Hronika sumnje

by Vladislav Bajac

Hronika sumnje vedra je i mračna priča nastala iz vjere da se sva naša književnost i poezija zateknu u dokumentu, u nizu faktografskih činjenica o jednome odživljenom porodičnom životu, a onda i o životu jedne iščezle zemlje. Vladislav Bajac pripovijeda priču o odrastanju, sazrijevanju i dekadenciji, o propadanju jednoga svijeta i o njegovim svijetlim vrhuncima, o tonovima i ritmovima jedne epohe, o veličanstvenim i metastazirajućim zabludama očeva i o dubokom nerazumijevanju sinova - onih po čijim će se glavama i dušama stropoštati očinski svijet. Hronika sumnje Bajčev je Jučerašnji svijet, samo što Bajac, ipak, nije Stefan Zweig. A ni Jugoslavija, bit će, ipak nije Austrougarska. Za razliku od Zweigovih, naše su iluzije, ipak, lokalne. Ali nipošto nisu manje literarne, a ni manje tragične. Iza njih, tih iluzija, ovako kako ih pripovijeda Bajac, kao da se u odjeku čuje stih ubogog pjesnika: "Najlepše pevaju zablude". To je nevidljiv moto Hronike sumnje.

Ali da se razumijemo: ovo nije još jedan porodični leksikon jugonostalgije. Sve suprotno od toga. Pisac se silno trudi da depatetizira svoju priču, da pobjegne od sentimenta, da tako spasi sebe spašavajući svoj tekst. Tako bježi u neobične konstrukcije, o Ja govori u trećem licu, ograđuje se svim ogradama što mu ih srpska gramatika pruža, što Hronici sumnje daje na začudnosti. A onda i na žalovanju. I na veselju.

— Miljenko Jergović

408 pages, Paperback

First published January 1, 2016

About the author

Vladislav Bajac is writer, journalist and publisher. He is the founder and president of Geopoetika Publishing, influential book publishing company in Belgrade, Serbia.

Reviews

[Nikola Jankovic · Rating 5 out of 5]

Ova kombinacija autobiografije, lične i kolektivne istorije na gorko-sladak način oslikava drugu polovinu 20-og veka na "našim" prostorima. Pisanjem o politici, muzici, kulturi, sportu, ali i ličnim doživljajima "Ja" (u trećem licu), Bajac ovu ličnu priču podiže na nivo Hronike države, rizikujući da na prvi pogled možda zvuči i jugonostalgično.

Problem sa skorijom istorijom - pogotovo kod nas - je da se često i radikalno menja. Tako je kod nas i gomila veoma pozitivnih stvari zaboravljano. Banalan primer, nazivi ulica. Razumem (možda) što je neko želeo da promeni imena ulica Moše Pijade ili Edvarda Kardelja, ali šta je falilo ulici Proleterskih brigada? Zbog čega više zaslužuje naziv "Krunska"? I šta je bilo toliko loše u vapaju za slobodom jednog naroda ili u borbi protiv fašizma. "Čega se pametan stidi..." bi moglo ovde da se obrne, s obzirom da već duži niz godina pokušavamo da izbrišemo nešto na šta su ponosne sve nacije koje su bile na pravoj strani tog rata (pa čak i neke koje su se našle sa druge strane traže način da se podsete svojih pokreta otpora). Istorija koja je napisana pre 1990-ih je bila "neobjektivna" i "pisana rukom režima", ali šta da kažemo o prepravljanju te iste istorije, kad smo doživeli utrkivanje ko će više da ocrni nekada slavna vremena...

Iako je pored lepih trenutaka, Bajac od te iste države doživeo i neke vrlo traumatične periode, moj je osećaj da o hronici države piše objektivno, koliko je to uopšte moguće kad se piše roman u formi autobiografije. Nisam neko koga bi nazivali Jugonostalgičarem, ali znam da cenim stvari iz tog perioda. Iako sam u vreme raspada bio premlad da bi sve to i doživeo, ne mogu a da ne poštujem veliki sport, veliku muziku, kulturu i književnost, na kraju krajeva i veliku politiku nesvrstanih koju je ponekad vodila SFRJ. Jedan od najpozitivnijih likova iz priče je, na primer, Koča Popović, revolucionar i general, ali i veliki intelektualac i kasnije političar globalnih razmera. Neko o kome ću se potruditi da pročitam više...

Hronika sumnje na trenutke kroz nizanje faktografskih činjenica rizikuje da izgubi na poetičnosti pripovedanja i udaljava se od definicije "romana" (iako je žiri za NIN-ovu nagradu, smatra za takav). Ti delovi zbog teme o kojima govore i ne mogu da budu literarni vrhunac, ali daleko od toga da je stil dosadan i jednostavan. Međutim, nije literarna vrednost ono zbog čega mi je Hronika sumnje visoko na listi najboljih novijih domaćih knjiga. Znate ono kad ti je na kraju romana žao što ga ispuštaš iz ruku? Što se odvajaš od likova koje si zavoleo i za koje znaš da će ti nedostajati? E pa, tako sam se osećao na poslednjim stranama Hronike sumnje, s tim da sam znao da mi ovde neće nedostajati likovi, već vreme - i država - o kojoj sam čitao.

Čitaću ponovo.

[Bezimena knjizevna zadruga · Rating 4 out of 5]

Nakon susreta sa većinom ovogodišnjih naslova iz NINovog užeg izbora, kada je postalo jasno da ste morali da duvate u jugonostalgične postlevičarske vetrove da biste se na istom našli ( što u međuvremenu nastali neonacionalni bojkot manifest ne čitni mnogo upečatljivijim), bilo je tako osvežavajuće, tako drugačije, tako divno, čitati na sličnu temu sa racionalnom distancom, sa uznemirujućom hladnokrvnošću, sa odsustvom prenaglašene patetične jugonostalgije, ali ne bez ljubavi, kad i gde je trebalo i moralo. Pa i to izmeštanje naratorskog Ja u treće lice, a na koje sam čuo toliko gunđanja, je bilo sasvim očigledno potrebno, dobrodošlo i upečatljivo.

Nadalje, ovo je knjiga iz koje se toliko toga važnog može saznati. Čitav katalog informacija, događaja, pretpostavljam javno dostupan u raznim arhivama, prevashodno o društvenim i kulturološkim temama i fenomenima, licima i herojima, pomešan sa intenzivnim i isprepletenim sećanjima i razmišljanjima autora, koji je ne malom broju istih bio i svedok, ostavljajući to skromno, usputno, i gotovo iz senke prisutno tek da znate da je bio i video. Svašta. Jedinstveno gostovanje španske koride recimo, koncerte kultnih sastava, poznanstva s lokalnim herojima, korčulsku letnju školu, fenomen Bitlsa iz svih uglova, predivan arsenal tema.

I iznad svega, i nakon svega, ova je knjiga gotovo omaž Koči Popoviću i onom što je sasvim možda moglo, a gotovo sasvim izvesno uopšte nije imalo šanse, da se dogodi, da je taj čovek bio prvi umesto prvi do prvog.


https://bezimenaknjizevnazadruga.word...

[Danilo · Rating 4 out of 5]

Lepo napisana knjiga o Jugoslaviji (rokenrolu, socijalizmu, kulturi, ratu i sve što uz Jugoslaviju ide) iz ugla jednog lika. Dosta interesantnih podataka i povučenih paralela.
Ono što mi je nije skroz leglo je piščevo oslovljavanje glavnog lika sa "Ja" u trećem licu : Ja je otišao na koncert, Ja je bio zbunjen...i slično, i jedan momenat gde mi se činilo da se autor pravda za neučestvovanje u studentskim protestima. Mislim da za time nije bilo potrebe, svi ga volimo i razumemo. :)

[Željko Matić · Rating 4 out of 5]

Издвојено о Југославији у овом романа:
https://hronotopija.wordpress.com/201...

[Sacha Markish · Rating 4 out of 5]

Žao mi je što je moj prijatelj ne može pročitati, imali bi o čemu da diskutujemo.

[Milanka Tatic · Rating 5 out of 5]

Sjajna knjiga, koncept nekoliko paralelnih stvari. Retrospektiva jednog vremena...