Priče o Kosovu

by Aleksandar Ilić, Igor Marojević

Da li je Kosovo najskuplja srpska ili albanska reč?

Drašković, Marojević, Karajlić, Bazdulj, Kecmanović, Vidojković, Stojiljković, Dugalić, Toholj, Radmilović, Kapor, Tončić, Žurić, Janković, Tešin, Ilić

priredili Aleksandar Ilić i Igor Marojević.

Priče iz ove knjige govore o vremenu u rasponu od 1389 – što je i naslov priče u kojoj niko drugi do dr Nele Karajlić intrigantno menja ishod ključnih istorijskih okolnosti tako da o njima odlučuju vojske, ali i jedan leteći ćilim – do savremene svakodnevice koja nam kroz pripovest Aleksandra Ilića opisuje kakva bi danas mogla da bude Kosovka devojka.

Na ključne postojeće nedoumice vezane za kolevku srpske duhovnosti, autori poput Vuka Draškovića, Miroslava Toholja, Igora Marojevića, Vladimira Kecmanovića, Marka Vidojkovića, Dejana Stojiljkovića, Srđana V. Tešina, Muharema Bazdulja... pak nude sasvim različite odgovore. U zbirci je „procvetalo hiljadu cvetova“ i mnogo likova koji su, dosledno višeglasju ove knjige, takođe krajnje različiti: između ostalih, kapetan britanske vojske i svetska pop-zvezda Džejms Blant koji je učestvovao u bombardovanju 1999. a posle uprkos odluci NATO komandanata odbio da na Kosovu napadne Ruse, srpski književni klasici Branislav Nušić i Milan Rakić koji žive na Kosovu naoružani, sultan Murat, „Sveti Car Lazar“ i, naravno, Miloš Obilić, koji se možda dogovorio sa sultanom umesto da ga ubije, a možda dolazi i do još neočekivanijeg rešenja...

Priče o Kosovu su prvi sveobuhvatan pristup srpske književnosti ključnom nacionalnom problemu.

264 pages, Paperback

First published May 24, 2016

About the author

Aleksandar Ilić (1981), prozni pisac. Koautor je romana „Srpski psiho“ (2007, Laguna) – izdanje na poljskom jeziku „Serbski psycho“ (2011, Maximum, Krakov). „PR“ (2014, Laguna, Beograd) je njegov prvi samostalni roman.

Reviews

[Nebojša Petković]

Ако је ово најбоље о Косову што савремени српски мајстори приче имају да кажу, онда није никакво чудо што смо ту где смо - с Косовом. У ствари, кад мало боље размислим, уз овакво штиво и осећај савремених српских писаца, право је чудо колико нам добро иде и што је Косово, упркос свему, још увек наше.
Нису овде све приче лоше, занатски нису уопште, али је трагично то шта већина има да каже на тему Косова. Од оних који покушавају да буду на страни Косова кроз историјске ламенте и кукавичко заобилажење актуелног тренутка, преко других који на сопствени "аутентични" начин тумаче ту прошлост, па све до оних који су тему искористили да истоваре патологијом наталожено смеће из себе - као Бојан Тончић, једна од сподоба Е-новина и путујућег циркуса Друге Србије који нагважда о "србијанским" злочинима над напаћеним Албанцима (претпостављам да је и Владимир Арсенијевић добио понуду да пише, али га је одвратност према теми и глупост спречила да искористи прилику као његов саборац Тончић). Каква идеја позвати све ове људе да заједно нешто кажу о Косову. Зашто је неком пало на памет да би Марко Видојковић имао шта да каже о томе? Додуше, иако сасвим у његовом стилу књижевности из канализације (Слободан Антонић) прича је барем духовита.
Да не буде да је баш све лоше и црно, две приче оставиле су јако леп утисак - Ана Радмиловић са причом Коссово - триста чуда и Мухарем Баздуљ - Из Призрена мјеста питомога. То су две аутентичне и топле приче пуне душе и једноставне доброте. Нимало претенциозне, а прелепе. Такође и прича Нелета Карајлића је занимљива интерпретација косовске битке, али је за мене далеко од прве две наведене.
За писце ме баш брига, они су изнели оно што имају у себи. Кривим Лагуну и поручујем јој да се ј... , да простите на речнику.

[Jelena Pavic Martinovic · Rating 4 out of 5]

У мени изузетно драгој едицији Талас Лагуна је објавила и збирку Приче о Косову у којој је место пронашло 16 аутора.
Без обзира на различит приступ теми или косовском завету ова збирка је показатељ да је Косово и даље вечна инспирација у свакој врсти књижевности и уметности. Увек била и биће.

К и М је синоним за вечито страдање о коме пише Срђан В. Тешин сместивши своју причу у период осамдесетих година у војвођанску равницу, али под Косовом мисли на себе, своје несреће. Отуда је и наслов његове приче Моје Косово.

Вук Драшковић иде корак даље и пише о геноциду, али не геноциду албанског становништва према Србима, већ оног издајничког српског рода према својима у периоду седамдесетих година прошлог века.

Вуле Журић сличном темом одлази даље у прошлост, у још 1905.годину, а Бранислав Јанковић нас враћа у период непосредно после Косовског боја.
На бојном пољу заједно са Мајком девет Југовића тражимо јој синове и мужа.
Пронашла је своје синове и сахранила, али без знамења крста " Нећу да им неко друге вере скрнави гробове и руши знамења. Земља зна чије кости чува. Пуно је Косово српских костију. Мало је крстова."

Код Дејана Стојиљковића кроз његовог јунака Џимија и стихове песме "let it be", Веснија Кларка добијамо слику једног рата, једног Косова и храбрости. Храброст можда и не постоји већ је то само сплет околности.

"Наишли су на већу групу војника. Недалеко од пута била је црква. Узео је двоглед и дуго са неверицом зурио у човека који је на врху богомоље гневно трзао златни крст.
Пришао им је други човек, старији, у униформи.
Џими га је питао за чин.
Тумач му је пренео да је он племенски старешина.
-"Моји војници и ја нећемо гледати како гори та црква", рекао му је.
-"Онда окрените поглед у страну", одговорио је овај жустро... "

Приче​ у овој збирци су различите, како стилски, тако и по времену у ком се радња одвија.
Неле Карајлић пише о периоду у ком се одиграла Косовска битка и поставља питање како би се ствари дешавале да је Милош Обилић поступио другачије.
Игор Маројевић нам је приказао слику једне албанске породице и корените проблеме и дисфункцију коју носи. Кроз породицу нам пружа слику и друштва.

За мене две најлепше приче су из пера Весне Капор и Владимира Кецмановића.
Он је у нама блиском временском периоду описао групу ликова који путују за Пећ, путују на К и М у посету манастиру Високи Дечани.
У путу запажају само низове кућа оних који су се изборили да буду ту. Оних који ту и не живе, само граде, јер њихов је живот тамо негде у Швајцарској.
Кецмановић ме је одушевио сликом парадокса у самом начину живота људи који су се изборили за живот на простору Косова.
Ови млади људи путују кроз места где не постоји путоказ на српском језику, јер година њиховог путовања је после 2004.после спаљивања свега српског.

На истом том путу одлазећи у светињу наилазе на масу људи која је окупљена и стоји са подигнута 2 или 1 прстом.

Са колико прстију бисте им ви узвратили?

И протагонисти су различитог мишљења, али ипак они путују у Дечане и са истим тим прстима ће се прекрстити. Треба мислити на то.

Весна Капор пише о онима који су спаковали све своје крштене, рођене и умрле, своје презиме и све векове наше у један кофер. О онима који су избегли са свих наших простора, о онима који попут Лота нису ни главу могли да окрену и задрже поглед на ономе што остаје иза њих.
Пише и о онима који их дочекују, тамо негде у мегалополису. Мегалополис је онај део Србије, онај Београд који личе на уједињену Европу 💔

Од мене препорука за збирку, овде стварно постоје мајстори савремене српске приче. Нису све оставиле једнак утисак на мене, али то не квари ужитак читања. Од мене препорука ❤️