What do you think?
Rate this book
Environmental Ethics : An Introduction to Environmental Philosophy
The text serves as an introduction to ethical theory as it applies to environmental issues and as a casebook on contemporary problems of science, industry, and individual decision-making. It provides a readable, yet philosophically careful survey of the field of environmental ethics. It is comprehensive, covering topics from the relevance of Aristotle's ethics for environmental issues to Deep Ecology and Ecofeminism.
288 pages, Paperback
First published January 1, 1993
16 people are currently reading
271 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 13 of 13 reviews
November 6, 2022
Udžebnike sam uglavnom doživljavao kao neprijatnu nužnost i čak, u ličnoj bibliotečkoj hijerarhiji, knjigama nižeg ranga. To je, naravno, pogrešno, ali zbog toga ne i manje realno u mojoj svesti. Imao sam čak i pravilo da po knjigama nikad ne šaram, ali izuzetak su bili udžbenici, koji su bili mazani svim drečavim bojama i ispodvlačeni uzduž i popreko. Poneka stranica bi dobila i gratis ilustraciju. Tu bi se, zapravo, mogla uspostaviti i neka mala zakonitost: što je gradivo suvoparnije i zahtevnije, to su moje intervencije veće. Dosada je, ispada tako, likovna usluga knjizi.
„Ekološka etika” je udžbenik. Ali i divan izuzetak: sasvim sjajan udžbenik, odmeren, dobro potkovan, zanimljiv, informativan i potreban. Žarden jeste profesor i jeste napisao knjigu školski, ali to ga ne čini akademskim mediokritetom, naprotiv. Sve mi je jači utisak da se u savremenoj humanistici ceni nečiji rad samo ukoliko se izmisle neke besne, pomogućstvu vrtložne munje, a kad neko hoće da uradi kritički pregled nekog pitanja, gleda se kao neautentični štreber.
Osim što zna znanje, Žarden pokazuje danas sve ređu ljubaznost i razumevanje prema čitaocu. Uz sjajan pregled istorije ekološke etike, neko može dobiti i odličan zaobilazni kurs uvoda u etiku – od Aristotela do Pitera Singera. Vrlo je dobro smišljeno što kraj svakog poglavlja ima pregršt podsticajnih problemskih pitanja, koja nisu apstraktne filozofske glavolomke, već osnova za promišljanja o sasvim svakodnevnim situacijama. Stoga je ovde vrlo srećno ostvaren odnos između teorije i prakse.
Jedna od retkih primedbi bila bi vezana za prevod, ali ne za nemar, već za svojevrsni poetski impuls koji je prevodilac (Aleksandar Dobrijević) osećao, pa ga je to dovelo na granicu preciznosti. Posebno mislim da je loše rešenje to što je čuveno delo Rejčel Karson „Silent Spring” prevedeno kao „Ućutkana mladost”. Svako ko je čitao ovu knjigu zna da se ne radi o metafori, već o zaista tihom proleću, koje je postalo tiho zbog otrovanih ptica usled korišćenja insekticida i pesticida. Divno je što je Žardenovo delo prevedeno, ali prava je šteta što i dalje nije knjiga Rejčel Karson, kao i, na primer, čuveni „A Sand County Almanac” Alda Leopolda. Takođe, mislim da nije najsrećnije rešenje da se prefiksoid eko piše sa crticom. Na primer, umesto ekofilozofija stoji eko-filozofija i slično. Ima još mnogo ovakvih detalja, ali to zaista nije presudno, već se, naprotiv, čini da je knjiga prevedena sa velikom posvešćenošću, pa i strašću, što je retko.
No dobro, budući da mislim da bi od mojih opštih napomena ovde bio korisniji jedan pregled poglavlja uz osvet na probleme ekološke etike, navodim ga ovde i to pre svega kao podsticaj i podsetnik:
1) NAUKA, ETIKA I ŽIVOTNA SREDINA
Valja imati u vidu da je 1804. godine Zemlju naseljavalo milijardu ljudi, da bi 1999. godine taj broj porastao na šest milijardu ljudi. Treba dobro razmisliti šta su mogućnosti u budućnosti – ali jedno je izvesno – ukoliko se rast nastavi, ovakav životni komfor (kako god nam to izgledalo iz naše perspektive) naši potomci neće imati. Uznemirujuće je kako se često zaboravlja da su struja, voda i kanalizacija, posebno u kontekstu masivnosti, vrlo mlade pojave i ništa nam ne garantuje da će po svaku cenu trajati. U tom svetlu, vrlo je zanimljivo kako često može da se čuje da su ekološki problemi nekakvi ekspertski problemi, koji su nedostupni laicima. Stučnjaci, dakle, treba da istražuju, pa da većaju i da javnosti predstave svoj stav. Međutim, upravo ova vrsta diktature eksperata predstavlja ogroman rizik – posebno u odnosu na mit o tome da je nauka vrednosno neutralna. (34) Ne želeći da nauku degradira, već da je jasno situira u odnosu na filozofiju, Žarden tvrdi: „nauka nije ništa više do detaljan, brižljiv, verifikujući i dokumentovani pristup saznavanju” (35) – ali nauka nije odluka i nauka nije vrednost, već organizacija znanja u odnosu na koju možemo da imamo nekakav stav. Pritom, Žarden upozorava kako se fizika izborila kao uzorna nauka. Fizika je, drugim rečima, postala paradigma mišljenja o nauci i sve što se kosi sa metodama prisutnim u fizici biva diskreditovano. Još veći problem je što se nauka često razume ne kao metod ili procedura, već kao masa informacija ili činjenica (36). Međutim, ono što presudno odlikuje odgovor na pitanje je upravo pitanje samo – pitanja koja naučnici postavljaju često su ograničeni faktorima koji leže sasvim izvan oblasti nauke, a (naučni) opis sveta sam po sbi ne obavezuje na određene zaključke o tome kako bi svet trebalo da izgleda. (38) Zato nam je etika dragocena – tamo gde bi nauka utihnula, etika pruža priliku za odgovor.
2) ETIČKA TEORIJA I ŽIVOTNA SREDINA
„Osnovni cilj filozofske etike jeste da proširi naša razumevanja, preokrene našu perspektivu i svest i da nam pomogne da izmaknemo ograničenjima koja su implicitna uobičajenim načinima mišljenja.” (52) Etika je, dakle, i korektiv i putokaz.
Što se tiče etičkog relativizma i pitanja univerzalnosti etike, Žarden ima zanimljivo zapažanje: pogrešno je reći da, zbog toga što se kulture razilaze po pitanjima vrednosti, ispravnog odgovora nema. Na primer – verovanje da je Zemlja ravna ploča nju ne čini ravnom, kao što verovanje da je ubistvo ispravno ne čini ubistvo ispravnim. (57)
3) ETIKA I EKONOMIJA: UPRAVLJANJE DRUŠVENIM IMANJIMA
Vrednost divljine nije vezana samo za finansijsku isplatljivost, a građani nisu samo potrošači, iako jesu i to. Sukob ličnih i društvenih interesa može biti izvanredno pitanje ekološke etike. Postoje li, na primer, vrednosti u prirodi koje treba da se čuvaju bez obzira na moguć interes čoveka? Ukoliko je odgovor potvrdan – šta bi to bilo?
4) ODGOVORNOST PREMA BUDUĆIM GENERACIJAMA I ODRŽIVI RAZVOJ
Neki oblici nuklearnog otpada će zagađivati Zemlju još najmanje 10 000 godina. Da li mi možemo biti odgovorni za nerođene ljude, posebno u odnosu na period od više milenijuma. Kako se postaviti u odnosu na globalno zagrevanje? Činimo li veliku nepravdu u pogledu budućnosti? Ukoliko razmislimo o prirodi gubitka u istoriji i kulturi pamećenja, možemo izvesti misaoni eksperiment i zamisliti da, na primer, budućim generacijama neće ostati ni jedna jedina renesansna slika. Izvesno je da buduće generacije ne mogu reći da im ta umetnost nedostaje, pošto nisu ni mogli da imaju dodira sa njom, ali bi njihovi život mogli biti osiromašeni za to umetničko iskustvo (150). Isti je slučaj sa prirodom – možemo samo nazreti šta je ono što smo propustili ili sa čim se nikada ni nećemo susresti.
5) ODGOVORNOST PREMA SVETU PRIRODE
Kretanje od antropocentrične ka neantropocentričnoj etici je ključno. Ne postoji priroda zbog nas, mi postojimo zbog prirode. Od prirode.
Termin „specizam” Pitera Singera predstavlja sklonost da se određeni stavovi pripisuju određenim bićima samo u odnosu na njihovu pripadnost određenoj vrsti. Dugo životinje uopšte nisu bile moralni subjekti i to pre svega u odnosu na podrazumevani stav da nemaju moralno dostojanstvo i čak da predstavljaju samo nekakve neslovesne mehanizme, koji reaguju samo i isključivo po instinktu. Ipak, iako je jasno da životinje mogu da imaju moralno dostojanstvo, koji je kriterijum njegovog uspostavljanja? Sposobnost da se pati? Sama činjenica života? Interesi?
6) BIOCENTRIČNA ETIKA
Naučno je kategorisano više od milion i četiristo hiljada različitih vrsta. (207) Jasno je da niko ne može da bude u posedu tog znanja, da ono prevazilazi više ljudskih života. Međutim, kako se odrediti u odnosu na biodiverzitet? Da li je on vrhunska vrednost sama po sebi ili tek u odnosu na čovekov doživljaj vrednosti? Da li smo u obavezi da čuvamo raznolikost života i, ukoliko jesmo, zašto? Šta se dešava kada se ljudski interesi sukobe sa interesima ne-ljudi? Da li se može uspostaviti reciprocitet?
Bez obzira na odgovor – stav da živa bića poseduju inherentnu vrednost znači usvojiti stav poštovanja prema prirodi (230). A nije li taj stav sasvim potreban?
O ovim pitanjima posebno pogledati Alberta Švajcera i Pola Tejlora.
7) DIVLJINA, EKOLOGIJA I ZEMLJA
Pojam divljine ima u sebi nešto vrlo zanimljivo – ukoliko se nešto nazove divljinom biva, makar samom odrednicom, pripitomljeno. Ipak, posebno je pitanje, kako se može upravljati divljinom? Valja se setiti nacionalnih parkova i razmisliti o interesima samog ekosistema i zajednice koja bi volela da u njemu vidi sopstvene vrednosti.
Istorija diviljne kao termina je vrlo zanimljiva: od prostora nepristupačnosti i puritanskog rezonovanja da je ona prostor kojeg se bog odrekao, pa treba da bude ukroćena (253), sve do Toroa i Džona Mjuira i koncepta divljine kao izvora nadahnuća – divljina pokazuje preovlađujuće svetonazore i duh vremena, pre nego neka samo unutrašnja svojstva.
8) ETIKA ZEMLJE
Unutrašnja vrednost ne postoji samo u živim bićima, već i u Zemlji kao nad-isprepletanosti. Ekološko razumevanje predstavlja uvažavanje svih činilaca života na Zemlji, gde mera vrednosti treba da bude mera održavanja planete. Žarden uspostavlja ovde vrlo zanimljive paralele sa fašizmom.
9) DUBINSKA EKOLOGIJA
Ključna figura – Arne Nes (koji se ovde pogrešno transkribuje kao Naes). Dok plitka ekologija proučava samo simptome i kako da zakrpimo rupe (npr. imamo problem aerozagađenja i smislimo neki poseban prečišćivač vazduha i tobože rešimo problem), dubinska ekologija se bavi celinom ljudskog odnošenja prema prirodi koja bi iz temelja mogla sve da preobrazi. Svet ne dolazi već rastavljen na kaegorije, već se mora sagledavati u odnosu na celinu. (340) Samorazumevanje je proces samoispitivanja u kojem ljudi uspevaju da sebe shvate kao deo veće celine – kao i da ne postoji čvrsta ontološka razlika između ljudi i ne-ljudi. (348)
10) EKOLOŠKA PRAVDA
Džon Rols tvrdi da svaka individua treba da ima jednaka prava na najširi sistem sloboda. Kako bi se, imajući to u vidu, pitanje slobode i prava prenelo na plan ekološke etike? Da li su sloboda i pravo u tom slučaju uzajamno ugrožavajući ili, sasvim suprotno, nadopunjujući?
Šta ćemo da radimo sa globalnom ekonomskom i socijalnom nejednakošću – da li su ekološki problemi, zapravo, samo problemi bogatih, zapadnih društava, ili su univerzalno prepoznati? Da li bogata društva imaju odgovornost prema siromašnima? Uznemirujuće deluje podatak da čak 34,6% ukupne smrtnosti dece u nerazvijenim zemljama potiče iz nedostatka pristupa čistoj vodi.
Ovde Žarden iznosi i razliku između prve i druge prirode, gde bi prva priroda podrazumevala svet ne-ljudi, dok bi druga priroda mogla da se poistoveti sa kulturom (radoznalost, komunikacija, društvo, adaptacija). (380)
11) EKOFEMINIZAM
Često se priroda vezivala za ženski princip, dok je kultura bila muška. Zašto bi to moralo da bude tako? Odakle potiču ta povezivanja? K. Voren, analizirajući logiku dominacije, objašnjava kako se podređenost neke grupe opravdava njenim nedostatkom superiorne karakteristike (392). Primenjeno na ekološke teme – ukoliko je određeni rod povezan sa određenom oznakom kultivizacije, njegove uloge u zajednici moraju biti sasvim drugačije. Poznati stereotip: žena kuva, muškarac juri antilopu.
Evelin Foks Keler primećuje kako Fransis Bekon prirodu vidi kao ženu koja treba da se potčini. (402) Vrlo zanimljiv odabir reči za temu koja se temeljno tiče svih nas.
Pogledati šta je pokret Čipko. Ne Ćipiko, ne Čupko – Čipko.
12) PLURALIZAM, PRAGMATIZAM I ODRŽIVOST
Moral of the story – ključ je u meri. Svaki pogled ima neki nedostatak i svaki pristup može da se koriguje. Snaga ekološke etike je upravo u mogućnosti da se ispravi ono što treba i osnaži ono što je već valjalo, a ostalo je neistaknuto. Međutim, budući da je etika i istorijska kategorija, horizont onoga što mislimo o prirodi će zasigurno biti izmenjen i treba da budemo spremni i na pitanja koja još nisu postavljena. Anticipacija je tu zaista dragocena, a poziv na dobronamernu i potkovanu diskusiju možda još vredniji.
„Ekološka etika” je udžbenik. Ali i divan izuzetak: sasvim sjajan udžbenik, odmeren, dobro potkovan, zanimljiv, informativan i potreban. Žarden jeste profesor i jeste napisao knjigu školski, ali to ga ne čini akademskim mediokritetom, naprotiv. Sve mi je jači utisak da se u savremenoj humanistici ceni nečiji rad samo ukoliko se izmisle neke besne, pomogućstvu vrtložne munje, a kad neko hoće da uradi kritički pregled nekog pitanja, gleda se kao neautentični štreber.
Osim što zna znanje, Žarden pokazuje danas sve ređu ljubaznost i razumevanje prema čitaocu. Uz sjajan pregled istorije ekološke etike, neko može dobiti i odličan zaobilazni kurs uvoda u etiku – od Aristotela do Pitera Singera. Vrlo je dobro smišljeno što kraj svakog poglavlja ima pregršt podsticajnih problemskih pitanja, koja nisu apstraktne filozofske glavolomke, već osnova za promišljanja o sasvim svakodnevnim situacijama. Stoga je ovde vrlo srećno ostvaren odnos između teorije i prakse.
Jedna od retkih primedbi bila bi vezana za prevod, ali ne za nemar, već za svojevrsni poetski impuls koji je prevodilac (Aleksandar Dobrijević) osećao, pa ga je to dovelo na granicu preciznosti. Posebno mislim da je loše rešenje to što je čuveno delo Rejčel Karson „Silent Spring” prevedeno kao „Ućutkana mladost”. Svako ko je čitao ovu knjigu zna da se ne radi o metafori, već o zaista tihom proleću, koje je postalo tiho zbog otrovanih ptica usled korišćenja insekticida i pesticida. Divno je što je Žardenovo delo prevedeno, ali prava je šteta što i dalje nije knjiga Rejčel Karson, kao i, na primer, čuveni „A Sand County Almanac” Alda Leopolda. Takođe, mislim da nije najsrećnije rešenje da se prefiksoid eko piše sa crticom. Na primer, umesto ekofilozofija stoji eko-filozofija i slično. Ima još mnogo ovakvih detalja, ali to zaista nije presudno, već se, naprotiv, čini da je knjiga prevedena sa velikom posvešćenošću, pa i strašću, što je retko.
No dobro, budući da mislim da bi od mojih opštih napomena ovde bio korisniji jedan pregled poglavlja uz osvet na probleme ekološke etike, navodim ga ovde i to pre svega kao podsticaj i podsetnik:
1) NAUKA, ETIKA I ŽIVOTNA SREDINA
Valja imati u vidu da je 1804. godine Zemlju naseljavalo milijardu ljudi, da bi 1999. godine taj broj porastao na šest milijardu ljudi. Treba dobro razmisliti šta su mogućnosti u budućnosti – ali jedno je izvesno – ukoliko se rast nastavi, ovakav životni komfor (kako god nam to izgledalo iz naše perspektive) naši potomci neće imati. Uznemirujuće je kako se često zaboravlja da su struja, voda i kanalizacija, posebno u kontekstu masivnosti, vrlo mlade pojave i ništa nam ne garantuje da će po svaku cenu trajati. U tom svetlu, vrlo je zanimljivo kako često može da se čuje da su ekološki problemi nekakvi ekspertski problemi, koji su nedostupni laicima. Stučnjaci, dakle, treba da istražuju, pa da većaju i da javnosti predstave svoj stav. Međutim, upravo ova vrsta diktature eksperata predstavlja ogroman rizik – posebno u odnosu na mit o tome da je nauka vrednosno neutralna. (34) Ne želeći da nauku degradira, već da je jasno situira u odnosu na filozofiju, Žarden tvrdi: „nauka nije ništa više do detaljan, brižljiv, verifikujući i dokumentovani pristup saznavanju” (35) – ali nauka nije odluka i nauka nije vrednost, već organizacija znanja u odnosu na koju možemo da imamo nekakav stav. Pritom, Žarden upozorava kako se fizika izborila kao uzorna nauka. Fizika je, drugim rečima, postala paradigma mišljenja o nauci i sve što se kosi sa metodama prisutnim u fizici biva diskreditovano. Još veći problem je što se nauka često razume ne kao metod ili procedura, već kao masa informacija ili činjenica (36). Međutim, ono što presudno odlikuje odgovor na pitanje je upravo pitanje samo – pitanja koja naučnici postavljaju često su ograničeni faktorima koji leže sasvim izvan oblasti nauke, a (naučni) opis sveta sam po sbi ne obavezuje na određene zaključke o tome kako bi svet trebalo da izgleda. (38) Zato nam je etika dragocena – tamo gde bi nauka utihnula, etika pruža priliku za odgovor.
2) ETIČKA TEORIJA I ŽIVOTNA SREDINA
„Osnovni cilj filozofske etike jeste da proširi naša razumevanja, preokrene našu perspektivu i svest i da nam pomogne da izmaknemo ograničenjima koja su implicitna uobičajenim načinima mišljenja.” (52) Etika je, dakle, i korektiv i putokaz.
Što se tiče etičkog relativizma i pitanja univerzalnosti etike, Žarden ima zanimljivo zapažanje: pogrešno je reći da, zbog toga što se kulture razilaze po pitanjima vrednosti, ispravnog odgovora nema. Na primer – verovanje da je Zemlja ravna ploča nju ne čini ravnom, kao što verovanje da je ubistvo ispravno ne čini ubistvo ispravnim. (57)
3) ETIKA I EKONOMIJA: UPRAVLJANJE DRUŠVENIM IMANJIMA
Vrednost divljine nije vezana samo za finansijsku isplatljivost, a građani nisu samo potrošači, iako jesu i to. Sukob ličnih i društvenih interesa može biti izvanredno pitanje ekološke etike. Postoje li, na primer, vrednosti u prirodi koje treba da se čuvaju bez obzira na moguć interes čoveka? Ukoliko je odgovor potvrdan – šta bi to bilo?
4) ODGOVORNOST PREMA BUDUĆIM GENERACIJAMA I ODRŽIVI RAZVOJ
Neki oblici nuklearnog otpada će zagađivati Zemlju još najmanje 10 000 godina. Da li mi možemo biti odgovorni za nerođene ljude, posebno u odnosu na period od više milenijuma. Kako se postaviti u odnosu na globalno zagrevanje? Činimo li veliku nepravdu u pogledu budućnosti? Ukoliko razmislimo o prirodi gubitka u istoriji i kulturi pamećenja, možemo izvesti misaoni eksperiment i zamisliti da, na primer, budućim generacijama neće ostati ni jedna jedina renesansna slika. Izvesno je da buduće generacije ne mogu reći da im ta umetnost nedostaje, pošto nisu ni mogli da imaju dodira sa njom, ali bi njihovi život mogli biti osiromašeni za to umetničko iskustvo (150). Isti je slučaj sa prirodom – možemo samo nazreti šta je ono što smo propustili ili sa čim se nikada ni nećemo susresti.
5) ODGOVORNOST PREMA SVETU PRIRODE
Kretanje od antropocentrične ka neantropocentričnoj etici je ključno. Ne postoji priroda zbog nas, mi postojimo zbog prirode. Od prirode.
Termin „specizam” Pitera Singera predstavlja sklonost da se određeni stavovi pripisuju određenim bićima samo u odnosu na njihovu pripadnost određenoj vrsti. Dugo životinje uopšte nisu bile moralni subjekti i to pre svega u odnosu na podrazumevani stav da nemaju moralno dostojanstvo i čak da predstavljaju samo nekakve neslovesne mehanizme, koji reaguju samo i isključivo po instinktu. Ipak, iako je jasno da životinje mogu da imaju moralno dostojanstvo, koji je kriterijum njegovog uspostavljanja? Sposobnost da se pati? Sama činjenica života? Interesi?
6) BIOCENTRIČNA ETIKA
Naučno je kategorisano više od milion i četiristo hiljada različitih vrsta. (207) Jasno je da niko ne može da bude u posedu tog znanja, da ono prevazilazi više ljudskih života. Međutim, kako se odrediti u odnosu na biodiverzitet? Da li je on vrhunska vrednost sama po sebi ili tek u odnosu na čovekov doživljaj vrednosti? Da li smo u obavezi da čuvamo raznolikost života i, ukoliko jesmo, zašto? Šta se dešava kada se ljudski interesi sukobe sa interesima ne-ljudi? Da li se može uspostaviti reciprocitet?
Bez obzira na odgovor – stav da živa bića poseduju inherentnu vrednost znači usvojiti stav poštovanja prema prirodi (230). A nije li taj stav sasvim potreban?
O ovim pitanjima posebno pogledati Alberta Švajcera i Pola Tejlora.
7) DIVLJINA, EKOLOGIJA I ZEMLJA
Pojam divljine ima u sebi nešto vrlo zanimljivo – ukoliko se nešto nazove divljinom biva, makar samom odrednicom, pripitomljeno. Ipak, posebno je pitanje, kako se može upravljati divljinom? Valja se setiti nacionalnih parkova i razmisliti o interesima samog ekosistema i zajednice koja bi volela da u njemu vidi sopstvene vrednosti.
Istorija diviljne kao termina je vrlo zanimljiva: od prostora nepristupačnosti i puritanskog rezonovanja da je ona prostor kojeg se bog odrekao, pa treba da bude ukroćena (253), sve do Toroa i Džona Mjuira i koncepta divljine kao izvora nadahnuća – divljina pokazuje preovlađujuće svetonazore i duh vremena, pre nego neka samo unutrašnja svojstva.
8) ETIKA ZEMLJE
Unutrašnja vrednost ne postoji samo u živim bićima, već i u Zemlji kao nad-isprepletanosti. Ekološko razumevanje predstavlja uvažavanje svih činilaca života na Zemlji, gde mera vrednosti treba da bude mera održavanja planete. Žarden uspostavlja ovde vrlo zanimljive paralele sa fašizmom.
9) DUBINSKA EKOLOGIJA
Ključna figura – Arne Nes (koji se ovde pogrešno transkribuje kao Naes). Dok plitka ekologija proučava samo simptome i kako da zakrpimo rupe (npr. imamo problem aerozagađenja i smislimo neki poseban prečišćivač vazduha i tobože rešimo problem), dubinska ekologija se bavi celinom ljudskog odnošenja prema prirodi koja bi iz temelja mogla sve da preobrazi. Svet ne dolazi već rastavljen na kaegorije, već se mora sagledavati u odnosu na celinu. (340) Samorazumevanje je proces samoispitivanja u kojem ljudi uspevaju da sebe shvate kao deo veće celine – kao i da ne postoji čvrsta ontološka razlika između ljudi i ne-ljudi. (348)
10) EKOLOŠKA PRAVDA
Džon Rols tvrdi da svaka individua treba da ima jednaka prava na najširi sistem sloboda. Kako bi se, imajući to u vidu, pitanje slobode i prava prenelo na plan ekološke etike? Da li su sloboda i pravo u tom slučaju uzajamno ugrožavajući ili, sasvim suprotno, nadopunjujući?
Šta ćemo da radimo sa globalnom ekonomskom i socijalnom nejednakošću – da li su ekološki problemi, zapravo, samo problemi bogatih, zapadnih društava, ili su univerzalno prepoznati? Da li bogata društva imaju odgovornost prema siromašnima? Uznemirujuće deluje podatak da čak 34,6% ukupne smrtnosti dece u nerazvijenim zemljama potiče iz nedostatka pristupa čistoj vodi.
Ovde Žarden iznosi i razliku između prve i druge prirode, gde bi prva priroda podrazumevala svet ne-ljudi, dok bi druga priroda mogla da se poistoveti sa kulturom (radoznalost, komunikacija, društvo, adaptacija). (380)
11) EKOFEMINIZAM
Često se priroda vezivala za ženski princip, dok je kultura bila muška. Zašto bi to moralo da bude tako? Odakle potiču ta povezivanja? K. Voren, analizirajući logiku dominacije, objašnjava kako se podređenost neke grupe opravdava njenim nedostatkom superiorne karakteristike (392). Primenjeno na ekološke teme – ukoliko je određeni rod povezan sa određenom oznakom kultivizacije, njegove uloge u zajednici moraju biti sasvim drugačije. Poznati stereotip: žena kuva, muškarac juri antilopu.
Evelin Foks Keler primećuje kako Fransis Bekon prirodu vidi kao ženu koja treba da se potčini. (402) Vrlo zanimljiv odabir reči za temu koja se temeljno tiče svih nas.
Pogledati šta je pokret Čipko. Ne Ćipiko, ne Čupko – Čipko.
12) PLURALIZAM, PRAGMATIZAM I ODRŽIVOST
Moral of the story – ključ je u meri. Svaki pogled ima neki nedostatak i svaki pristup može da se koriguje. Snaga ekološke etike je upravo u mogućnosti da se ispravi ono što treba i osnaži ono što je već valjalo, a ostalo je neistaknuto. Međutim, budući da je etika i istorijska kategorija, horizont onoga što mislimo o prirodi će zasigurno biti izmenjen i treba da budemo spremni i na pitanja koja još nisu postavljena. Anticipacija je tu zaista dragocena, a poziv na dobronamernu i potkovanu diskusiju možda još vredniji.
March 19, 2025
Преглед ове књиге објављујем 26. јануара 2024. године, на Светски дан образовања о заштити животне средине, уз велику синтезу сопствених образовних трајекторија, у циљу описмењавања (академских) грађана/ки на пољу (филозофије) биологије (не ленствуј, већ прати повезницу).
🌍
Препоручено издање је пето, на енглеском, са Dendrobates leucomelas на насловници. Правилнији превод наслова би био Енвиронменталистичка етика или Етика животне средине, а не Еколошка етика, зато што се екологија sensu stricto не бави заштитом животне средине (екологија у хуманистици има проширена значења – види: general ecology); еколошка етика би била етика научних истраживања у области екологије.
🟢
Узимајући у обзир моје (не)формално образовање, нисам ништа посебно ново научио од ове књиге; ипак, у духу светковине, следе дефиниције Мизантропа и Жардена, својеврстан појмовник и компас…
🍂
Морал је способност разликовања добрих и лоших намера, одлука и поступака, или шире, способност означавања нечега етичким атрибутом добро (понекад ваљано) или лоше (некад и зло), при чему објекти овог означавања могу бити разни, од појава, догађаја, поступака и предмета, до споменутих намера и одлука, па чак и извесних (про)мисли, осећања и стања. Психолошким аспектима морала, понајвише његовим онтогенетским развојем, као и моралним осећањима, бави се психологија. Ипак, морал је најпре постао предмет интересовања филозофије чија се дуга традиција у овој области подводи под грану етике; стога, сва питања која се тичу морала могу се назвати етичким.
🐭
Етичко расуђивање представља формирање одређеног етичког става спрам одговарајућег објекта моралног означавања. Како би се изградио овај став, потребно је да човек као морални субјект припише одговарајућем објекту означавања својства или етичке атрибуте који су категорички поларизовани и најчешће оличени у парњаку добро/лоше или, нешто ређе, (не)ваљано, (не)прихватљиво, (не)исправно, (не)праведно. Дакле, етички ставови су наш позитиван или негативан однос према некоме или нечему. Етички и други ставови (попут естетских) садрже сазнајну (когнитивну), емоционалну и вољну (конативну) компоненту. Посебан тип моралних објеката су (неке) нељудске врсте које Жарден назива моралним пацијентима како би нагласио да неспособност моралног расуђивања није разлог за одрицање њихових права.
Да ли је плурализам/перспективизам златна средина између моралног монизма и релативизма (одбрану конструктивног сентиментализма види код Џесија Принца)?
Енвиронменталистички прагматизам/радикални емпиризам: уместо неприкосновене идеологије, норме и одлуке су зависне од контекста. Одржава ли се овим status quo уместо потребних коренитих промена?
🦑
Излажу се антропоцентрична, неантропоцентрична и холистичка етика у чијем фокусу су човек, бића и скупине, респективно; свака од њих се сагледава у светлу утилитаризма, деонтологије и телеологије (користи, дужности и сврхе).
🍁
Утилитаризам се сусреће са проблемом мерења (квантификација квалитативног) и (имплицитним) прихватањем моралног објективизма (види критику Дејвида Бенатара). Конзервационисти су утилитаристи, желе да очувају природу како би дуже била на услузи човеку, док презервационисти желе да сачувају природу од било каквог људског реметилачког фактора. Џон Пасмор: антропоцентричан – природа није вредна сама по себи, већ само ако служи човеку, посебно ради испољавања естетских осећања и природољубља; примарни узроци екоцида су наша “похлепа и кратковидост”.
🕸
Деонтологија: Кантов категорички императив може се испоштовати, а да не буде еколошки с(а)вестан; нема вредносних судова, поступа се по принципу; права као легализована хтења; антропоцентричност (нељуди могу бити средства).
🐶
Телеологија (сврховитост): застарео антропоморфни аристотеловски концепт инкорпориран у деистичку визију света као одраза наводно смислене, хармоничне и хијерархијске креације у којој свако живо биће има непроменљиво место, сврху (telos) и есенцију – вера у постојање ланца бића (scala naturae) – космичка пирамида по степену савршенства.
Телеономија: сврховитост није последица дизајна, већ еволуције; функција неке фенотипске карактеристике (адаптације, ексаптације или спандрела) замењује телос/ентелехију/дух/душу и остале натприродне концепте који постулирају да биће поседује некакво добро само по себи. Натуралистичка грешка: ако је нешто природно, није по дифолту добро.
🦇
Природа је аморална, несврховита и нехармонична – индиферентна, акцидентална и хомеоретска/динамична, производ преплета стохастичких и детерминистичких фактора; не антиципира и не планира, није инхерентно ни добра ни лоша, ни бенигна ни малигна (разнозначност (а)биотичких односа и дуални, креативно-деструктивни карактер природе).
🕷
Меланкологија: блек металци устројени против екоцидних религија. Опасност апотеозе природе. Од доминације (мит освајача), преко сублимног, до соласталгије.
🌺
(Не)антропоцентрични екстензионизам: права се проширују на будуће људе и до сада непрепознате субјекте, као и на остала жива бића, али и неживу природу. Инструментална вредност је одлика употребљивости, интринзичка вредност је она коју објекат поседује сам по себи, док инхерентна вредност захтева екстерног евалуатора.
🌼
Биоцентрици (Рејмонд Фреј, Пол Тејлор, Џоел Фајнберг, Том Реган) заузимају телеолошки приступ како би оправдали морално становиште бића и ствари (али не и врста, односа и структура ознад нивоа јединке, попут биоценозе). Знајући да етички атрибути не постоје сами по себи, да биолошка добробит није једнозначна (контекст биотичких односа!), као и да природа није сврховита, усмрћујемо ово становиште и поткраћујемо копља која се укрштају око (не)свесних интереса моралних актера (субјеката и објеката, агената и пацијената). “Some argue that the concept of interests is so vague that it would allow tractors and buildings to have moral standing.” Гњила антропоцентричност и врстизам: морално становиште се додељује само бићима која су довољно слична човеку (кривица појединих биоцентрика). Пол Тејлор – биоцентрично гледиште се базира на уверењима: 1) да су људи равноправни чланови биоценозе, 2) да су врсте међузависне, 3) да су сва жива бића “телеолошки центри живота” и 4) да људи нису инхерентно супериорни у односу на остала бића. Мисаони опит о синтетичкој ћелији која потпуно имитира природну ћелију урушава сва четири уверења. Критика Питера Сингера: интереси и патња нису исто – утилитаристички приступ даје примат јединки припаднику коспополитске врсте која пати, спрам критично угрожене врсте!
🌲
Мит дивљине – човек је одувек уништилац!
Потпуна изолација човека од природе (дивљине) је илузорна – загађујуће (радиоактивне) материје не познају границе! Локов модел дивљине коју треба укротити и потчинити одговара хришћанском светоназору (мит освајача), док романтичарски модел види природу као симбол чистоте и невиности, обгрљује мит о хармоничној и статичној природи, као и антиреализам кроз трансцендентализам – повлачење бога за браду кроз сублимно (Русо, Р. В. Емерсон, Х. Д. Торо). Постхуманизам на три стожера (пост-антропоцентричност, пост-хуманизам и пост-дуализам) препознаје да је човек део природе, увиђа спрегнутост и прожимање природе и културе (биокултура, natureculture), прави отклон од хијерархијског виђења у лествицама, ланцима, пирамидама и бинарним категоријама, препознајући разноликост, умреженост, динамичност, променљивост и еволвабилност (а)биогена до нивоа биосфере.
🦋
Органски модел природе: мереолошка грешка и занемаривање контингентног и емергентног устројства биосфере. Климакс заједница није крајњи и обавезујући исход промене, нити сврховити циљ ка коме се тежи. Геа хипотеза изрођена одавде је ненаучна. Органски модел замењен је концептом екосистема који избегава наведене грешке и не служи се ненаучном метафориком о биоценози као организму и бићима као органима. Изнад нивоа врсте одржава се флуктуирајућа равнотежа (хомеореза), што није изједначено са стабилношћу/хармонијом, већ инкорпорира променљивост/динамичност, а у одређеној мери и хаос (који није неред, већ отежана предиктивност са повећањем временске дистанце ). Модел заједнице акцентује биотичке односе, првенствено односе исхране (произвођачи, потрошачи, разлагачи или, прецизније, хемолитотрофи и хемоорганотрофи, фотоаутотрофи и фотохетеротрофи). Елтонов трофички концепт еколошке нише данас је проширен Хачинсоновим мултидимензионалним концептом који види нишу као апстрактни простор саздан од n (а)биотичких фактора које одређена врста (популација) користи и мења; он обухвата остале концепте ниша узимајући у обзир простор (Гринел, Одум), трофичку позицију (Елтон, Одум) и еколошку валенцу (хиперволумен). Енергетски модел се фокусира на кружење материје и протицање енергије кроз екосистем путем мрежа исхране и биогеохемијских циклуса.
Жилавост/резилијентност (Крефорд Холинг): за разлику од отпорности (resistance) дефинисане у математичкој екологији преко времена које је потребно систему да се после нарушавања врати у равнотежно стање, жилавост се односи на способност екосистема да истрајава упркос променама различитих параметара (да одржи хомеорезу тј. да остане на путањи динамичке равнотеже), чиме нарушава мит о природној равнотежи. Екосистем који се реорганизује и враћа у функционално стање је жилав јер реагује хомеоретички – не враћа се на почетно стање. Жилавост критикује концепт сукцесије наглашавајући да екосистем не мора да се развија до климакс заједнице и да еквилибријум није (увек) очекивани исход.
☀
Метафизички холизам: екосистем ствара јединке, а не обрнуто. Методолошки/епистемолошки холизам: спознаја делова екосистема не подразумева разумевање целине (емергенца). Етички холизам: екстензионизам на целине.
⭐
Етика земље Алда Леополда: све док се (п)одржава целина, јединке се могу користити као ресурси (жртвени јарци). Проблеми: коб екофашизма, натуралистичка грешка, непостојећи телос земље; мит о стабилној и хармоничној природи и непотпуно разумевање сложене природе које нас спречава да утврдимо сигурне руте за њено очување. Џ. Б. Каликот: одбрана етике земље кроз морални сентиментализам – од егоцентрика до екоцентрика – дисонанца максиме мисли локално, делуј глобално (човек као паразитска врста неће моћу дуго да коегзистира са природом); сопство и природа су неразлучиви – тешко појмљиво и недовољан услов за етички кодекс?
🐞
Дубинска екологија: треба променити светоназор (гешталт) да би се постигао консензус о коренитој промени друштва у екоцентричном духу (освестити повезаност са природом и биоцентричну равноправност, две ултимативне норме). Биохемијски процеси су стварни попут организама. Вредносни судови су субјективни, али је уништавање (природе) објективно. Потребе су нам неопходне за преживљавање, интереси су оно што доприноси нашем благостању, а хтења су наше жеље и циљеви и треба да буду у складу са екотопијом, кажу неки дубински еколози. Али, екотопија је мит! Критичари се острвљују на амбигвитет, мизантропију, генерализације…
🦉
Екофеминизми: крива је друштвена хијерархија. Дихотомија женско (телесно, субјективно, емотивно, приватно, природно) и мушко (умно, објективно, рационално, јавно, културолошко) је коструисана. Природа је погрешно феминизована, а жена натурализована, чиме се од обе очекује да буду субмисивне и услужне, плодне и родне, радодајке.
🐌
Екомарксизми: неједнака расподела добара на глобалном нивоу и дискрепанца између величине популације и опсега њеног конзумеризма (велике индустрије су већи уништиоци од великих и сиромашних популација).
🌻
Тактике радикалних енвиронменталиста: цивилна непослушност, екосаботажа, екотероризам. Дерик Џенсен прокламује насилно уништење цивилизација, у заблуди да би новоуспостављене мале популације људи могле да живе у хармонији са природом (екоутопијски мит).
❄
Букчинова социјална екологија имплицитно дозвољава израбљивање природе од стране човека.
🙉
Да ли имамо одговорност према будућим генерацијама? Аргумент из незнања: нетачан јер знамо шта може да штети људима у будућности. Аргумент недостајућих уживалаца добробити: наше одлуке утичу на комбинаторику рађања – различите политике довешће до рађања различитих људи и зато не постоји једна иста генерација која би имала бенефите. Али, наше обавезе нису усмерене на одређену скупину људи који долазе, већ на њихове интересе. Види: асиметрија између добрих и лоших ствари Дејвида Бенатара и антинаталистички закључак! Будућим генерацијама не дугујемо ресурсе per se, већ једнаке шансе, каже Жарден.
♻
Екофеноменологија: како искуство утиче на доживљај природе (Џон Дјуи, Дејвид Вуд). Ако уништимо природу, будућа створења неће имати предуслов за исте исли сличне доживљаје. Кет Вестон уводи ненаучни концепт биоинтиме који опажањима наводно даје научни кредибилитет, погрешно изједначавајући мишљење/стање ума са емпиријским знањем.
☢
Три стожера одрживости: економијa, животна средина и етика. Утицај на животну средину зависи од: популације, потрошачких образаца и технологије. Тржишна анализа цене и добити: људи се посматрају само као конзументи, квантификује се квалитативно и погрешно претпоставља да подилажење прохтевима увек резултује благостањем. Одрживи развој није раст, већ промена: популација и економија – производња и потрошња – могу да се мењају, али не могу неограничено да расту јер су ресурси ограничени (мит о прогресу).
📚
Rogers, T. L., Johnson, B. J., & Munch, S. B. (2022). Chaos is not rare in natural ecosystems. Nature Ecology & Evolution, 6(8), 1105-1111.
🌍
Препоручено издање је пето, на енглеском, са Dendrobates leucomelas на насловници. Правилнији превод наслова би био Енвиронменталистичка етика или Етика животне средине, а не Еколошка етика, зато што се екологија sensu stricto не бави заштитом животне средине (екологија у хуманистици има проширена значења – види: general ecology); еколошка етика би била етика научних истраживања у области екологије.
🟢
Узимајући у обзир моје (не)формално образовање, нисам ништа посебно ново научио од ове књиге; ипак, у духу светковине, следе дефиниције Мизантропа и Жардена, својеврстан појмовник и компас…
🍂
Морал је способност разликовања добрих и лоших намера, одлука и поступака, или шире, способност означавања нечега етичким атрибутом добро (понекад ваљано) или лоше (некад и зло), при чему објекти овог означавања могу бити разни, од појава, догађаја, поступака и предмета, до споменутих намера и одлука, па чак и извесних (про)мисли, осећања и стања. Психолошким аспектима морала, понајвише његовим онтогенетским развојем, као и моралним осећањима, бави се психологија. Ипак, морал је најпре постао предмет интересовања филозофије чија се дуга традиција у овој области подводи под грану етике; стога, сва питања која се тичу морала могу се назвати етичким.
🐭
Етичко расуђивање представља формирање одређеног етичког става спрам одговарајућег објекта моралног означавања. Како би се изградио овај став, потребно је да човек као морални субјект припише одговарајућем објекту означавања својства или етичке атрибуте који су категорички поларизовани и најчешће оличени у парњаку добро/лоше или, нешто ређе, (не)ваљано, (не)прихватљиво, (не)исправно, (не)праведно. Дакле, етички ставови су наш позитиван или негативан однос према некоме или нечему. Етички и други ставови (попут естетских) садрже сазнајну (когнитивну), емоционалну и вољну (конативну) компоненту. Посебан тип моралних објеката су (неке) нељудске врсте које Жарден назива моралним пацијентима како би нагласио да неспособност моралног расуђивања није разлог за одрицање њихових права.
Да ли је плурализам/перспективизам златна средина између моралног монизма и релативизма (одбрану конструктивног сентиментализма види код Џесија Принца)?
Енвиронменталистички прагматизам/радикални емпиризам: уместо неприкосновене идеологије, норме и одлуке су зависне од контекста. Одржава ли се овим status quo уместо потребних коренитих промена?
🦑
Излажу се антропоцентрична, неантропоцентрична и холистичка етика у чијем фокусу су човек, бића и скупине, респективно; свака од њих се сагледава у светлу утилитаризма, деонтологије и телеологије (користи, дужности и сврхе).
🍁
Утилитаризам се сусреће са проблемом мерења (квантификација квалитативног) и (имплицитним) прихватањем моралног објективизма (види критику Дејвида Бенатара). Конзервационисти су утилитаристи, желе да очувају природу како би дуже била на услузи човеку, док презервационисти желе да сачувају природу од било каквог људског реметилачког фактора. Џон Пасмор: антропоцентричан – природа није вредна сама по себи, већ само ако служи човеку, посебно ради испољавања естетских осећања и природољубља; примарни узроци екоцида су наша “похлепа и кратковидост”.
🕸
Деонтологија: Кантов категорички императив може се испоштовати, а да не буде еколошки с(а)вестан; нема вредносних судова, поступа се по принципу; права као легализована хтења; антропоцентричност (нељуди могу бити средства).
🐶
Телеологија (сврховитост): застарео антропоморфни аристотеловски концепт инкорпориран у деистичку визију света као одраза наводно смислене, хармоничне и хијерархијске креације у којој свако живо биће има непроменљиво место, сврху (telos) и есенцију – вера у постојање ланца бића (scala naturae) – космичка пирамида по степену савршенства.
Телеономија: сврховитост није последица дизајна, већ еволуције; функција неке фенотипске карактеристике (адаптације, ексаптације или спандрела) замењује телос/ентелехију/дух/душу и остале натприродне концепте који постулирају да биће поседује некакво добро само по себи. Натуралистичка грешка: ако је нешто природно, није по дифолту добро.
🦇
Природа је аморална, несврховита и нехармонична – индиферентна, акцидентална и хомеоретска/динамична, производ преплета стохастичких и детерминистичких фактора; не антиципира и не планира, није инхерентно ни добра ни лоша, ни бенигна ни малигна (разнозначност (а)биотичких односа и дуални, креативно-деструктивни карактер природе).
🕷
Меланкологија: блек металци устројени против екоцидних религија. Опасност апотеозе природе. Од доминације (мит освајача), преко сублимног, до соласталгије.
🌺
(Не)антропоцентрични екстензионизам: права се проширују на будуће људе и до сада непрепознате субјекте, као и на остала жива бића, али и неживу природу. Инструментална вредност је одлика употребљивости, интринзичка вредност је она коју објекат поседује сам по себи, док инхерентна вредност захтева екстерног евалуатора.
🌼
Биоцентрици (Рејмонд Фреј, Пол Тејлор, Џоел Фајнберг, Том Реган) заузимају телеолошки приступ како би оправдали морално становиште бића и ствари (али не и врста, односа и структура ознад нивоа јединке, попут биоценозе). Знајући да етички атрибути не постоје сами по себи, да биолошка добробит није једнозначна (контекст биотичких односа!), као и да природа није сврховита, усмрћујемо ово становиште и поткраћујемо копља која се укрштају око (не)свесних интереса моралних актера (субјеката и објеката, агената и пацијената). “Some argue that the concept of interests is so vague that it would allow tractors and buildings to have moral standing.” Гњила антропоцентричност и врстизам: морално становиште се додељује само бићима која су довољно слична човеку (кривица појединих биоцентрика). Пол Тејлор – биоцентрично гледиште се базира на уверењима: 1) да су људи равноправни чланови биоценозе, 2) да су врсте међузависне, 3) да су сва жива бића “телеолошки центри живота” и 4) да људи нису инхерентно супериорни у односу на остала бића. Мисаони опит о синтетичкој ћелији која потпуно имитира природну ћелију урушава сва четири уверења. Критика Питера Сингера: интереси и патња нису исто – утилитаристички приступ даје примат јединки припаднику коспополитске врсте која пати, спрам критично угрожене врсте!
🌲
Мит дивљине – човек је одувек уништилац!
Потпуна изолација човека од природе (дивљине) је илузорна – загађујуће (радиоактивне) материје не познају границе! Локов модел дивљине коју треба укротити и потчинити одговара хришћанском светоназору (мит освајача), док романтичарски модел види природу као симбол чистоте и невиности, обгрљује мит о хармоничној и статичној природи, као и антиреализам кроз трансцендентализам – повлачење бога за браду кроз сублимно (Русо, Р. В. Емерсон, Х. Д. Торо). Постхуманизам на три стожера (пост-антропоцентричност, пост-хуманизам и пост-дуализам) препознаје да је човек део природе, увиђа спрегнутост и прожимање природе и културе (биокултура, natureculture), прави отклон од хијерархијског виђења у лествицама, ланцима, пирамидама и бинарним категоријама, препознајући разноликост, умреженост, динамичност, променљивост и еволвабилност (а)биогена до нивоа биосфере.
🦋
Органски модел природе: мереолошка грешка и занемаривање контингентног и емергентног устројства биосфере. Климакс заједница није крајњи и обавезујући исход промене, нити сврховити циљ ка коме се тежи. Геа хипотеза изрођена одавде је ненаучна. Органски модел замењен је концептом екосистема који избегава наведене грешке и не служи се ненаучном метафориком о биоценози као организму и бићима као органима. Изнад нивоа врсте одржава се флуктуирајућа равнотежа (хомеореза), што није изједначено са стабилношћу/хармонијом, већ инкорпорира променљивост/динамичност, а у одређеној мери и хаос (који није неред, већ отежана предиктивност са повећањем временске дистанце ). Модел заједнице акцентује биотичке односе, првенствено односе исхране (произвођачи, потрошачи, разлагачи или, прецизније, хемолитотрофи и хемоорганотрофи, фотоаутотрофи и фотохетеротрофи). Елтонов трофички концепт еколошке нише данас је проширен Хачинсоновим мултидимензионалним концептом који види нишу као апстрактни простор саздан од n (а)биотичких фактора које одређена врста (популација) користи и мења; он обухвата остале концепте ниша узимајући у обзир простор (Гринел, Одум), трофичку позицију (Елтон, Одум) и еколошку валенцу (хиперволумен). Енергетски модел се фокусира на кружење материје и протицање енергије кроз екосистем путем мрежа исхране и биогеохемијских циклуса.
Жилавост/резилијентност (Крефорд Холинг): за разлику од отпорности (resistance) дефинисане у математичкој екологији преко времена које је потребно систему да се после нарушавања врати у равнотежно стање, жилавост се односи на способност екосистема да истрајава упркос променама различитих параметара (да одржи хомеорезу тј. да остане на путањи динамичке равнотеже), чиме нарушава мит о природној равнотежи. Екосистем који се реорганизује и враћа у функционално стање је жилав јер реагује хомеоретички – не враћа се на почетно стање. Жилавост критикује концепт сукцесије наглашавајући да екосистем не мора да се развија до климакс заједнице и да еквилибријум није (увек) очекивани исход.
☀
Метафизички холизам: екосистем ствара јединке, а не обрнуто. Методолошки/епистемолошки холизам: спознаја делова екосистема не подразумева разумевање целине (емергенца). Етички холизам: екстензионизам на целине.
⭐
Етика земље Алда Леополда: све док се (п)одржава целина, јединке се могу користити као ресурси (жртвени јарци). Проблеми: коб екофашизма, натуралистичка грешка, непостојећи телос земље; мит о стабилној и хармоничној природи и непотпуно разумевање сложене природе које нас спречава да утврдимо сигурне руте за њено очување. Џ. Б. Каликот: одбрана етике земље кроз морални сентиментализам – од егоцентрика до екоцентрика – дисонанца максиме мисли локално, делуј глобално (човек као паразитска врста неће моћу дуго да коегзистира са природом); сопство и природа су неразлучиви – тешко појмљиво и недовољан услов за етички кодекс?
🐞
Дубинска екологија: треба променити светоназор (гешталт) да би се постигао консензус о коренитој промени друштва у екоцентричном духу (освестити повезаност са природом и биоцентричну равноправност, две ултимативне норме). Биохемијски процеси су стварни попут организама. Вредносни судови су субјективни, али је уништавање (природе) објективно. Потребе су нам неопходне за преживљавање, интереси су оно што доприноси нашем благостању, а хтења су наше жеље и циљеви и треба да буду у складу са екотопијом, кажу неки дубински еколози. Али, екотопија је мит! Критичари се острвљују на амбигвитет, мизантропију, генерализације…
🦉
Екофеминизми: крива је друштвена хијерархија. Дихотомија женско (телесно, субјективно, емотивно, приватно, природно) и мушко (умно, објективно, рационално, јавно, културолошко) је коструисана. Природа је погрешно феминизована, а жена натурализована, чиме се од обе очекује да буду субмисивне и услужне, плодне и родне, радодајке.
🐌
Екомарксизми: неједнака расподела добара на глобалном нивоу и дискрепанца између величине популације и опсега њеног конзумеризма (велике индустрије су већи уништиоци од великих и сиромашних популација).
🌻
Тактике радикалних енвиронменталиста: цивилна непослушност, екосаботажа, екотероризам. Дерик Џенсен прокламује насилно уништење цивилизација, у заблуди да би новоуспостављене мале популације људи могле да живе у хармонији са природом (екоутопијски мит).
❄
Букчинова социјална екологија имплицитно дозвољава израбљивање природе од стране човека.
🙉
Да ли имамо одговорност према будућим генерацијама? Аргумент из незнања: нетачан јер знамо шта може да штети људима у будућности. Аргумент недостајућих уживалаца добробити: наше одлуке утичу на комбинаторику рађања – различите политике довешће до рађања различитих људи и зато не постоји једна иста генерација која би имала бенефите. Али, наше обавезе нису усмерене на одређену скупину људи који долазе, већ на њихове интересе. Види: асиметрија између добрих и лоших ствари Дејвида Бенатара и антинаталистички закључак! Будућим генерацијама не дугујемо ресурсе per se, већ једнаке шансе, каже Жарден.
♻
Екофеноменологија: како искуство утиче на доживљај природе (Џон Дјуи, Дејвид Вуд). Ако уништимо природу, будућа створења неће имати предуслов за исте исли сличне доживљаје. Кет Вестон уводи ненаучни концепт биоинтиме који опажањима наводно даје научни кредибилитет, погрешно изједначавајући мишљење/стање ума са емпиријским знањем.
☢
Три стожера одрживости: економијa, животна средина и етика. Утицај на животну средину зависи од: популације, потрошачких образаца и технологије. Тржишна анализа цене и добити: људи се посматрају само као конзументи, квантификује се квалитативно и погрешно претпоставља да подилажење прохтевима увек резултује благостањем. Одрживи развој није раст, већ промена: популација и економија – производња и потрошња – могу да се мењају, али не могу неограничено да расту јер су ресурси ограничени (мит о прогресу).
📚
Rogers, T. L., Johnson, B. J., & Munch, S. B. (2022). Chaos is not rare in natural ecosystems. Nature Ecology & Evolution, 6(8), 1105-1111.
November 13, 2020
A great summary of the arguments behind ethics and the environment. What I learned is that there is no one ethical theory that is all-encompassing and there are reasonable counterarguments to everything. I came for this book looking for answers to questions like: Does life have an inherent value? Are endangered species worth protecting? Why should others care about protecting the environment? I got great responses to these questions, but nothing concrete. I'm one of those readers that actually feel more lost after reading the book than before I started and am paralyzed by indecisiveness to move forward in some sort of actionable direction.
My personal notes to this book please ignore:
Chapter 5: TRaditional philosophy looks at things from a human centric view and doesn’t think animals have rights in themselves.
An argument can be made for the legal standing of trees, for example, if they suffer damages due to human caused smog. The problem is who will defend the trees, the wilderness society or a logging company?
Does life have inherent value?
Trying to explain why the eagle should be saved despite it not having a high dollar value is difficult, but the intrinsic value is still there, hence why they were saved from DDT.
Synthetic biology can really throw a loophole into some arguments.
Traditional philosophers look at nature from an individual animal perspective; then needs and wants and ethics involved with one animal. Modern philosophers look at things more from a holistic perspective of the whole ecosystem. That’s why Bonnie values the individual deer she sees everyday, but I see it as an animal that’s damaging the overall ecosystem.
Leopold after publishing a sand county almanac in 1949, changed the way predators are viewed to this day.
Is it right to kill one deer to save them all? Leopold thinks so in his holistic approach. If you were to kill one human to save a lot, people would be more opposed to that.
Do people have a right to own property? It provides freedom to that individual, but is also inherently harmful to the environment.
There seems to be blame at the individual level and societal level for environmental issues. Where is my place in society? Does my role as a tax accountant cause significant amounts of harm? How much should economic growth be valued vs individual freedoms/ability to live as a human and non an economic cog? Is GDP even a good indicator of economic “success.”
Story of my life: “Nevertheless, the lack of agreement among environmental philosophies is troubling. Certainly, there are good reasons to seek a unified ethical perspective. Chapter 1 introduced ethics with Socrates’s call to examine what we are saying so that we might come to know what is true. Irresolvable conflict about important matters does seem to threaten the foundations of an ethical life and our ability to know what is true. Without a determinate procedure for making decisions, we seem to lack any guide for making them. Further, to live without a unified and consistent ethics seems to be to live a life without integrity, principles, and commitments.”
Instead of being incapacitated by lack of ethical decisions, all these different theories can be applied in different situation, instead of one of the theories being the catch all of everything.
My personal notes to this book please ignore:
Chapter 5: TRaditional philosophy looks at things from a human centric view and doesn’t think animals have rights in themselves.
An argument can be made for the legal standing of trees, for example, if they suffer damages due to human caused smog. The problem is who will defend the trees, the wilderness society or a logging company?
Does life have inherent value?
Trying to explain why the eagle should be saved despite it not having a high dollar value is difficult, but the intrinsic value is still there, hence why they were saved from DDT.
Synthetic biology can really throw a loophole into some arguments.
Traditional philosophers look at nature from an individual animal perspective; then needs and wants and ethics involved with one animal. Modern philosophers look at things more from a holistic perspective of the whole ecosystem. That’s why Bonnie values the individual deer she sees everyday, but I see it as an animal that’s damaging the overall ecosystem.
Leopold after publishing a sand county almanac in 1949, changed the way predators are viewed to this day.
Is it right to kill one deer to save them all? Leopold thinks so in his holistic approach. If you were to kill one human to save a lot, people would be more opposed to that.
Do people have a right to own property? It provides freedom to that individual, but is also inherently harmful to the environment.
There seems to be blame at the individual level and societal level for environmental issues. Where is my place in society? Does my role as a tax accountant cause significant amounts of harm? How much should economic growth be valued vs individual freedoms/ability to live as a human and non an economic cog? Is GDP even a good indicator of economic “success.”
Story of my life: “Nevertheless, the lack of agreement among environmental philosophies is troubling. Certainly, there are good reasons to seek a unified ethical perspective. Chapter 1 introduced ethics with Socrates’s call to examine what we are saying so that we might come to know what is true. Irresolvable conflict about important matters does seem to threaten the foundations of an ethical life and our ability to know what is true. Without a determinate procedure for making decisions, we seem to lack any guide for making them. Further, to live without a unified and consistent ethics seems to be to live a life without integrity, principles, and commitments.”
Instead of being incapacitated by lack of ethical decisions, all these different theories can be applied in different situation, instead of one of the theories being the catch all of everything.
Read
May 21, 2024Only partly read for a class but made it through all the content, but mostly by having it taught to me.
March 5, 2020
Sık sık dönüp okuduğum bir kitap. Çevre etiği dersini verirken ana kaynak olarak kullanmıştım. Halen de ara ara geri döner okurum. Sanırım tek bir aldığı var. Dinler ve çevre konusu daha çok batı ve tek tanrılı dinleri ele alıyor. Müslümanlık ise tamamen atlanmış. Yine de bu alandaki en güçlü kitaplardan biri olarak beş yıldızı hak ediyor.
May 13, 2020
Excellent survey of the beginnings of environmental ethics and the development of environmentalism from it roots to present day. Discussion of natural law, utilitarianism, deontology, land ethic, sustainability, anthropocentrism, non-anthropocentrism, biocentrism, deep ecology, ecofeminism, environmental justice, social ecology, environmental justice, pluralism, and pragmatism.
January 6, 2025
These are crucial questions. The issues are, in many ways, literally life and death. But holy mackerel this prose is as DRY as SALTINES. I don't want to have to struggle to keep myself interested in the fate of the planet, you know?
April 20, 2019
A very thorough and good introduction to ethical thinking in environmental ethics.
November 13, 2020
üks täheke maha, sest 95% näidetest olid usast
March 6, 2016
It starts out as a review of philosophy of natural sciences and economics. I found the discussion on the existence of objectivity espescially illuminating. DesJardins moves on to discuss how different views of ethics influence conceptions of environment. After the introductory chapters the book describes biocentrism, ecocentrism and its variations including animal-rights philosophies, deep-ecology, ecofeminism and social ecology. He provides good examples of how conflicting views of ethics translates to disputes in environmental management.
The books relatively easy language and the reviews of (even well-known) thinkers made it accessible for a novice like myself. However, it was still not an easy read. The short 20-ish page chapters still took me quite some time to read, digest, and summarise.
Highly recommended!
The books relatively easy language and the reviews of (even well-known) thinkers made it accessible for a novice like myself. However, it was still not an easy read. The short 20-ish page chapters still took me quite some time to read, digest, and summarise.
Highly recommended!
January 5, 2008
Good overview book for an introductory environmental ethics course (not that there are many...). It is being used for a course I'm assisting.
July 2, 2008
A great book covering a wide range of topics-from science, ethics, and the environment to social ecology and eco-feminism.
August 31, 2016
I think i know about our environmental rules in this book...
This entire review has been hidden because of spoilers.
Displaying 1 - 13 of 13 reviews