Okean

by Maša Seničić

Genres: Poetry

100 pages, Paperback

Published January 1, 2015

About the author

Maša Seničić (Beograd, 1990) posvećena je u svom radu raznim oblicima teksta, od poetskih, preko novinarskih, do akademskih. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i u okviru iste institucije završila master Teorije dramskih umetnosti i medija.

Seničič je u proteklih deset godina sarađivala na raznorodnim domaćim i međunarodnim projektima, pre svega u polju filma kao autorka, ko-autorka, moderatorka i koordinatorka, a zatim u pozorištu, na radiju i u medijima (pre svega na BeforeAfter.rs kao glavna urednica). Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan (Festival autorskog filma), jedna od osnivača udruženja Filmkultura, kao i mentorka edukativnih programa ovog udruženja i drugih inicijativa. Njena proza i poezija prevođene su na desetak jezika, a između ostalog objavljivane su u domaćim i regionalnim časopisima (Poezija, Polja, Letopis Matice srpske, Zent, Prosvjeta, Dometi, Buktinja…), zbornicima (Rukopisi, Dostojno jest, Ovo nije dom, Čiji grad?) i na književnim onlajn portalima (Agon, Eckermann, Libela, Strane, Kritična masa…). Njena prva zbirka pesama, «Okean», nagrađena je "Mladim Disom" za 2015. godinu, dok je njena druga knjiga poezije, «Povremena poput vikend-naselja» (Treći Trg/Srebrno drvo, 2019) osvojila nagradu "Dušan Vasiljev".

U trenutku pisanja ove biografije Seničić pohađa Doktorske naučne studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture (FDU) i na istom fakultetu sarađuje u nastavi na osnovnim akademskim studijama (na predmetu Teorija filma). Fokusirana je na samostalne interdisciplinarne projekte i publikacije koje uporište imaju u poetsko-eksperimentalnom pristupu tekstu, te arhitekturi sećanja i digitalnoj humanistici. Knjiga je zanima (i) kao objekat.

Reviews

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

Mogle su da mi ostanu u sećanju razne slike iz ovog čitanja, ali evo samo jedne: oluja iz kutijice sa pepermintom (43).

Maša Seničić je u svom poetskom prvencu najavila ono što će, ubedljivije i usredsređenije biti ostvareno u njenoj drugoj knjizi. U pitanju je talentovan glas, koji ipak ne može da pobegne od preplavljujućeg sopstva i pretencioznosti, niti da načini pravu promenu, ali poseduje podsticajnu dramatičnost, vidljivu najviše u zaigranostima uspomena i zagrcnutim pričama zamaskiranim u stihove.

Većina pesama, ipak, gađa isti onaj repertoar koji pokrivaju profili 'umetničkih' fotografija na Instagramu. 

Sviđa mi se što su ciklusi zbirke nazvani po glagolskim vremenima. Taj koncept je mogao da bude i razrađeniji.

[Maja Solar · Rating 5 out of 5]

fantastična, zabavna, igriva, promišljena, romantična demistifikatorka romantike, rečju: genijalna! dokaz ::

''имам план

брзином од девет зарез осам
метара у секунди
једног поподнева
сручићу ти се на врат;

искривићеш се у десно,
а како ја ходам левом страном,
више се никада нећемо срести''

[Lavanda · Rating 5 out of 5]

Evo, upravo sam imala raspravu sa prijateljem oko ove knjige. Kaže on da je knjiga ziceraška i suviše mlaka, nema hrabrosti, ništa da provocira, ujeda, "krv, suze i znoj" momenat koji vidiš kod velikih pjesnika. Pošto je on u pravu i pošto ja načelno ne volim zicerašku poeziju koja pruža sebi taj luksuz da ne pecne, osjetila sam krivicu što mi se ova knjiga ipak dopala. Nekako miriše na cimet i čokoladu.
Kakve sam gluposti pisala prije dvije godine samo da prikrijem svoju iracionalnu zaljubljenost u Mašin okean. Zbirka je odlična i nema šta da joj se zamjeri. Sada je volim još više nego onda.

коме, чему: датив

не припадати појединачно људима
једнако је незахвално
као не припадати политичким партијама,
самопрокламованим друштвима,
нацијама, већинама или мањинама:
неће те звати на скупове,
неће ти слати разгледнице,
неће знати шта од тебе да очекују,
а непредвидивост
је камен у ципели,
камен у џепу,
камен у бубрегу,
камен у сваком случају;
не припадати људима
једнако је смешно
као припадати им,
само мање напорно
и тужно празницима

рађање

жена у црним ципелама
гледа у девојку која
иза затвореног болничког прозора
у наручју држи дете –
можда је жена уморна,
можда јој је ћерка размажена,
можда је дете ружно;
моја мајка мене никада није држала
међу шакама које су се
претходно хватале за кваке,
а накнадно за обећања –
рођена сам из жваке
са којом је неко раскрстио
испред продавнице сувенира
у неком туђем граду;
мајка ме је покупила
јер је ионако рачунала да ће
платити за успомену,
јер јој се допало што ћутим,
јер јој се, док се нагињала
да ме боље види,
учинило да чак и личимо

да ли некада замишљам

док у 03:30ч узимам да једем
уморна од покушаја да заспим,
питам изненада мајку да ли је икада
отварала моје фиоке или свеске:
ја не морам све о теби да знам,
каже ми спремно, али је занима
да ли некада замишљам
да је нема?
спуштам есцајг и ћутим:
зар није смрт најлакше претпоставити
када је увек досадно трагична;
да, напослетку одговарам,
али замишљам понекад и да ће се неко
зауставити на улици и повући ме за косу,
а у новинама ће писати,
у новинама неће писати ништа!
замишљам да људи коначно урлају једни на друге
док у граду полако наступа тишина,
замишљам и да се урушава бетон
под мојим ногама,
баш испред зграде Политике,
где ме плато прогута брзином светлости
и онда се све враћа у нормалу
док на мене не забораве познаници
и остали;
замишљам још и како из жбуња искачу
дивље мачке, па се у шетњи придружују
мени и мом безопасном псу
док нас збуњено гледају пролазници
и остали;
не брини, кажем јој:
твоја смрт ипак је најпоетичније
од свих мојих маштања

тата

дуго ниси носио одела
и био обријан пре осам ујутру.
гледам поспано у покрете
којима осигураваш
да ти ципеле не спадну са ногу,
посматрам те кришом са степеништа
како уредно одлажеш новине
и питам се да ли и даље личимо;
дуго ниси носио одела!
збуњујеш ме јутрима
у којима би требало да знам ко сам:
наједном ми је кафа горка,
наједном ми је уска хаљина,
имам пет година и косу до дна ушију;
сећам се твојих шарених кравата
уљуљканих у беле кошуље
и мог трчања низ ходнике
поплочане теписима
да се не чује ко долази
и колико брзо;
патике које сам тада носила
могле су да прескоче пола града,
чувала сам то као највећу тајну
коју мора да си већ знао –
ти си их, уосталом, донео са пута;
дуго ниси носио одела,
да ли и даље могу да прелете
дужину од седам фудбалских терена?
морам да ти признам,
понекад сам носталгична
за рекламним календарима,
накриво насађеним
по бесконачним зидовима
мог детињства