Dnevnik o Čarnojeviću

by Miloš Crnjanski

"Novo stolece je doslo. Ne znamo da li ce biti bolje od onog u kome se junak dnevnika pitao: "Kome ja ovo pisem?" ili ce se mozda, bas njemu, u ovom nasem elektronskom veku, ostvariti najcrnja slutnja Crnjanskovog junaka: "Mozda ce nestati govor, i pisanje, i odredjivanje; da li je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo prolece, a ovo muzika. Ko zna?" Ali mi koji danas citamo ovu knjigu znamo da je to jedan od prvih modernih romana u nasoj knjizevnosti, koji je vremenom samo dobijao na znacaju, ne gubeci nimalo na aktuelnosti, naprotiv, jer dosli su novi ratovi, do ovih na kraju proslog veka, ne manje ludi, krvavi, apsurdni. A svoju neuporedivu lepotu, Dnevnik o Carnojevicu je sacuvao za sva vremena.
"Vecita i duboka poezija", kako je jos 1920. godine rekao Andric."

Genres: Classics, Fiction, Serbian Literature, Poetry, War, Novels, Historical Fiction

83 pages, Paperback

First published January 1, 1921

About the author

Miloš Crnjanski (in Serbian Cyrillic: Милош Црњански, pronounced [mîlɔʃ t͡srɲǎnskiː]) was a poet of the expressionist wing of Serbian modernism, author, and a diplomat. He initially wrote poetry but later turned to prose fiction and drama, as well. He wrote about his disillusionment, the futility of war and the destruction of his country.

Crnjanski was born in Csongrád, present day Hungary in 1893. His father was a municipal notary. The family moved to Temesvár (now Timisoara in Romania), where he grew up in a Serbian environment, favouring Serbian nationalism. After high school, he studied in Rijeka and then Vienna. After the assassination of Franz Ferdinand, he was persecuted like other Serbs and then drafted into the army to fight the Russians. He was wounded in 1915, spending time in a hospital in Vienna. He was later sent back to the Italian front. He then studied art history and philosophy in Vienna and graduated from the University of Belgrade, where he had edited the student newspaper. He later worked as a teacher, a newspaper editor and an embassy press attaché in Berlin and then in the Yugoslav Embassy in Rome. He also worked as reporter in Spain during the Spanish Civil War. In World War II, he escaped to London, where he remained after the war, becoming a British citizen. He worked in Hatchards, the bookshop, while his wife sewed dolls dresses for Harrods. He returned to Belgrade, Serbia in 1965, where he died in 1977.

Reviews

[Anastasja Kostic · Rating 4 out of 5]

Imam utisak da ponovo čitam njegovu poeziju.

I Moram da napomenem ne postoji lepša uvodna rečenica u bilo kojoj knjizi od "Jesen, i život bez smisla". Što se mene tiče mogao je samo to da napiše i bilo bi dovoljnio da stoji samo za sebe urezano u nekom kamenu. (u ovoj knjizi ne mislim na ostale njegove knjige)


"A ovo žuto lišće puno snega prati me već tri godine i pada mi na grudi i ubija me.Ležim i vidim samo drveće kroz prozor. Razgovaramo. Lišće mi njiše zbogom i pada. A, zar nije ljubav samo lišće? Ja tako malo volim ljude, a lišće me tako dobro umiri.Moj život zavisi od njega.Umoran sam.Otišao bih negde daleko i ne bih se osvrnuo.Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda; a kada bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: Zbogom , idem da ozdravim. "

I za kraj najsmešnija stvar ikad. " Govori da sam zlo odeven i da sam uobrazio neki Weltschmerz, ali otkud so vraga Weltschmerz u Banatu."

[Nikola Jankovic · Rating 5 out of 5]

Jadan Crnjanski. Nisam čitao lektiru u Srbiji, tako da mi je najpre godinama stajao na polici nepročitan. Nekako sam se plašio da mi se ne svidi. A sad mi mesecima stoji u Goodreadsu pod "čitam", iako sam ga odavno završio.

Jednostavno, nisam se mogao naterati da napišem nešto, a da bude na nivou koji zaslužuje ovo majstorstvo od dela u fragmentima. Treba ga čitati verovatno svake godine, polako, pa makar i u delovima, onako kako je spojen.

Znate kako je kad čitate Dostojevskog, pa vam se čini da ste ceo roman pročitali u nekoj groznici, bunilu? Možda ne treba porediti stil Crnjanskog sa Fjodorevim, ali ovde je ta groznica toliko jača.

Uvek sam mislio da će teško neko ugroziti Andrića kao neprikosnovenog domaćeg pisca, ali mu je Crnjanski već samo sa ovim j...no blizu :)

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Melanholijom opervažena višeslojnost, nesagledivost i neuhvatljivost. To su mi asocijacije na “Dnevnik o Čarnojeviću”. Vešto odmerene, kratke rečenice sa ponavljajućim sekvencama, onda kada one nose nešto što treba naglasiti, posebno doprinose doživljaju ove intimne ispovesti čoveka koji nigde nije nalazio pripadnost i gde god se zadesio, a selio se mnogo puta od najranijeg detinjstva, ništa ga nije vezivalo za mesto ili ljude – štaviše, među najrođenijima se osećao kao stranac, jer nije bio sklon da im odgovara na njihova svakolika pitanja a još manje da im obrazlaže svoje odluke: “Jeste li slušali za moga oca, pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona Čarnojevića, za onog što je i zimi i leti nosio beo šešir. On je retko dolazio kući, prodavao je konje u Vlaškoj, i govorio je da tamo žene imaju naroĉiti »vkus«. Ah, on je retko bio kod kuće, voleo je u tuđini kao i ja”. Ni brojne žene i sladostrašće koje opisuje minuciozno u nekoliko segmenata romana nisu glavnom junaku, potomku Čarnojevića, omogućile da makar malo oseti da pripada nekom. Jedino je majci bio privržen i zahvalan i jedino je njoj decidno to pokazivao. “Kažu, kako sam bio nekad plah. Kako je bolna, kako je neprolazna ljubav! Ja sam sâm i nikoga nemam. Sedim na stanici i gledam u rumeno i zamagljeno drveće. Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postaje, sve je drugo samo varka. “ U trenutku njene smrti, njegova emocionalna otupelost se još više zaodenula ljušturom iz koje nije izašao do samog kraja života. Sahranivši majku, tu jedinu sponu koja ga je vezivala za rodnu zemlju, prepušta se dromomaniji – fizičkoj i duševnoj: “Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li sindikalista, je li platonista ili anarhista, nihilista, nešto je morao biti. A on raširi ruke i reče: “ja sam sumatraista”. Iako deluje da je sve pisano zbrda-zdola, bez ikakvog reda, uočavaju se fragmenti koji omogućavaju onome ko pažljivo čita da uhvati jednu nit koja daje celinu – jer pripovedač je čitaocu ispričao ceo svoj život i ogolio mu svoje misli i ono malo nativnih emocija kojima je raspolagao, preplićući slike iz detinjstva sa slikama koje su se trenutno odvijale pred očima onoga koji pripoveda. Nihilizam i melanholija njegova su suštastvenost. Ni kaljav, krvavi hleb u rovu, ni udaljenost od roditeljke na samrti, ni tuberkuloza koju je zadobio u ratu i zbog koje se potucao po sanatorijumima, ne uznemiravaju mirne vode njegovog stoičkog duha, koji se pomirio sa prolaznošću i čeka dan kada će mu poslednje biti da pogleda u nebo, utehu njegovu. “Ne, nikad ne želim sina. Zgrozio bih se kad bih ga video mladog i lepog u prvoj mladosti svojoj a žao šta ga čeka. Niti imam čega što želim, niti čega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje a na licu blag osmeh besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderano i mog života ritavog.” Iz lutanja i egzila u sopstvo, mladog Čarnojevića, tuberkuloznog bolesnika, jedino neizbežna smrt će moći da spasi te pripadnosti nikome i ničemu, i smrt je jedino što on očekuje i kojoj se nada, strpljivo i bez straha.

[Petar · Rating 5 out of 5]

Uprkos narativnoj disperzivnosti, ova gomila rasutih misli i osećanja kao celina, paradoksalno, daju utisak kompaktne slike unutrašnjih zbivanja našeg junaka. Vrhunski tekst, zbog svog stila, građe i lirske čulnosti, prepoznajemo kao preteču daleko poznatijih i nagrađivanih knjiga. Ovo kratko delo, neupitno, svojim kvalitetom i značajem, opravdava mesto u domaćoj lektiri naših đaka.

5*

[Petra Jovanović · Rating 5 out of 5]

Jedan jedini. 🤎

"Srce ćuti a kucaju uspomene."

"Oko nas pupe pod snegom grančice, a oblaci mlaki i umorni uče nas nekoj staroj, bolnoj ironiji, kojoj je koren prevelika ljubav. Sve sam čekao, da će još nešto doći u životu, da ovo do sad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo."

"Umrla je i nije dala da me bude."

[StefanP · Rating 5 out of 5]

Sad vidim, da poslije sažaljenja ne dolazi ništa novo.

Ovako krasnu poetsku pričicu može napisati samo neko ko je i sam to prošao. Ma o kakvim golgotama i razdraganostima se radilo. Strukturalno ovo dijelo odiše misaonošću i ljepotom pisane riječi. Takav jedan raskalašan stil dosta me je podsjetio na neke od paragrafa iz knjige 'Tako je govorio zaratustra'. Otmen način da se bez procedure, bez sklada predstavi poslijeratna slika jednog iznurenog samotnjaka. Iako je ovo nelinearno pisano, bez radnje kao takve, ono je suštinski tečno i sveprisutno. Čitalac ne kaska dok čita, već ulazi u duboke horizonte koji se prostiru pred njim. Crnjanski nekada svira vesele tonove, dok je češće naklonjeniji onim sumornijim. Kroz kožu Čarnojevića on sagledava kožu čitavog svijeta. Čarnojević dosta podsjeća na Mišiminog junaka Mizogićija iz 'Zlatnog paviljona'. I jedan i drugi prolaze rat i sa jednom ogorčenošću gledaju na stvari. Samo je to kod Mišime išlo alegorijskim putem dok Crnjanski predstavlja epsko-lirski karakter svoje naracije.

[Nataša Bjelogrlić · Rating 5 out of 5]

"Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni šta hoće, ni šta znaĉi ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i odrešivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće; a ovo muzika. Ko zna?"

"Sve sam čekao, da će još nešto doći u životu, da ovo do sad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo."

"Moj život je dovršen ovako, a da nisam primetio gde je stao, a onog što nazivam život i nema, i nema."

"U meni beše neki umor, umor koji nema ni uzroka ni gospodara."

[бетмен · Rating 5 out of 5]

све сам чекао да ће још нешто доћи у животу, да ово до сад беше само комедија. сад видим, да после сажаљења не долази ништа ново.

ми треба да нестанемо, ми нисмо за живот, ми смо за смрт.

почело је тако што сам била на фору шта прича овај овако неповезано не зна се на ком је фронту, колико има година, по који пут је у болници, је л ожењен или “још не уме са женама” а завршило се тако што сам дословно два пута прочитала и није ми било доста хтела сам још па сам читала објашњења и тумачења и суматре и овога али то не може ни близу да пренесе осећај и меланхоличност и апсурд рата и живота генерално и колико је све ружно а лепо.

ми смо слободни и знамо: да је небо свуд на свету исто и плаво. дошла је смрт још једном, као некад давно, али ће иза ње доћи слобода. знаћемо да је небо свуд лепо, и да ништа не може и не зна да нас задржи.

и ништа ме више не везује, ни за добро, ни за зло. држим свој мали живот сав потресен и уплашен у рукама, чудећи му се, као што држи црни евнух прстен султаније у рукама, док се она купа. он је у мојим рукама, а није мој.

и наравно, један од најбољих уводних пасуса које сам икада прочитала а читала сам свашта:

јесен, и живот без смисла. провео сам ноћ у затвору са неким циганима. вучем се по каванама. седнем до прозора и загледам се у маглу, и у румена, мокра, жута дрвета. где је живот?

хтео сам да спавам, али се мој проклети мозак једнако сећао.

желим да мртав.

[Nataša · Rating 5 out of 5]

Od početka do kraja, čak i zarezi - sve mi je leglo.

[Dušan Tomić · Rating 5 out of 5]

Čitajući jedan od prvih romana Miloša Crnjanskog, Dnevnik o Čarnojeviću, nisam mogao a da ne prepoznam, po mom skromnom mišljenju, jedno od najvećih dela srpske književnosti. Sam početak romana koji kaže: „Jesen, a život bez smisla“, bio je dovoljan da se udobnije smestim u stolicu i zaronim u ovaj jesenji svet, ili da kažemo dnevnik, ili pak san.

Samo čitanje romana na samom početku navodi na to da je jedan od onih koji će se brzo pročitati. Čitko, smisleno i uglavnom kratkih rečenica delo satkano je smislom i besmislom, snom i javom koja kao da se prožima kroz čitavo delo. Tim putem, hodajući među listovima knjige sasvim polako i uživajući u posebnoj strukturi rečenica sa jako čudnom i simpatičnom interpunkcijom, vi kao hodate među likovima koje poznajete kroz književnost i kinematografiju. Na momente sam imao utisak da je delo inspirisalo i film „Tanka crvena linija“, ali sam takođe i glavnog lika često zamislio kao Korto Maltezea, jednog moreplovca koji prolazi kroz razne avanture, susreće se sa raznim ženama, flertuje, a zatim, prolazeći kroz prostoriju gubi lik, i onda najednom postaje neko sasvim drugi, možda u ovom slučaju neka kombinacija lika iz romana Alberta Kamija ili možda nesuđeno dete Kjerkegora koje je kasnije pronašao Tarkovski i krenuo da ga uči azbukom poetike.
Miloš Crnjanski je genije književnosti i, barem po nekim idejama i strukturi romana, deluje kao preteča pojedinih dela Evropske književnosti. Dnevnik o Čarnojeviću, naizgled mali sa malim brojem strana, sadrži i previše jakih trenutaka koji će bojiti čitave scene u žuto, žuto koje Crnjanski u ovom romanu prikazuje kao sve. Žuto kao smisao i žuto kao smrt i besmisao. Poetski deo Crnjanskog je u ovom delu prožet kroz jako lepe i kratke rečenice, a gde ćete ljubav videti čak i u besmislu i apsurdu koji je prožet kroz čitavo delo. Na momente poželite da ste među tim drvećem koje će biti opisano, i da gledate umetničke padove tog požutelog lišća, dok ćete kasnije, svega nekoliko stranica kasnije, zapitati sebe kakav je to stvarno smisao, i da li smisla uopšte ima. U tim momentima kada budete tražili smisao u vašoj glavi, Crnjanski će predočiti umetnosti i vajarstvo, a zatim ponuditi smrt, jedino rešenje i kao jedinu oslobađajuću stvar, jedini odgovor. Vi to nećete želeti pa će vas prozom koja odiše poezijom povesti za ruku da vidite novo lišće, opet žute boje, kako pada i menja čitav svet, a gde se vi zapitate kakva je to dvojnost i da li je san ili java.
Dnevnik o Čarnojeviću je magičan. U momentima ćete osetiti mladost i oštrinu, nekakvu agresivnost, osetićete neko poletno stanje jednog vama bliskog lika koji će gledati u prozor i videti svu lepotu koja postoji. Kasnije ćete osetiti veliki nalet sete, osetićete starost lika koji vas vodi u sasvim drugi svet, neko ko će pominjati smrt, neko ko ne zna da prepozna dobro i zlo. Želećete, međutim, da verujete i jednom i drugom, postajaćete i licemer ako treba, i prodaćete svoje slobodno vreme zarad novih stranica koje vas čekaju u traženju finalnog odgovora koji je možda na zemlji, a možda i na nebu. Hodaćete po žici, veoma tankoj žici. Dok budete hodali jednom rukom držaćete smrt, besmisao i apsurd, a drugoj ćete držati lepotu prirode i težnju ka odgovoru za apsolutnim, dok će po vama neprestano padati lišće. Opet žuto lišće. Lišće koje će ponekada imati smisao, a katkad neće i mahaće vam: zbogom.

Kretanje po toj tankoj žici biće uvek asocijativno i bez ikakvog kontinuiteta, ali vi to nećete žaliti, baš kao što ni glavni lik ne žali ni sebe ni druge, već se kreće nekim tihim i razočaranim hodom, protežući apsurd kroz nihilizam, a zatim vapeći za odgovorima i nečim što možda i ne postoji, ili postoji na Blagovesti. U jednom momentu, hodajući po žici, vi ćete dobiti samopouzdanje i odlučnije krenuti napred, a onda ćete se spotaći na skrivene fragmente koje niste očekivali. Po toj žici, nailazite na svašta. Krenuće put od krize i ratnih stanja, a zatim nastaviti preko rascepa, otkrivanja identiteta, doživljaja žena, buntovnog stanja, pa sve do večne lepote. Večne lepote posute lišćem. Opet žutim i jesenjim.

Možda trenutno nije jesen, i tog žutog lišća još uvek nema, ali ne vidim razlog zašto se ovo delo ne bi čitalo i tokom drugih godišnjih doba, jer je pre svega potrebno svakome ko traži neki identitet.

[Nemanja · Rating 5 out of 5]

"Hteo sam da spavam, ali se moj prokleti mozak jednako sećao."

[Hon Lady Selene · Rating 5 out of 5]

Impressive AF!

Tastefully lyrical prose, with a Borgesian pinch - the narrator, Petar Rajić is directly telling us a story, but there is no plotline, no direction or narrative flow - only memories - of Europe and the Balkans after the end of WWI, of home, of love, of a particular coat.

It all reminds one of this particular expressionist painting by Kleinschmidt, there's some tragic feeling of meaninglessness intertwined with the concept of cosmic connection of things that is ultimately reduced to the futility of human life -

- but then that coffee grinder also pulls a knife from behind its back and starts charging at you.

“Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavana-ma. Sednem do prozora i zagledam se u maglu i u rumenu, mokra, žuta drveta. Gde je život?”

[Autumn, and life without meaning. I spent the night in prison with some gypsies. I drag myself around coffee shops. I sit by the window and stare at the fog and the blushing, wet, yellow wood. Where is the life?]

That's how Miloš Crnjanski reads - in fear of being stabbed in the ribs at each turn of the page.

"She knelt in front of me and whispered that she could not live without me. I told her to leave. I have a premonition of death and like to cough, so it would be too sentimental to die in her arms. She would cry too loudly, and I don't like crying but sadness. I am no longer eager to be kissed, nor to be held by anyone. That's enough. If it's love, I fell in love. I'm tired. Wheat sprouted under my window, and every day I want to cry. I feel sorry for myself. But I also feel sorry for the grain. Who knows, maybe he won't be able to live without me. Is it her fault, if love is not eternal. I admit all that. I don't want anything, except that everything that comes passes quickly. When we met, she and I already had a thousand sins, habits and shadows in us. And if love starts in the forest, how much easier it would be."

Crnjanski is born into a poor bourgeois Serbian family in Hungary, but lives most of his childhood in modern-day Timișoara, Romania. He returns to Serbia for University, works as a diplomat in Berlin and Rome. As an opponent of Tito and communist ideology, Crnjanski spends WWII in exile in London, where he takes British citizenship. He works as a bookkeeper for a shoe shop on Bond Street and Hatchards bookstore in London's Piccadilly, while his wife sews dresses for Harrods department store. He returns to Yugoslavia, and home to Beograd in 1965, of which he speaks most fondly as "shining like human laughter through tears."

Reminiscent of dearest Lord Dunsany, he was intensely involved in sports: he played football, rowed, sailed, exercised, fenced, skied, and trained in boxing. His fencing teacher said, he had "the speed of a madman."

Two of his novels were translated into English: A Novel of London and Migrations.

[Katarina · Rating 5 out of 5]

dala bih 10 zvezdica da mogu, obožavam ovog čoveka

[thefogweaver · Rating 3 out of 5]

Ocito lirski romani nisu za mene, kao ni nedopadljivi i retko odbojni glavni likovi. Zanimljivo je kako mi repetitivnost sintagmi kod Fosea uopste nije smetala, stavise, sve to mi je bilo vrlo dopadljivo, dok mi se ovde ucinilo nepotrebnim i dosadnim; otkrih takodje da personalni roman nije moj prvi izbor kad je rec o citalackom senzibilitetu, osim ako nije rec o semi-personalnom romanu, kao u Uelbeka.

[Nemanja · Rating 4 out of 5]

"Otkud, do vraga, veltšmerc u Banatu!"

[Miroslav Maričić · Rating 4 out of 5]

„Њене су руке бледе и топле. Чиниле су чуда те руке, које су грамзиле за слашћу и које су имале смелости, лепе, слободне, чаробне смелости. Њене руке су палиле, робиле; оне су муцале, певале; оне су опијале беле, бестидне , пуне смелости; оне су чиниле лепим и и оно што је и на невести отужно. А љубав? Она је после дошла, љубав. Видесте ли је? Она је магла која је пала на Рим. У мрамору је и у телесима. Јесте ли чули? У љубичастим жилама је. У белим као лабудови ребрима, и на чланцима руменим од страсти. У Риму је попрскана крвљу. Ко је тај, ко још има снаге, младости и чари за љубав? Ко је тај, ко ће и над топлим, узбурканим грудима женским, орошеним са капљицама ледна, луда, бесомучна, слатка зноја, остати ведар и млад? Ах да, љубав је дошла.“

Уколико читате анализе о овом комплексном току мисли, сну о слободи и проживљеном животу, наићићете на једну Јесен, и живот без смисла. Прошло је више од века од животног тренутка младића који је са нама, у овој књизи, поделио своје мисли о животу пре, за време и након Великог рата. Да ли је слика три младића која у освит Видовдана љубе тробојку у знак љубави, поверења и патриотизма бити померена од страсти нека три младића која се, са сузама у очима, од те исте трбојке растају у вековним сеобама видовданског проклетства? Мисли, једног песника који коренима Суматре зида темеље овог Дневника, јасно упућују на његове мисли о самом видовданском атентату. Проклетство једне генерације која тежи слободи по цену смрти, који своју слободу даје за један грб, за жељу да се дело тог принципијелног видовданског јунака угради у ватрену и незаустављиву стихију једног народа жељног једнакости и признања. Дневник пише човек за неке будуће младиће, можда за свога сина, ово је исповест за нека будућа поколења који након једног века можда неће разумети лудорије рата и да је све што је годинама вековима грађено нестало у само пар месеци, и цивилизације, и људскости, и љубави, и слободе. Ово је жеља за разумевањем и променом, опомена да се младост неда освајачима, империјалистима који у блату играју своју залудну шаховску игру са фигурама од живог меса. А шта је младост уколико је испуњена пуцњима граната, скривањем у рововима и бледилу болесничких кревета? Вреди ли шта младост обљубљена гробљима, уместо нежним женским загрљајима, топлим девојачким грудима и у страсти подељеним пољупцима? Младићи спремни за лудило јурњаве за девојачким загрљајимa, бивају бачени у лудило ватрене стихије рата. Младићи постају мушкарци, мушкарци постају старци. Мисли се мењају, ватра се стишава, смисао живота копни пред сликама страха и ужаса и од лепоте младости не остаје ни сећање. Некада су и старци били млади, али дечаштво изгубљено у вихору ужаса никада неће бити замењено неким новим миром, неком новом слободом или неком новом младошћу. Јесен и бесмисао живота, окретање небу и дрвећу, тишина која се лагано спушта на мисли и дарује истину о протраћености једног живота, једне генерације, једне младости. Ова поетична исповест своју тесну везу има у песми Суматра, као и бројним другим песмама које је касније написао Црњански. Сви елементи песме Суматра, као и ставови из објашњења Суматре налазе се и у овом роману и за само разумевање романа ова песма је од неизмерне важности. За оно што је било у животу младића, за оно што се сада збива и за оно што ће се збити, али неком другом ко ће изнићи на пепелу жртве једне младости.

„Ми треба да нестанемо, ми нисмо за живот, ми смо смрт. За нама ће доћи боље столеће, оно увек долази.“

„По једна љубав, јутро у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала, као,
из завичаја трешње.“

[d. · Rating 5 out of 5]

srce ćuti a kucaju uspomene.

[Bojan Tarabić · Rating 5 out of 5]

Čitati počesto i držati pri srcu, kao oblogu.

[nikysavi · Rating 5 out of 5]

«Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se.»

Volim ovo veoma!:) Mislim zavolili sam ekspresionizam.

It's also what Norwegian Wood promised to be and never achieved.

[Stefan Gašić · Rating 4 out of 5]

Ovaj roman me je prvo privukao još pre dve godine, nakon čitanja Seoba. A onda ponovo u skorije vreme tokom čitanja Komentara uz Itaku, gde je Crnjanski opisivao Galiciju i tamošnji rat, pritom govoreći kako piše takozvani dnevnik, razne misli koje pokušava da spoji u jednu celinu. To je upravo ovaj roman, fragmentarno napisan, može se reći i pomalo haotično, sa onom dozom poetičnosti što se i očekuje od Crnjanskog.
A onda, u tuđoj kući, na jednoj polici gde su ona tvrda, kožna Nolit izdanja koja su se prodavala u doba komunizma na veliko, ležala poređana, naleteh na ovaj naslov.
Još pod uticajem psilocybina koji je tečno strujao kroz mozak, pročitao sam prvu rečenicu
"Jesen, i život bez smisla. "

Već tu me je dobio. Roman sam pročitao u dva dana, isto fragmentarno ga čitajući kako je i napisan, u svakoj prilici i svakom okruženju, uživajući neizmerno u mislima koje su farbale tadašnji prikaz ispred očiju našeg voljenog pisca, koji je ubacio ne samo sebe u pripovedača, već i čitavu filozofiju, onu koja će kasnije biti poznata kao filozofija apsurda. Naš junak se ovde bori sa sobom, svetom, ljudima i ratom. Stalno praćenje bolešljivosti ukazuje na odbojnost koju telo i um stvaraju prema samom životu. Kroz njegove oči mi posmatramo ostale ljude, živopisne i tako šarenolike kako nikada neće sam junak biti, i on je svestan toga. On vidi koliko bola i ljubavi drugi osećaju 'iako je mislio da je on osetio tu veličinu'. Prihvata grešku, ali sa ravnodušnošću. Shvata tuđi odnos prema njemu, kao što i sam ima čvrst odnos, kako prema sebi, tako i prema okolini.
Haotičnost razbacanih parčića pokazuje stanje uma i pisca i junaka, jer se oni umnogome susreću, i jedan drugog zgledaju shvatajući sličnost, a istovremeno i odbojnost.
To je čar koju Crnjanski pruža, stvara sebe, gotovo preslikanog, a tako različitog.

[Lana · Rating 5 out of 5]

Kako napisati knjigu o iskustvu rata? U posljednje vrijeme ta se tema obradjuje eksplicitno: date su nam informacije, znamo ko su “dobri” a ko “loši momci”, a pripovjedač nam svako malo podmeće kakvu veliku poentu, nesvjestan da time gotovo pa pravda rat.
Kod Crnjanskog rat nema opravdanja, to je i ovaj i onaj rat, to svi svi ratovi i nijedan istovremeno. Pripovjedač kao da nas pita: Da li je, uostalom, važno? Iskustvo rata je u ovom romanu potpuno isprepleteno sa iskustvom naracije: svijet postaje fragmentiran, jedan plus jedan često nisu dva, odnos izmeđju uzroka i posljedice iskrivljen je do mjere neprepoznatljivosti. I kao što ni u ratu oni koji najviše plaćaju najmanje znaju zašto to čine, tako se i u ovom romanu na trenutke zaboravlja ko je autor, ko narator, a ko književni lik.
Nakon mrtvih ostaju oni koji smrti svjedoče. U lošim romanima takvi obično pronadju neki brzo kupljeni mir, te nam se hvale kako su bili na pravoj strani, kako su bili hrabri, kako su “uspjeli”. Kada pripovjedač “Dnevnika o Č.” kaže da mu još samo ubijanje ima smisla, da mu je stalo više do lišća koje opada nego do ljudi, lijeni čitalac kome je do lake katarze možda će osjetiti neugodnost. Upitaće, taj čitač-šarlatan - kako ga samo nije sramota? I gdje se uopšte nalazi? I kada se ovo dešava? Pažljiviji će čitalac prihvatiti neminovnost besmisla svakog Velikog Projekta Istorije te, u toj istoriji, koja nam je slagala - jer nas nikada ničemu ne uči - i koja neke od nas ošine oštrije no druge dok se ostvaruje, prolazak godišnjih doba jedina je utjeha i jedino što je vječno, baš zato što im ljudi i njihovi Veliki Projekti ništa ne mogu.

Ključni roman za shvatanje ne samo opusa Miloša Crnjanskog, nego i modernog evropskog romana uopšte. Da je Septimus Smit ikada napisao dnevnik, to bi bio “Dnevnik o Čarnojeviću”.

[tea · Rating 5 out of 5]

zanimljiva pitanja za postaviti ministarstvu prosvete:
*zašto se u srednjoj školi od crnjanskog čitaju seobe, a ne, na primer, dnevnik o čarnojeviću? i još jedno: * ako se seobe ne mogu zameniti dnevnikom, onda zašto obe nisu u planu i programu?
ja se sećam kad smo u srednjoj radili seobe i kako mi je razredna, profesorka književnosti, rekla da pročitam i dnevnik o čarnojeviću. i zaista sam tada i počela da ga čitam. ali onda sam našla još nešto što mi se čitalo i još nešto i još nešto i nisam ga završila, ali ovo dugo leto rekla sam sebi da moram da završim šta sam počela, ne samo knjige nego i ovako u životu sve što je započeto trebalo bi da se završi, i evo, sad se kajem što sam ovoliko dugo čekala i odlagala ovaj melem za dušu što bi se reklo.
u duhu započinjanja a miloševim rečima: ,,ja ništa ne želim, osim da brzo prođe sve što dođe.''
i još: ne treba zanemariti, već posebnu pažnju posvetiti, i zelenilu u knjizi, važnosti šume i lišća. jer zaista jeste tako: ,,ja nisam više željan da me iko voli, nego da svi zavole lišće...ne, ne znam šta je dobro a šta zlo, ništa ne znam šta se sve sa mnom zbilo, ali jedino znam, da je naša sreća u lišću.''
i da li nam je zaista ,,zora uvek pomutila mozak'' pa verujemo da ,,će doći bolje stoleće (jer) , ono uvek dolazi.''
?

[Богдан Пановић · Rating 3 out of 5]

"Kadkad, razume se, čini mi se da sam lud; ali još češće da su drugi ludi."

Čitanje ovog romana: nekad teško kao bauljanje po galicijskom blatu, nekad lagano i lepo kao lišće. Žuto. Malo više ovo prvo. Nesumnjivo je Crnjanski odličan pisac, a ova knjiga mi je na momente bila prilično dobra.
Ali mnogo poetično za mene, povremeno postanu iscrpljujući pokušaji raščivijanja nekih delova.
Nelinearno pripovedanje je kul, to se fino i uklapa u teme kojima se bavi. I koje su mi inače uvek privlačne, ali ovde je to često previše lirsko i rečenice bivaju naizgled nasumične da ne mogu da imam neku ličnu, dubinsku povezanost sa delom. Takav je bio trenutak.

Možda bi mi se nešto više kazalo nakon ponovnog čitanja, ali ovako...
I knjiga i ja smo držali distancu, može se reći.

[Стрибор Ђурић · Rating 5 out of 5]

Након другог читања, и након што сам научио доста ствари о Црњанском, и прочитао велики број његових песама, књига, која је и при првом читању била сјајна, постаје још боља. Ово мора бити једно од најбољих дела срспке књижевности.

[Ivana · Rating 5 out of 5]

„Ja ne verujem ni u šta, osim u večni povratak svega lepog.”

[Tamara Knežević · Rating 5 out of 5]

Odlučim da bacim pogled jer je Crnjanski većini antipatičan i zalijepim se za knjigu koliko je prejebeno genijalna.

[Margarita Nikolajevna · Rating 5 out of 5]

ne verujem ljudima koji ne vole Crnjanskog

[Marko Kovač · Rating 5 out of 5]

"𝚄𝚖𝚘𝚛𝚊𝚗 𝚜𝚊𝚖. 𝙾𝚝𝚒š𝚊𝚘 𝚋𝚒𝚑 𝚗𝚎𝚔𝚞𝚍 𝚍𝚊𝚕𝚎𝚔𝚘 𝚒 𝚗𝚎 𝚋𝚒𝚑 𝚜𝚎 𝚘𝚜𝚟𝚛𝚗𝚞𝚘. 𝙾𝚝𝚒š𝚊𝚘 𝚋𝚒𝚑 𝚗𝚎𝚔𝚞𝚍𝚊 𝚞 ž𝚞𝚝𝚘 𝚕𝚒šć𝚎, 𝚔𝚘 𝚣𝚗𝚊 𝚔𝚞𝚍𝚊; 𝚊 𝚔𝚊𝚍 𝚋𝚒 𝚗𝚎𝚔𝚘 𝚙𝚕𝚊𝚔𝚊𝚘 𝚣𝚊 𝚖𝚗𝚘𝚖, 𝚓𝚊 𝚋𝚒𝚑 𝚗𝚊𝚙𝚒𝚜𝚊𝚘 𝚔𝚊𝚛𝚝𝚞: „𝚉𝚋𝚘𝚐𝚘𝚖, 𝚒𝚍𝚎𝚖 𝚍𝚊 𝚘𝚣𝚍𝚛𝚊𝚟𝚒𝚖.“

Dnevnik o Čarnojeviću mogao bi, pored svega onog što jeste, a jeste upravo to, mala-velika knjiga, jedna od onih iz kojih poteče književnost, biti i priručnik za udvarače, zbirka snažnih reči za nejake u krajnjem trenutku. Ali, ponajviše je, ipak, tečaj stila u jeziku.

"𝙹𝚊 𝚗𝚒𝚜𝚊𝚖 𝚟𝚒š𝚎 ž𝚎𝚕𝚓𝚊𝚗 𝚍𝚊 𝚖𝚎 𝚔𝚘 𝚟𝚘𝚕𝚒, 𝚗𝚎𝚐𝚘 𝚍𝚊 𝚜𝚟𝚒 𝚣𝚊𝚟𝚘𝚕𝚎 𝚕𝚒šć𝚎."

Crnjanski je pesnik svih nas i mnogo više. Od prevoda japanske i kineske lirike kao da se sjurio niz književni tobogan koji ga je odveo na pravi put. Svaki njegov grozd je zreo i spreman za vrenje.

„𝙾𝚔𝚘 𝚗𝚊𝚜 𝚙𝚞𝚙𝚎 𝚙𝚘𝚍 𝚜𝚗𝚎𝚐𝚘𝚖 𝚐𝚛𝚊𝚗č𝚒𝚌𝚎, 𝚊 𝚘𝚋𝚕𝚊𝚌𝚒 𝚖𝚕𝚊𝚔𝚒 𝚒 𝚞𝚖𝚘𝚛𝚗𝚒 𝚞č𝚎 𝚗𝚊𝚜 𝚗𝚎𝚔𝚘𝚓 𝚜𝚝𝚊𝚛𝚘𝚓, 𝚋𝚘𝚕𝚗𝚘𝚓 𝚒𝚛𝚘𝚗𝚒𝚓𝚒, 𝚔𝚘𝚓𝚘𝚓 𝚓𝚎 𝚔𝚘𝚛𝚎𝚗 𝚙𝚛𝚎𝚟𝚎𝚕𝚒𝚔𝚊 𝚕𝚓𝚞𝚋𝚊𝚟. 𝚂𝚟𝚎 𝚜𝚊𝚖 č𝚎𝚔𝚊𝚘, 𝚍𝚊 ć𝚎 𝚓𝚘š 𝚗𝚎š𝚝𝚘 𝚍𝚘ć𝚒 𝚞 ž𝚒𝚟𝚘𝚝𝚞, 𝚍𝚊 𝚘𝚟𝚘 𝚍𝚘𝚜𝚊𝚍 𝚋𝚎š𝚎 𝚜𝚊𝚖𝚘 𝚔𝚘𝚖𝚎𝚍𝚒𝚓𝚊. 𝚂𝚊𝚍 𝚟𝚒𝚍𝚒𝚖, 𝚍𝚊 𝚙𝚘𝚜𝚕𝚎 𝚜𝚊ž𝚊𝚕𝚓𝚎𝚗𝚓𝚊 𝚗𝚎 𝚍𝚘𝚕𝚊𝚣𝚒 𝚗𝚒š𝚝𝚊 𝚗𝚘𝚟𝚘. 𝙹𝚊 𝚓𝚎 𝚟𝚘𝚕𝚒𝚖."

Dnevnik o Čarnojeviću je delo koje je naslutilo bogatu prozu Crnjanskog. Pripovedač romana jeste Petar Rajić koji priča jednu priču u kojoj ne postoji jasno oformljen narativni tok, niti su zbivanja povezana po uzročno-posledičnom modelu. Dnevnik o Čarnojeviću nije ni novela, ni roman ni pesma, ni monodrama. To je prosto tekst, lirski tekst, tzv. moderne umetničke tehnologije, modernog postupka, i duhom i načinom. Odsustvo svake kompozicije; princip rasipanja utisaka, misli, slika, rasipanja građe jeste put do postizanja unutrašnje logike kazivanja. Ništa se tu, tako reći, ni sa čim ne podudara i ne povezuje, a celina ipak održava samu sebe.

Roman počinje opisom i razmišljanjem o ratu Petra Rajića u kome se vidi besmisao rata kao i “indiferentni stav glavnog junaka." Od tog pakla se udaljava razmišljajući o detinjstvu, majci i periodima bolesti koji mu, kako kaže, “behu najlepši doživljaji." Seća se majčine smrti i njegove ženidbe ubrzo nakon toga, koju su ugovorile njegove tetke i žene iz mesta. Njegova žena, puna života i strasti, bila je previše za ratom izmučenog čoveka. Njegova bolest se pogoršala i on odlazi ne lečenje u Krakov. Tu upoznaje još jednu ženu koja mu pruža samo čulnu ljubav. Emocije on traži i pronalazi u liku jednog sumatraiste, Čarnojevića koji je okrenut prirodi, nebu, i koji smatra da je sve u vezi. On predstavlja Rajićevo drugo Ja. Tekst o Čarnojeviću koji zauzima najkraći deo romana, predstavlja centralni njegov deo i objašnjava smisao čovekovog života, daje razlog čoveku da živi, pa ispoljava osnovu poetike Miloša Crnjanskog, tzv. “sumatraizam."

"𝙻𝚓𝚞𝚋𝚊𝚟, 𝚔𝚊𝚔𝚘 𝚓𝚎 𝚕𝚓𝚞𝚋𝚊𝚟 𝚗𝚎𝚙𝚛𝚘𝚕𝚊𝚣𝚗𝚊. Č𝚒𝚗𝚒 𝚖𝚒 𝚜𝚎 𝚓𝚎𝚍𝚒𝚗𝚘 𝚘𝚗𝚊 𝚒 𝚓𝚎𝚜𝚎𝚗 𝚙𝚘𝚜𝚝𝚘𝚓𝚎, 𝚜𝚟𝚎 𝚓𝚎 𝚍𝚛𝚞𝚐𝚘 𝚜𝚊𝚖𝚘 𝚟𝚊𝚛𝚔𝚊. 𝙽𝚒𝚝𝚒 𝚒𝚖𝚊 č𝚎𝚐𝚊 š𝚝𝚘 ž𝚎𝚕𝚒𝚖, 𝚗𝚒𝚝𝚒 𝚒𝚖𝚊 č𝚎𝚐𝚊 š𝚝𝚘 ž𝚊𝚕𝚒𝚖. 𝙳𝚘𝚋𝚛𝚘 𝚖𝚒 𝚓𝚎. 𝙿𝚛𝚘ć𝚒 ć𝚞 𝚐𝚛𝚊𝚗𝚒𝚌𝚎, 𝚐𝚛𝚊𝚍𝚘𝚟𝚎 𝚒 𝚜𝚎𝚕𝚊, 𝚒 š𝚞𝚖𝚎 𝚒 𝚟𝚘𝚍𝚎, 𝚒 𝚗𝚎ć𝚎 𝚘𝚜𝚝𝚊𝚝𝚒 𝚗𝚊 𝚖𝚎𝚗𝚒 𝚗𝚒š𝚝𝚊 𝚍𝚘 𝚙𝚛𝚊š𝚒𝚗𝚊 𝚗𝚊 𝚗𝚘𝚐𝚊𝚖𝚊, 𝚞 𝚜𝚛𝚌𝚞 ć𝚞𝚝𝚊𝚗𝚓𝚎, 𝚊 𝚗𝚊 𝚕𝚒𝚌𝚞 𝚋𝚕𝚊𝚐 𝚘𝚜𝚖𝚎𝚑,𝚋𝚎𝚜𝚖𝚒𝚜𝚕𝚎𝚗 𝚒 𝚟𝚛𝚎𝚘..."

Sumatraizam je nešto što Crnjanski često pominje i taj osmeh sa kojim posmatra rat sada dobija jasno objašnjenje. Završni deo je u duhu sumatraizma. Na kraju, šta ostaje našem junaku? Samo nada.

"𝙽𝚎, 𝚗𝚒𝚓𝚎 𝚟𝚒š𝚎 𝚣𝚗𝚊𝚘 š𝚝𝚊 𝚓𝚎 𝚍𝚘𝚋𝚛𝚘, 𝚊 š𝚝𝚊 𝚣𝚕𝚘, 𝚗𝚒𝚝𝚒 𝚓𝚎 𝚣𝚗𝚊𝚘 𝚣𝚊š𝚝𝚘 𝚐𝚘𝚟𝚘𝚛𝚎 𝚝����𝚕𝚒𝚔𝚘 𝚘 ž𝚒𝚟𝚘𝚝𝚞, 𝚗𝚒𝚓𝚎 𝚜𝚎 𝚖𝚎š𝚊𝚘 𝚞 𝚙𝚛𝚎𝚙𝚒𝚛𝚔𝚎, 𝚒 𝚗𝚒𝚓𝚎 𝚟𝚒š𝚎 𝚟𝚎𝚛𝚘𝚟𝚊𝚘 𝚗𝚒 𝚞 š𝚝𝚊, 𝚍𝚘 𝚞 𝚗𝚎𝚔𝚎 𝚙𝚕𝚊𝚟𝚎 𝚘𝚋𝚊𝚕𝚎 𝚗𝚊 𝚂𝚞𝚖𝚊𝚝𝚛𝚒. 𝚃𝚊𝚖𝚘 𝚓𝚎 𝚋𝚒𝚕𝚊 𝚗𝚓𝚎𝚐𝚘𝚟𝚊 𝚜𝚞𝚍𝚋𝚒𝚗𝚊. 𝙾𝚜𝚎ć𝚊𝚘 𝚓𝚎 𝚍𝚊 𝚓𝚎 𝚗𝚓𝚎𝚐𝚘𝚟 ž𝚒𝚟𝚘𝚝 𝚜𝚊𝚖𝚘 𝚛𝚞𝚖𝚎𝚗𝚎 𝚓𝚎𝚍𝚗𝚎 𝚋𝚒𝚕𝚓𝚔𝚎 𝚛𝚊𝚍𝚒 𝚗𝚊 𝚂𝚞𝚖𝚊𝚝𝚛𝚒. 𝙸 𝚘𝚗 𝚜𝚎 𝚜𝚖𝚎š𝚒𝚘 𝚖𝚒𝚛𝚗𝚘."

[Branislav · Rating 5 out of 5]

Dnevnik o Čarnojeviću je prava poezija u prozi. Ovo je priča o životu mladog intelektualca suočenog sa užasima prvog svetskog rata koje proživljava iz prvih redova. On je tanano biće koje ne može da izdrži strašne fizičke i psihološke izazove pa tako na frontu zarađuje tuberkulozu.

Ništa više nema smisao, nema mesta koje bi nazvao domom. Nakon smrti majke, jedine spone između njega i rodnog mesta, on gubi i poslednju nadu da će za života pronaći spoznaju i sreću. Jedino je u smrti izbavljenje.

Lutanje kroz ratna poprišta, istraživanje sveta, čamljenje u bolnicama - ova priča je ispresecana i lako se izgubi vremensko-prostorna nit. U određenim poglavljima on se krije iza drugih, izmišljenih likova, kroz koje pripoveda drugu stranu svoje prirode. Čujemo o njegovim iskustvima sa devojkama, nemogućnošću da se čulno poveže, nedostatkom volje da igde zastane i pronađe dom usled emocionalne otupelosti. Tetke i prote ga provodadžišu, devojke mu se prepuštaju, on se iskrada i vraća svojim maštanjima i melanholiji.

Okreće se prirodi, lepoti neba i žutog lišća, uzburkalog mora. Jedino tu vidi preostalu lepotu sveta. "Jesen i život bez smisla." Traumama obeleženo detinjstvo je proletelo i neće se vratiti.

Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Niti imam čega što želim, niti čega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje a na licu blag osmeh besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderano i mog života ritavog.

Roman je prelepo lirsko delo, dakle nećete pronaći mnogo radnje, ovde je sve izraženo u jeziku, prelepom bogatom jeziku. Kratke su misli, kratke rečenice, kratki opisi - ovo je kao slajdšou slika koje čine pokretni film, sekvenca flešbekova na događaje zabeležene u dnevniku, napisana u preplićućem maniru, povremeno koristeći i snove da se izraze dublje, suptilnije misli. Neke slike su radosne i ekstatične, ali ubrzo su zamenjene otrežnjujućim shvatanjem da puta ka sreći nema. Kroz roman on traga za svojim čitaocem, pa eto možda će ih pronaći u nama. Lepota ovog melanholičnog dela je nemerljiva.

4.5/5

[emzara emzarić · Rating 5 out of 5]

crnjanski tarkovski knjiga, ne znam jel ima smisla ali mnogo mi se svidja jer iskustveno podseća na ljubavnika, a ja baš volim ljubavnika