Мучио сам се са првом књигом, сада мислим, више зато што нисам био у стању да одвојим веће време за читање у континуитету. Дуго је и споро постављао Ериксон кулисе, слагао својих милион протагониста, дајући им тек мало простора а да се ништа епохално није дешавало. Да би се на крају десило све што може, толико ериксоновски епски, монументално, потресно...
Шта год да ме повремено разочара у овој големој приповести стостуко ми надокнади и ја једноставно не могу да останем равнодушан пред умом који успева да у своју причу утка оволико судбина, повеже их, да им невероватне ликове, трагичне и незаборавне, дубоке и у исто време тако људски допадљиве. Верујем да никада ништа овако нећу волети попут Малашке књиге палих, барем што се спске фантастике тиче. Јер ништа овако велико није написано, усудио бих се рећи чак ни што се тиче маестралног Толкиновог мита. Добро, можда ту претерујем, поређења су увек склоност ситне душе.
У сваком случају, блиставо је ово искуство као и у свим претходним деловима и ја нисам спреман да залазим у ситна цревца замерки, којих наравно увек ту и тамо има.
Задовољан сам и новим преводом. Не да је и он савршен, за шта ја лично и немам неку компетенцију, већ су ми избори одређених речи заиста зашкрипали, али оно битно - нови превод по духу не одудара од претходног, што је по мени најбитније.