Djävulselixiret

Die Elixiere des Teufels

by E.T.A. Hoffmann

This is a pre-ISBN book.

Manche Romane entfalten, obwohl vor fast 200 Jahren geschrieben, erst heute ihre ganze Wirkung. Waren zeitgenössische Leser von Die Elixiere des Teufels -- erstmals 1815 und 1816 in zwei Bänden erschienen -- eher überfordert, steht der Roman heute als ein Meisterwerk der Fantastik in zahlreichen Bücherschränken.

Auf den ersten Blick erzählt Hoffmann eine nicht eben neue Schauergeschichte: Der Bruder Medardus ist ein hoch angesehenes, für seine feurigen Predigten bekanntes Mitglied der Klostergemeinde. Als ihm die Aufsicht über die Reliquienkammer übertragen wird, beginnt jedoch sein Niedergang. Unter den Schätzen befindet sich auch eine Flasche der Elixiere des Teufels, mit denen der Satan vor Jahrhunderten den heiligen Antonius verführen wollte. Ein Schluck aus der Flasche besiegelt seinen Abstieg. Obgleich seine Predigten feuriger denn je werden, verliert er sich in Selbstverliebtheit und entsagt so dem Göttlichen. In der Hoffnung, Medardus Seele zu retten schickt ihn der Prior des Klosters auf die Reise nach Rom. Einmal frei von den Mauern des Klosters, beginnt Medardus Kampf gegen den den Verführer. Seine Reise ist gegprägt von Lügen, Diebstahl und Mord. Immer wieder begegnet er Personen, die ihm erstaunlich ähnlich sind. In diesen findet er all seine Schwächen wieder, er schlüpft in ihre Rollen, versucht ihr Leben und findet letztlich doch wieder zu sich selbst zurück.

Genres: Classics, Horror, Gothic, Fiction, German Literature, Germany, 19th Century

358 pages, Hardcover

First published January 1, 1815

About the author

Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann, better known by his pen name E. T. A. Hoffmann (Ernst Theodor Amadeus Hoffmann), was a German Romantic author of fantasy and horror, a jurist, composer, music critic, draftsman and caricaturist. His stories form the basis of Jacques Offenbach's famous opera The Tales of Hoffmann, in which Hoffman appears (heavily fictionalized) as the hero. He is also the author of the novella The Nutcracker and the Mouse King, on which the famous ballet The Nutcracker is based. The ballet Coppélia is based on two other stories that Hoffmann wrote, while Schumann's Kreisleriana is based on Hoffmann's character Johannes Kreisler.

Hoffmann's stories were very influential during the 19th century, and he is one of the major authors of the Romantic movement.

Reviews

[Vit Babenco · Rating 5 out of 5]

Man and devil… Their relationship disturbs human minds since the ancient times… In The Devil’s Elixir E. T. A. Hoffmann tells us about this relationship and his narration is generously fraught with satirical motifs.
Medardus is a young Capuchin friar… He is gratefully listening to his Prior’s admonitions…

“Heaven protect you from the temptations of this life! Its enjoyments are but of short duration, and one may well say, that there rests on them a curse. In possession they expire; and what is worse, leave behind them a disgust, a disappointment, a bluntness of the faculties for all that is truly praiseworthy and exalted, so that the better and spiritual attributes of our nature are at last utterly destroyed!”

Time passes… Medardus is an ambitious and devout monk… He becomes a keeper of holy relics… And in his possession there is a bottle of the mysterious devil’s elixir… Now he turns into a grandiloquent and highly adored preacher… Vanity and pride win over him…

“The approbation, nay, the idolatrous admiration, which has been paid to you by the capricious multitude, who are always in search of novelty, has dazzled you, and you behold yourself in an artificial character, which is not your own, but a deceitful phantom, which will entice you, rapidly into the gulf of perdition. Return, then, into yourself, Medardus – renounce the delusion which thus besets and overpowers you!”

Medardus doesn’t listen… He drinks some of the devil’s elixir which seems to be just a bottle of fine vintage wine and leaves the monastery for the secular world… There his adventures – both dark and funny – begin…
He who runs towards a catcher becomes an easy prey.
Medardus is madly in love… He is in its power completely…

I was struck as if with a thundershock. My breast heaved – my heart beat convulsively – and every pulse and vein throbbed almost audibly.

Love coerces him to behave recklessly… He encounters his doppelganger and his insane double keeps pursuing him… He is arrested and accused in grim crimes… He is acquitted… After many misadventures, in Rome he again enters the monastery and confesses in his sins… Eventually he manages to redeem himself by his good deeds…

“In what mortal heart has not this influence of our archenemy raged like a tempest, resisting every impulse of good? But without this conflict, virtue could have no existence – For in what doth virtue consist, but in the triumph (after a hard-fought battle) of good over evil?”

Don’t give up fighting evil, your spirit will grow stronger and stronger and you’ll win.

[Orsodimondo · Rating 4 out of 5]

ROLLERCOASTER


Johann Heinrich Füssli: Kate la Folle. 1807

E.T.A. Hoffmann, che cambiò il suo terzo nome da Wilhelm ad Amadeus in onore del genio musicale meglio noto come Mozart, è stato mio compagno di viaggi letterari durante i miei anni verdi. Ora è tanto che non lo riprendo in mano.

Sapeva mischiare l’erotico e l’horror, il fantastico e il grottesco, il romantico e l’avventuroso, il poliziesco e la fiaba, sempre ricco d’humour, fino a trasformarsi in compositore e musicista, dimostrando originalità, libertà di spirito e irriverenza, tutte qualità che apprezzo tuttora, ma che all’epoca avevano anche un sapore di ribellione.


Il diavolo e il Doppelgänger.

Il titolo fa riferimento a una reliquia conservata nel monastero dove è frate il protagonista, nonché io narrante: la reliquia è proprio un’ampolla con l’elisir che il diavolo offrì nel deserto a San Antonio per tentarlo (ma senza riuscirci).
Se non che Medardus, il protagonista, diventa sempre più bravo e famoso con le sue prediche e comincia a montarsi la testa, pensa di poter bere l’elisir senza conseguenze, mentre invece precipita nel tormento spasmodico di soddisfare i desideri della carne.

Medardus viene mandato dal priore in missione a Roma, un po’ per allontanarlo dal convento, un po’ nella speranza che durante il viaggio si ravveda.
A questo punto le storie si moltiplicano e intrecciano in mille fili e rivoli, ci sono scambi di persona, le agnizioni vanno a ruba, il frate s’innamora, si macchia le mani di sangue altrui, rischia la forca, una testa rotola ma non è quella di Medardus, ci sono allucinazioni, amori febbrili, loschi omicidi, ascensioni mistiche e libertinaggio sfrenato.


Francisco Goya: Modo de volar, la Disparate n. 13 (Museo del Prado, Madrid).


Hoffmann omaggia e cita Il monaco di Matthew Gregory Lewis, romanzo antesignano del genere gotico, e racchiude in queste trecento pagine un concentrato del suo stile coniugando capriccio e arbitrio, irrazionale e sogno, caos e disordine, patologico e perturbante.
Non per niente è stato amato e difeso da gente come Poe, Baudelaire, Freud, Dostoevskij, un’ottima variegata compagnia.
La follia vera signora degli intelletti su questa Terra.
In anticipo di quasi un secolo, caro il mio Ernst Theodor Amadeus Hoffmann.

Il mio io era diviso in cento parti. Ciascuna aveva, nel suo affaccendarsi, una pro- pria coscienza della vita, e la testa inviava invano ordini alle membra che, come vassalli infedeli, non intendevano riunirsi sotto il suo comando.

[°°°·.°·..·°¯°·._.· ʜᴇʟᴇɴ Ροζουλί Εωσφόρος ·._.·°¯°·.·° .·°°° ★·.·´¯`·.·★ Ⓥⓔⓡⓝⓤⓢ Ⓟⓞⓡⓣⓘⓣⓞⓡ Ⓐⓡⓒⓐⓝⓤⓢ Ταμετούρο Αμ · Rating 5 out of 5]

*Η εκφυλιστική ψυχεδέλεια του μυαλού*

Παγκόσμια κλασικό,γοτθικό μυθιστόρημα τρόμου και σκοτεινής αλήθειας.

Σατανικές αναπνοές ζοφερές και ζωογόνες.
Οράματα. Παραισθήσεις. Σχιζοφρενικά δισυπόστατη παρουσία.
Δολοφονίες. Κακία. Εκδίκηση παραφροσύνης.
Λαγνεία. Ηδονιστική μανία.
Κολασμένα συγγενικά δράματα.
Τραγικές πεποιθήσεις και λεηλασίες ψυχών και σωμάτων.
Όλα όσα χρειάζονται για να συντάξουμε σωστά ενα εκκλησιαστικό λεξιλόγιο απολύτως απαραίτητο για την αφήγηση μιας παραληρηματικής ιστορίας σατανικών αποχρώσεων πιθανώς, κάποτε στις αρχές του 19ου αιώνα,ίσως και πιο παλιά...

Σε κάποιο μοναστήρι καπουτσίνων μοναχών,αρχίζει και τελειώνει η αφηγηματική ιστορία της ζωής του αδελφού Μεντάρ.
Μια πορεία μέσα απο ανυπέρβλητα κολασμένα πάθη. Ιερόσυλη λαγνεία. Πόθους παραφροσύνης και εξακολουθητικής απόγνωσης.
Μάχες ανάμεσα σε Καλό και Κακό με αποτελέσματα αδιανόητα και εκφυλιστικά καθώς τα δίπολα των αντιθέσεων δεν χαρακτηρίζονται ποτέ απο τα ιδανικά που εκπροσωπούν.

Αιώνιος ανταγωνιστής και πρωταγωνιστής στο σκοτάδι αυτής της ανάγνωσης ειναι ο Σατανάς.
Εξειδικευμένο το κακό που προσφέρει πάντα,μα τόσο δελεαστικό και οξύμωρο που γεννάει αμφιβολίες σχετικά με την αίσθηση του εξαγνισμού.

Αναφορικά με την ευδαιμονία και την απόλαυση της ανθρώπινης ερωτικής λαγνείας προφανώς προεξάρχοντα ρόλο κατέχουν τα απαγορευμένα μυστικά και τα κρυμμένα ελιξίρια του μυαλού τα οποία με μια αποκαθηλωμένη θεϊκή επιτήδευση θεωρούνται "διαβολικά αμαρτωλές ασθένειες".

Επομένως,ο αδελφός Μεντάρ που πάσχει απο διανοητική ανάστατωση σχιζοφρενικής διαταραχής
-και κανείς δεν μπορεί να γνωρίζει τι συμβαίνει μέσα στο μυαλό του που παραληρεί μέσα στις ψευδαισθήσεις-είναι σύμφωνα με την εποχή και την επιστημονική γνώση ένας "δαιμονισμένος μοναχός".

Ο Ε. Τ. Α. Χόφμαν γράφει αριστουργηματικά και φτάνει ως εκεί που χρειάζεται για να πάρει ο ο αναγνώστης τα μηνύματα και τα νοήματα του "πειρασμού"και της "δεύτερης φωνής" του υποσυνείδητου της ανθρώπινης οντότητας.
Έχει μια σφοδρή δυναμική να κατευθύνει τα συναισθήματα του αναγνώστη προς τα εκεί που τον οδηγεί η συλλογιστική του ικανότητα και η γενικότερη στάση ζωής του.

Επομένως οι απαντήσεις που τεκμαίρονται απο αιώνια ερωτήματα μπαίνουν σε μια εντελώς προσωπική αντιληπτική διάσταση.
Παραδοχή και δέσμευση προσωπικών αξιών και ιδεατών,ηθικής και πίστης, απλώνονται σαν ελιξίρια σκέψης,με πολύ ακριβά τιμήματα ή με εκπτωτικές προσφορές.
Και φυσικά υπάρχει άπλετη ποικιλία συλλογιστικών προϊόντων.

Εξαργυρώστε χωρί φόβο σε θεούς και δαίμονες!!
[Αντιστρόφως ανάλογες έννοιες].

Καλή ανάγνωση!!
Πολλούς ασπασμούς!!

ΥΣ. *Είναι επιεικώς απαράδεκτο τέτοια λογοτεχνικά διαμάντια να μην ειναι διαθεσιμα πλέον!!

[Fernando · Rating 4 out of 5]

"Pero entonces el espíritu del mal se apoderó de mí y levantó su voz a la que presté oídos: «¿Lo ves ahora, Medardus que puedes dominar el destino, que al azar, subordinado a tí, sólo enlaza hilos que tú mismo has hilado?"

E.T.A. Hoffmann es considerado uno de los iniciadores del movimiento romántico en Alemania y en el mundo ya que fue en este país donde se gestó el Romanticismo que después fue abarcando a otros como Inglaterra, Francia, Rusia, Italia y Estados Unidos.
El Romanticismo tuvo su esplendor entre la segunda mitad y el final del siglo XVIII y todo el siglo XIX hasta la irrupción del Realismo en Francia, de la mano de Balzac, Flaubert, Stendhal junto con Zolá y De Maupassant. En Rusia tuvo su auge con Dostoievski, pero el Realismo será tema de otra reseña.
Volviendo a Alemania, fueron E. T. A. Hoffmann, Friedrich Schiller y sobre todo el gran Wolfgang von Goethe los encargados de labrar con letras de oro las grandes novelas y cuentos románticos, acompañados de esa corriente interna que se llamó “Sturm und Drang” (tormenta e ímpetu) con el desdichado Werther a la cabeza.
Una de las características principales que definen a Hoffmann fue la de establecer en sus novelas un tópico muy caro a mis sentimientos y que es la temática del doble, que además fue uno de los condimentos más utilizados por los románticos, dado que la dualidad es parte casi intrínseca de muchos personajes de este movimiento.
Yo ya había leído una pequeña nouvelle escrita por él y que precisamente se llama “Los Dobles”, cuyo argumento es mucho más ameno, liviano y divertido que el que podemos leer en “Los Elixires del Diablo”, puesto que en este libro, su personaje principal, Medardus, será eje de elementos realmente perturbadores como lo terrorífico, lo grotesco, lo violento y lo misterioso.
Todos ellos, juntos a su devoción religiosa, sus delirios místicos y su amor devoto por Aurelie conformarán una serie de circunstancias que marcarán su vida para siempre.
El monje Medardus, cuyo nombre verdadero es Franz (Franciskus) hijo de un padre hereje y asesino y de una ferviente madre católica (he aquí doble identidad heredada), descubrirá en medio de su pacífica vida clerical de convento un elixir que le abrirá las puertas al mismo infierno y lo arrastrarán a una vida descontrolada que lo apartará del camino de Dios, llevándolo a desdoblar su personalidad en la que nada será lo que parezca.
A veces, su doble se le mostrará en forma espectral y en otras de manera tangible. Tendrá visiones, como la de la tentación de San Antonio, un crimen en el que se ve involucrado, y la lujuria y el amor por los placeres terrenales inspirados en Aurelie que lo llevarán a intentar recomponer su vida a partir de los más variados tormentos y castigos autoimpuestos, incluyendo la cárcel y la lucha denodada por la redención.
Hoffmann utiliza algunos aspectos del Romanticismo como el titanismo, la dualidad hombre-Dios y el panteísmo, así también como elementos del gótico para los ambientes, castillos, conventos y claustros en los que se desarrolla la acción.
El libro tiene todo tipo de anécdotas y relatos que forman parte del total de la obra y que llevan a que se torne un tanto tediosa su lectura.
Tal vez las distintas historias que se relatan dentro de la principal suenan un tanto repetitivas, pero son necesarias para entender como eclosiona todo hacia el final de la novela.
Aurelie será una pieza clave en todo estos, junto con el conde Viktorin, así también como Reinhold, Euphemie y Hermogen.
Creo que este libro puede haber influenciado fuertemente a Edgar Allan Poe para escribir su famoso cuento “William Wilson”, puesto que los aspectos de la temática del doble se potencia en ambos relatos con notoriedad marcada.
Hoffmann sabe mantener la llama del suspense a lo largo de las 435 páginas que contiene "Los Elixires del Diablo", haciéndonos pensar que en mayor o menor medida, todos tenemos una doble vida.

[Nickolas B. · Rating 5 out of 5]

Το βιβλίο αυτό είναι ένα παζλ… Ο ΕΤΑ Χόφμαν ρίχνει μπροστά στον αναγνώστη όλα τα μικρά κομμάτια και τον καλεί να τα ενώσει έτσι ώστε να του αποκαλυφθεί ένα Σατανικό Πορτραίτο αλλά και να αισθανθεί τον εξαγνισμό…
Η ιστορία του αδελφού Μενταρ βαδίζει πάνω στα χνάρια του κλασικού γοτθικού μυθιστορήματος. Απαγορευμένη γνώση, καταραμένοι χαρακτήρες, ανομολόγητα ερωτικά πάθη και φυσικά η αέναη μάχη καλού-κακού. Η ιστορία όλη ιστορία είναι γραμμένη υπό μορφή ημερολογίου κάτι το οποίο εξηγεί ο Χόφμαν στις τελευταίες σελίδες του μυθιστορήματος.

Επίσης ο Χόφμαν καταπιάνεται και με ένα θέμα με το οποίο έχουν ασχοληθεί κατά καιρούς μεγάλοι συγγραφείς όπως ο Πόου, ο Ντοστογιέφσκι και ο Σαραμάγκου. Το θέμα του σωσία. Ο άνθρωπος που διαλέγουμε να είμαστε, φαίνεται πως αυτόματα δημιουργεί στο νου μας, έναν σκοτεινό διπλό εαυτό, τον άνθρωπο που δεν θέλουμε να είμαστε. Η σκιερή φιγούρα που μας ακολουθεί, σε όλη μας την ζωή.. Μια προσωπικότητα που αποτέλεσε το έναυσμα για το ξεκίνημα της Ψυχαναλυτικής Θεωρίας του Σιγμούνδου Φρόυντ. Ο διπλός εαυτός έχει γίνει μια εικόνα του τρόμου, όπως ακριβώς, μετά την κατάρρευση της θρησκείας τους, οι θεοί μετατρέπονται σε δαίμονες.

Ο συγγραφέας εμβαθύνει μέχρι εκεί που πρέπει. Τις τελικές απαντήσεις θα τις δώσει ο ίδιος ο αναγνώστης. Ακόμα και στον καταραμένο έρωτα του Μενταρ με την Ορέλια ο αναγνώστης θα κληθεί να αντιμετωπίσει δυο αρχέγονους φόβους που προχωράν παράλληλα από την απαρχή του κόσμου…
Εν τέλει το βιβλίο είναι ένα αριστούργημα το οποίο δεν υστερεί ούτε στον τρόμο. Πολλές φορές τα σκοτεινά μπουντρούμια με τις σατανικές παρουσίες κάνουν το γράψιμο του Χόφμαν ανατριχιαστικό.
Απλά 5/5…
ΥΓ1: Οι εκδόσεις «Γλάρος» σε καμιά περίπτωση δεν σεβάστηκαν το αριστούργημα.
ΥΓ2: Υπάρχουν αναφορές στο Καλόγερο του Λούις, τον Μέλμοθ του Ματσουρίν και φυσικά στις ιστορίες του Αγίου Αντωνίου, του αγίου που αντιμετώπισε τους τεράστιους πειρασμούς και αντιστάθηκε με αντάλλαγμα το είναι του…

[Lee Foust · Rating 5 out of 5]

Western civilization—since Aristotle, I guess: anyway, he’s often blamed for it—has long been obsessed with ameliorative/pejorative dichotomies: good and bad, right and wrong, sin and virtue, love and lust, male and female, day and night, you and me. While perhaps semi-useful in some situations of thought, it appears that the complexities of life and culture were deemed by Western culture somewhat more complex and more frequently a gradation of possibilities that a series of either/or propositions some centuries ago. I took The Devil’s Elixirs, thematically, as an exploration of what happens when one tries to live such false dichotomies. For no one is perfect, or totally evil, wholly a sinner or a saint: all of us human beings are of course mostly waffling or wallowing in the grey area in-between the two extremes—which are not even completely mutually exclusive concepts either. To live a false dichotomy, then, is to be split in two and you get the great occidental doppelganger narrative: Conrad’s “The Secret Sharer,” Dostoevsky’s “The Double,” and E. T. A. Hoffmann’s The Devil’s Elixirs. The logic seems to be that I can only be one or the other but, if I find I am, at different times, both, then there must be two of me—maybe more. Maybe it’s also my models, my ancestors, my mentors—look at how many of me there are! I’m practically an infinite number of people!

Evil twins, parallel narratives, and generations of characters with the same names repeating endless variations of similar stories proliferate in this wild (and wildly recounted) first person narrative of a mad (or perhaps so utterly sane he’s actually telling the truth) monk named Medardus—or maybe Viktorin. Medardus not only has similar mentors and role models but a double or perhaps alter ego or maybe he’s only a similar-looking half brother. His own bifurcations get projected on the outside world as well wherein every woman he meets is either a spotless saint or a tempting demon—or both, but only in a troubling back and forth of actions and attitudes.

The narrative is as crazy and disorienting as I’m making it sound, but it’s also told in such a matter-of-fact and logical way that it becomes oneiric in the later modernist tradition of Kafka and Bruno Schulz. The text’s abrupt weirdnesses told in such a deadpan fashion are really disarming at first. Everything that happens in the story keeps coming back around; each event gets experienced, then explained, and then sometimes re-experienced and re-explained, reviewed from other point of view, then interpreted wholly differently than what I took from the narrative’s first presentation of it. The story is therefore crazy and engrossing and wickedly clever. Perhaps it’s a bit long and repetitious, even tedious for an impatient reader, but I myself enjoyed every startling event, replay, explanation and re-explanation as part of the novel’s pointed attempt to demonstrate the absurdity of absolute truth, of judgments, and of either/or logic in general. Without objective reality, everything is an endless parade of ever-changing re-evaluations, no?

Of course the subtext, and I assume inspiration for this novel, is Matthew Lewis’s English Gothic masterpiece The Monk. I loved this variation, however, because of its much more philosophical theme and its explosion of the confines of the genre into something so modern—and so much weirder than any Gothic romance that preceded it.

It’s nice to know that only Gothic, as a genre (and perhaps Sterne’s satire), was able to predict the most original techniques to come of 20th century literature. Also, with its invocation of the holy icon/temptress Aurelie, The Devil’s Elixirs felt like a kind of missing link between Matthew Lewis and Gerard de Nerval as his 19th century oneiric fantasies. ...This is beginning to read like a list of my favorite late 19th and early 20th century authors.

I had no idea E. T. A. Hoffmann had written anything other than tales until quite recently and I’m so pleased I discovered this! Can’t wait now to read his other novel, which is much more highly touted than this one, The Life and Opinions of Tomcat Murr.

[Matt · Rating 3 out of 5]

This is the life story of the Capuchin monk Medardus, written by his own hand. When exactly the story is set is not told, probably sometime in the early 18th century. In his monastery Medardus finds a mystical bottle that contains the titular elixir of the Devil. I think I don't say too much when I tell that he takes a sip from that bottle. His further life is filled with visions, insanity, murder, sin, wickedness, lust, repentance and all of the rest the ecclesiastical vocabulary has to offer. It's not always easy for the reader to decide what is real and what only happens in the mind of the monk, because there are auditory and visual hallucinations galore in this novel. It's obviously the author's intention to leave the reader in the dark about this until the end. While reading I assumed that Medardus suffers from a degenerative mental disorder, probably something from the broad spectrum of schizophrenia. Those diseases were still unknown at the time the story is set, and were attributed to the temptations of the eternal adversary, a.k.a. the Devil. For the author E.T.A. Hoffmann however, the field of psychiatry was apparently not unknown. Therefore the scenes in which the monk goes mad belong to the strongest ones in the book. Not that strong was the unnecessary complex history of the family. Even in the end I wasn't fully able to comprehend it. Also the somewhat complicated sentence structure was something that bothered me here and there. Basically I have nothing against long sentences as long as they flow nicely which unfortunately they didn't in this case. The book was published in 1815 and I think the early 19th century German fits the rather dark story pretty well. All in all I found the book too long, but I never meant to abandon it. Is it worth reading? Yes; but with some reservations.

Free version available on zeno.org


This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-ShareAlike 3.0 Unported License.

[Έλσα · Rating 5 out of 5]

Καθαρό 5αρι!!!

Το απόλυτο γοτθικό ανάγνωσμα!
Στο κείμενο του Χόφμαν θα μπορούσα να πω πως διαφαίνονται τα επτά θανάσιμα αμαρτήματα.

Ο ήρωας περιπλανιέται και μεταπηδά από το καλό στο κακό. Ο διάβολος είναι παντού κ τον ακολουθεί σε όλη την πορεία της ζωής του.

Ο μοναχός Μεντάρ είναι ένα άτομο που κατακλύζεται από τον "άλλο" του εαυτό. Κατακλύζεται από οράματα, έχει παραισθήσεις. Καταφεύγει σε πράξεις απονενοημένες. Φτάνει στα όρια της τρέλας κ της σχιζοφρένειας. Θεωρεί πως είναι "άρρωστος", δαιμονισμένος κ υποχείριο του Διαβόλου.

Η ηδονή, η λαγνεία κ η απόλαυση της σάρκας ξυπνούν μέσα του άγρια κ ζωώδη ένστικτα από τη στιγμή που αντικρύζει μία κοπέλα.

Ο Χόφμαν υφαίνει αριστοτεχνικά μια ζοφερή, σκοτεινή κ γοτθική ιστορία παίζοντας με το μυαλό του αναγνώστη μέχρι την τελευταία σελίδα.

Πραγματικά πρόκειται για διαμάντι! Είμαι πολύ ευτυχισμένη που το βρήκα, αφού είναι εξαντλημένο.

Το μόνο που δε μου άρεσει είναι η επιμέλεια. Υπήρχαν αρκετά ορθογραφικά λάθη κ σε μία παράγραφο έλειπε μισή πρόταση.

[Diana · Rating 5 out of 5]

Difficult to summarise but a very fast read, The Devil's Elixirs is a psychedelic novel of the 19th century with all the elements of the Gothic genre: sinful monks, damesels in distress, madness, mystery and supernatural elements.
This is the best book I've read in a while and one I'd like to read again in the future.

[Krodì80 · Rating 3 out of 5]

Gli Elisir del diavolo, scritto da E. T. A. Hoffmann nel 1815, è un libro denso e notevole, scritto superbamente e tradotto con grande accuratezza. La presente edizione delL’orma è corredata da tante note esplicative e apparati critici minuziosi. Devo ammettere tuttavia che ho faticato un po’ a portare a termine la lettura, perché la storia, fascinosa e oscura, diventa spesso intricata e sfidante, con personaggi che si “intersecano” diabolicamente, mi verrebbe da dire, giocando sul tema del doppio e di infiniti legami fra i tanti figuranti (che, comparendo peraltro coi cognomi puntati, non aiutano proprio il lettore…). Le implacabili peripezie del frate Medardus possono ancora attrarre i più attenti reader contemporanei, ma davvero le sue inquietanti, capziose avventure non hanno il sapore di alcun elisir ritemprante.

[andi · Rating 5 out of 5]

nu voi mai citi niciodată probabil ceva așa de încâlcit și fucked up și genial. modul în care e gândită, scriitura și povestea fac din romanul ăsta ceva aparte ce clar se află pe lista favoritelor mele din toate timpurile. vă recomand romanul ăsta din tot sufletul. nu mă gândeam că o poveste ce conține mănăstiri și călugări mă vă ține at the edge of my seat, dar uite că Hoffman a făcut-o. loved this one!

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Nakon Zlatnog ćupa, ovo mi je omiljeno Hofmanovo delo. Eidetski Hofmanov stil, sa kojim sam se susreo u najranijem detinjstvu kroz adaptacije njegovih priča „Peskar“ i „Majorat“ mi je ostao drag do danas. Pored izuzetno zanimljivog pripovedačkog toka „Đavolji eliksiri“ značajni su i po vrlo razvijenom psihološkom introspektivnom elementu glavnoga protagoniste-pripovedača. Slično kao Ambrozio u Luisovom Monahu, i Hofmanov Medardo potpada pod đavolovo iskušavanje – s tim da je to u „Monahu“ otelotvoreno kroz Matildin lik, a Hofman u svom romanu koristi relikvijsko vino koje je pohranjeno u jednom kapucinskom manastiru u Italiji gde je Medardo redovnik. Nakon što ne odoli iskušenju i popije eliksir nečastivog, Medardo doživljava preobražaj, sa kojim započinje i razvijanje radnje, te roman dobija i pikarske karakteristike (slično kao u de Kosterovom Tilu Ulenspigelu), budući da Medardo biva odaslan u Rim i fokus postaje diseminovan, kako njegovo putovanje odmiče. Fantazijski elementi su samodovoljni kada je Hofmanov stil u pitanju, ali ovde mnogo doprinose i psihološke razrade koje pisac vrlo vešto upliće. Scena u kojoj Medardo, zašavši u neku šumu, na jednom bregu spazi čoveka na kamenu (koji je, kako će kasnije saznati, nazvan đavolovim kamenom), koji se u sledećem trenutku uz krik obrušava u provaliju, a njegov sluga u liku Medarda prepozna svog gospodara koji je netom poginuo je među najlepšim epizodama u čitavom romanu i početak razrade šizofrenog rascepa ličnosti glavnog junaka. Osim što se Hofman sve vreme poigrava prepletanjima stvarnosti i fikcije, te je nekada nemoguće razlučiti da li Medardo, koji usput nekoliko puta menja ime i lični opis, to zaista čini, ili je reč o njegovom pomućenom umu koji se izobražava i preobražava nekoliko puta u romanu. Hofmanovski dosledno, u romantičarskom stilu, je i ljubavna patnja koja je neizbežna u njegovim delima. Ovoga puta, ovaploćena kroz lepu Aureliju, u kojoj Medardo vidi odraz svete Rosalije, čiji je lik video na jednoj freski zografa koji je još jedan od bizarnih sporednih likova – a možda i sami Lucifer koji se pojavljuje na nekoliko mesta gde je i Medardo bio prisutan od njegovog najranijeg detinjstva kada ga je prvi put sreo. Provodeći Medarda kroz iskušenje, patnju i iskupljenje, Hofman zatvara savršen krug i svoga junaka vraća na početak, u matični kapucinski manastir nakon hodočašća i kazne. „Đavolji eliksiri“ su, što je retkost, i danas poprilično svež i stilski celovit roman sa vividnim gotičkim i horor elementima, iako je objavljen početkom XIX veka, istodobno sa još nekim pionirima žanra.

[Tighy · Rating 4 out of 5]

Fiul unui păcătos, Medardus este crescut într-o mănăstire pentru a ispăși căile rele ale tatălui său. El va încerca să arate că este întruchiparea sfântului Anton, însă o să dovedească nimicnicia unui suflet individual întrupat, luptându-se la nesfârșit cu vinovăție împotriva impulsurilor sale carnale egoiste, împotriva naturii sale radical rele, căutându-și fără succes fericirea laică într-o călătorie labirintică și fantastică.
Ființele umane sunt radical rele, alegând întotdeauna să-și afirme propria concepție de sine mai presus de legea morală. Această alegere a răului, însă, nu este o alegere proprie, ci o găsim la baza absurdei noastre căderi. Din cauza răului este imposibil ca oamenii să acționeze vreodată pur și simplu din datorie în această viață, ceea ce atestă sentimentul nostru inamovibil al vinovăției morale. De aceea este cu siguranță rezonabil pentru călugărul Medardus să spere și chiar să postuleze că sufletul trăiește după moarte, străduindu-se să ajungă tot mai aproape de perfecțiunea voinței sale.

[Eva Müller · Rating 2 out of 5]

It's not you it's me.
The plot itself is quite fascinating. My mocking status-updates might not have conveyed that very well but it is a Gothic novel, you don't really ask for reason and logic in those, there's simply lots of doomed love, Doppelganger and Very Dark Secrets. However the writing-style wasn't my cup of tea. It was very...wordy. It felt like you could have cut out at least a third of it and it wouldn't have made any difference. It didn't add to the atmosphere (which was admittedly quite creepy), the characters or anything. The only result that after reading 10-15 pages my thoughts started wandering off, I missed half of the story and when there was some big reveal I was all 'What did just happen?' and had to leaf back to re-read.

DNF at about 2/3 (but I did look up the end on wikipedia so...yeah I did want to know what happens next but not deperately enough to finish it)

[Patrizia · Rating 4 out of 5]

Scritto sotto forma di diario, questo romanzo complesso ci trasporta con una prosa incalzante in una dimensione onirica e demoniaca. Le vicende di frate Medardo, che cede alla tentazione di bere uno degli elisir del diavolo a lui affidati, formano una trama non lineare, in cui bene e male, dannazione e salvezza, peccato e pentimento, si uniscono al tema del doppio. Sembra esprimersi in queste pagine quell’inquietudine che si rifletterà nella letteratura europea di fine secolo. Allucinazioni e realtà si confondono, il reale appare meno vero del sogno. Lo sdoppiamento dell’io fa emergere il lato peggiore dell’essere umano. Difficile resistere alle tentazioni del diavolo. Gioca un ruolo fondamentale anche il destino, che stravolge piani e aggiunge intrecci a una storia dai toni gotici, in cui sembra rivivere il mito di Faust.

[Matthew · Rating 1 out of 5]

I find it hard to wax lyrically about The Devil’s Elixirs by E.T.A Hoffmann, and will keep this review short (by my standards). The story is about a monk called Medardus who is given trust over a relic which is an elixir given to St Anthony by the Devil. Naturally Medardus is unable to resist trying out the elixir, and from this point onwards the story gets muddled.

Medardus is of course corrupted by the elixir, and it is difficult to tell how much of the remaining story is down to insanity, and how much of it really happened. He imitates a wicked Count who is imitating a monk, and who may be his half-brother, and he murders the wife and son of the household, while falling in love with the daughter. From there, he moves from place to place, pursued by his doppelganger, and unable to escape the daughter.

To be honest, I struggled to follow most of the rest of the story, and could not muster up the enthusiasm to attempt to re-read it and try. I had a suspicion that Hoffmann was not following any rigorously plotted storyline, and was just throwing up whatever sensational idea he had in his head at the time.

There are one or two things that Hoffmann conveys well, not least the fanaticism of those who enter holy orders. We tend to think of religious fanatics as being those who turn their bigotry outwards, and attack the lifestyle and beliefs of others, but there is another kind of fanaticism – that held by monks and members of enclosed orders.

This is an inward fanaticism where they follow their beliefs in an hysterical and self-abasing manner, constantly looking for sinful behaviour in their own actions. Are they being too proud or vain in their devotion to god? Are they sacrificing enough or too much? Is their self-sacrifice boastful? And so on. This form of fanaticism is cloying and unpleasant, but one that is harder to feel too strongly about because it is turned inwards and not outwards. They harm themselves, and not others.

In a post-Freudian, post-Jungian age when horror stories have become increasingly psychological, it is difficult not to read Hoffmann’s text in a similar way, whether or not Hoffmann so intended it. How many of the events that happen to Medardus are merely products of a diseased mind? Is the double his own split personality? Does he only imagine he has performed some of these wicked deeds?

This would certainly explain all the doubling of characters and the plot unities involved. Medardus and the Count keep doubling up, and mingling in with St Antony. The virtuous daughter Aurelie becomes bound up with St Rosalia. It is as if Medardus’ mind has become ill, and he remains obsessed with the religious iconography of his upbringing.

There are a number of distracting side stories that seem surprisingly similar to the main story. At one point our hero is staying with a Prince with whom he has courteous disagreements. He then hears a story about a drunk who falls out with a landlord, and it is hard not to wonder if this is what is really happening, and the story about the Prince is a delusional version of his quarrel with a landlord, rather than an actual event.

However I should stress that the narrative does not confirm this, and it instead attempts to wrap up the story with some explanations that did not ease my confusion. Judging by its rating on Goodreads, I can see that many people disagreed with me, but frankly I was not sorry to finish reading this book, and cannot recommend it.

[Osore Misanthrope · Rating 5 out of 5]

Садржај приказа: I – уводни блебет, II – историјат и поетика готике, III – о Ђавољим еликсирима, IV – изводни блебет (о мојим двојницима)

I
“Али, тада Ћирило упре у мене укочен поглед и приђе ми ближе; тресну руком о руку и викну, а сузе му грануше на очи – Медардо, брате Медардо!… За име исусово, каквог те налазим, у греху огрезлог. Брате Медардо, дођи к себи, признај; покај се… божје стрпљење је бесконачно!”

Држах је дуго на полици, убеђен да ми се неће допасти, али са жељом да је окушам, те једног дана помислих: “Уручите ми је, вр(е)ли пирокумулонимбуси, док је Луцифер још над Србијом!” А онда се Лучоноша у виду рибонуклеопротеинске честице настанио у мени и горех читаве ноћи у грозници…

Читање готике ми је више него десетолетка (комуњаре, стидите се!), а будући тврдоглав као мазга, хладнокрван као гуја и стрпљив као паличњак, сада могу да се насладим обимом своје gothic полице на овој платформи, где сам сместио све, макар и тангенцијално повезано са готиком, па да мирно легнем у мртвачки сандук. Али најпре, најпре неколико редака у свим нијансама црне (о чијем уклапању при облачењу вампирчина Осоре води рачуна)!

II
Најранији запис из I века спомиње германско племе Готе, по чијем варварству је названа средњове��овна уметност готике, божанствене архитектуре која нема ништа огавно-јајасто од овдашњих манастирчина, већ је сва у трноликим луковима, хипнотишућим витражима и шиљатим торњевима, што се онда сматрало смелим и варварским. Током XVII и XVIII века ова архитектура се повампирује, а 1764. године излази Волполов Отрантски замак , први самозвани готик роман који започиње талас готик фикције чији валови ће се кретати до тридесетих година XIX века. 1848. године оснива се друштво Прерафаелита, ликовних уметника инспирисаних средњовековним ствараоцима који су претходили Рафаеалу, сликајући библијске призоре у савременом контексту (данас би то била беба-исус са паметним телефоном уместо звечке), што се сматрало скандалозним и било још један миг струји готике, чије повампирење у књижевности се дешава поткрај века (тзв. fin de siècle ера декаденције када је актуелна и Малармеова херметична поезија), мада су и у међупериоду викторијански реализам спорадично красили утицаји готике. У двадесетом веку готика се прелива на остале уметности: филм, позориште, музику, моду и видео игре. Осамдесетих година, опет у Енглеској, јавља се поткултурни покрет готичара, изопштених мрачњака испрва везаних за готик-рок, а касније и готик-метал музику, због чега неки и данас инсистирају да је овај покрет базиран на музици, дискриминишући нас, art-based готичаре, поклонике модне, ликовне и књижевне готике (да нисмо одрасли уз HIM, не бисмо ни знали шта је готика).

Видели смо да се термин готика развијао попут бабушки, тако да је сваки наредни садржавао нешто од оног претходног и из њега проистицао. Готик тропе зна свако: заробљавајући (псеудо)историјски хронотоп, (породично) проклетство, духови (предака), мрачне, натприродне силе и створења, типски и мање типски ликови, гротеска, амбивалентност, (душевна) болест, пројекција, сублимација и/или потискивање садржаја (погодно за психоаналитичка, феминистичка, расна, квир, марксистичка и историјска читања)… Као огранак црног романтизма, овај жанр инсистира на ирационалном и субјективном, на споју фасцинације и језе, сублимног осећаја еквивалентног посматрачу неке далеке дивљине под месечином, на литици, док му хладан ветар прилази с леђа и обухвата га попут кошчатих шака мртвака… (Ово сублимно се сада преиначује у соласталгично и екоанксиозно, са прелазом од оног обесно, грамзиво освајалачког, од доминантног до субмисивног односа према природи, па у круг.) Фројдово сабласно и Кристевино зазорно може да фигурира, али без глупих фали-ми-фалус досетки.

САД су дале јужњачку готику, Канада јужноонтаријску готику, а Британија и урбану готику и (петопарачки) готик-хорор (penny dreadfuls). Екоготика се односи на екокритичка читања готик текстова (модни еквивалент екоготичара јесте киберготичар; уместо зеленог, у тексту тражи црно на пољу – емоција, односа, пракси и отеловљења, дакле – бедак и страх, рушилаштво, чудовишност итд.), а евоготика је моја кованица коју ћу употребити у осврту на Ђавоље еликсире. (Смем ли рећи, а да ми нико не ископа гробницу, да смо ми Срби чистокрвни готичари и да је наша космополитска реч вампир само последица дуге традиције руралне готике: сплета сујеверја, фолклорне чаролије, митологије и празноверица – укратко – празноглавости?)

III
Ако јарац Хофман лаже, рог не лаже! Ђавољи еликсири су дозлабога подсмешљиви и не могу се читати са озбиљним изразом лица. Богомољка Нисифора Серулић је пре 90 година приређивала овај роман и нека ме гром убије на месту ако ми је јасно како таква персона може да пише богобојажљиве прозаиде и истовремено чита Хофмана, а да се не избичује у самопрекору. Судећи по насиљу, ово је мушка готика (термин нисам измислио ја); не реакција на рационално, већ прихватање, тачније приказивање ирационалног и богохулног ради забаве, а не зато што је јерес, и то не упркос, већ захваљујући таласима позитивизма. Готика је била и остала популарни жанр за масе и не треба свуда тражити субверзивности и суптилности високе књижевности. Ово је роман о фрустрацији, тачније незадовољењу пожуде, коби целибата и девичанства која води у психичку поремећеност. Девица-wannabe-светица и калуђер-како-да-пенетрирам-у-ореол оличавају поругу празноверја, једну комичну фиксацију. Гротеска је изведена сва од хипербола, али зналачки, лагодно, тактично и темпирано, тако да преовладавање казивања у односу на приказивање не прави никакву сметњу, јер се све напева у тону бајке, са ликом фризера који можда може да се такмичи за најбољу луду светске књижевности. И наравно, неко је већ артикулисао оно што сам приметио, али није на овакав начин. Силним сплеткама на дворовима, мотивима породичног проклетства, двојника и пронађеног рукописа, који оживљавају ликове више инбредоване од свих инбредних сојева мишева у виваријуму (шеме радне и шема финална), Хофман се подсмејао и читаоцима и готик тропима о пртљагу наслеђа и прошлости, и то је ево(луциона)-готика. Природа је овде прибежиште, оличење чистоте, невиности и спасења, али, парадоксално, човек бежи од свог животињског битка, од нагона, бежи у манастирске подруме да се бичује у млазевима крви (не шалим се).

Хофмана је инспирисао Монах Метјуа Луиса, чак га у роману чита један од ликова – Аурелија (на маргинама поред ње сам написао damsel in distress и LOL – пролупала од невиности). Затим антиципација надреализма (Медардов кошмар на стр. 223), вртешкe патос-батос, па изјава папе (“Иди… и понашај се паметније по црквама. Светац и тако нећеш постати. Календар је пун. Иди!”) – све су то чари овог црнохуморног психо-готик трилера.

🎵
Cradle of Filth – Forgive Me Father (I Have Sinned)
Helleruin - Devils, Death and Dark Arts

IV
Doppelgängers creep me out IRL:

Пре можда 15 година десило се да сам пошао код мајке која ме је чекала на станици. Изашавши из аутобуса, умало да приђем некој жени која језиво личи на њу, што бих и учинио да ми она које ме је родила није махнула. “Она жена тамо јако личи на тебе,” рекох као у сну.

Друга гроза сналази ме такође на једној станици, 2015. године, када примећујем младића кратке изблајхане косе, у скејтеркама, како ме непрестано загледа. Сваки следећи пут када бих га срео све више је личио на мене и неколико година након тога ми је копирао сваку фризуру.

Трећи двојник је још увек актуелан, то је један младић који шета са псима обучен апа-трапа, унезвереног погледа, налик мени по мршавом стасу и цртама лица. Има дугу косу, али по стилу више подсећа на мене кад устанем из кревета непочешљан. Овог двојника ми је жао јер вероватно пати од шизофреније или неке друге душевне болести; више се не школује и налази се на кућном лечењу. Његов поглед је некако застакљен, што сам видео кроз прозор. Једног дана, враћајући се са посла, затекао сам га како чучи испред моје куће и изненадио сам се погледу који као да је рекао – Ћао! Након тога је више пута пролазио поред мог прозора налево и надесно. Једино ми је у том трену деловао некако очовечено и – могу ли рећи – срећно, као да дочекује познатог пријатеља. Не знам шта се деси са људима да се тако роботизују и повуку у себе. Аутизам?

[Zina · Rating 5 out of 5]

This is a fabulous gothic phantasmagorical horror from the master who more or less defines the genre. Brother Medardus is fighting the devil and his very own nature and blood that turn him from the path of a monk to all manner of depravities and even (shudder! shudder!) denouncing his oath and attempting to marry a human female (horrifying, I know). Lots of gothically gruesome scenes. Highly recommend to alll who appreciate the genre.

[Stroumfita · Rating 5 out of 5]

Θυμίζει όλη την λογοτεχνία τρόμου. <3<3<3

[Μπάμπης M. · Rating 4 out of 5]

Πρώτη δημοσίευση το 1815. Παρακολουθούμε την ιστορία ενός μοναχού, ο οποίος αφού δοκίμασε ένα ελιξίριο που φυλάγονταν στην κρύπτη του μοναστηριού σαν ιερό κειμήλιο, διχάστηκε ανάμεσα στον εαυτό του και σε διαβολική μεταμόρφωση. Αρχικά είχε πολύ ενδιαφέρον αλλά σταδιακά έχανα τον ενθουσιασμό μου διότι διάβαζα την ίδια ιστορία ξανά και ξανά σε διαφορετικό τόπο, με τους ίδιους χαρακτήρες με άλλα ονόματα. Θα έβαζα τρία αστέρια αλλά το τέταρτο αστέρι πάει στην πολύ ωραία ελληνική έκδοση από εκδόσεις "μάγμα".

[Jonathan · Rating 5 out of 5]

Wow! I've read quite a bit of Hoffmann now but I wasn't quite prepared for this. It's actually less manic than some of his short stories but it has all of his usual obsessions - identity confusion, supernatural beings, coincidences, hallucinatory ramblings, murder, lust, etc.

I generally prefer his darker material such as 'the Sandman' to which this would make a good companion piece. The overriding theme though is the identity confusion over the main character. As other reviewers have noted it gets pretty confusing, though it only really gets confusing when Hoffmann attempts to 'explain' all the previous shenanigans...ha ha...he goes back several generations which all seem to involve sons, brothers, half-brothers who very often have the same Christian names. Now I realise that for some people this would be too disconcerting, however I love it. In fact whilst I was reading it I kept imagining Hoffmann chuckling to himself as he wrote it, and there aren't many books that I read where I can envisage the author having more fun writing it than the reader gets in reading it.

Hoffmann wrote another story with a similar confusion over identities, called 'Princess Brambilla' but that one didn't quite work for me. The Devil's Elixirs gets it pretty much spot on. In fact, since finishing it, I've been contemplating going through it with the intention of trying to unravel the plot further, though this may not be a wise move. I've just read The Shattered Self which has a chapter on The Devil's Elixirs where the author mentions that 'Efforts to unravel the plot, to separate action from thought, or to explain rationally the tragic curse can only diminish an appreciation of the novel.'

The Devil's Elixirs was originally published in two parts, then as a book in 1816. This translation was originally published in 1963 and was a joy to read. Ronald Taylor notes that there was an earlier translation from 1820s but that it was abridged. If it's the one on Project Gutenberg then I would suggest avoiding it and reading this translation.

[Gülce · Rating 5 out of 5]

Tekinsiz, tuhaf, yer yer ürpetici, delilik ve gerçeklik arasındaki ince sınırlar... Yoğun, doyurucu bir okuma deneyimiydi, hakkında biraz konuşmak istiyorum. Spoiler içerecek.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Aslında düşüncelerimden bahsedeceğim ancak yine de spoiler uyarısı koymak istedim.
.
.
.
.
.
Medardus'un şizofren olduğunu ve doppelgangerlarının başına gelen olayları duyup kafasında kendini de konumlandırarak kendi yaşamış gibi düşündüğünü düşündüm. Korucunun yanındaki deli keşiş ve Viktorin tarafından işlenen suçların Medardus tarafından kendine maledildiğini düşünüyorum (Konfabülasyon: yani kişi, hatırladığı olayları bilinçsizce değiştirerek kendisine uyacak şekilde yeniden kurguluyor). Ancak buna uymayan bazı şeyler de var, mesela Peter. Bu durumda da, Peter ve Medardus'un yakın bağları sebebiyle paylaşılan bir psikoza yakalandıklarını düşünüyorum. İkisi de gerçeklikten kopuk karakterler. Ressam karakteri ise tuhaftı. O karakter birnevi tanrıyı temsil ediyor gibiydi, ama belki de yine ortak bir psikozun yarattığı bir imgedir? Dini bir obsesyonun sonucu ortaya çıkmıştır. Öte yandan, bir fikrim daha var: Medardus Freud'un egosu, ressam süperego ve aniden ortaya çıkıp Medardusa bıçağı veren karakter de id.
Medardus ve Aurelie'nin ilişkisi tam gotik edebiyata yaraşır bir ilişkiydi. Birbirlerine saplantılı iki deli karakter, sonunda ölümle birlikte delilikten kurtulduklarını düşünüyorum.
Medardus'un ölerek özgürleştiğini düşünüyorum, ölünce bu sanrılar ve hezeyanlar ona ulaşamayacak.

[Liz Kittencat · Rating 5 out of 5]

Me encantó, pero terminé agotada emocionalmente luego de leer la última hoja.

Debo decir que es una narración agitada y febril, magnifica en su recreación onírica y desquiciada. Esta llena de un exceso genial de pasiones desbocadas,deseo insano y sensual, maldad, locura etc. Eso la hace una historia exquisitamente agobiante, con pasajes que sinceramente me dieron miedo.

Realmente Hoffmann es un maestro, tanto en el estilo como en la trama. Por momentos parece una narración desordenada, pero eso le entrega aun más irrealidad a toda la historia.


Si te gusta la novela gótica y de horror clásico, esto es lo tuyo.

100% recomendable.

[Tom · Rating 3 out of 5]

Ann Radcliffe drops a tab of acid.

That’s how this novel length tale from Hoffmann reads. A mad gothic romp of murder, mystery, mistaken identity, religious frenzy, mania, bizarre barbers, satanic legacies and more.

Despite being nearly incomprehensible plot wise (attempting to work out the intricacies of the labyrinthine plot alongside the myriad number of characters would take you months) this is a greatly enjoyable albeit ridiculous take on the gothic novel.

Apparently Hoffmann was greatly inspired by Lewis’ ‘The Monk’ which I am still yet to read. Not my favourite by Hoffmann but worth reading if you enjoy gothic literature or bizarre tales.

[Erika · Rating 4 out of 5]

Questa rimane l’opera più misteriosa, labirintica, intricata e sconvolgente di Hoffmann. Si vede che è una fedele testimonianza della vita interiore dell’autore, il cui protagonista è il frate cappuccino Medardo.

La genesi del romanzo e la città di Berlino

Il romanzo venne scritto tra il ’14 e il ’16. In parte, nel ’14, venne scritta tra Dresda e Lipsia ma, per la maggior parte, a Berlino. Essendosi lui trasferito, nel settembre del ’14, a Berlino, l’impatto con la metropoli tedesca, di gran lunga la città più popolosa della Germania, era stato sconvolgente e traumatico perché nacquero di fila i due racconti più neri di Hoffmann: Gli Elisir del Diavolo e I Racconti Notturni, di cui fa parte Der Sandmann. Lui veniva da Dresda, che era la capitale dell’arte e della musica, la galleria e il teatro di Dresda erano i più importanti della Germania. Lui riuscirà a trovare lavoro solo nel ’16, dunque furono per lui due anni abbastanza difficili, poi diventerà un consigliere giuridico nel tribunale di Berlino. Berlino è una città nuovissima, artificiale, nata sulle sabbie del Brandeburgo, sorta tutto d’un colpo e così in modo rapido da non poter cacciare gli spiriti e gli spetti che popolavano le lande del Brandeburgo, come narrava la leggenda. Nacque dall’aggregazione di territori molto eterogenei e ancora oggi nelle denominazioni dei quartieri ci sono parole come “boschi”, “colline”, e così via, che si sono aggregati per dare vita a questa nuova città. Dunque, è una città predestinata a diventare città spettrale e spiritata, cosa che Hoffmann avvertì subito. Peraltro, il suo scrittore preferito Kleist si tolse la vita due anni prima perché era poverissimo, viveva in modo misero e nel ’10, arrivato a Berlino, ebbe l’idea di creare un giornale tutto suo “Corriere della Sera” di quattro pagine che usciva quotidianamente ma che lui scriveva inventandosi spesso le notizie, aveva un informatore presso il Comando di Polizia. Dopo due anni, il giornale fallì e si tolse la vita e Hoffmann arrivò a Berlino anche sulle orme di Kleist, perché era il suo autore di riferimento.

Gli Elisir del Diavolo e I Racconti Notturni

In questi anni di miseria finisce di scrivere Gli Elisir del Diavolo e buona parte dei Racconti Notturni. Per la prima volta, con Hoffmann, nasce una letteratura berlinese, che fino ad allora non esisteva perché la città era troppo nuova e priva di storia e dell’atmosfera propria della letteratura. Hoffmann ha scorto per primo gli spettri di Berlino, e ne trae spunto per le sue opere. Gli Elisir del Diavolo venne pubblicato tra il ’15 e il ’16, a fatica trovò un editore e di seguito scrisse i Racconti Notturni, come se fosse un unico flusso di coscienza, sono stati scritti insieme (‘16/’17) e all’interno c’è un racconto berlinese, La casa desolata, in cui si citano le varie strade di Berlino, in cui il passeggiatore un giorno si ferma davanti una casa abbandonata e vi vede uno spettro alla finestra.

L’ambientazione e il romanzo gotico inglese

È un romanzo conventuale. Il convento come teatro e luogo d’azione per la scena romanzesca non è un espediente nuovo, nel Settecento si erano scritti numerosi racconti permeati sulla vita conventuale. Soprattutto perché venivano visti come luoghi di perdizione, soprattutto dai Protestanti. È lo sguardo protestante rivolto al convento. All’epoca il più famoso era Il Monaco di Lewis del ‘95, che narra delle avventure del monaco estremamente trasgressive, preda di queste concupiscenze e soprattutto degli istinti sessuali. Questo tipo di romanzi proliferavano nel romanzo nero e gotico inglese e mai il romanzo nero era arrivato a queste scelleratezze ed efferatezze estreme. Ed Hoffmann conosceva benissimo quest’opera di Lewis, anche uno dei personaggi leggerà questo romanzo. La maggior parte dei protagonisti di questi romanzi neri erano italiani, così come si può notare nei romanzi della Radcliffe, il cui capolavoro era Il confessionale dei penitenti neri. Anche Hoffmann aveva trascorso cinque anni della sua vita in un convento a Bamberg, ma in lui non c’è intenzione di diffamare il Cattolicesimo. I Romantici scelsero il convento in tutt’altro senso. Il primo testo romantico è Le Effusioni di cuore di un monaco amante dell’arte di Wackenroder e Tieck del ’96. Il Cattolicesimo è visto anzi come patria dell’arte, ha fatto sì che i più grandi spiriti si dedicassero alla cultura, alla musica, alla filosofia ecc. Si può dire che il Romanticismo sia nato da questo sguardo protestane quasi elegiaco e trasfigurante gettato sul Cattolicesimo artistico, sui grandi filosofi e scrittori cattolici, che avevano dedotto dal Vasari. Il luogo che massimamente incentivava il genio artistico e creava l’atmosfera particolarmente produttiva e creativa per l’opera d’arte perché è un luogo solitario. Il convento è dunque un’allegoria dell’esistenza artistica, come Atlantide, un’allegoria della vita d’artista e della vita marginale, che non allude solo al percorso infernale di Medardo, ma anche l’artista è sottoposto a tutte le tentazioni, soprattutto quelle carnali. Medardo è il protettore degli indemoniati. Nel libro Le Indemoniate nell’arte di Charcot e Richer, due famosi neurologi e psichiatri di fine Ottocento, sono i maestri di Freud, che frequentava le lezioni in una clinica di Parigi sull’isteria nell’arte. Ogni posseduto ha il suo santo, si parlava infatti di possessione demoniaca e delle convulsioni demoniache.

[Οδυσσέας Μουζίλης · Rating 5 out of 5]

Πες μας τι πίνεις, εσύ, και δεν μας δίνεις :p

https://pepperlines.blogspot.com/2022...

[Alina · Rating 1 out of 5]

ugh

[Volodymyr Okarynskyi · Rating 5 out of 5]

Страшна, заплутана і дуже класна книжка улюбленого письменника.
Психоделічна і психоаналітична. Злочин, вина, кара, покута, спадковість, владність чи безвладність людини над обставинами і т.д і т.п. На прикладі "проклятого монаха".
Ох і поморочив той Е.Т.А. Гофман, поводив манівцями як сліпих котенят, поки вивів на сухе. А по дорозі інтерпретацій подій було також немало, поки всі ниточки нарешті зійшлися. Кажуть, якийсь романтичний студент, прочитавши цю книжку, зсунувся з глузду. Не диво. Але після всього (та й під час), книга добряче вставляє мізки. Та й просто вставляє також нехило.
Тільки Гофман може балансувати між страшною казкою і реалізмом, іронією, психологізмом, знайшовши гармонію стилю. Прочитав цей роман після "Монаха" Метью Ґреґорі Льюїса, позаяк зацікавило, що Ернст Теодор Амадей надихнувся цим твором і використав деякі сюжетні ходи. #алеценеточно. БО... Ці "наслідування" настільки неявні, а твір Е.Т.А. Гофмана на стільки порядків складніший, багаторівневий, з купою інших відсилок, що Автор використав Льюїса з таким самим успіхом, як і Одіссею, наприклад. Це "постмодернізм", якому понад 200 років. Роман воднораз і ґотичний і є розправою над ґотикою, як завузькою і надто примітивною для трактованих там мотивів прокляття, двійництва тощо.
Плюс ціла низка побутових, соціокультурних деталей XVIII століття і осмислення Ренесансу та европейського християнського Середньовіччя. Також зрозумів, що головним жанром світової літератури є таки казка: від мітів і епосів, до крутійського роману і фентезі. Все залежить тільки від майстерності Автора. Ернст Теодор Амадей, ти ґеній, а твій твір шедевр.

[Buchstabenwald · Rating 2 out of 5]

Ich habs endlich wieder mal geschafft und ein Buch meiner Klassiker-Challenge beendet. Das war eine schwere und lange Geburt.
.
Worum gehts? Das Buch ist eine fiktive Autobiographie, in der der Kapuzinermönch Medardus sein außergewöhnliches Leben beschreibt. Auf seiner Reise nach Rom kommt er vom rechten Weg ab, verliert sich in Wolllust, Täuschung und Tücke. Der Wahnsinn ist sein stetiger Begleiter.
.
So wie auch schon bei „Der letzte Mohikaner“ kam ich nicht gut mit dem Schreibstil zurecht. Ich habe den Sinn der Sätze verstanden, was aber zwischen den Zeilen gesagt wurde, nicht. Dafür wird einfach zu viel umschrieben und mit Metaphern und Andeutungen gearbeitet. Da bin ich nicht gut drin. Ich brauche ein bisschen mehr Klartext.
.
Aber so im Großen und Ganzen habe ich zumindest die Handlung kapiert. Ich würde mal sagen, das Buch ist das Silmarillion des 19. Jahrhunderts, nur dass alle gleich heißen. Beschrieben wird es als Horrorgeschichte - nach den damaligen Maßstäben ist das bestimmt korrekt. Mord, Blut, Wahn… alles ist Teil der Geschichte.
.
Ich bin unsicher, wie Medardus da im Endeffekt hineinpasst. Ist er wirklich „wahnsinnig“ oder schizophren? Oder tatsächlich so bösartig und berechnend? Inwieweit haben die Elixiere des Teufels sein wahres Wesen befreit? Viel Raum für Spekulationen bleibt am Ende über.
.
Und ich gestehe: Ich habe die letzten 15 Seiten überflogen. Zu viel des Guten.
.
Fazit: Nichts für mich, aber für diese Epoche ein gewagtes und spannendes Werk.

[Massimo · Rating 3 out of 5]

Un libro dai molteplici aspetti. L'impressionante racconto della vita di frate Medardo spazia dal thriller al romanzo psicologico, passando per sogni, turbe psichiche e aspetti libertini. La trama del romanzo - semplice in partenza - si complica fino all'inverosimile, rendendo difficile distinguere tra sogno e realtà, razionalità e irrazionalità, creando non poche difficoltà nella sarabanda di personaggi incrociati dove in certi passaggi non si capisce più chi è chi. E' una continua metamorfosi del protagonista e dei suoi sosia! Medardo è un pò come Dottor Jeckyll e Mr Hide, alla continua ricerca di equilibrio.