Mreže

by Erih Koš

Glavni junak Aleksandar Korda, cenjeni je stručnjak za probleme umetnosti. Svoj veliki autoritet stekao je nizom predavanja, pisanjem članaka, članstvom u institutima i akademijama. On, međutim, nije nimalo srećan - oseća smrtni umor, dosadu i prazninu. Život koji vodi ga zamara, porodica ga ne privlači, gradska atmosfera ga razdražuje i zato se rešava na bekstvo...

214 pages

First published January 1, 1967

About the author

Yugoslav writer of jewish origin. He graduated from the University of Belgrade's Law School and was active as a lawyer since 1935. In 1941, he participated in the resistance fight and after the Second World War he occupied various high political positions in culture or diplomacy, as party-elected official in communist Yugoslavia. He translated Goethe and Chamisso into Serbian.

In 1967, he won prestigious NIN Prize for his novel Mreža (The Net).

In 1978 he was elected as a member of Serbian Academy of Sciences and Arts in the Department of Language and Literature.

Reviews

[Momčilo Žunić]

Čitaoci koji su zavirili makar u jedno njegovo delo znaju šta mogu da očekuju od Eriha Koša. Svakakako da ne piše prohtevno, pripovedajući neopterećujuće i prohodno, bez stilskih egzibicija ili oscilacija unutar izabranog postupka, pored toga i korektno i zanatski pismeno, tako da mu se u tehničku ruku ne može ni toliko toga zameriti (gdegde, primerice, ustajalost poređenja), pa se zato i ne čita s usiljavanjem. Naracija, kojoj se obično prišiva odrednica kritičkog realizma - što treba čitati i kao satiričkog, ali i kao poetski niskokalorijskog - ovde stupa u istom ritmu, letargično ravnomerno, ponajpre kao bonaca, negoli kao izmena plime i oseke, a dogleda se površinski i plošno, u prozirnoj i/ili prenaglašenoj metaforici (mreže, mreža i upletavanja ili npr. otkazivanja kočnica), premazana tek tankim slojem simboličkog. Ukratko, semantičkih začkoljica nema.

Dala bi se, elem, radnja u "Mrežama" ugrubo svesti na to da se jednom beogradskom dobrouhlebljenom intelektualcu i sredovečno zamorenom materijalu, Saši Kordi, smučio život, pa je, prezasićen drugima, pokušao da pobegne od svega, ali tamo gde se obreo nije uspeo da uskladi egzistencijalni raskorak ili, umesnije, da se iskobelja iz mreže i da povrati osećaj za život.* Tu je, dakle, čitav repertoar stajaćih motiva egzistencijalističko-apsurdističke literature: otuđenje, bekstvo, čamotinja, ustaljene navike, nedremano oko palanke, drugi kao pakao, apatija i svejednost, princip lošijeg odabira, formiranje kruga; štaviše, već se na prvim stranicama pominje la nausée, da bi nešto docnije  Kordu meštani primorske zabiti posmatrali strancem.** Košu, međutim, obično pristaje kolebanje*** oko toga da li ovo stranac zaista treba uzeti kao mesto određenosti (sic!), dakle, doslovce samo kao neko ko nije stanovnik sela već je došao sa strane. Kako god da se uzme, stranac bi u ovakvim narativima trebalo da bude ogledalo i katalizator svih dešavanja na lokalu, što će reći i vlastite drame.

* Krug se obnavlja, jer i u drugačijim okolnostima poznanstva i prisutnosti vode u ustaljenost, što može uvući u trivijalno povezivanje i neprikladnu intimizaciju. A to opet, kroz tuđe prizemne interese, uzmućuje osećaj života. Smetnja je kada bilo šta zaliči na povezanost. Intrigantnost je u prvom susretu, dok se ne otpočne pronicati i prokinuti u nečiju svakodnevicu...

** Toj tematskoj oplati i tipu prosedea pripadali bi Branimir Šćepanović, koji mu je najpribližniji, ali je impregniranjem i redukcijom uspeliji, ili pak Momčilo Milankov, koji je psihološki cizeliraniji, a dosadu i zasićenje, doduše, u pripovetkama nedri zanimljivije. (Mreže mi, topla preporuka za Glasnikov izbor  Milankova"Uhvaćen u mrežu predvečerja"!)

*** Kolebanje oko jedva podignutog bukvalnog značenja teksta.

Međutim, pošto košovska fabula dramatički ne akcentuje pojedine epizode - reklo bi se da jedan životni prelom i jedan utopljenik, samoubistvo, pokušaj ubistva(?) i saobraćajni udes i utop ipak obavezuju! - sve se uljuljkava u mrtvu sezonu. Da li se u toj ravnodušnosti može očitati delikatno mreškanje koje je mera otuđenja pripovedača od fikcionalnog sveta, s tim u vezi i njihove savremene tragičnosti, pravo je pitanje? Kao što se, uostalom, i konačnica iščitava tek kao zamrzavanje konflikta (nesporazuma). No, ono što barem znam je to da mi je draže kada ispod tobožnje mirnoće, sve preti da prsne, kao što sam se, takođe, prituživao i na izostanak pomnijeg sameravanja ruralnog i gradskog (a la Desnica, recimo) ili na izostanak naočitije meditativnosti (a la i Selimović ili opet Desnica), upravo stoga što je junak kulturni poslenik. A ovaj naš je, po svemu sudeći, ipak čedo proseka.

I kako sad da se ispetljam iz svega ovoga? Na taj način što ću jedno Kordino polubanalno promišljanje "Jer istina je u umetnosti neponovljiva!" pročitati kao (nehotično?) samopodrivalačko dometanje koje tako ne važi samo za junaka, već i za njegovog nadređenog (pisca), spletenog u mreži sopstvenih pripovedačkih mogućnosti, nadahnuća i nadarenosti.

[Boris Laketić · Rating 1 out of 5]

Suvo i racionalno napisan, roman je u potpunosti podređen autorovoj ideji, koja biva i eksplicitno obrazložena u tekstu. Dominantan je utisak iskonstruisanog i veštačkog u ovoj prozi, usled autorove namere da u vidu filozofske parabole predoči određene životne istine (njegovo shvatanje estetskog u književnosti takođe je eksplicitno prisutno u tekstu romana).