Memoari

by Simeon Piščević

Piščević je memoare pisao oko četrdeset godina, od 1744. do 1784. godine, a osim ovog dela napisao je i istoriju srpskog naroda koja je, kao i memoari, ostala u rukopisu. Memoari su ostali nepoznati javnosti oko sto godina, sve dok Simeonov unuk nije predao rukopise ruskom istoričaru Nilu Popovu. On ih je objavio u Moskvi 1884. godine, a srpsko izdanje kao knjiga pojavilo se tek 1963. godine. Pre nego što je delo štampano, s „Memoarima” se upoznao i književnik Miloš Crnjanski, kome su poslužili kao osnova za roman „Seobe”.

Memoari Simeona Piščevića predstavljaju opis teškog života Srba u austrijskoj i ruskoj monarhiji. To je priča o potrazi za boljim životom. To je priča o postepenoj asimilaciji Srba sa drugim narodima i priča o gubitku identiteta. Piščevića je general Engelshofen upozorio na asimilaciju sa Rusima. Taj Nemac, u velikoj tiradi prekora i neodobravanja Piščevićeve seobe u Rusiju, proročki je rekao da će se Srbi u srodnoj slovenskoj masi pretopiti i izgubiti. Srbi su se u Rusiji zaista pretopili, Nova Serbija i Slavjanoserbija su se potpuno izgubile. Samo je Piščević sa svojom knjigom duhovno ostao u svome narodu.

Genres: History

621 pages, Hardcover

First published January 1, 1884

About the author

Simeon Piščević je rođen 1731. godine kao četvrto dete u staroj plemićkoj porodici Piščević, u mestu blizu Šida. Otac mu se zvao Stefan i bio je kapetan u Podunavskoj landmiliciji. Kao osmogodišnjaka su ga roditelji poslali ujaku kapetanu Sekuli Vitkoviću u Petrovaradinski Šanac da bi pohađao slovensko-latinsku školu. Nedugo zatim, ujak mu dobija premeštaj u Beč i Simeon nastavlja svoje školovanje u Beču. Ujak mu ubrzo dobija čin potpukovnika i vraća se u Petrovaradinski Šanac, a Simeon ostaje tri godine u Beču gde je naučio nemački jezik. Posle tri provedene godine u Beču, školovanje nastavlja u Segedinu kod jednog privatnog učitelja. U Segedinu je proveo godinu i po dana i usavršio je nemački. Posle Segedina, otac ga je odveo u Osijek da uči vojnu administraciju kod višeg sekretara vojnog saveta u osiječkoj tvrđavi gospodina fon Malera. Kako je proveo godinu dana u Osijeku, po Simeona dolazi otac i vodi ga u rat protiv Francuza, rekavši mu da su Srbi po prirodi najskloniji vojničkom pozivu. Tako se Simeon sa svojih trinaest godina upušta u svoj prvi rat.

Piščević je sa svojim ocem bio u puku Podunavske landmilicije, koji je bio u sastavu Slavonsko-podunavskog puka. Pošavši u rat, on ubrzo dobija ađutantstki čin zato što je dobro znao nemački. Rat se vodio oko reke Rajne. U bici blizu mesta Štukštatu, otac mu biva ranjen i Simeon, videvši to, pušta suze. Većina borbi se vodila u Alzasu. Glavna borba tokom rata u kojoj je učestvovao Piščević, odigrala se u gradu Cabertu koji je austrijska vojska teškom mukom osvojila. Mlađani Piščević se u ovoj bici upoznao sa strahotama rata. Osvojivši grad, Piščevićev puk je dobio naređenje da se vrati u Bavarsku, a odatle u Slavoniju. Na putu kući, Piščević se susreo sa smicalicama koje su bile uperene protiv njegovog oca. Pomogao je ocu da očisti obraz i nastavili su svoj marš. Tako se Piščević vratio u rodnu Slavoniju 1745. godine sa ađutantskim činom. Međutim, u domovini ih je sačekala neprijatna vest kako će se landmilicijski pukovi raspustiti i kako će se stvoriti novi pukovi.

Početkom 1746. u petrovaradinsku tvrđavu dolazi general baron fon Engelshofen da bi preneo vest o formiranju novih pukova i započeo stvaranje istih. Ubrzo se Piščević dopao generalu i dobija poručnički čin. General je, dok je obilazio čete bivših landmilicija, vodio sa sobom mladog Piščevića. General je morao da otputuje u Beč radi konsultacija i, igrom slučaja, Piščević ostaje u Slavoniji i odlazi u Karlovce, kod ujaka Sekule Vitkovića.

U Karlovcima se Piščević upoznaje sa patrijarhom srpskim Arsenijem Jovanovićem Šakabentom, koji je iz Srbije izbegao 1737. godine. Sa patrijarhom je izbegao i knez srpski Atanasije Rašković čiju ćerku, Dafinu, Piščević ženi. Godine 1748. stiže naredba o formiranju 5 novih regularnih pukova i Piščević biva postavljen u prvu četu Slavonsko husarskog puka. Već sledeće 1749. godine, Slavonski husarski puk biva spojen sa Sremskim husarskim pukom. Ovo je unelo nervozu kod Piščevića jer nije znao da li će ostati na istom položaju. Zbog toga, kod njega se rađa želja da se otisne što dalje od Slavonije, tj. u Rusiju.

Dok mladi poručnik, s činom koji se, kako objašnjava, u austrijskoj vojsci dobijao sa četrdeset godina, razmišlja da svoju sreću nađe na drugom mestu, u Rusiji već niču dva srpska naselja. S prvom grupom od oko 4000 iseljenika 1751. godine iz Austrije stiže Jovan Horvat i na području južne Ukrajine osniva Novu Serbiju. Godinu dana kasnije, s oko 2000 ljudi, dolazi i Jovan Šević, brat Petra Ševića, koji za naseljavanje dobija područje u Bahmutskoj provinciji, gde niče Slavjanoserbija. Odlazak više hiljada podanika Austrijskog carstva uneo je novi zaplet u Piščevićeve putašestvije. Marija Terezija 1752. godine izdaje Kazneni patent kojim se, između ostalog, austrijskim podanicima pod pretnjom smrću zabranjuje prelazak u ratnu ili civilnu službu stranih sila. Uprkos tome, s otpustom za koji su Austrijanci mislili da su mu ga oduzeli, bez pasoša za putovanje u Rusiju

Reviews

[Damjan · Rating 3 out of 5]

Često je naporno čitati Memoare zbog repeticije i vojne terminologije nepoznate neupućenima, ali su pojedine epizode izuzetno zanimljive i nude realističnu sliku života Srba u turbulentnom 18. veku. Piščević dokazuje svakom dobronamernom čitaocu da je moguće uspeti u životu i sačuvati poštenje i čast. Mislim da su Memoari obavezna knjga za studente srpske književnosti.

[Željko Matić · Rating 3 out of 5]

"Варљиви живот овог света нагони човека да кроз муке, напоре и страхоте, чак и ако ће изгубити здравље, иде напред, само да дође до циља, који му се чини врхунац среће. Али то је обмана, а срећан је, може се рећи, само онај који све то чини, чини с добром намером, држи се реда, користи домовини и владаоцу и за собом оставља само добра дела.
А супротно томе, каква је несрећа кад људи некад из навике, некад из простоте или погрешног васпитања постају рђави, грабљиви, охоли, частољубиви и пуни мржње."
***
"И ништа друго не бих умео рећи, него само да сам у то време живео празним животом без посла и дужности, а већ ми је шетња по граду сасвим дојадила.
Петроград у оно време [пола века након оснивања] није био нимало уређен. Личио је пре на једно велико село него на престоницу. У њему су биле само две-три унеколико уређене улице, по којима се још и могло возити колима, све друге су биле до гуше претрпане нечистоћом и блатом. Знао сам их већ све напамет, ништа се ново на њима није могло видети. Једино су ватромети почешће приређивани, а они су били знаменити само по томе што је ту по неколико хиљада рубаља за сат и по нестајало у диму.
И тако ми је живот био више празан и досадан него весео. Најзад сам ипак нашао неку забаву: накуповао сам књига и зимско време проводио у читању."

[Vladimir_bl · Rating 4 out of 5]

Jedinstven uvid u težak život Srba u Vojnoj Krajini i Ruskom carstvu iz ugla jednog oficira, vaspitanog patrijarhalno i vojnički.