What do you think?
Rate this book
The Size of the World
The Size of the World offers a finely structured story about a world long gone but forever existing in its protagonists. It depicts Anđić's experience of growing up and coming of age in the former Yugoslavia, from the early 1960s till the late 1980s, presenting an image of a typical Yugoslav childhood of the time, with some notable differences that formed the author's character and his world-view. In order to come to terms with his father's death, the author, now as a grown man, travels back into the past in order to recollect all the smells, the sounds and the images which will create a stable and meaningful representation of the one world that imbued him with the need and curiosity for exploration of other worlds. The size of the world for himself, for his own son, and for his father represents an ever shifting notion, whose beauty lies inside those who undertake the journey to cross it. This portrait of the artist as a young and somewhat older man is a true pleasure to read.
208 pages, Paperback
First published January 1, 2008
1 person is currently reading
11 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 4 of 4 reviews
April 9, 2022
“Svet istorijske zbunjenosti, iluzija i nada tri beogradska naraštaja.”
Refleksije sredovečnog čoveka na neke momente sa ocem i/ili sa sinom, na život i šta je sve u njemu video, kuda putovao i koga sreo, na to šta znači odrasti, a šta ostariti.
Gospodin je jedan baja par excellence lepo nema dalje (prilično iritirajuće konstantno insistiranje na tome), otac je srušeno božanstvo i izvor svekolikog razočaranja iz detinjstva (a, gle čuda, ne tamo neki baja kakvog je glumio), a sin je naravno mini-me. (Kasnije priče postaju nežnije i prema ocu i prema sinu.)
Sve to kroz povlačenje paralele sa poimanjem sveta i njegovom veličinom krojenom po meri svakog od nas u datom periodu života, i prema sklonostima - mada meni ovaj ugao nije delovao baš ubedljivo.
Ima dosta lepih / tužnih / ubitačnih zapažanja o životu, svetu i ljudima.
Lep i efektan završetak.
Refleksije sredovečnog čoveka na neke momente sa ocem i/ili sa sinom, na život i šta je sve u njemu video, kuda putovao i koga sreo, na to šta znači odrasti, a šta ostariti.
Gospodin je jedan baja par excellence lepo nema dalje (prilično iritirajuće konstantno insistiranje na tome), otac je srušeno božanstvo i izvor svekolikog razočaranja iz detinjstva (a, gle čuda, ne tamo neki baja kakvog je glumio), a sin je naravno mini-me. (Kasnije priče postaju nežnije i prema ocu i prema sinu.)
Sve to kroz povlačenje paralele sa poimanjem sveta i njegovom veličinom krojenom po meri svakog od nas u datom periodu života, i prema sklonostima - mada meni ovaj ugao nije delovao baš ubedljivo.
Ima dosta lepih / tužnih / ubitačnih zapažanja o životu, svetu i ljudima.
Lep i efektan završetak.
March 31, 2020
An interesting book that captures "moments" well. Anđić does a great job of revealing the character of the father and he really comes to life. However, the narrator/main character (presumably Anđić himself) is not written as openly and transparently, preventing the book from reaching its full potential.
Read full review here.
Read full review here.
February 12, 2022
#duelovanje
„Veličina sveta", Branko Anđić
„Ja imam svoj mali svet i oko njega kineski zid." ❤
🌍Za koga je ova knjiga?
🥇J: Ова књига је за све оне који се са сетом сећају давних времена, али и не негодују на ова нова. За оне који воле да пребирају по породичним албумима, завире у прошлост, а погледају и у наследнике.
Сви који воле да путују да ли до Будве или до Буенос Ајреса, обиђу природњачки музеј и виде бљештавост тог града. Обиђу индијанске Анде и прођу уским Кањонима. За све оне који после обимних романа предах траже у #PričeSaPolice.
Пошто је Бранко Анђић после првог издања ове књиге (2011) добио награду "Милош Црњански" онда је ово дело и за љубитеље награђених књига.
🥈T: Knjiga je namenjena rođenima pre doba televizora i pop kulture, ali i njihovim potomcima. Generaciji hleba masti sa čvarcima, ali i generaciji sušija, pice, hamburgera. Sportskoj naciji siromašnih ekipnih sportova fudbala i odbojke, ali i elitnog individualističkog tenisa. Onima koji nikada nisu izašli iz svog mesta rođenja, ali i onima kojima je „dom gde okače šešir“.
🌎Moj globalni utisak o radnji?
🥇J: С обзиром да је ово роман писан кроз мале приче нема конкретну радњу. Ово је прича о одрастању, о породичним вредностима, о генерацијама и о историји једне земље. На моменте пратимо нараторовог оца, па затим сина, а кроз све то провејава дух једног времена. Ако сте ради да завирите у свој и туђи свет онда у радњи учествујете и сами.
🥈Т: Priča o jednom vremenu u jednom prostoru. Kada je svet bio mnogo veći i raznovrsniji, pre njegovog uprošćavanja da postane svima jasniji i svarljiviji. Priča o jednom dobu kada se imalo vremena, kada se u zašećerene maštarije zaodevalo sve što se imalo, da se ne bi videlo koliko malo toga se zaista imalo i doživljavalo. Priča o nekim drugim prostorima koji su isto tako široki i skučeni, plitki i duboki i misleći, kao i svaki drugi svet, da su jedinstveni i jedini. Priča o veličini sveta koja je kao harmonika, u zavisnosti od raspoloženja i okolnosti.
🌏Moju tisak o završetkuknjige?
🥇J: Онако како живот прелази из неких бурних етапа детињства и младости у смирај старости, тако и овај роман завршава чашом доброг вина и партијом шаха. После силних спортских авантура, путовања, тражења себе и света сад већ као шаховски велемајстори долазимо до краја.
🥈Т: Naš život je uslovljen osobama koje su kroz njega prošle i više ništa ne može da izbriše njihov uticaj na nas. Ljubav, žudnja, smeh, bol koje su nam osobe zadale niko nije u stanju da nam oduzme, niti mi možemo opet biti onakvi kakvi smo bili pre nego što smo ih sreli.
🌍Šta mi se dopalo?
🥇J: Највише ми се допала прича Величина света 1, можда због емоција које је у мени пробудила једна породица која живи или животари (најбоље што може) у периоду социјалистичког самоуправљања. Кад на пут кренеш преко Чешке и осетиш њихову глад за нашим авантурама, а онда свратиш на чашу Фанте или Спрајта у Аустрију или Немачку, а тамо си већ ти гладан, јер то није твој свет. Како је имати жељу да се помешаш са људима којима је нормалан живот нормалан 😉.
А опет можда би то била прича Мрак без Тесле, ми знамо како је бити у мраку, а сад можемо и да видимо бљештавост светла великог града ноћу.
И опет, фантастично овде је што аутор не подлеже ни очају, ни величању, већ гради приче на један мудар, али и веома духовит начин. Повремено сам се јежила од емоција солидарности са ликовима, а понекад гласно смејала истима.
🥈T: Svaki svet je toliki i takav kakav treba da bude. Ni jednom se Pripovedač nije loše ili prezrivo izrazio prema bilo kom drugom svetu, niti je svoj isticao kao najbolji. Nekime prija dorćolska kaldrma, drugima zapuštena zemlja oko Livna ili nepreglednost Patagonije, sile prirode Amazonije, razređeni vazduh Anda ili grad koji nikada ne spava.
🌎Šta mi se nije dopalo?
🥇J: Не сећам се да ми је овде нешто сметало.
🥈T: Nedostaje mi nežnosti. Protagonisti jesu otac-pripovedač-sin, i razumljivo je da između njih nema preteranog iskazivanja emocija, ali neka toplina bi morala da postoji. Ni u jednom trenutku kod pripovedača nisam uočila ni zahvalnost niti ljubav prema ocu, koji mu je posvetio svaki trenutak van posla, kao ni toplinu prema sinu. Ponos da, ali milinu ne. Puno razočaranja ocem, iako je to bilo samo odrastanje i ulazak u svet odraslih, a otac mu je, kako je znao i umeo, pomagao da kroz taj period prođe što lakše.
🌏Moj utisak o glavnom junaku/junakinji/junacima?
🥇J: И ако писац на почетку тврди да је само мали део пробран из његових успомена и да ово нису фотокопије њега и његовог оца и сина, ја никако не могу да се отиснем утиску јаке истинитости овог приповедања. Ликови су маестрално приказани, до детаља да чак улазимо у њихову душу и најтананија осећања. Писац нас наводи да откривамо и њихове тајне. Он је попут архитекте, изградио нам је кулу, а ми је опремамо, он нас само подстиче.
🥈T: Kod Pripovedača mi nedostaje emocija. Kod njega je sve „sigurica“, umereno, promišljeno. Nema strasti, privrženosti, ljubavi. On to naziva slobodom, ja, ipak, ravnodušnošću.
🌍Da li bi ova knjiga mogla da postane film i zašto da/ne?
🥇J: Не знам колико би ова књига ваљало да буде филм. Већ у шестом одговору сам начела пишчеву магију која не може да се екранизује, само је он својим талентом могао да у две просте реченице изазове емоцију. "Родна кућа. Крај пута." Толико је боли, успомена стало у те две реченице, читав свет његовог оца је ту, а ми га видимо јер нас је пустио и повео... Нисам сигурна колико би то на платну могло. Или како представити сличност становника Сингапура и Буенос Ајреса са Београдом.
🥈T: I pre ovog pitanja, tokom čitanja bila mi je u glavi muzika, pa čak i glas pripovedača iz naše stare serije Grlom u jagode. Tako da, da, roman bi mogao da prikaže život tri naraštaja jedne građanske porodice 20. veka na ovim prostorima. Ipak, ne znam koliko bi se to Pripovedaču dopalo, jer „opasno je videti pravo lice bajke“. I Pripovedač i ja više volimo sopstvene slike pročitanog od definitivnog, konačnog i za sve istovetnog lica Snežane, Pepeljuge, Ružice,...
🌎Koja je vašaomiljena rečenica?
🥇J: "На основу тога колики је и какав је нечији свет, може се много тога рећи о надама, тежњама, па чак и о карактерним особинама те особе. О породичним односима - такође. О времену и средини у којој живе - понајвише."
"Прави авантуристи од заната, прави путници то постају оног часа кад схвате да свако путовање води неким кривудавим, често заобилазним путем - до њих самих. Да нема стране земље, само још невиђене... Читав свет постоји само као један оријашки, неисцрпни полигон на којем се учи како да се стигне до сопствене душе. "
🥈T: Izreka „Daleko od očiju, daleko od srca“ je primitivna laž. Širina jednog okeana ili planine, razdaljina do jednog kontinenta ili grada nikome ne daje prava da prestane da voli onoga sa druge strane.
„Grad koji potone u mrak nije veliki, a još manje veličanstven."
„Civilizacija - eufemizam za politički nekorektan pojam zagađivanja prirodne sredine."
🌏Poređenje sa drugim delima?
🥇J: Не бих могла да је поредим са другом књигом, јер дуго нисам наишла на овако наизглед обичну причу са огромним дубинама и као што после Сарамаговог Слепила се запитамо колико је слеп овај свет, тако се и овде питамо са коликим предрасудама живимо, а да их нисмо ни свесни. Колико робујемо традицији или смо бунтовници уместо да све посматрамо само кроз ружичасте наочаре и не оптерећујемо себе.
🥈T: Po temi, ali samo po temi i to prvih delova, roman me je podsetio na neke priče iz života Svetlane Velmar-Janković, koja je kao dete takođe ispaštala samo zbog toga što je pripadala staroj imućnoj beogradskoj građanskoj porodici.
🌍Presuda:
🥇Ј: Жао ми је што бирајући књиге у књижари нисам раније сама посегнула за овом књигом. Бранко Анђић је изузетно свестран и штета је што се у овој нашој групи не помиње чешће.
Задовољство је било читати Величину света.
🥈Т: Svako biće ima svet po svojoj meri. On se skuplja i širi, plitak je ili dubok, menja se zavisno od raspoloženja, želja, okolnosti i mogućnosti. Dobro je ponekad otvoriti vrata i izaći iz svog zaštićenog i ušuškanog sveta u onaj spoljnji - neizvesniji i grublji, ali veći i tajnovitiji. Ipak, ma koliko se udaljavali i proširivali granice, dušu možemo pronaći samo u sebi. „Ne postoji voz koji vozi do duše.“ Proširimo svoje svetove svetom Branka Anđića, pričom Hulia Kortasara, lepotom Baija Svih Svetih na severu Brazila, pričom o izumrlom indijanskom plemenu Kilmes, nepreglednošću Patagonije, razređenim vazduhom Anda, raznovrsnošću sveta Amazonije, pecanjem na Galebovoj steni na Dorćolu, duhom nekog drugog vremena našeg prostora i mirisima drugih prostora našeg vremena.
„Veličina sveta", Branko Anđić
„Ja imam svoj mali svet i oko njega kineski zid." ❤
🌍Za koga je ova knjiga?
🥇J: Ова књига је за све оне који се са сетом сећају давних времена, али и не негодују на ова нова. За оне који воле да пребирају по породичним албумима, завире у прошлост, а погледају и у наследнике.
Сви који воле да путују да ли до Будве или до Буенос Ајреса, обиђу природњачки музеј и виде бљештавост тог града. Обиђу индијанске Анде и прођу уским Кањонима. За све оне који после обимних романа предах траже у #PričeSaPolice.
Пошто је Бранко Анђић после првог издања ове књиге (2011) добио награду "Милош Црњански" онда је ово дело и за љубитеље награђених књига.
🥈T: Knjiga je namenjena rođenima pre doba televizora i pop kulture, ali i njihovim potomcima. Generaciji hleba masti sa čvarcima, ali i generaciji sušija, pice, hamburgera. Sportskoj naciji siromašnih ekipnih sportova fudbala i odbojke, ali i elitnog individualističkog tenisa. Onima koji nikada nisu izašli iz svog mesta rođenja, ali i onima kojima je „dom gde okače šešir“.
🌎Moj globalni utisak o radnji?
🥇J: С обзиром да је ово роман писан кроз мале приче нема конкретну радњу. Ово је прича о одрастању, о породичним вредностима, о генерацијама и о историји једне земље. На моменте пратимо нараторовог оца, па затим сина, а кроз све то провејава дух једног времена. Ако сте ради да завирите у свој и туђи свет онда у радњи учествујете и сами.
🥈Т: Priča o jednom vremenu u jednom prostoru. Kada je svet bio mnogo veći i raznovrsniji, pre njegovog uprošćavanja da postane svima jasniji i svarljiviji. Priča o jednom dobu kada se imalo vremena, kada se u zašećerene maštarije zaodevalo sve što se imalo, da se ne bi videlo koliko malo toga se zaista imalo i doživljavalo. Priča o nekim drugim prostorima koji su isto tako široki i skučeni, plitki i duboki i misleći, kao i svaki drugi svet, da su jedinstveni i jedini. Priča o veličini sveta koja je kao harmonika, u zavisnosti od raspoloženja i okolnosti.
🌏Moju tisak o završetkuknjige?
🥇J: Онако како живот прелази из неких бурних етапа детињства и младости у смирај старости, тако и овај роман завршава чашом доброг вина и партијом шаха. После силних спортских авантура, путовања, тражења себе и света сад већ као шаховски велемајстори долазимо до краја.
🥈Т: Naš život je uslovljen osobama koje su kroz njega prošle i više ništa ne može da izbriše njihov uticaj na nas. Ljubav, žudnja, smeh, bol koje su nam osobe zadale niko nije u stanju da nam oduzme, niti mi možemo opet biti onakvi kakvi smo bili pre nego što smo ih sreli.
🌍Šta mi se dopalo?
🥇J: Највише ми се допала прича Величина света 1, можда због емоција које је у мени пробудила једна породица која живи или животари (најбоље што може) у периоду социјалистичког самоуправљања. Кад на пут кренеш преко Чешке и осетиш њихову глад за нашим авантурама, а онда свратиш на чашу Фанте или Спрајта у Аустрију или Немачку, а тамо си већ ти гладан, јер то није твој свет. Како је имати жељу да се помешаш са људима којима је нормалан живот нормалан 😉.
А опет можда би то била прича Мрак без Тесле, ми знамо како је бити у мраку, а сад можемо и да видимо бљештавост светла великог града ноћу.
И опет, фантастично овде је што аутор не подлеже ни очају, ни величању, већ гради приче на један мудар, али и веома духовит начин. Повремено сам се јежила од емоција солидарности са ликовима, а понекад гласно смејала истима.
🥈T: Svaki svet je toliki i takav kakav treba da bude. Ni jednom se Pripovedač nije loše ili prezrivo izrazio prema bilo kom drugom svetu, niti je svoj isticao kao najbolji. Nekime prija dorćolska kaldrma, drugima zapuštena zemlja oko Livna ili nepreglednost Patagonije, sile prirode Amazonije, razređeni vazduh Anda ili grad koji nikada ne spava.
🌎Šta mi se nije dopalo?
🥇J: Не сећам се да ми је овде нешто сметало.
🥈T: Nedostaje mi nežnosti. Protagonisti jesu otac-pripovedač-sin, i razumljivo je da između njih nema preteranog iskazivanja emocija, ali neka toplina bi morala da postoji. Ni u jednom trenutku kod pripovedača nisam uočila ni zahvalnost niti ljubav prema ocu, koji mu je posvetio svaki trenutak van posla, kao ni toplinu prema sinu. Ponos da, ali milinu ne. Puno razočaranja ocem, iako je to bilo samo odrastanje i ulazak u svet odraslih, a otac mu je, kako je znao i umeo, pomagao da kroz taj period prođe što lakše.
🌏Moj utisak o glavnom junaku/junakinji/junacima?
🥇J: И ако писац на почетку тврди да је само мали део пробран из његових успомена и да ово нису фотокопије њега и његовог оца и сина, ја никако не могу да се отиснем утиску јаке истинитости овог приповедања. Ликови су маестрално приказани, до детаља да чак улазимо у њихову душу и најтананија осећања. Писац нас наводи да откривамо и њихове тајне. Он је попут архитекте, изградио нам је кулу, а ми је опремамо, он нас само подстиче.
🥈T: Kod Pripovedača mi nedostaje emocija. Kod njega je sve „sigurica“, umereno, promišljeno. Nema strasti, privrženosti, ljubavi. On to naziva slobodom, ja, ipak, ravnodušnošću.
🌍Da li bi ova knjiga mogla da postane film i zašto da/ne?
🥇J: Не знам колико би ова књига ваљало да буде филм. Већ у шестом одговору сам начела пишчеву магију која не може да се екранизује, само је он својим талентом могао да у две просте реченице изазове емоцију. "Родна кућа. Крај пута." Толико је боли, успомена стало у те две реченице, читав свет његовог оца је ту, а ми га видимо јер нас је пустио и повео... Нисам сигурна колико би то на платну могло. Или како представити сличност становника Сингапура и Буенос Ајреса са Београдом.
🥈T: I pre ovog pitanja, tokom čitanja bila mi je u glavi muzika, pa čak i glas pripovedača iz naše stare serije Grlom u jagode. Tako da, da, roman bi mogao da prikaže život tri naraštaja jedne građanske porodice 20. veka na ovim prostorima. Ipak, ne znam koliko bi se to Pripovedaču dopalo, jer „opasno je videti pravo lice bajke“. I Pripovedač i ja više volimo sopstvene slike pročitanog od definitivnog, konačnog i za sve istovetnog lica Snežane, Pepeljuge, Ružice,...
🌎Koja je vašaomiljena rečenica?
🥇J: "На основу тога колики је и какав је нечији свет, може се много тога рећи о надама, тежњама, па чак и о карактерним особинама те особе. О породичним односима - такође. О времену и средини у којој живе - понајвише."
"Прави авантуристи од заната, прави путници то постају оног часа кад схвате да свако путовање води неким кривудавим, често заобилазним путем - до њих самих. Да нема стране земље, само још невиђене... Читав свет постоји само као један оријашки, неисцрпни полигон на којем се учи како да се стигне до сопствене душе. "
🥈T: Izreka „Daleko od očiju, daleko od srca“ je primitivna laž. Širina jednog okeana ili planine, razdaljina do jednog kontinenta ili grada nikome ne daje prava da prestane da voli onoga sa druge strane.
„Grad koji potone u mrak nije veliki, a još manje veličanstven."
„Civilizacija - eufemizam za politički nekorektan pojam zagađivanja prirodne sredine."
🌏Poređenje sa drugim delima?
🥇J: Не бих могла да је поредим са другом књигом, јер дуго нисам наишла на овако наизглед обичну причу са огромним дубинама и као што после Сарамаговог Слепила се запитамо колико је слеп овај свет, тако се и овде питамо са коликим предрасудама живимо, а да их нисмо ни свесни. Колико робујемо традицији или смо бунтовници уместо да све посматрамо само кроз ружичасте наочаре и не оптерећујемо себе.
🥈T: Po temi, ali samo po temi i to prvih delova, roman me je podsetio na neke priče iz života Svetlane Velmar-Janković, koja je kao dete takođe ispaštala samo zbog toga što je pripadala staroj imućnoj beogradskoj građanskoj porodici.
🌍Presuda:
🥇Ј: Жао ми је што бирајући књиге у књижари нисам раније сама посегнула за овом књигом. Бранко Анђић је изузетно свестран и штета је што се у овој нашој групи не помиње чешће.
Задовољство је било читати Величину света.
🥈Т: Svako biće ima svet po svojoj meri. On se skuplja i širi, plitak je ili dubok, menja se zavisno od raspoloženja, želja, okolnosti i mogućnosti. Dobro je ponekad otvoriti vrata i izaći iz svog zaštićenog i ušuškanog sveta u onaj spoljnji - neizvesniji i grublji, ali veći i tajnovitiji. Ipak, ma koliko se udaljavali i proširivali granice, dušu možemo pronaći samo u sebi. „Ne postoji voz koji vozi do duše.“ Proširimo svoje svetove svetom Branka Anđića, pričom Hulia Kortasara, lepotom Baija Svih Svetih na severu Brazila, pričom o izumrlom indijanskom plemenu Kilmes, nepreglednošću Patagonije, razređenim vazduhom Anda, raznovrsnošću sveta Amazonije, pecanjem na Galebovoj steni na Dorćolu, duhom nekog drugog vremena našeg prostora i mirisima drugih prostora našeg vremena.
June 18, 2021
Book that for the most of it seemed like a humble brag with many really nice moments. I especially enjoyed the part where he talks about photographs and how we take them to turn the people in them into memories.
Displaying 1 - 4 of 4 reviews