Zlatno doba

by Zvonko Karanović

U novoj zbirci pesama Zlatno doba, Zvonko Karanović raslojava identitet lirskog subjekta, apostrofirajući maštu, poeziju i eros, kao poslednja uporišta u odbrani pred ništavilom. Repetativnost simbola i postapokaliptična scenografija, sjedinjeni s uplivima iz literature, filmovima, stripa i sajber grafita, autoironično se konfrontiraju s naslovnom paradigmom o dobu i zlatu.

Genres: Poetry

81 pages, Paperback

Published January 1, 2015

About the author

Zvonko Karanović rođen je 1959. u Nišu. Svoje pisanje bazira na iskustvima beat književnosti, filma i pop kulture. 13 godina je držao muzičku radnju i nije se obogatio. Dugo godina bio kultni andergraund pesnik urbanih generacija. Sebe smatra piscem sa margine iako se sticajem društveno-istorijskih okolnosti obreo u mejnstrimu. U svojim knjigama ne opisuje spoljašnju lepotu sveta već njegovu unutrašnju tamu.

Reviews

[Momčilo Žunić]

Karanovićeva lira sklona je distorziji, što će reći da je naštimana rokenrolu, i to onom njegovom polu koji je jasniji, siroviji, neupeglaniji. Važnost ov(akv)og muzičkog impulsa očituje se u finalnom sravnjivanju svih njegovih zbirki pod korice dveju knjiga: "Box set" i "Box set 2". A za one koji bi hteli da ovu poveznicu i biografski potcrtaju, neka obrate pažnju na "Srećnu kuću", diskografsku prodavnicu iz koje se, takoreći, "tarantinovski" startuje. U poeziju se, dakle, ulazi na pop-kulturna vrata i sa alternativnom popudbinom (takoreći, samouko i bez dozvole). Sa druge strane, Karanović se istodobno služi i drugačijim poetičkim premisama, što znači i da barata efektima baziranim na slobodnijim i udaljenijim asocijacijama, čime i značenje pesama postaje maglovitije i unekoliko značenjski punije.

Koliko god da mi je prvi "Boks set" bio slabije slušljiv - a razlog za to bi pa hajde recimo mogao ležati u neasimilovanom "izdobijanju" na bitništvo, samoukost i kontrakulturni vajb* - valja pozdraviti to što se mladalačka energičnost slobodnog stiha (bez stega interpunkcije) čvršće zauzdavala i preoblikovala, pa je "džekove" počela inputirati u tradicije koje nisu prevashodno pop-kulturne, odzvanjajući i drugačijim (književnim) podsticajima.** Tako mi se danas ovlašno i izdaleka stvari čine, pa bi "Zlatno doba" možda bilo i ponajbolji primer pospešivanja u izrazu kako na nivou stiha, tako i na nivou ustrojavanja kompozicije zbirke u celosti.

*Nešto tako je po sredi, što se mene tiče, i sa Karanovićevim romanima, koji mogu da se prime na tinejdžere, ali se kroz čitalačko sazrevanje polako otpuštaju. Inače, opredeljenje za rok senzibilitet u prozi 90-ih istovremeno je i generacijsko-politička stvar, u raznim sesijama Ćirića i Karanovića, Arsenijevića i Valjarevića.

**Ovde se, recimo, ukrštaju Barbarela, Roling Stonsi, Pink Flojd, Igi Pop ili Rejdiohed sa Vojislavom Ilićem ("Sivo, sumorno nešto"), Vojislavom V. Jovanovićem (krilate svinje), Novicom Tadićem (božanska kokoš), Kafkom, Brehtom, Homerom i Šekspirom ili Jungom...)

Naslovni mit od starta je nemoguće ne čitati drugačije negoli ironično-cinički, tako da je možda isuvišno kada mu se iz "Izgubljenog sveta" porekne mogućnost postojanja. Topos aurea aetas sledi mitsko kvarenje: "u neprekidnom uspinjanju/ svet je crkavao napušten od svih". U stvarnosti Karanovićevih pesama, gvozdenu epohu zamenilo je doba plastike. Iz dubine sintetizovane šut-betonske zečje rupe komešaju se distopijsko, postapokaliptično i infernalno, iskrsavaju devastirani pejzaži ("brda bez vegetacije pusta, siva, jalova", "celofanska izmaglica", "silikonske trave"), a umesto predmeta i bića, supstituti ili olaki izgovori za predmete i bića. Iza sivog neba "vedri" nas žućkasto nebo, na čijem je vrhuncu "okrutna opera sunca"...

Uvodna pesma smrvljena je u kasnijim, a njen eho, prelomljen kroz određene motive, odzvanja u svim narednim. Isto to, samo u obratnom, važi i za završnu pesmu. Zbirkom se kristališe određena potka, koja se može sabrati i integrisati u poematičnom vidu, kao što postoje i određene persone - ponajpre onaj na umoru u institutu i (njegova?) udovica - ili prostori (institut i blok 46) kao činitelji objedinjenja.

Slike u svojevrsnom (uporednom) ritmu iskakanja i(li) doskakanja iz zaumno-nadrealnog (halucinogenog) spektra u one iskustveno-jasnije, i vice versa, zalamaju narativni potencijal pesama. Time se dobija na ubrzanju i diverzitetu slika, ali i utisku njihovog brzinskog smenjivanja, korelativnom "šamaranju" TV programa, što najposle udovica i čini. Proizilazeći efekat iz figura ponavljanja - eto nas opet kod Novice Tadića - podvučen je autopoetički ("đubre se gomilalo/opisivanje asocijacije asocijacije") i smislotvoran: bilo kao signal za bezizlaz, bilo kao dalje izvrtanje prethodno izrečenog čime mu se podriva značaj, bilo da se njima, nalik trokiranju sugerišu svojevrsni tikovi lirskog opažaja, otupelost, gubitak fokusa ili presabiranje opažajnih aparata koji su u zlatnom dobu za umiranje ili za "zabavljanje" do smrti - amused to death (kako već veli naslov jednog konceptualnog albuma). Upravo ta korelativna titranja u plastovima sintetičkog đubreta su oni grumeni zlata koje bih najrađe proneverio.

[Ivana]

Hajd da pročitam prvo još nešto Zvonkovo.