What do you think?
Rate this book
Berlin
Berlin is a lyrical account of the city as well as a book of discoveries, allusions, and traces, an homage to great literary figures who have lived in Berlin. 31 prose miniatures are combined with 21 black-and-white photos taken by Šteger in the city. Instead of describing, Šteger works to create a web of Benjaminian passages and allusions, a flaneurian book full of small details that takes the reader on a smooth yet unpredictable journey through the city, which turns out to be a city of texts.
- GenresFictionShort Stories
133 pages, Paperback
First published January 1, 2007
3 people are currently reading
90 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 9 of 9 reviews
March 10, 2022
„Svi smo zarobljenici krajeva u kojima smo već bili, svi tražimo nove krajeve da bismo izašli iz paučine starih, koliko god oni bili prostrani.”
Jedanput sam bio u Berlinu i to, bogami, pre više od deset godina. I mada nisam među onima koje sećanje besprekorno služi i dalje mogu da prizovem živost koju sam tad osećao. Ceo grad je bio kao džinovski filmski set, koji je donosio neobičan spoj šarenila i sivila, odnosno, krajnje opuštenosti i užurbane poslovnosti. Sve je tad bilo puno dizalica, saobraćaja, spomenika, kioskâ sa currywurstom, reklamâ za špargle, a na svakom koraku mogao bi se naći neki ekscentrični lik. Šetanje ulicama je poput listanja fiktivnog kataloga supkultura – ulični svirači, pantomimičari, cirkuzanti, pomešani su sa hipicima, hipsterima i pankerima, transeksualci i ljubitelji kože pored japija i aktivista, a oni pored azijskih turista koji škljocaju svaku zgradu, pa i nehotice nas, srednjoškolce. (S tim u vezi, da li ste nekad razmišljali o tome na kojim ste sve fotografijama završili bez svog znanja? To otkriće bi bilo iznenađujuće, a sigurno za nekoga i uznemirujuće. Tu smo i kad mislimo da nismo, prisutni u nečijim porodičnim albumima, storijima ili u digitalnoj memoriji. Uzgred budi rečeno, tada nije bila tako jaka pomama za selfijima, a ne sećam se ni da li je selfi stik izmišljen.)
Aleš Šteger je u Berlinu bio još deset godina pre mene. Ali njegov Berlin bio je umnogome i moj – samo što ga je Šteger neuporedivo veštije i temeljnije opisao. Ova knjiga je, zapravo, gradopis (sa interesantnim fotografijama, treba istaći) – lično intoniran zbir tekstova o specifičnostima jednog prostora i jednog vremena. Autor zna šta radi i pažljiv je posmatrač, bez vike i upiranja prstom. Za njega Berlin je istovremeno i monstrum i najdivniji grad na svetu, a dodaje da „ni u jednom gradu ne postoji toliko očigledna veza između hodanja i padanja, između zaletanja i oklevanja, između oklevajućeg savladavanja razdaljine i spremnosti da se putovanje, sad, baš sad, otpočne još jednom”.
Poneki pasusi, naravno, podsećaju na Valtera Benjamina, poneki na Dubravku Ugrešić, a posebno treba obratiti pažnju na poetičke srodnosti između Štegera i Ane Ristović, koja je ovu knjigu i prevela. Jeste slovenački srodan jezik, ali Ana Ristović je maestralno pokazala kako se dobro prevodi: tako da se ni ne oseti da je prevod u pitanju.
Nisu sva mesta „Berlina” fascinantna – ni u gradu ni u knjizi, ali onda kad jesu – baš jesu. Kao što sam već spomenuo, Šteger je diskretan čovek, ne dreči i ječi i zna vrednost minimalizma („nakon dužeg boravka u takvom prostoru, došljak shvata da praznina nije tlačiteljka imaginacije, već ona koja je oslobađa”).
A ja sam, kao i mnogi, paradoksalno biće. Hoću sad i hoću sve i sve više, ali i hoću mir.
Sve manje i manje za sve više.
Jedanput sam bio u Berlinu i to, bogami, pre više od deset godina. I mada nisam među onima koje sećanje besprekorno služi i dalje mogu da prizovem živost koju sam tad osećao. Ceo grad je bio kao džinovski filmski set, koji je donosio neobičan spoj šarenila i sivila, odnosno, krajnje opuštenosti i užurbane poslovnosti. Sve je tad bilo puno dizalica, saobraćaja, spomenika, kioskâ sa currywurstom, reklamâ za špargle, a na svakom koraku mogao bi se naći neki ekscentrični lik. Šetanje ulicama je poput listanja fiktivnog kataloga supkultura – ulični svirači, pantomimičari, cirkuzanti, pomešani su sa hipicima, hipsterima i pankerima, transeksualci i ljubitelji kože pored japija i aktivista, a oni pored azijskih turista koji škljocaju svaku zgradu, pa i nehotice nas, srednjoškolce. (S tim u vezi, da li ste nekad razmišljali o tome na kojim ste sve fotografijama završili bez svog znanja? To otkriće bi bilo iznenađujuće, a sigurno za nekoga i uznemirujuće. Tu smo i kad mislimo da nismo, prisutni u nečijim porodičnim albumima, storijima ili u digitalnoj memoriji. Uzgred budi rečeno, tada nije bila tako jaka pomama za selfijima, a ne sećam se ni da li je selfi stik izmišljen.)
Aleš Šteger je u Berlinu bio još deset godina pre mene. Ali njegov Berlin bio je umnogome i moj – samo što ga je Šteger neuporedivo veštije i temeljnije opisao. Ova knjiga je, zapravo, gradopis (sa interesantnim fotografijama, treba istaći) – lično intoniran zbir tekstova o specifičnostima jednog prostora i jednog vremena. Autor zna šta radi i pažljiv je posmatrač, bez vike i upiranja prstom. Za njega Berlin je istovremeno i monstrum i najdivniji grad na svetu, a dodaje da „ni u jednom gradu ne postoji toliko očigledna veza između hodanja i padanja, između zaletanja i oklevanja, između oklevajućeg savladavanja razdaljine i spremnosti da se putovanje, sad, baš sad, otpočne još jednom”.
Poneki pasusi, naravno, podsećaju na Valtera Benjamina, poneki na Dubravku Ugrešić, a posebno treba obratiti pažnju na poetičke srodnosti između Štegera i Ane Ristović, koja je ovu knjigu i prevela. Jeste slovenački srodan jezik, ali Ana Ristović je maestralno pokazala kako se dobro prevodi: tako da se ni ne oseti da je prevod u pitanju.
Nisu sva mesta „Berlina” fascinantna – ni u gradu ni u knjizi, ali onda kad jesu – baš jesu. Kao što sam već spomenuo, Šteger je diskretan čovek, ne dreči i ječi i zna vrednost minimalizma („nakon dužeg boravka u takvom prostoru, došljak shvata da praznina nije tlačiteljka imaginacije, već ona koja je oslobađa”).
A ja sam, kao i mnogi, paradoksalno biće. Hoću sad i hoću sve i sve više, ali i hoću mir.
Sve manje i manje za sve više.
October 14, 2016
Dobri pisci su u stanju ni iz čega stvoriti dela vredna koričenja i pristojnog mesta na policama. Evo primera. Potpuno lične impresije o sjajnom velikom gradu, introspektivne, pažljive i precizne, pomalo u formi dnevničkih neobaveznih beleški, sa isticanjem krajnje neturističkih, sporednih gradskih tema u prvi plan, apoteke, insekti, terase kafana i sa nekoliko crnobelih fotografija u sličnom maniru. Iako ga je drug Veljko prilikom svoje studijske posete fotkao daleko moćnije, originalnije i bolje, iako me polako umaraju autobiografski sadržaji pisaca kojim prazne misli i gomilaju opus, iako je monotono i na momente jeftino i predvidivo, opet je vredno čitanja. Makar onog usporenog, petominutnog pred spavanje ili nakon buđenja. Ili dok se ne obiđe taj mistični germanski hram.
August 5, 2023
Este pequeño gran libro se va de lleno a mis favoritos. No solo lo he disfrutado, también lo he sentido y experimentado. Un libro donde lo cotidiano, la historia y lo comunicado terminan siendo lo mismo. Es precioso.
October 31, 2016
Kao i moj nepromenljivi utisak o Berlinu, ova knjiga je hladna i siva. Uprkos tome što se sastoji iz ličnih utisaka ovog slovenačkog pisca, došljaka u "Germaniji", nemam utisak da mi je pisac preneo ijedan intimni osećaj, pa čak ni osećaj otuđenosti, izdvojenosti i različitosti. Ovo je zbirka kratkih epizoda o podzemnoj železnici, pekarama, bibliotekama, praznim sobama. Ove male slike skoro uvek umeju da daju divnu predstavu o celokupnoj široj slici, ali ovde kao da sam ostala kratkih rukava. Pre svakog poglavlja pisac je priložio i autorske fotografije grada koje kao da nisu dobro fokusirane - kišni dani, crno-bele ulice, mutni posteri, mrak i čemer.
Ne bi mi toliko ni smetala ova siva predstava, koliko je piščev stil na mahove dečiji prost, a zatim bremenit prenosnim značenjima i sintagmom. Evo i primera nekih rečenica, nalik onima koje sam ja imala u petom razredu, ubeđena da što više poređenja, to veća ocena.
"Sneg koji je poslednjih dana pokrio grad naizgled neprobojnim oklopom, pretvorio se u prljave sive suze neke dame nakon večeri pune razočaranja."
"Iako ga januarski vetar nije dovitalo iz prošlosti, već, još svežeg od maločašnjeg stvaranja, iz naših moždanih predela, bledi oblak sećanja je ispunio celo popodne."
Koja muka... Ipak, priznajem, moja je greška što sam očekivala sentimentalnu šetnju gradom kao što je Orhan Pamukov "Istanbul" ili istorijsko-bajkovite epizode slične "Dorćolu" Svetlane Velmar-Janković, pa mi je zato još teže palo čitanje.
Ne bi mi toliko ni smetala ova siva predstava, koliko je piščev stil na mahove dečiji prost, a zatim bremenit prenosnim značenjima i sintagmom. Evo i primera nekih rečenica, nalik onima koje sam ja imala u petom razredu, ubeđena da što više poređenja, to veća ocena.
"Sneg koji je poslednjih dana pokrio grad naizgled neprobojnim oklopom, pretvorio se u prljave sive suze neke dame nakon večeri pune razočaranja."
"Iako ga januarski vetar nije dovitalo iz prošlosti, već, još svežeg od maločašnjeg stvaranja, iz naših moždanih predela, bledi oblak sećanja je ispunio celo popodne."
Koja muka... Ipak, priznajem, moja je greška što sam očekivala sentimentalnu šetnju gradom kao što je Orhan Pamukov "Istanbul" ili istorijsko-bajkovite epizode slične "Dorćolu" Svetlane Velmar-Janković, pa mi je zato još teže palo čitanje.
April 18, 2016
Steger takes the reader into Berlin as it can be seen and experienced by someone who is an outsider but invited to stay for a while. With a poet's sensibility he offers 31 stories or prose pieces in which the ordinary details of life in Berlin are perceived as extraordinary. His own B&W photographs accompany the text. For a complete review, please see: http://wp.me/p4GDHM-nk
January 20, 2022
Aleš Šteger es un escritor esloveno que, en este serie de ¿ensayos?, ¿crónicas? nos lleva a pasear por Berlín.
Claro, para alguien que nunca haya estado en la capital alemana ciertas referencias —o aun la elección de temas o encuadre— podrían resultar cuestionables; sin embargo, a juzgar por lo que el autor dice en la pieza con que cierra el libro, Berlín lo separó de su cuerpo: asistimos pues, no solo a la mirada extranjera que ve el espacio público como (ya) no lo miran los locales, sino a un experiencia de reapropiación identitaria y paulatina del yo a través de la cotidianidad. Es, en este sentido, que el libro adquiere una dimensión relativamente universal y puede hablarle al migrante —que goza de todos los privilegios, ¡claro!— sobre el descubrimiento y la reafirmación de la persona lejos de su hogar.
Un libro que disfrutarán aquellos que tengan el tiempo (o la paciencia) para sumirse en todas las referencias a la cultura berlinesa que desbordan sus páginas —lo mismo a Gottfried Benn, Bertolt Brecht, y Schopenhauer que al almuerzo del domingo, el Telespárrago, el Spree o la Golden Elsa— o seguir detenidamente los pasos —gracias a internet o algún mapa— que, acompañado de su cámara fotográfica, da su autor.
Claro, para alguien que nunca haya estado en la capital alemana ciertas referencias —o aun la elección de temas o encuadre— podrían resultar cuestionables; sin embargo, a juzgar por lo que el autor dice en la pieza con que cierra el libro, Berlín lo separó de su cuerpo: asistimos pues, no solo a la mirada extranjera que ve el espacio público como (ya) no lo miran los locales, sino a un experiencia de reapropiación identitaria y paulatina del yo a través de la cotidianidad. Es, en este sentido, que el libro adquiere una dimensión relativamente universal y puede hablarle al migrante —que goza de todos los privilegios, ¡claro!— sobre el descubrimiento y la reafirmación de la persona lejos de su hogar.
Un libro que disfrutarán aquellos que tengan el tiempo (o la paciencia) para sumirse en todas las referencias a la cultura berlinesa que desbordan sus páginas —lo mismo a Gottfried Benn, Bertolt Brecht, y Schopenhauer que al almuerzo del domingo, el Telespárrago, el Spree o la Golden Elsa— o seguir detenidamente los pasos —gracias a internet o algún mapa— que, acompañado de su cámara fotográfica, da su autor.
December 20, 2012
Un affresco a frasi, spunti, momenti di Berlino.
La poesia che incontra la città.
La poesia che incontra la città.
July 13, 2023
Ni sam ne znam koliko puta sam je (ili bolje rečeno, ga) koristio kao "proširenje sopstvene sobe". Služio mi je da davidovski premostim barijeru prostor-vreme, kad god ova nije bila blagonaklona. Svojom ušuškanošću, vraćao me u neke davne, divne životne trenutke. Najteži su bili rastanci, kada je vreme već odavno prestalo da teče, i kada je ponovo trebalo naći sopstveno telo, od koga me je "Berlin", kao i autora, tako uspešno odvojio.
I can't recall how many times have I been using it (or should I better say - him) as an "extension of the own room". It served me as a tool for crossing the space-time barrier in unfavorable times. With its coziness, it transferred me to some old, beautiful life moments. The most difficult were the goodbyes, when the time has already stopped flowing, and when once again I had to find my body from which "Berlin" so successfully have had separated me, just like it happened to the author himself.
I can't recall how many times have I been using it (or should I better say - him) as an "extension of the own room". It served me as a tool for crossing the space-time barrier in unfavorable times. With its coziness, it transferred me to some old, beautiful life moments. The most difficult were the goodbyes, when the time has already stopped flowing, and when once again I had to find my body from which "Berlin" so successfully have had separated me, just like it happened to the author himself.
Read
January 3, 2019Slabo
Displaying 1 - 9 of 9 reviews