, predmeta. Svi članovi porodice su bili posebni i upečatljivi na svoj način. Kao najdražeg člana bih izdvojila teču Stevana zbog svoje mudrosti, načitanosti, snalažljivosti i hrabrosti, ali i dedu Adolfa koji je uvek bio čvrst karakterom, nepokolebljiv i odan. Roman toliko odiše životom, da možete da se smeškate na razne dogodovštine što autora, što njegovih najbližih. Ali i da svakog podjednako doživite, da su vam dragi kao da ih lično poznajete. Jedino sećanje koje mi nije prijalo, čak mi je bilo uvrnuto je ono vezano za vragolastu gospođu Anušku. Lebović je bio teatralan u svom delu, da ne znate čime se bavio mogli biste da naslutite. Pa tako imamo delove koji su poput fantastike, pojavljivanje njegovog dede Josefa koji je umro, a autor ga nikad nije upoznao, kao i neko ko zna koje koleno, predaka Elijahua, obojica su važila za proroke. Kako ne bih dalje dužila, iako autor nije završio svoju autobiografiju do kraja, to ne umanjuje njenu vrednost. Meni je bila baš životna, detinjstvo prožeto prisnošću najbližih, gde je šira familija bila kao i ona uža, podjednako važna, što je danas retkost. Možda je i bolje bez ta dva poglavlja, jer verujem da bi autor ipak ispričao mračniju stranu svoje tragedije, svog teškog života, ovako smo čitali samo onu vedriju, živopisna sećanja na davna, zaboravljena vremena koja je ostavio u amanet nama čitaocima. Roman je bogat divnim citatima i mudrim izrekama, što dovoljno govori koliko sam je puta obeležila. Definitivno knjiga za pamćenje, kao i ona koju ću nekada ponovo čitati.
Displaying 1 - 30 of 226 reviews