What do you think?
Rate this book
Небеска ткаља
Пасионарани читалац се радује свакој новој књизи ако она у себи садржи нешто од зрнасте звездане прашине од којих је саткан речник вилењака и гоблина, јер тада има утисак да их он лично, главом и брадом слуша. Изгледа да је овог пута анонимни приповедач успео да дотакне савршену барокну музику коју нам доносе његове чаробне бајке; додуше, оне би се могле назвати и стварним, док нам се само чини да се ради о приповестима из света маште. У свакој причи приповедач је субјекат који заводи слушаоца да пажљиво следи бајку од почетка до краја те да промисли, или осети, како се још једна кап у свемиру покренула и усталасала хемсиферу. Јер појављивање прича које нам нешто значе у животу, а да нису одраз баналне стварности, заправо су декодирање тајног записа у нашем читалачком бићу.
Наравно, нисмо сви рођени да будемо Небеска ткаља – јер онај који је прошао испод дуге није се ни вратио из мноштва светова, али да су људи опстали баш захаљујући њој, као и раду марљивих „корпара“ – јесу. Увек волим да кажем како би било довољно да је Моцарт компоновао само Дон Ђованија, као што би било довољно да нам је у аманет остала само једна Птица ругалица – јер овај свет постаје све више свет над којим се надвија тамна сенка (Златоусти и Душа света). Смисао за којим трагамо целим бићем је толико дирљив и миситичан у Корпару и једној сузи да подсећа на путовање по Индији, где сусрећемо мудраце који плету корпе за рупију и приповедају приче, али никад не успевају да скупе новац и оду на ходчашће како би сазнали да ли је њихове приповести благосиљала Небеска ткаља и да ли су оне само плод маште, или су бајке које нам значе „савршени живот“.
То су бајке које би и Грим уврстио у своју библиотеку, а вероватно би се за њу отимала и Александријска библиотека, као и она изгорела у Пергаму. Али, као што рекох, ко је схватио да се овај свемир окреће у смеру Питагориних прорачуна, да душа путује и да нам се случајно доживљени deja vu заправо враћа из претходних живота, тако је и Јелица пошла на бал (Хаљина од месечине), али је, попут Алисе, схватила да постоји само један пут који је води кући. Јер пут ка дому је увек јединствен, а он је биће нашег језика. Баш као што је једна лекторка милог лица и чудесних моћи помогла корпару тако су и две лутке повеле Јелицу на бал.
Толико тога нам је у животу забрањено – од црвених балских ципелица до изалска са принцем који се у сред ноћи претвара у жабу – као што већ бива у страшним митовима. Тако је корпар спознао да благо на ходочашћу Злаотустог није проћердано, јер је тумарао по белом свету да нађе одоговор на своје питање, а добио га је од једне царске службенице у његовом суседству. Но, време никад није узалуд утрошено док трагамо за одговором да ли је за нас довољно савршено оно што смо сачинили. Да ли је то корпа, дворац, чаша од кристала или љупке минђуше, није важно. Бити мајстор од заната или од умећа узноси нас у пантеон блиставог сазвежђа Ориона, а можда и у неко даље што је одувек постојало само му је недостајало да му се прикључи један анонимни приповедач, коме ће хитати и друге душе склоне уметности, оне коју је Платон толико желео да прогна из своје Државе.
Но, господин Златоусти нам није приредио баш ништа од оног што спада у митове који нас застрашују, већ нас враћа у времена кад су људи били саздани од злата, кад су земљом ходали дивови и месечари и скупа разговарали, а нису водили бесконачне ратове. То што је било лоших краљева и добрих просјака, прерушених светаца орфичке нам религије, то је ствар приповедача да нам представи стварност онако како би она требало да изгледа, под условом да слушате Вивалдијеву музику и да сте у неком смислу заинтересовани да завирите у књиге прошлости. Историја човечанства није лепа, а још мање је савршена, али барокна композиција је савршена и одзвања у ушима још дуго пошто престанете да је слушате. Јер ако у држави немамо уметности, ако су заћутале музе, чему онда живот? Ако је владар наредио да сви песници, арлекини и лире заћуте, онда је и сво дрвеће у шуми престало да шушти и планета је престала да дише. Али у Деви заносне лепоте – тешко да је ово могуће. Наиме, иако је красотица – чудесна алегорија уметности – погубљена, изникло је чаробно дрво које звучи као Орфејева лира и подстиче рђавог краља да промени своју „наопаку“ политику; и наједанпут се у тој држави зле судбе све мења. Много је ту поучног речено, али је свакако онај који је решио да прогна мудрост и лепоту уметности грдно згрешио због чега ће му се судити оног дана кад се буду вагале само сузе небеске.
Још увек сањам и још увек трагам за музиком сфера јер је она, као и Бахова музика, пријатна уху, смирује дух и није попут модерне бајке, већ има нешто од оног старинског у себи када смо веровали у лепоту. Стога мислим да нећу претерати ако кажем да ове приче није писао један човек, већ неколика њих у различитим просторима, временима и небеским сферама. Једна особа није могла да их напише, јер је много мудрости саткано и знања пожњевено да би се оне исписале и да би се добио к...
Наравно, нисмо сви рођени да будемо Небеска ткаља – јер онај који је прошао испод дуге није се ни вратио из мноштва светова, али да су људи опстали баш захаљујући њој, као и раду марљивих „корпара“ – јесу. Увек волим да кажем како би било довољно да је Моцарт компоновао само Дон Ђованија, као што би било довољно да нам је у аманет остала само једна Птица ругалица – јер овај свет постаје све више свет над којим се надвија тамна сенка (Златоусти и Душа света). Смисао за којим трагамо целим бићем је толико дирљив и миситичан у Корпару и једној сузи да подсећа на путовање по Индији, где сусрећемо мудраце који плету корпе за рупију и приповедају приче, али никад не успевају да скупе новац и оду на ходчашће како би сазнали да ли је њихове приповести благосиљала Небеска ткаља и да ли су оне само плод маште, или су бајке које нам значе „савршени живот“.
То су бајке које би и Грим уврстио у своју библиотеку, а вероватно би се за њу отимала и Александријска библиотека, као и она изгорела у Пергаму. Али, као што рекох, ко је схватио да се овај свемир окреће у смеру Питагориних прорачуна, да душа путује и да нам се случајно доживљени deja vu заправо враћа из претходних живота, тако је и Јелица пошла на бал (Хаљина од месечине), али је, попут Алисе, схватила да постоји само један пут који је води кући. Јер пут ка дому је увек јединствен, а он је биће нашег језика. Баш као што је једна лекторка милог лица и чудесних моћи помогла корпару тако су и две лутке повеле Јелицу на бал.
Толико тога нам је у животу забрањено – од црвених балских ципелица до изалска са принцем који се у сред ноћи претвара у жабу – као што већ бива у страшним митовима. Тако је корпар спознао да благо на ходочашћу Злаотустог није проћердано, јер је тумарао по белом свету да нађе одоговор на своје питање, а добио га је од једне царске службенице у његовом суседству. Но, време никад није узалуд утрошено док трагамо за одговором да ли је за нас довољно савршено оно што смо сачинили. Да ли је то корпа, дворац, чаша од кристала или љупке минђуше, није важно. Бити мајстор од заната или од умећа узноси нас у пантеон блиставог сазвежђа Ориона, а можда и у неко даље што је одувек постојало само му је недостајало да му се прикључи један анонимни приповедач, коме ће хитати и друге душе склоне уметности, оне коју је Платон толико желео да прогна из своје Државе.
Но, господин Златоусти нам није приредио баш ништа од оног што спада у митове који нас застрашују, већ нас враћа у времена кад су људи били саздани од злата, кад су земљом ходали дивови и месечари и скупа разговарали, а нису водили бесконачне ратове. То што је било лоших краљева и добрих просјака, прерушених светаца орфичке нам религије, то је ствар приповедача да нам представи стварност онако како би она требало да изгледа, под условом да слушате Вивалдијеву музику и да сте у неком смислу заинтересовани да завирите у књиге прошлости. Историја човечанства није лепа, а још мање је савршена, али барокна композиција је савршена и одзвања у ушима још дуго пошто престанете да је слушате. Јер ако у држави немамо уметности, ако су заћутале музе, чему онда живот? Ако је владар наредио да сви песници, арлекини и лире заћуте, онда је и сво дрвеће у шуми престало да шушти и планета је престала да дише. Али у Деви заносне лепоте – тешко да је ово могуће. Наиме, иако је красотица – чудесна алегорија уметности – погубљена, изникло је чаробно дрво које звучи као Орфејева лира и подстиче рђавог краља да промени своју „наопаку“ политику; и наједанпут се у тој држави зле судбе све мења. Много је ту поучног речено, али је свакако онај који је решио да прогна мудрост и лепоту уметности грдно згрешио због чега ће му се судити оног дана кад се буду вагале само сузе небеске.
Још увек сањам и још увек трагам за музиком сфера јер је она, као и Бахова музика, пријатна уху, смирује дух и није попут модерне бајке, већ има нешто од оног старинског у себи када смо веровали у лепоту. Стога мислим да нећу претерати ако кажем да ове приче није писао један човек, већ неколика њих у различитим просторима, временима и небеским сферама. Једна особа није могла да их напише, јер је много мудрости саткано и знања пожњевено да би се оне исписале и да би се добио к...
127 pages, Hardcover
First published January 1, 2015
2 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
January 30, 2016
Пасионарани читалац се радује свакој новој књизи ако она у себи садржи нешто од зрнасте звездане прашине од којих је саткан речник вилењака и гоблина, јер тада има утисак да их он лично, главом и брадом слуша. Изгледа да је овог пута анонимни приповедач успео да дотакне савршену барокну музику коју нам доносе његове чаробне бајке; додуше, оне би се могле назвати и стварним, док нам се само чини да се ради о приповестима из света маште. У свакој причи приповедач је субјекат који заводи слушаоца да пажљиво следи бајку од почетка до краја те да промисли, или осети, како се још једна кап у свемиру покренула и усталасала хемсиферу. Јер појављивање прича које нам нешто значе у животу, а да нису одраз баналне стварности, заправо су декодирање тајног записа у нашем читалачком бићу.
Наравно, нисмо сви рођени да будемо Небеска ткаља – јер онај који је прошао испод дуге није се ни вратио из мноштва светова, али да су људи опстали баш захаљујући њој, као и раду марљивих „корпара“ – јесу. Увек волим да кажем како би било довољно да је Моцарт компоновао само Дон Ђованија, као што би било довољно да нам је у аманет остала само једна Птица ругалица – јер овај свет постаје све више свет над којим се надвија тамна сенка (Златоусти и Душа света). Смисао за којим трагамо целим бићем је толико дирљив и миситичан у Корпару и једној сузи да подсећа на путовање по Индији, где сусрећемо мудраце који плету корпе за рупију и приповедају приче, али никад не успевају да скупе новац и оду на ходчашће како би сазнали да ли је њихове приповести благосиљала Небеска ткаља и да ли су оне само плод маште, или су бајке које нам значе „савршени живот“.
То су бајке које би и Грим уврстио у своју библиотеку, а вероватно би се за њу отимала и Александријска библиотека, као и она изгорела у Пергаму. Али, као што рекох, ко је схватио да се овај свемир окреће у смеру Питагориних прорачуна, да душа путује и да нам се случајно доживљени deja vu заправо враћа из претходних живота, тако је и Јелица пошла на бал (Хаљина од месечине), али је, попут Алисе, схватила да постоји само један пут који је води кући. Јер пут ка дому је увек јединствен, а он је биће нашег језика. Баш као што је једна лекторка милог лица и чудесних моћи помогла корпару тако су и две лутке повеле Јелицу на бал.
Толико тога нам је у животу забрањено – од црвених балских ципелица до изалска са принцем који се у сред ноћи претвара у жабу – као што већ бива у страшним митовима. Тако је корпар спознао да благо на ходочашћу Злаотустог није проћердано, јер је тумарао по белом свету да нађе одоговор на своје питање, а добио га је од једне царске службенице у његовом суседству. Но, време никад није узалуд утрошено док трагамо за одговором да ли је за нас довољно савршено оно што смо сачинили. Да ли је то корпа, дворац, чаша од кристала или љупке минђуше, није важно. Бити мајстор од заната или од умећа узноси нас у пантеон блиставог сазвежђа Ориона, а можда и у неко даље што је одувек постојало само му је недостајало да му се прикључи један анонимни приповедач, коме ће хитати и друге душе склоне уметности, оне коју је Платон толико желео да прогна из своје Државе.
Но, господин Златоусти нам није приредио баш ништа од оног што спада у митове који нас застрашују, већ нас враћа у времена кад су људи били саздани од злата, кад су земљом ходали дивови и месечари и скупа разговарали, а нису водили бесконачне ратове. То што је било лоших краљева и добрих просјака, прерушених светаца орфичке нам религије, то је ствар приповедача да нам представи стварност онако како би она требало да изгледа, под условом да слушате Вивалдијеву музику и да сте у неком смислу заинтересовани да завирите у књиге прошлости. Историја човечанства није лепа, а још мање је савршена, али барокна композиција је савршена и одзвања у ушима још дуго пошто престанете да је слушате. Јер ако у држави немамо уметности, ако су заћутале музе, чему онда живот? Ако је владар наредио да сви песници, арлекини и лире заћуте, онда је и сво дрвеће у шуми престало да шушти и планета је престала да дише. Али у Деви заносне лепоте – тешко да је ово могуће. Наиме, иако је красотица – чудесна алегорија уметности – погубљена, изникло је чаробно дрво које звучи као Орфејева лира и подстиче рђавог краља да промени своју „наопаку“ политику; и наједанпут се у тој држави зле судбе све мења. Много је ту поучног речено, али је свакако онај који је решио да прогна мудрост и лепоту уметности грдно згрешио због чега ће му се судити оног дана кад се буду вагале само сузе небеске.
Још увек сањам и још увек трагам за музиком сфера јер је она, као и Бахова музика, пријатна уху, смирује дух и није попут модерне бајке, већ има нешто од оног старинског у себи када смо веровали у лепоту. Стога мислим да нећу претерати ако кажем да ове приче није писао један човек, већ неколика њих у различитим просторима, временима и небеским сферама. Једна особа није могла да их напише, јер је много мудрости саткано и знања пожњевено да би се оне исписале и да би се добио калеидоскоп лепог и могућег. Прошлост нам поручује, а ми би требало да будемо мудри да је саслушамо, уместо да будемо папагаји који ће кликтати златном магарцу овенчаном наградом неког уклетог удружења.
Нећу говорити о свакој причи посебно зато што вам препоручујем да узмете књигу у руке и да је читате уз пријатну музику и блиставу светлост дана – како вам се не би учинило да сањате.
Displaying 1 of 1 review