What do you think?
Rate this book
Žargon
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
November 22, 2020
Nezaobilazna lingvistička studija za sve one koji hoće da se profesionalno bave žargonom kao jezičkim fenomenom. Međutim, kako je to inače često slučaj sa raširenim terminima, teško je odrediti njihov opseg. Bugarski nudi ovo određenje: „Široko govoreći, žargonom se može nazvati svaki neformalni i pretežno govorni varijetet nekog jezika koji služi za identifikaciju i komunikaciju unutar neke društveno određene grupe – po profesiji, socijalnom statusu, uzrastu i slično – čije članove povezuje zajednički interes ili način života, a koja uz to može biti i teritorijalno omeđena.” (12) Bugarski je, dakle, pokušao da nađe definiciju dovoljno fleksibilnu da obuhvati svaku pojedinačnu upotrebu žargona kao termina, ali jasno je da je taj poduhvat neizvodljiv. U pojavama koje su tako promenljive i žive kao žargon, teško je uspostaviti neku konstantu, pronaći najmanji zajednički sadržalac, a svaka definicija predstavlja izbor, stav, a ne objašnjenje, iako može imati elemenata objašnjenja.
Pre svega, mnogo nam je lakše prepoznati šta žargon jeste, nego što nije. Možemo osećati čak i neku vrstu ekskluziviteta, elitizma u žargonu – komunikacija žargonskim izrazima postaje često neposrednija i efektnija, od čistunstva jezičkog standarda. Koristiti žargon jeste poruka – ja svojim govorom predstavljam određene vrednosti, koje delim sa drugima. To je istovremeno potreba i za zajedništvom i za individualizacijom, ali i jedna inovativna upotreba jezika, neophodna sa njegovo samoodržanje.
(Sećam se kada je Amos Oz u „Priči o ljubavi i tami” prepričao čuvenu anegdotu, kako je neko od izraelskih čuvenih političara, na ponovo oživljenom hebrejskom, održao govor o sveopštem naoružavanju stanovništva. S obzirom na geopolitiku Izraela, ništa to ne bi bilo neobično da nije postojala jedna nezanemarljiva okolnost – tom političaru nije bilo poznato omladinsko, žargonsko značenje glagola „naoružati” u hebrejskom, koje znači – polno opštiti. Nabrajajući koje kategorije treba sve da budu naoružane, u jednom svečanom trenutku vezanom za brigu o nacionalnoj bezbednosti, krenule su, sve glasnije, navale smeha. Eto šta žargon može!)
Što se Bugarskog tiče, za svako poštovanje je njegova pažnja posvećena tvorbi reči u kontekstu žargona. Najveći deo knjige upravo je posvećen ovoj temi, a Bugarski beskrajno uredno i do iritantnosti disciplinovano navodi primere koje je godinama vredno sakupljao. Iako je nabrajanje ponekad suvoparno (teško da je drukčije i moglo) ovde neki spiskovi mogu da lepo nasmeju. Sa jedne strane stoji ozbiljnost kojom se pristupa temi, a sa druge, sve samo ne ozbiljni primeri. Kao kada navodi sve moguće primere žargonizacije „marihuane”: marijana, mariška, maja, vutrić, vuca vudža, dža, džodža, džudža, džidžana, džindža, gindža, gandža, gendža, grandža, grandžeza, ili koliko sufiks –ijada može da bude produktivan – od roštiljijade i kobasacijade, koje nam ne zvuče toliko egzotično, sve do poslastičirijade, špricerijade, fijakerijade, trabantijade, patlidžanijade, dopingijade, džiberijade...
Ipak, posebno su zanimljive slivenice kao lingvistički specijalitet Bugarskog. O žargonu se još i pisalo u srpskoj lingvistici, ali, koliko je meni poznato, Bugarski je utemeljivač ovog polja. A šta su, zapravo, slivenice? Poseban oblik tvorbe reči u kome se slivaju dva tvorbena formanta reči u jednu jedinstvenu reč. Najpoznatiji i jedan od manje zanimljivih primera je motel (motor+hotel = hotel za motoriste). U odnosu na to, mogu se navesti neki domaći primeri (svi prisutni u knjizi): kešovina (keš+gotovina), cecotres (Ceca+zemljotres), hladniši (hladni+slatkiši), elegadno (elegantno+gadno), zekodlak (zeka+vukodlak), kakademik (kaka+akademik), Fantomacan (sećate li se crtaća?!), hororskop (horor+horoskop), slintaksa (slina+sintaksa), bipčuga (BIP+pivčuga), flašizam (flaša+fašizam), Drakulesku (Drakula+Čaušesku), Bleywatch (blejati+Baywatch)...
(A ja mogu da dodam jedan – Bookvalisti.)
Takođe, pre čitanja studije, nisam razmišljao o tome da i lokacije mogu da budu iskazane kroz žargon. Tako Beograđani imaju Zelenjak, Kališ, Konja, Studenjak, a tu su negde i Padinjak, Bataja i Sremčaja (koju, igrom slučaja, znam posebno dobro).
Vrlo je zanimljivo i šta će od postojaćeg žargona da pretraje trenutak nastanka. Kada su se pojavili mobilni telefoni, Bugarski se kladio sa kolegama da će se zadržati naziv „mobilnjak”. Omašio je potpuno.
Kao što je bila smešna napomena da do 2005. u rečnicima nije zabeležena svima poznata leksema „grupnjak”, ali zato jeste sledeći kvazirusizam: „koljektivnaja razvaljotka”. (68) Razvaljotka se, očigledno, izgubila u akciji.
Sve u svemu, Bugarski nudi, na posletku, meni blisko rešenje – treba govoriti ne o žargonu kao odvojenom sistemu, već o žargonizaciji jezika, koja poprima različite oblike.
Pa da ne dužim više – koga, prvenstveno stručno, zanima ova tema, zna gde da traži.
Pre svega, mnogo nam je lakše prepoznati šta žargon jeste, nego što nije. Možemo osećati čak i neku vrstu ekskluziviteta, elitizma u žargonu – komunikacija žargonskim izrazima postaje često neposrednija i efektnija, od čistunstva jezičkog standarda. Koristiti žargon jeste poruka – ja svojim govorom predstavljam određene vrednosti, koje delim sa drugima. To je istovremeno potreba i za zajedništvom i za individualizacijom, ali i jedna inovativna upotreba jezika, neophodna sa njegovo samoodržanje.
(Sećam se kada je Amos Oz u „Priči o ljubavi i tami” prepričao čuvenu anegdotu, kako je neko od izraelskih čuvenih političara, na ponovo oživljenom hebrejskom, održao govor o sveopštem naoružavanju stanovništva. S obzirom na geopolitiku Izraela, ništa to ne bi bilo neobično da nije postojala jedna nezanemarljiva okolnost – tom političaru nije bilo poznato omladinsko, žargonsko značenje glagola „naoružati” u hebrejskom, koje znači – polno opštiti. Nabrajajući koje kategorije treba sve da budu naoružane, u jednom svečanom trenutku vezanom za brigu o nacionalnoj bezbednosti, krenule su, sve glasnije, navale smeha. Eto šta žargon može!)
Što se Bugarskog tiče, za svako poštovanje je njegova pažnja posvećena tvorbi reči u kontekstu žargona. Najveći deo knjige upravo je posvećen ovoj temi, a Bugarski beskrajno uredno i do iritantnosti disciplinovano navodi primere koje je godinama vredno sakupljao. Iako je nabrajanje ponekad suvoparno (teško da je drukčije i moglo) ovde neki spiskovi mogu da lepo nasmeju. Sa jedne strane stoji ozbiljnost kojom se pristupa temi, a sa druge, sve samo ne ozbiljni primeri. Kao kada navodi sve moguće primere žargonizacije „marihuane”: marijana, mariška, maja, vutrić, vuca vudža, dža, džodža, džudža, džidžana, džindža, gindža, gandža, gendža, grandža, grandžeza, ili koliko sufiks –ijada može da bude produktivan – od roštiljijade i kobasacijade, koje nam ne zvuče toliko egzotično, sve do poslastičirijade, špricerijade, fijakerijade, trabantijade, patlidžanijade, dopingijade, džiberijade...
Ipak, posebno su zanimljive slivenice kao lingvistički specijalitet Bugarskog. O žargonu se još i pisalo u srpskoj lingvistici, ali, koliko je meni poznato, Bugarski je utemeljivač ovog polja. A šta su, zapravo, slivenice? Poseban oblik tvorbe reči u kome se slivaju dva tvorbena formanta reči u jednu jedinstvenu reč. Najpoznatiji i jedan od manje zanimljivih primera je motel (motor+hotel = hotel za motoriste). U odnosu na to, mogu se navesti neki domaći primeri (svi prisutni u knjizi): kešovina (keš+gotovina), cecotres (Ceca+zemljotres), hladniši (hladni+slatkiši), elegadno (elegantno+gadno), zekodlak (zeka+vukodlak), kakademik (kaka+akademik), Fantomacan (sećate li se crtaća?!), hororskop (horor+horoskop), slintaksa (slina+sintaksa), bipčuga (BIP+pivčuga), flašizam (flaša+fašizam), Drakulesku (Drakula+Čaušesku), Bleywatch (blejati+Baywatch)...
(A ja mogu da dodam jedan – Bookvalisti.)
Takođe, pre čitanja studije, nisam razmišljao o tome da i lokacije mogu da budu iskazane kroz žargon. Tako Beograđani imaju Zelenjak, Kališ, Konja, Studenjak, a tu su negde i Padinjak, Bataja i Sremčaja (koju, igrom slučaja, znam posebno dobro).
Vrlo je zanimljivo i šta će od postojaćeg žargona da pretraje trenutak nastanka. Kada su se pojavili mobilni telefoni, Bugarski se kladio sa kolegama da će se zadržati naziv „mobilnjak”. Omašio je potpuno.
Kao što je bila smešna napomena da do 2005. u rečnicima nije zabeležena svima poznata leksema „grupnjak”, ali zato jeste sledeći kvazirusizam: „koljektivnaja razvaljotka”. (68) Razvaljotka se, očigledno, izgubila u akciji.
Sve u svemu, Bugarski nudi, na posletku, meni blisko rešenje – treba govoriti ne o žargonu kao odvojenom sistemu, već o žargonizaciji jezika, koja poprima različite oblike.
Pa da ne dužim više – koga, prvenstveno stručno, zanima ova tema, zna gde da traži.
Displaying 1 of 1 review