Уопште није лако оцијенити ову књигу. Ако је стрпамо у доста широк кош "популарне науке" и упоредимо са књигама те врсте које сам прочитао ове године, Каку је знатно бољи од Млодинова, али и знатно слабији од Хокинга, коме сам, авај, такође дао четворку. Дакле, ово је негдје за око три и по, али у корист ученика итд. Мада је и велико питање да ли је блентави Млодинов заслужио уопште тројку.
Али сама оцјена и није толико битна колико један рјечити опис ријечима, који ћу сад пробати да напишем. Кренућемо од поенте. Мислим да је поента код књига често врло битна. Рецимо код Млодинова и Хокинга (упркос великој квалитативној разлици) ја нисам успио да видим шта је заправо циљ аутора, осим да нам "испричају нешто о свемиру" и евентуално приближе неке појмове обичним људима који се не баве науком. С друге стране, Вајнбергова књига Снови о коначној теорији (коју сам читао прије него што сам почео да пискарам овде по Гудридсу, тако да нема њеног ривјуа, али биће касније, пошто планирам да је репризирам) и те како има поенту - садржана је у самом наслову. Кад је ријеч о Какуовој књизи, у добром дијелу ми је такође било нејасно шта је заправо поента излагања, јер је аутор углавном описивао ствари које описују сви у сличним књигама - Њутн, гравитација, Ајнштајн, релативност, Хајзенберг, Шредингер, знате већ. Тек пред крај постаје јасно шта је био циљ свега тога - аутор је припремао терен за распредање приче о крају свемира и могућности да интелигентни живот преживи тај крај свемира.
Да ли сте публика за ову књигу може да се одреди једноставним критеријумом. Поставите себи питање - да ли волите шпекулације, непровјерене, непровјерљиве и ненаучне теорије, те филозофски мамбо-џамбо? Ако је одговор потврдан, прочитајте ову књигу. Ако вас стриктно занима наука - прескочите. И узмите нешто од Хокинга или Вајнберга.
Први дио ове књиге, као што сам горе споменуо, углавном се састоји од усуал суспецтса које иначе срећемо по сличној литератури, с тим да овде описи често нису ни довољно јасни ни довољно прецизни, тако да би вам значајно користило ако већ имате предзнање стечено из друге литературе. Има ту богме и неких грешака, нпр. у појмовнику на крају књиге пише како је "неодређеност оповргла детерминизам", што је најблаже речено груба логичка грешка, бар ако узмемо у обзир начин на који је те појмове Каку овде дефинисао. Има и других ствари, које можете да прочитате у разним другим ривјуима. Разни појмови, као нпр. теорија струна и скоро све везано за то, једноставно су у својој сржи превише компликовани да би се објаснили, тако да се аутор узда да ћете из текста да похватате неке основе и да ћете с тим суперповршним разумијевањем успјети да прокрстарите кроз разматрања на крају, што је углавном тачно, али да вас сад неко пита да ли сте ишта научили нпр. о теорији струна, одговор би морао да буде кано клисурина чврсто "јок!".
Они забавни дијелови књиге уопште немају везе с науком. Срећна је околност што Каку узима (има?) персону свемиром и научном фантастиком фасцинираног нерда који стално цитира књижевне и филмске СФ класике и користи их за илустрацију појединих појмова, а при томе му апсолутно није страно да пригрли и најблаже речено сумњиве појмове као што су титуларни паралелни свјетови, више димензије, пут кроз вријеме и сл (потпуни контраст са уштогљеним и намргођеним профом без смисла за хумор Стивеном Вајнбергом). Каку је наиме дошао до закључка да ће свемир на крају да рикне у великом смрзавању и поента ове књиге је заправо до ког нивоа би морала да се развије интелигенција да би тај крај свемира преживјела. Односно, сам развој интелигенције је очигледно недовољан, па се ту разматрају и додатне претпоставке, као што је постојање других свемира, и на који начин би људи могли да разгуле у неки од тих других свемира. Све је то лијепо и интересантно, али и помало узнемирујуће, из разлога које ћемо навести у сљедећем пасусу.
Ова књига само потврђује огромне резерве које имам према свему што тврди модерна наука. У ствари, ја озбиљно вјерујем да бар пола ствари које се данас сматрају као неоспоран научни факат могу једноставно да се баце кроз прозор, јер је процес научног рада превише пристрасан и више заснован на оном што би научници ЖЕЉЕЛИ да виде него ономе што стварно јесте. Ако ти вршиш експеримент и надаш се да ћеш да добијеш неки конкретан резултат, мислим да си са психолошке стране врло подложан да тај експеримент протумачиш управо онако како ти одговара. Многи појмови се ту уводе из чиста мира (нпр. мултиверзум), а све оно са десет или једанаест димензија у теорији струна одаје укус нечега што је прије педесетак година кренуло по злу и сад се нагомилало у неку тешку бесмислицу за коју се очекује да је прогутамо само зато што тако каже "модерна наука".
Добро, ово горе је мој субјективни утисак, који је врло вјероватно погрешан, јер ја ипак нисам физичар и не знам којим методама је све то провјерено, могуће да постоје километри рачуна и да је све управо тако као што кажу... међутим, неке друге ствари су неоспорне. Прво, модерна наука данас сасвим озбиљно узима могућност постојања мултиверзума. Међутим, у модерној (или било каквој другој) науци ријеч "мултиверзум" уопште не би требало ни да се спомиње, јер је то потпуно научна теорија (не може експериментално ни да се потврди ни да се оповргне). Слично је и са некаквим црвоточинама, које наводно омогућују путовање кроз вријеме, што опет нарушава елементарну логику и једноставно је глупо и бесмислено. Па онда она уобичајена прича како електрон "може да се налази на два мјеста у исто вријеме". Е па извините молим вас. Ако се нешто налази на мјесту А, а то нешто се такође налази и на мјесту Б, а А је различито од Б, онда су то ДВИЈЕ ствари а не једна. И немојте сад да ми се позивате на то како ја немам појма с физиком - ово није физика, већ средњошколска ЛОГИКА, на којој би на крају крајева читаво научно истраживање и требало да буде засновано. Ако бацате кроз прозор логику, зашто да вам онда уопште вјерујемо било шта? Па онда она глупост са мачком. Да ли знате да научници потпуно ОЗБИЉНО разматрају варијанту да је мачка у кутији истовремено и мртва и жива док не отворите кутију и погледате у њу? И на крају само да споменем црну рупу, која је на почетку дефинисана као објекат који има тако јако гравитационо поље да ништа живо не може да му умакне (па ни свјетлост), да би се онда касније ипак констатовало да некакво зрачење полако цури из црне рупе. Што је то контрадикторно самој дефиницији, ником ништа.
Све то наравно није кривица ове књиге већ саме науке и научника. С друге стране, лијепа посљедица тога је да можете да се разбијете писањем о паралелним свјетовима и путовању кроз вријеме и сл. чудима, а да опет очувате ореол "научности". Ко зна, ако овим путем крене и биологија, можда ћемо у блиској будућности све фантазијске књиге морати да пребацимо на полицу алтернативне историје.