What do you think?
Rate this book
Peta žica
Priča o ženi koja se ogrešila o Boga da bi pobedila đavola u sebi
Moje ime je Teodora Kaluđerović... Imam samo sestru...
Ako je iko pipne... ubiću ga.
U samo jednom trenu, život mirne violinistkinje pretvorio se u mahnito bekstvo pred zločinom koji je počinila. Ne želeći da se preda, ona odlazi jedinom čoveku koji je može sakriti. To je iguman Tadej, njena prva ljubav, koji joj pruža zaštitu u svom manastiru i pravi od nje lažnu iskušenicu.
Naizgled mirni dani među monahinjama biće prekinuti dolaskom zla pred kojim Teodora mora ponovo da beži. Sada već kao lažna monahinja, odlazi u selo sa zadatkom da ponovo podigne srušenu crkvu u kojoj sveće ne gore.
Ali njen greh prati je u stopu, i kada se iznenada desi ljubav, Teodora će se zapitati ko je to zapravo iskušava – Bog ili đavo.
Moje ime je Teodora Kaluđerović... Imam samo sestru...
Ako je iko pipne... ubiću ga.
U samo jednom trenu, život mirne violinistkinje pretvorio se u mahnito bekstvo pred zločinom koji je počinila. Ne želeći da se preda, ona odlazi jedinom čoveku koji je može sakriti. To je iguman Tadej, njena prva ljubav, koji joj pruža zaštitu u svom manastiru i pravi od nje lažnu iskušenicu.
Naizgled mirni dani među monahinjama biće prekinuti dolaskom zla pred kojim Teodora mora ponovo da beži. Sada već kao lažna monahinja, odlazi u selo sa zadatkom da ponovo podigne srušenu crkvu u kojoj sveće ne gore.
Ali njen greh prati je u stopu, i kada se iznenada desi ljubav, Teodora će se zapitati ko je to zapravo iskušava – Bog ili đavo.
232 pages, Paperback
First published December 4, 2015
1 person is currently reading
68 people want to read
About the author
Branislav Janković
17 books62 followersBranislav Janković je rođen u zimu 1969. godine u Nišu. Godinama se bavi novinarstvom. U izdanju Lagune objavio je roman O vukovima i senkama (2011). Suze Svetog Nikole je njegov drugi roman.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 24 of 24 reviews
March 11, 2019
Za ovih pet zvezdica nemam komentar. Nemam jer ne znam šta bih rekla, a da adekvatno opišem ono što je u meni ova priča izazvala. Eto...
October 5, 2019
Јанковић ми се свиђа због свог уврнутог стила писања који је, и поред своје уврнутости, пун емоција. Није овај роман неки будући класик, али је другачији и по стилу писања и по тематици.
August 18, 2021
Snažan roman o mogućnosti i snazi pokajanja.
Ispripovedan iz ugla violinistkinje Teodore Kaluđerović (bitno je obratiti pažnju na simboliku prezimena kojim se autor na vrlo zanimljiv način poigrao) koja je ubila muža svoje sestre i koja se skrivala u manastiru kao lažna monahinja. Možemo ga čitati kao svojevrsnu ispovest.
Roman nam uz mnogo emocija pruža uvid u neponovljivu sestrinsku ljubav, o iskonskoj ljudskoj borbi da zadrži jedino što ima. Takođe, na vrlo delikatan način nas upoznaje sa snagom vere i sa svim onim što nam pomaže u praštanju. I u pokajanju. Kako jedan trenutak u životu može promeniti sve, preokrenuti njegov tok, navesti vas na put samospoznaje i ljubavi.
Jedan od najjezivijih momenata jeste kada „monahinja“ odlazi da obnovi razrušenu crkvu u kojoj sveće neće da gore. To se može smatrati prelomnim trenutkom, kako u romanu, tako i u njenom životu.
Neću vam otkrivati detalje, jer ne želim da ikome pokvarim utisak pri čitanju, samo moram da se osvrnem još na jedan detalj. Zadivljena sam sa koliko moći i mistike je opisan susret lažne monahinje i Svete Petke, a zatim i gotovo filmski opisan susret sa đavolom. Svideo mi se naboj koji prožima čitavo delo, saživela sam se sa junakinjom i sve doživljavala s njom. Ako ste raspoloženi da krenete putevima mistike, religije, besa, mržnje, ljubavi – i čuda – onda je ovo prava knjiga za vas.
Ispripovedan iz ugla violinistkinje Teodore Kaluđerović (bitno je obratiti pažnju na simboliku prezimena kojim se autor na vrlo zanimljiv način poigrao) koja je ubila muža svoje sestre i koja se skrivala u manastiru kao lažna monahinja. Možemo ga čitati kao svojevrsnu ispovest.
Roman nam uz mnogo emocija pruža uvid u neponovljivu sestrinsku ljubav, o iskonskoj ljudskoj borbi da zadrži jedino što ima. Takođe, na vrlo delikatan način nas upoznaje sa snagom vere i sa svim onim što nam pomaže u praštanju. I u pokajanju. Kako jedan trenutak u životu može promeniti sve, preokrenuti njegov tok, navesti vas na put samospoznaje i ljubavi.
Jedan od najjezivijih momenata jeste kada „monahinja“ odlazi da obnovi razrušenu crkvu u kojoj sveće neće da gore. To se može smatrati prelomnim trenutkom, kako u romanu, tako i u njenom životu.
Neću vam otkrivati detalje, jer ne želim da ikome pokvarim utisak pri čitanju, samo moram da se osvrnem još na jedan detalj. Zadivljena sam sa koliko moći i mistike je opisan susret lažne monahinje i Svete Petke, a zatim i gotovo filmski opisan susret sa đavolom. Svideo mi se naboj koji prožima čitavo delo, saživela sam se sa junakinjom i sve doživljavala s njom. Ako ste raspoloženi da krenete putevima mistike, religije, besa, mržnje, ljubavi – i čuda – onda je ovo prava knjiga za vas.
May 24, 2019
Pet zvezdica zbog emocije na koju me uhvatila, ali tek u poslednjem delu. Pogodilo me u žicu, onu petu, koja u srcu pravi veselu melodiju od koje i Bog igra i namiguje.
Knjiga se brzo cita i zaista je pitkog stila. Međutim, sama sredina je nekako 'posna', falilo mi je nečeg. Smetalo mi je i što nam je unapred nagovešteno kako se završava. Više bih volela da sam sama došla do nekih stvari. Ali i uprkos tome, knjiga je vredna čitanja ❤
Knjiga se brzo cita i zaista je pitkog stila. Međutim, sama sredina je nekako 'posna', falilo mi je nečeg. Smetalo mi je i što nam je unapred nagovešteno kako se završava. Više bih volela da sam sama došla do nekih stvari. Ali i uprkos tome, knjiga je vredna čitanja ❤
May 24, 2025
Nekako me je stil podsetio na Mihailovića što je samo dodatno uvećalo moje oduševljenje istom. Opet, jedinstvenost i lakoća pri čitanju jesu naznake da ću se i te kako družiti sa Jankovićem u budućnosti. Ok, i obrisah okice par puta jer, eto, emotivno prihvatih neke scene iz knjige.
Da ne dužim, jedna velika petica - hvala Bane!
Da ne dužim, jedna velika petica - hvala Bane!
December 22, 2019
Prepoznatljiv stil pisanja kojim piše Janković.
U rangu sa njegovim ostalim knjigama koje sam čitala mada mi se najmanje dopala.
Preporuka svakako jer se knjiga čita za svega nekoliko sati i zaista drži pažnju iako ima niz nelogičnosti.
U rangu sa njegovim ostalim knjigama koje sam čitala mada mi se najmanje dopala.
Preporuka svakako jer se knjiga čita za svega nekoliko sati i zaista drži pažnju iako ima niz nelogičnosti.
May 21, 2016
Ocena govori vise od 1000 reci... Svaka cast!
August 2, 2023
Branislav Janković poseduje rafinirani književni narativ koristeći maštovite metafore i jezik koji prepliće emocije i filozofske refleksije. Stil pisanja je pitak, u nekim momentima čak i pomalo sladunjav. Upravo ta sladunjavost često provocira čitaoca da pronađe dublje značenje. Ipak, neki momenti su mi bili toliko degutantni, i klizili su u svetogrđe. Mogli su da se izbegnu takvi grozni detalji koji prema mom mišljenju skrnave pravoslavlje.
Sa druge strane, likovi jesu veoma složeni i duboko psihološki portretisani u svojim ličnim unutrašnjim sukobima. Kroz Teodorin lik suočeni smo da razmišljamo o krivici, oprostu i potrazi za sopstvenom slobodom.
"Neke tuge nemaju prošlost. Nestanu iznenada, bez ikakvog razloga ili povoda. Nikakvo sećanje niti osećanje ih ne izazove. U tankoj tuzi nema krivice- čovek jednostavno postane tužan."
Roman je u meni probudio sijaset pitanja: Da li zločin može da se opravda? Da li je Svevišnji jedini sudija? Koliko smo zaista spremni da se suočimo sa svojim grehovima? I najzad. Da li smo dovoljno jaki da oprostimo?
Najpre se moramo pokajati i oprostiti sebi sopstvene pogreške, da bi bili dovoljno veliki hrišćani da i drugima oprostimo.
"Peta žica" je roman o gresima, iskušenju, i iskupljenju. Bavi se problematikom koja pogađa sve žene bez obzira da li su žrtve nasilja ili ne. Mislim da mi muškarci možemo mnogo da naučimo iz ove knjige. Može nam pomoći da bolje razumemo položaj žena koje se suočavaju sa svakodnevnim izazovima u životu.
"Moje je bilo da se izvinim, iako su izvinjenja nešto jako loše što čovek može da kaže. Nikada ne poprave stvari, koliko god bila iskrena i pokajnička. Izvini je reč za koju bi trebalo kažnjavati ljude koji su je izrekli, jer znači da su pre toga nekoga povredili, a ta reč, od samog đavola izmišljena, pokušaj je da se oni sami očiste, da ih ne pojede griža savesti. Kao da tom rečju mogu da izbrišu sve loše što su uradili. Izvini je lepak kojim se pokušava zalepiti slomljena čaša iako će ona i posle toga propuštati vodu, a postoji i mogućnost da isečemo usta pijući iz nje."
Sa druge strane, likovi jesu veoma složeni i duboko psihološki portretisani u svojim ličnim unutrašnjim sukobima. Kroz Teodorin lik suočeni smo da razmišljamo o krivici, oprostu i potrazi za sopstvenom slobodom.
"Neke tuge nemaju prošlost. Nestanu iznenada, bez ikakvog razloga ili povoda. Nikakvo sećanje niti osećanje ih ne izazove. U tankoj tuzi nema krivice- čovek jednostavno postane tužan."
Roman je u meni probudio sijaset pitanja: Da li zločin može da se opravda? Da li je Svevišnji jedini sudija? Koliko smo zaista spremni da se suočimo sa svojim grehovima? I najzad. Da li smo dovoljno jaki da oprostimo?
Najpre se moramo pokajati i oprostiti sebi sopstvene pogreške, da bi bili dovoljno veliki hrišćani da i drugima oprostimo.
"Peta žica" je roman o gresima, iskušenju, i iskupljenju. Bavi se problematikom koja pogađa sve žene bez obzira da li su žrtve nasilja ili ne. Mislim da mi muškarci možemo mnogo da naučimo iz ove knjige. Može nam pomoći da bolje razumemo položaj žena koje se suočavaju sa svakodnevnim izazovima u životu.
"Moje je bilo da se izvinim, iako su izvinjenja nešto jako loše što čovek može da kaže. Nikada ne poprave stvari, koliko god bila iskrena i pokajnička. Izvini je reč za koju bi trebalo kažnjavati ljude koji su je izrekli, jer znači da su pre toga nekoga povredili, a ta reč, od samog đavola izmišljena, pokušaj je da se oni sami očiste, da ih ne pojede griža savesti. Kao da tom rečju mogu da izbrišu sve loše što su uradili. Izvini je lepak kojim se pokušava zalepiti slomljena čaša iako će ona i posle toga propuštati vodu, a postoji i mogućnost da isečemo usta pijući iz nje."
September 7, 2020
Teodora Kaluđerović je lažna iskušenica,mada njena iskušenja su sve samo ne lažna.
Njen ego je povrijeđen sve one koje voli je ispratila kod Svevišnjeg,osim sestre. I za nju će i ubiti ako treba. Toliko jednostavna knjiga,prožeta običnim rečenicama nad kojima se morate zamisliti,brzo se čita ali ja sam polako uživala u svakom slovu. Smijala se sa Teodorom,plakala...
Izvukla je svaku emociju osim ravnodušnosti!
Njen ego je povrijeđen sve one koje voli je ispratila kod Svevišnjeg,osim sestre. I za nju će i ubiti ako treba. Toliko jednostavna knjiga,prožeta običnim rečenicama nad kojima se morate zamisliti,brzo se čita ali ja sam polako uživala u svakom slovu. Smijala se sa Teodorom,plakala...
Izvukla je svaku emociju osim ravnodušnosti!
November 29, 2025
Imala bih puno reći o ovoj knjizi, počela je dobro, uhvati te na tu situaciju siročadi, pa onda nasilja u braku, još pogotovo ako imaš sestru - kao što je imam ja. Da li bih uradila isto što i Teodora, sigurno - međutim to je sve što mi je bilo ok. Ne dopada mi se to "mešanje baba i žaba" odnosno manastira, Boga i ubistva, jednostavno lično mi ne štima. Pogovo ta jedna rečenica koju Teodara izgovara - sta radi u manastiru kad se probudi..
Volim Jankovica, volim njegov pitki stil pisanja, volim maštu i sposobnosti njegove, Jevrem mi je jedan od najdražih likova domaće književnosti- ali ovo djelo...
Volim Jankovica, volim njegov pitki stil pisanja, volim maštu i sposobnosti njegove, Jevrem mi je jedan od najdražih likova domaće književnosti- ali ovo djelo...
August 11, 2021
Eto, nešto i sa domaćeg tržišta da mi legne.
🙏 (ali bukvalno)
🙏 (ali bukvalno)
September 24, 2021
Prvi moj susret sa ovim srpskim auorom me je oduševio. Knjiga mi je bila odlična, tako sve fino osmišljena, a kako je samo autor uspeo da se unese toliko u žensku ulogu i ispriča je u prvo lice, to je prosto za divljenje! Knjiga prepuna emocija, svaka rečenica prosto odiše tugom:
“...koliko tužni ljudi mogu biti besni. Kivni na sudbinu, život, smrt, rastanak, odlazak. Jedino tužni ljudi žele nestanak sveta, apokalipsu, kataklizmu. Tužni ljudi su sebični.”
“Neke tuge nemaju prošlost. Nastanu iznenada, bez ikakvog razloga ili povoda. Nikakvo sećanje niti osećanje ih ne izazove. U takvoj tuzi nema krivice – čovek jednostavno postane tužan.“
“Nema ništa tužnije od kraja leta. Dočeka vas tuga već u poslednjim danima avgusta, pa vas kao ubica iz zasede zaskoči i zabije nož sete i depresije. Kraj leta je kao kraj ljubavi, kao kraj dobrog prijateljstva… nečeg lepog. Ubaci čoveka u bezrazložnu melanholiju, udavi ga suzama koje nikad neće izaći iz očiju. Kraj leta je kao starost, i podseća na prolaznost života.“
Priča o Teodori Kaluđerović i njenoj nesrećnoj sudbini: ostala je bez roditelja kad je imala samo tri godine, samo sa svojom babom i starijom sestrom, koja je štiti i brani od sveta. Već u prvom poglavlju priča nam da je u zatvoru, što je učinila i da je, bežeći od policije, postala lažna monahinja. Seća se nostalgično, sa žaljenjem i preispitivanjem celog svog života, od najranijih sećanja.
“Ipak, o čemu bismo razmišljali da ne postoji prošlost? Čemu bi se radovali i za čim žalili? Jedino je prošlost pokretačka snaga naših života. Budućnost? Ona se planira, o njoj ne može da se razmišlja. I uglavnom ne bude onakva kakvom smo je zamislili. Prošlost je kurva koja nam barem sve kaže u lice. Nije najlepša, ali najpoštenija jeste. Budućnost je druga vrsta kurve: lepa lažljivica koju ponekad zapljunemo da je tako lepu ne ureknemo. Prošlosti moram da se vraćam i zato što je lepša od budućnosti. U mom životu te lepe lažljivice nema.”
Preispituje svoj život, svoje greške, nade, promašaje... Seća se svojih ljubavi, svog detinjstva i rane mladosti, svojih snova...
“Može li ljubav da upropasti ženu? Da joj sopstveni život izbije iz ruku i pokloni ga (mada bi i reč baci bila sasvim primerena toj situaciji i poređenju) muškarcu za kojeg misli da će ga voleti čitavu večnost. A večnost je baš večna, i ljubav ne može da izdrži tu količinu vremena – i ona, kao sve na ovom svetu, kao i svaka sveća, koliko god dugo svetlela, dogori i ugasi se.”
“...snovi i jesu noćna bića koja ne mogu da izdrže sunce. Poput vampira. Ali i radovala sam se svakom snu, bio on ružan ili lep. Kao što je znala da kaže sestra Arsenija, snovi su slatka vodica naših života. Znak da smo živi.“
“Neke situacije pozovu nas, a ne mi njih. I onda igramo po pravilima koja je neko drugi postavio. Svako je kovač svoje sreće. Jeste, ako je od sudbine dobio dobar čekić i znanje da ga koristi. A ne da se udara po prstima svaki put kad poželi da sebi iskuje parče radosti. I zadovoljstva.“
Prelepe rečenice, sve na svom mestu, čak i neke pomalo nadprirodne stvari. Meni, kao ateisti, uopšte nisu zasmetali religiski elementi i razmišljanja, sve mi je bilo taman!
“Iskrenost je gora od laži. Laž uspavljuje i ostavlja dušu mirnom. Istina boli. A zašto bi me nešto bolelo?! I šta ta istina donosi? Sreću? Prosvetljenje? Mir? Glupost! Samo je laž ono što nam živote čini podnošljivim.”
“Moje je bilo da se izvinim, iako su izvinjenja nešto jako loše što čovek može da kaže. Nikada ne poprave stvari, koliko god bila iskrena i pokajnička. Izvini je reč za koju bi trebalo kažnjavati ljude koji su je izrekli, jer znači da su pre toga nekoga povredili, a ta reč, od samog đavola izmišljena, pokušaj je da se oni sami očiste, da ih ne pojede griža savesti. Kao da tom rečju mogu da izbrišu sve loše što su uradili. Izvini je lepak kojim se pokušava zalepiti slomljena čaša iako će ona i posle toga propuštati vodu, a postoji i mogućnost da isečemo usta pijući iz nje”
Iskrene preporuke!
“...koliko tužni ljudi mogu biti besni. Kivni na sudbinu, život, smrt, rastanak, odlazak. Jedino tužni ljudi žele nestanak sveta, apokalipsu, kataklizmu. Tužni ljudi su sebični.”
“Neke tuge nemaju prošlost. Nastanu iznenada, bez ikakvog razloga ili povoda. Nikakvo sećanje niti osećanje ih ne izazove. U takvoj tuzi nema krivice – čovek jednostavno postane tužan.“
“Nema ništa tužnije od kraja leta. Dočeka vas tuga već u poslednjim danima avgusta, pa vas kao ubica iz zasede zaskoči i zabije nož sete i depresije. Kraj leta je kao kraj ljubavi, kao kraj dobrog prijateljstva… nečeg lepog. Ubaci čoveka u bezrazložnu melanholiju, udavi ga suzama koje nikad neće izaći iz očiju. Kraj leta je kao starost, i podseća na prolaznost života.“
Priča o Teodori Kaluđerović i njenoj nesrećnoj sudbini: ostala je bez roditelja kad je imala samo tri godine, samo sa svojom babom i starijom sestrom, koja je štiti i brani od sveta. Već u prvom poglavlju priča nam da je u zatvoru, što je učinila i da je, bežeći od policije, postala lažna monahinja. Seća se nostalgično, sa žaljenjem i preispitivanjem celog svog života, od najranijih sećanja.
“Ipak, o čemu bismo razmišljali da ne postoji prošlost? Čemu bi se radovali i za čim žalili? Jedino je prošlost pokretačka snaga naših života. Budućnost? Ona se planira, o njoj ne može da se razmišlja. I uglavnom ne bude onakva kakvom smo je zamislili. Prošlost je kurva koja nam barem sve kaže u lice. Nije najlepša, ali najpoštenija jeste. Budućnost je druga vrsta kurve: lepa lažljivica koju ponekad zapljunemo da je tako lepu ne ureknemo. Prošlosti moram da se vraćam i zato što je lepša od budućnosti. U mom životu te lepe lažljivice nema.”
Preispituje svoj život, svoje greške, nade, promašaje... Seća se svojih ljubavi, svog detinjstva i rane mladosti, svojih snova...
“Može li ljubav da upropasti ženu? Da joj sopstveni život izbije iz ruku i pokloni ga (mada bi i reč baci bila sasvim primerena toj situaciji i poređenju) muškarcu za kojeg misli da će ga voleti čitavu večnost. A večnost je baš večna, i ljubav ne može da izdrži tu količinu vremena – i ona, kao sve na ovom svetu, kao i svaka sveća, koliko god dugo svetlela, dogori i ugasi se.”
“...snovi i jesu noćna bića koja ne mogu da izdrže sunce. Poput vampira. Ali i radovala sam se svakom snu, bio on ružan ili lep. Kao što je znala da kaže sestra Arsenija, snovi su slatka vodica naših života. Znak da smo živi.“
“Neke situacije pozovu nas, a ne mi njih. I onda igramo po pravilima koja je neko drugi postavio. Svako je kovač svoje sreće. Jeste, ako je od sudbine dobio dobar čekić i znanje da ga koristi. A ne da se udara po prstima svaki put kad poželi da sebi iskuje parče radosti. I zadovoljstva.“
Prelepe rečenice, sve na svom mestu, čak i neke pomalo nadprirodne stvari. Meni, kao ateisti, uopšte nisu zasmetali religiski elementi i razmišljanja, sve mi je bilo taman!
“Iskrenost je gora od laži. Laž uspavljuje i ostavlja dušu mirnom. Istina boli. A zašto bi me nešto bolelo?! I šta ta istina donosi? Sreću? Prosvetljenje? Mir? Glupost! Samo je laž ono što nam živote čini podnošljivim.”
“Moje je bilo da se izvinim, iako su izvinjenja nešto jako loše što čovek može da kaže. Nikada ne poprave stvari, koliko god bila iskrena i pokajnička. Izvini je reč za koju bi trebalo kažnjavati ljude koji su je izrekli, jer znači da su pre toga nekoga povredili, a ta reč, od samog đavola izmišljena, pokušaj je da se oni sami očiste, da ih ne pojede griža savesti. Kao da tom rečju mogu da izbrišu sve loše što su uradili. Izvini je lepak kojim se pokušava zalepiti slomljena čaša iako će ona i posle toga propuštati vodu, a postoji i mogućnost da isečemo usta pijući iz nje”
Iskrene preporuke!
August 23, 2023
Jednostavno obožavam kako ovaj čovjek piše.
Teodora je lik koji se pamti ,ali ne samo ona već i likovi iz romana Poslednji cirkus na svetu i Suza sv. Nikole.
Što god bi napisala ovdje za Petu žicu bilo bi malo.
Od pet zvjezdica Žici bi dala šest da mogu.❤️
Teodora je lik koji se pamti ,ali ne samo ona već i likovi iz romana Poslednji cirkus na svetu i Suza sv. Nikole.
Što god bi napisala ovdje za Petu žicu bilo bi malo.
Od pet zvjezdica Žici bi dala šest da mogu.❤️
October 23, 2021
Lepo napisano, baš onako od srca, dirne vas tolko kolko treba i zamisli nad životnim iskušenjima. Preporuka svima!
August 9, 2024
Teodora Kaluđerović violinistica je koja vodi miran život. Nakon što izgubi roditelje, živi sa sestrom Sofijom kod bake. Baka ubrzo umire i njih dvije bivaju prepuštene same sebi, a Teodora preuzima ulogu i oca i majke. Nakon što se Sofija uda za Nenada, lika s kojim je bila u vrlo nestabilnoj vezi, Teodora slučajno dolazi kod njih i zatiče Nenada kako krvnički tuče Sofiju. Teodora uzima pištolj i ubija Nenada. Počinivši strašan zločin, ona bježi i sakrije se u samostan kao sestra Katarina u kojem započinje njezin nimalo lak put ka odriješenju grijeha kojeg nosi na duši.
Peta žica pisana je lijepim, gotovo poetskim rečenicama koji su pravi mali dragulji pa knjiga obiluje citatima i životnim biserima. Tek ponegdje autor ubacuje riječi koje razbijaju dojam kako je ovo arhaični stil i spuštaju roman na jedan opet drugačiji level. Po meni ovo spada u žanr magijskog realizma, istog kao kod Zafona, gdje se sudaraju natprirodni fenomeni sa realnošću.
Ne bih ovo nazvala “ženskim romanom“. Peta žica je puno više od toga.
Silno želim čitati Jankovićev roman Suze svetog Nikole, ali s obzirom kako ga nema kod nas, taj naslov stoji već poduže uz one koje moram nekako nabaviti. Nakon što sam pročitala ovu knjigu, moja želja je postala još veća.
Branislav Janković sjajno piše…
„Ja sam Teodora Kaluđerović. Moja sestra se zove Sofija... to je ova lepotica ovde u beloj venčanici. Mi nemamo roditelje... samo jedna drugu. Ako je neko pipne... ubiću ga."
“Može li ljubav da upropasti ženu? Da joj sopstveni život izbije iz ruku i pokloni ga (mada bi i reč baci bila sasvim primerena toj situaciji i poređenju) muškarcu za kojeg misli da će ga voleti čitavu večnost. A večnost je baš večna, i ljubav ne može da izdrži tu količinu vremena – i ona, kao sve na ovom svetu, kao i svaka sveća, koliko god dugo svetlela, dogori i ugasi se.
Žene umeju da vole, muškarci to pokušavaju. Misle da znaju, ali se loše snalaze. Žene su rođene sa ljubavlju, muškarci ljubav uče. Oni čak i kada misle da vole, kada seku vene, pate za nekom, to rade iz pogrešnih razloga. Pesnici? Kada ne umeju ljubav da pokažu, oni pevaju o njoj. Žene više vole zagrljaj od stiha, poljubac od pesme, zajedničko buđenje od svih knjiga na ovom svetu. Muškarci o ženama pišu umesto da ih vole. Ili to barem pokušaju.”
“Kažu da se lica ubica promene, da ne postoji lep čovek koji je ubio. Da mu Bog, priroda, sopstvena savest, sa lepotom duše otkinu i lepotu lica. Nešto poput Dorijana Greja. Ovo što sam videla u malom vojničkom ogledalcetu nije bila ona Teodora koju sam poznavala. Moje oči su se ugasile. Mišići su mi ojačali. Ruke i noge istanjile, ali postale mišićave i vretenaste. Nežna i krhka Teodora postala je žilava i izdržljiva sestra Katarina, koja se nije libila da zametne džak cementa na leđa i nosi. Kako? Ne znam. Eto, mogla sam. Kad ode lepota, dođe snaga. Ili bes koji pokreće planine. Nije ljubav ta koja pokreće svet, jer zaljubljene nije briga za svet, oni bi se samo ljubili i voleli. Bes i ljutnja okreću planetu.
A ja jesam bila ljuta, jer mi je sve što sam imala oduzeto.”
“Moji sveci. Gledaju me i valjda paze na mene grešnu. Na koga se više pazi, na grešne ili nevine? Grešni su izgleda u prednosti: u svemu im se udovoljava samo da bi se vratili na pravi put. Mislim da je to nepošteno prema nevinima. Toliko se trude da budu dobri, uvek na liniji partije, nema skretanja s puta, a Bog kao da više voli pokajnike.
Došla sam ovamo da pazim na naslikane svece. Da ih ponovo napravim čitavima, dam im lik i oblik. Svetost ne mogu nikome da dam. Kažu da to sam moraš da zaslužiš.”
Peta žica pisana je lijepim, gotovo poetskim rečenicama koji su pravi mali dragulji pa knjiga obiluje citatima i životnim biserima. Tek ponegdje autor ubacuje riječi koje razbijaju dojam kako je ovo arhaični stil i spuštaju roman na jedan opet drugačiji level. Po meni ovo spada u žanr magijskog realizma, istog kao kod Zafona, gdje se sudaraju natprirodni fenomeni sa realnošću.
Ne bih ovo nazvala “ženskim romanom“. Peta žica je puno više od toga.
Silno želim čitati Jankovićev roman Suze svetog Nikole, ali s obzirom kako ga nema kod nas, taj naslov stoji već poduže uz one koje moram nekako nabaviti. Nakon što sam pročitala ovu knjigu, moja želja je postala još veća.
Branislav Janković sjajno piše…
„Ja sam Teodora Kaluđerović. Moja sestra se zove Sofija... to je ova lepotica ovde u beloj venčanici. Mi nemamo roditelje... samo jedna drugu. Ako je neko pipne... ubiću ga."
“Može li ljubav da upropasti ženu? Da joj sopstveni život izbije iz ruku i pokloni ga (mada bi i reč baci bila sasvim primerena toj situaciji i poređenju) muškarcu za kojeg misli da će ga voleti čitavu večnost. A večnost je baš večna, i ljubav ne može da izdrži tu količinu vremena – i ona, kao sve na ovom svetu, kao i svaka sveća, koliko god dugo svetlela, dogori i ugasi se.
Žene umeju da vole, muškarci to pokušavaju. Misle da znaju, ali se loše snalaze. Žene su rođene sa ljubavlju, muškarci ljubav uče. Oni čak i kada misle da vole, kada seku vene, pate za nekom, to rade iz pogrešnih razloga. Pesnici? Kada ne umeju ljubav da pokažu, oni pevaju o njoj. Žene više vole zagrljaj od stiha, poljubac od pesme, zajedničko buđenje od svih knjiga na ovom svetu. Muškarci o ženama pišu umesto da ih vole. Ili to barem pokušaju.”
“Kažu da se lica ubica promene, da ne postoji lep čovek koji je ubio. Da mu Bog, priroda, sopstvena savest, sa lepotom duše otkinu i lepotu lica. Nešto poput Dorijana Greja. Ovo što sam videla u malom vojničkom ogledalcetu nije bila ona Teodora koju sam poznavala. Moje oči su se ugasile. Mišići su mi ojačali. Ruke i noge istanjile, ali postale mišićave i vretenaste. Nežna i krhka Teodora postala je žilava i izdržljiva sestra Katarina, koja se nije libila da zametne džak cementa na leđa i nosi. Kako? Ne znam. Eto, mogla sam. Kad ode lepota, dođe snaga. Ili bes koji pokreće planine. Nije ljubav ta koja pokreće svet, jer zaljubljene nije briga za svet, oni bi se samo ljubili i voleli. Bes i ljutnja okreću planetu.
A ja jesam bila ljuta, jer mi je sve što sam imala oduzeto.”
“Moji sveci. Gledaju me i valjda paze na mene grešnu. Na koga se više pazi, na grešne ili nevine? Grešni su izgleda u prednosti: u svemu im se udovoljava samo da bi se vratili na pravi put. Mislim da je to nepošteno prema nevinima. Toliko se trude da budu dobri, uvek na liniji partije, nema skretanja s puta, a Bog kao da više voli pokajnike.
Došla sam ovamo da pazim na naslikane svece. Da ih ponovo napravim čitavima, dam im lik i oblik. Svetost ne mogu nikome da dam. Kažu da to sam moraš da zaslužiš.”
January 12, 2024
Roman ,,Peta žica" jeste psihološka drama o ženi koja je počinila greh sa dobrom namerom. Glavna junakinja je ubila čoveka kako bi zaštitila voljenu osobu od nasilja.
Teodora Kaluđerović je važila za dobrodušnu i mirnu violinistkinju. Prerano je ostala bez roditelja, pa je neko vreme živela sa starijom sestrom Sofijom i bakom. Kada je baka umrla, ostale su njih dve same da se brinu jedna o drugoj. Život se Teodori preokrenuo preko noći kada je počinila zločin, ubivši svog zeta. Ne želeći da se preda policiji, odlazi da se sakrije u manastir kod igumana Tadeja, koji je nekada bio njena prva ljubav. Sada se zove sestra Katarina, uči da živi među monahinjama, strepeći da je neko neće prepoznati. Kada je đavo ipak pronađe, beži u jedno selo da obnovi crkvu. Tu se ona bori sa samom sobom da li da se pokaje, uči kako da veruje Bogu, kako da pobedi zlo, ali se i zaljubljuje u Radovana, dobroćudnog, požrtvovanog i hrabrog seljaka.
Pisac Janković nam je lepo predstavio unutrašnji svet glavne junakinje. Taj svet je ispunjen velikom sestrinskom ljubavlju, čežnjom za pravom ljubavi od muškarca, radostima i tugom, strahovima, požudom, sećanjima, borbom između vere i nevere, između dobra i zla. Kada je Teodora u ulozi lažne monahinje zavolela jednog muškarca i zatrudnela s njim, počela je sve više da preispituje svoj život. Takođe joj se priviđao lik Svete Petke, koji ju je pozivao na pokajanje. Da li vredi da se pokaje i preda radi bolje budućnosti i unutrašnjeg mira?
Ima elemenata fantastike u ovoj knjizi. Pojavljuju se sveci i đavoli, zatim đavoli u obliku životinja iskušavaju sestru Katarinu. Ponekad se pitamo šta je san, a šta je java.
S druge strane, preispituje se odnos između čoveka i Boga, nevinosti i grehova. Postavlja se pitanje da li Bog više voli pokajnike koji su iskusili greh, pa su se vratili na pravi put. Jedan od takvih je monahinja Arsenija, tako brižna i nežna prema glavnoj junakinji. Iznenadićete se time koliko se neuobičajeno ponaša za jednu monahinju (recimo, šali se na svoj račun, puši i psuje), ali priznaje svoju ranjivost i pokazuje najviše saosećanja prema Teodori. Onaj koji je svestan sopstvene grešnosti i to prihvata umesto da beži, može da najbolje razume slične sebi.
Lepe misli, opisi i poređenja krase ovaj roman. Izdvojiću samo neke:
1) ,,Postoje neke noći drugačije od ostalih. One što ocrtaju raskrsnicu u našim životima, te krenemo nekim drugim putevima, neobeleženim znakovima i semaforima koji bi nas svojim crvenim svetlom možda zaustavili."
2) ,,Nisam imala neki veliki izbor. Ja sam bila zaključana u kazamat sopstvenog srca. Moj mili Saša, iguman Tadej, znao je šta me čeka, i zato mi je rekao da su zatvori uma i duše mnogo gori.“
3) ,,Teodora, govorile su košulja i posteljina, ukradeni sa žica pa podignuti visoko u vazduh, nestajući put neba koje je bilo sve crnje. Krdo besnih konja jahalo je iznad sela.
Okrenula sam se na leđa, ugledala nebo crno od oblaka koji su jurili udarajući jedan o drugi u želji da pokažu svu svoju surovost i jačinu.“
Teodora Kaluđerović je slična nama samima. Koliko daleko bismo otišli kako bismo zaštitili voljenu osobu? Tanka je granica između dobra i zla, a mi ljudi često razapeti između ta dva. Kao što pokazuje ,,Peta žica“, nije nam lako da se iskupimo i vratimo na pravi put. Ljubav nas navodi na greh, ali i na dobra dela.
Teodora Kaluđerović je važila za dobrodušnu i mirnu violinistkinju. Prerano je ostala bez roditelja, pa je neko vreme živela sa starijom sestrom Sofijom i bakom. Kada je baka umrla, ostale su njih dve same da se brinu jedna o drugoj. Život se Teodori preokrenuo preko noći kada je počinila zločin, ubivši svog zeta. Ne želeći da se preda policiji, odlazi da se sakrije u manastir kod igumana Tadeja, koji je nekada bio njena prva ljubav. Sada se zove sestra Katarina, uči da živi među monahinjama, strepeći da je neko neće prepoznati. Kada je đavo ipak pronađe, beži u jedno selo da obnovi crkvu. Tu se ona bori sa samom sobom da li da se pokaje, uči kako da veruje Bogu, kako da pobedi zlo, ali se i zaljubljuje u Radovana, dobroćudnog, požrtvovanog i hrabrog seljaka.
Pisac Janković nam je lepo predstavio unutrašnji svet glavne junakinje. Taj svet je ispunjen velikom sestrinskom ljubavlju, čežnjom za pravom ljubavi od muškarca, radostima i tugom, strahovima, požudom, sećanjima, borbom između vere i nevere, između dobra i zla. Kada je Teodora u ulozi lažne monahinje zavolela jednog muškarca i zatrudnela s njim, počela je sve više da preispituje svoj život. Takođe joj se priviđao lik Svete Petke, koji ju je pozivao na pokajanje. Da li vredi da se pokaje i preda radi bolje budućnosti i unutrašnjeg mira?
Ima elemenata fantastike u ovoj knjizi. Pojavljuju se sveci i đavoli, zatim đavoli u obliku životinja iskušavaju sestru Katarinu. Ponekad se pitamo šta je san, a šta je java.
S druge strane, preispituje se odnos između čoveka i Boga, nevinosti i grehova. Postavlja se pitanje da li Bog više voli pokajnike koji su iskusili greh, pa su se vratili na pravi put. Jedan od takvih je monahinja Arsenija, tako brižna i nežna prema glavnoj junakinji. Iznenadićete se time koliko se neuobičajeno ponaša za jednu monahinju (recimo, šali se na svoj račun, puši i psuje), ali priznaje svoju ranjivost i pokazuje najviše saosećanja prema Teodori. Onaj koji je svestan sopstvene grešnosti i to prihvata umesto da beži, može da najbolje razume slične sebi.
Lepe misli, opisi i poređenja krase ovaj roman. Izdvojiću samo neke:
1) ,,Postoje neke noći drugačije od ostalih. One što ocrtaju raskrsnicu u našim životima, te krenemo nekim drugim putevima, neobeleženim znakovima i semaforima koji bi nas svojim crvenim svetlom možda zaustavili."
2) ,,Nisam imala neki veliki izbor. Ja sam bila zaključana u kazamat sopstvenog srca. Moj mili Saša, iguman Tadej, znao je šta me čeka, i zato mi je rekao da su zatvori uma i duše mnogo gori.“
3) ,,Teodora, govorile su košulja i posteljina, ukradeni sa žica pa podignuti visoko u vazduh, nestajući put neba koje je bilo sve crnje. Krdo besnih konja jahalo je iznad sela.
Okrenula sam se na leđa, ugledala nebo crno od oblaka koji su jurili udarajući jedan o drugi u želji da pokažu svu svoju surovost i jačinu.“
Teodora Kaluđerović je slična nama samima. Koliko daleko bismo otišli kako bismo zaštitili voljenu osobu? Tanka je granica između dobra i zla, a mi ljudi često razapeti između ta dva. Kao što pokazuje ,,Peta žica“, nije nam lako da se iskupimo i vratimo na pravi put. Ljubav nas navodi na greh, ali i na dobra dela.
January 15, 2021
"Пета жица", Бранислав Јанковић
Прочитала сам је исти дан. Ма какав прочитала, прогутала сам је.
Толико емоција, страха, стрепње, ишчекивања...једва изнесох до последње странице.
Ова животна драма почиње ретроспекцијом, а приповиједа нам главна јунакиња, Теодора Калуђеровић. Жена, сестра, мајка; музичарка у филхармонији, лажна искушеница, покајница, убица. Приповиједа о својој судбини, о животу који јој од дјетињства наклоњен био није. Прича о свом гријеху, бјекству од истог; о страховима и жељи за животом. О спознаји Бога и молитве, о покајању. Стил којим приповиједа Јанковић, стандардно је јасан, читак, допадљив, питак. Радња је динамична, а емоција доминантна и снажна. Теодорина размишљања о смислу живота и људским вриједностима носе поуке које су свевременске. Трагање за душевним миром, искрено покајање и окретање Богу као нешто чему сваки хришћанин тежи. Кроз Теодорину борбу увиђамо колико је тешко изабрати прави пут, али спознајемо да је љубав све. Мотив, звијезда водиља, смисао, циљ.
У књизи је и обиље фантастичних мотива, религиозних елемената, хришћанске мистике. Све је пажљиво дозирано, с мјером, без претјеривања.
Уколико тражите књигу која ће Вас погодити у жицу, и то баш ону "пету", да је разигра а у Вама распламса жељу да будете бољи човјек (као што је у мени), нашли сте је.
Од мене иде препорука до неба за све Вас који је још увијек нисте прочитали. Дајем ⭐⭐⭐⭐⭐ најсјајнијих звјездица за утисак који оставља након затворене последње странице.
Прочитала сам је исти дан. Ма какав прочитала, прогутала сам је.
Толико емоција, страха, стрепње, ишчекивања...једва изнесох до последње странице.
Ова животна драма почиње ретроспекцијом, а приповиједа нам главна јунакиња, Теодора Калуђеровић. Жена, сестра, мајка; музичарка у филхармонији, лажна искушеница, покајница, убица. Приповиједа о својој судбини, о животу који јој од дјетињства наклоњен био није. Прича о свом гријеху, бјекству од истог; о страховима и жељи за животом. О спознаји Бога и молитве, о покајању. Стил којим приповиједа Јанковић, стандардно је јасан, читак, допадљив, питак. Радња је динамична, а емоција доминантна и снажна. Теодорина размишљања о смислу живота и људским вриједностима носе поуке које су свевременске. Трагање за душевним миром, искрено покајање и окретање Богу као нешто чему сваки хришћанин тежи. Кроз Теодорину борбу увиђамо колико је тешко изабрати прави пут, али спознајемо да је љубав све. Мотив, звијезда водиља, смисао, циљ.
У књизи је и обиље фантастичних мотива, религиозних елемената, хришћанске мистике. Све је пажљиво дозирано, с мјером, без претјеривања.
Уколико тражите књигу која ће Вас погодити у жицу, и то баш ону "пету", да је разигра а у Вама распламса жељу да будете бољи човјек (као што је у мени), нашли сте је.
Од мене иде препорука до неба за све Вас који је још увијек нисте прочитали. Дајем ⭐⭐⭐⭐⭐ најсјајнијих звјездица за утисак који оставља након затворене последње странице.
December 29, 2023
Ovo je prica o delima i posledicama tih dela, o osecanjima kao sto su ljubav, bes i strah, o gubicima i nadi, savesti i kajanju.
Teodora Kaludjerovic, uspesna violinistkinja, koja na svetu ima samo sestru pravi retrospekciju o svom zivotu dok sedi u celiji zatvora u Pozarevcu.
Zlocin koji je pocinila je posledica nagomilanog besa, ljubavi i straha.
Dve godine provodi u bekstvu, krijuci se najpre u manastiru kod igumana Tadeja (Sase, druga iz detinjstva, a mozda i nesto vise od druga), koji je nakon toga salje u selo Davidovac, sa vaznim zadatkom.
Teodora dobija novo ime i novi izgled, biva odvojena od sestre Sofije , sto joj najteze pada.
Ona zna da je tu sa zadatkom, ali i sa drugim manje vidljivim razlogom koji pokusava da dokuci. Ono sto definitivno ne oseca je kajanje.
Na svom putu susrece ljude, ali i drugacija, za druge nevidljiva bica koji joj pomazu da ispuni zadatak i dodje do tog neobjasnjivog za cim je tragala.
Sve se razjasnilo u trenutku kada se dogodilo jedno cudo.
Ovo je prica koja se cita jako brzo, u nekom trenutku se malo iznervirate, malo vas krindzuju neki detalji, pa pomislite da ovaj pisac nema pojma, a onda se najezite od glave do pete, pa vas nesto malo stegne tu oko srca i onda shvatite da je knjiga stvarno dobra i da vam je trebala.
Teodora Kaludjerovic, uspesna violinistkinja, koja na svetu ima samo sestru pravi retrospekciju o svom zivotu dok sedi u celiji zatvora u Pozarevcu.
Zlocin koji je pocinila je posledica nagomilanog besa, ljubavi i straha.
Dve godine provodi u bekstvu, krijuci se najpre u manastiru kod igumana Tadeja (Sase, druga iz detinjstva, a mozda i nesto vise od druga), koji je nakon toga salje u selo Davidovac, sa vaznim zadatkom.
Teodora dobija novo ime i novi izgled, biva odvojena od sestre Sofije , sto joj najteze pada.
Ona zna da je tu sa zadatkom, ali i sa drugim manje vidljivim razlogom koji pokusava da dokuci. Ono sto definitivno ne oseca je kajanje.
Na svom putu susrece ljude, ali i drugacija, za druge nevidljiva bica koji joj pomazu da ispuni zadatak i dodje do tog neobjasnjivog za cim je tragala.
Sve se razjasnilo u trenutku kada se dogodilo jedno cudo.
Ovo je prica koja se cita jako brzo, u nekom trenutku se malo iznervirate, malo vas krindzuju neki detalji, pa pomislite da ovaj pisac nema pojma, a onda se najezite od glave do pete, pa vas nesto malo stegne tu oko srca i onda shvatite da je knjiga stvarno dobra i da vam je trebala.
February 23, 2022
Iz nekog razloga sam očekivao strašniju horor priču, a dobio #metoo splačinu prepunu "girls power" i "ženu zaslužuje samo jak muškarac" bla bla bla. Uz to nam je servirano i nekoliko bespotrebnih eroCkih scena u stilu Danijele Stil i time shvatio da je pisac knjigu namenio određenoj grupi čitalaca ("očajnim" domaćicama i grupi koja pada na jeftine emocije). Bez obzira na sve to, lako i brzo se čita (pitak stil pisanja), pa je preporučujem za ubijanje vremena, npr. dok imate problema sa "zatvorom" (kao i naša glavna junakinja) ;)
Realna ocena po meni je 2, ali podržimo domaće i tako to...
Realna ocena po meni je 2, ali podržimo domaće i tako to...
May 6, 2019
Divna knjiga
June 30, 2019
Samo zbog prožete emocije :)
December 8, 2022
Divna prica
August 16, 2025
Very good thriller book
April 16, 2017
Odavno nisam čitala knjigu koju ne mogu da ostavim - napisana je tako da nas lakim, tečnim rečenicama uvede u dublja razmišljanja. Knjiga zaslužuje ocenu 4.5 ali kako nema te opcije, ipak 4.
Displaying 1 - 24 of 24 reviews