What do you think?
Rate this book
Ako dugo gledaš u ponor
Pred čitaocem je isprepletana pripovedačka igra o upotrebnoj vrednosti tragičnog, snazi kletve i zakonima sudbine. Dok je u Epu o vodi raspravljao sa mitologijom, Halilović sada preispituje filozofiju kroz prizmu bolesti i greha. Takozvani obični ljudi nečujno prolaze pored velikih istorijskih događaja noseći neobične živote. Prožet komičnim epizodana, ovaj potresni roman predstavlja svedočanstvo margine. Uz život žene data je kao paralela pesnička osećajnost, antička tragika i mikrosimbolika. Tok priče omeđen je datostima, a slutnja se javlja kao vodič radnje. Roman Ako dugo gledaš u ponor otkriva šta živi na dnu čoveka.
214 pages, Hardcover
Published January 1, 2016
9 people are currently reading
170 people want to read
About the author
Enes Halilović
35 books30 followersEnes Halilović je pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik.
Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i veb časopis za književni intervju Eckermann.
Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007) i Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Lomača (izabrane pesme, 2012), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2010) i roman Ep o vodi (2012).
Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom i makedonskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki i katalonski jezik.
Halilovićevu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubühne 10. marta 2011. godine. Halilović je zastupljen u brojnim pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, i „Meša Selimović“
Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i veb časopis za književni intervju Eckermann.
Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007) i Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Lomača (izabrane pesme, 2012), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2010) i roman Ep o vodi (2012).
Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom i makedonskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki i katalonski jezik.
Halilovićevu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubühne 10. marta 2011. godine. Halilović je zastupljen u brojnim pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, i „Meša Selimović“
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 37 reviews
August 28, 2025
U najkraćem, trebalo bi studiozno pročitati "Petrijin venac" ne bi li se uvidelo kako se temeljito gradi reljefna nišča, ponad svega, ona iz čijeg životnog udesa neće urlati patetika, iako će se uokolo njenog obzorja plesati. Nije dovoljno obremeniti junakinju nesrećama da bi smo se apriorno sa njom uosećavali, jer hipertrofija jada čini da se čitalac počne nehotično smejati, pitajući se, predvidljivo, šta će je sledeće snaći i dokle više. Tome bi svakako pomoglo i to da nas Halilović neprestano ne tapka po ramenu, podsećajući na sirotinjluk i jade porodice Bugarin ili na to ko se i kako ogrešio o njih i nju. O nesraslosti i nedokuvanosti drugog narativnog glasa (Sipac linija) da ne govorim.
May 12, 2024
- Oće ćovek da bude Mihailović, ne znam koja ga glupost tjera da imitira tako precenjenu budalu
-Previse gimnazija vajbz, ArIsToTel, fIlOzOfIjA, sve jadni pisci napaćeni i neshvaćeni, spasili bi oni svet samo da im se da šansa
-Arogancija, jevtin jezik i stil i naravno poremećaj više vrednosti al to se sad mora očekivat od modernog pisca
- Za kraj - ko god piše o balkanskim mukama, preterivanjima sa svakom mogućoj nedaći koja čoveka mere snaći jednostavno treba streljati od zid, toliko Penes preteruje sa hiperbolisanjem i svetovanjem patnje da se čudim kako ovu knjigu nije završio time što mu rospija od junakinje ne umire sama i napuštena u ludnici, dok je preživljavala genocid, dok je svaki ud izgubila dok je spašavala siročad iz vatre koja su joj posle okrenula leđa jer bAlKaNsKo DrUšTvO itd itd.
Po meni i Penesa i njegovom mu idola Mihailovića zaobilaziti u najširem luku.
Balkanac muku proživljava ali ne ume pisati o njoj onako kako dolikuje.
-Previse gimnazija vajbz, ArIsToTel, fIlOzOfIjA, sve jadni pisci napaćeni i neshvaćeni, spasili bi oni svet samo da im se da šansa
-Arogancija, jevtin jezik i stil i naravno poremećaj više vrednosti al to se sad mora očekivat od modernog pisca
- Za kraj - ko god piše o balkanskim mukama, preterivanjima sa svakom mogućoj nedaći koja čoveka mere snaći jednostavno treba streljati od zid, toliko Penes preteruje sa hiperbolisanjem i svetovanjem patnje da se čudim kako ovu knjigu nije završio time što mu rospija od junakinje ne umire sama i napuštena u ludnici, dok je preživljavala genocid, dok je svaki ud izgubila dok je spašavala siročad iz vatre koja su joj posle okrenula leđa jer bAlKaNsKo DrUšTvO itd itd.
Po meni i Penesa i njegovom mu idola Mihailovića zaobilaziti u najširem luku.
Balkanac muku proživljava ali ne ume pisati o njoj onako kako dolikuje.
November 4, 2021
„Ako dugo gledaš u ponor“, odnosno, Dijalog o praznini, kako je sam autor podnaslovio svoj roman, ima za moto rečenicu Fridriha Ničea: „Ko se bori sa čudovištima, mora paziti da pritom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe“.
Navedeni citat je iz dela „S one strane dobra i zla“, i taj naslov, kao i sam citat koji je Haliloviću poslužio kao moto za ovaj roman, podjednako dobro odgovara celokupnoj atmosferi na koju nailazimo tek što otpočnemo čitanje. A u romanu nailazimo na: čemer, jad, tugu, siromaštvo, muku, zlopaćenje, bezizlaz, neutešnost, gorčinu... nesumnjivo i na ponor.
U romanu „Ako dugo gledaš u ponor“, upoznajemo glavnu junakinju, Nejru Bugarin i njenu celoživotnu borbu koja teče ničeovski: borba sa čudovištima i hod po ivici koja naginje ga čudovištvu. Upoznajemo junakinju čija nemila sudbina previđena je i pre rođenja: porodični gresi, usudi i patnje zatekli su je i pre no što se rodila – jer, i pre no što je začeta bila je u opasnosti od lošeg glasa i mračne sudbine. Otac bez ruku, majka teško pokretna, Nejra i Safet, blizanci, čine porodicu koja živi u bedi, od milostinje i čaršijske ljubopitljivosti i sažaljenja.
Nejrinu priču pratimo kroz jedan daktilografski zapis koji zapisuje profesor Sipac, dok ona kazuje, uvek uz uvodne stihove pesnikinje Sapfo. Smenjuju se poglavlja odnosno zapisi koje vodi Nejra o profesoru Sipcu, znatno kraći, obujmljeni filosofskim i mislilačkim, katkad ironijskim komentarima, a Nejrina priča, u pripovednom smislu ide glatko, dok iz nje ističe sama muka, teskoba.
Kada kažem da je i ovo knjiga koju je Halilović napisao a koja mi je slomila srce, jasno je da: nema tu srećnog kraja, nema svršetka bez teskobe, nema ni pomisli o nekakvom pomaku nabolje. Ako pojasnim da obuhvata period Tita, posle Tita, inflaciju, grozne devedesete, „sjaj i bedu“ naše zemlje, tek tada nema šanse da iko pomisli o svanuću za junake ovog romana.
Plus, kada kao bonus dodam rečenicu Nejrinog brata: „Bolje da me znaju kao narkomana nego kao sirotinju“, tek tada u srcima zajeca sve ono što se proživelo, što se sunovratilo, i potrajalo i danas.
Takođe, iako u knjizi svaki čas misliš: kud će od ovog gore, gore se (po)javi, a ti opet zatekneš sebe kako si sasvim uronjen, uponoren, čitaš, ne prestaješ, ne možeš, jer tamo si, to je o tebi znanima knjiga. Ti posmatraš sve ono što ti se kazuje. Boli te knjiga dok je voliš.
Iskreno, iz mnogo razloga je knjiga „Ljudi bez grobova“ više po mojoj meri, stilski, tematski, idejno... No, svejedno, i s ovom knjigom se Halilović uvrstio u grupu malobrojnih ali meni odviše dragih pisaca.
P.S. Mislim da nije za preosetljive. Ili baš jeste. Ne znam ni sama.
Navedeni citat je iz dela „S one strane dobra i zla“, i taj naslov, kao i sam citat koji je Haliloviću poslužio kao moto za ovaj roman, podjednako dobro odgovara celokupnoj atmosferi na koju nailazimo tek što otpočnemo čitanje. A u romanu nailazimo na: čemer, jad, tugu, siromaštvo, muku, zlopaćenje, bezizlaz, neutešnost, gorčinu... nesumnjivo i na ponor.
U romanu „Ako dugo gledaš u ponor“, upoznajemo glavnu junakinju, Nejru Bugarin i njenu celoživotnu borbu koja teče ničeovski: borba sa čudovištima i hod po ivici koja naginje ga čudovištvu. Upoznajemo junakinju čija nemila sudbina previđena je i pre rođenja: porodični gresi, usudi i patnje zatekli su je i pre no što se rodila – jer, i pre no što je začeta bila je u opasnosti od lošeg glasa i mračne sudbine. Otac bez ruku, majka teško pokretna, Nejra i Safet, blizanci, čine porodicu koja živi u bedi, od milostinje i čaršijske ljubopitljivosti i sažaljenja.
Nejrinu priču pratimo kroz jedan daktilografski zapis koji zapisuje profesor Sipac, dok ona kazuje, uvek uz uvodne stihove pesnikinje Sapfo. Smenjuju se poglavlja odnosno zapisi koje vodi Nejra o profesoru Sipcu, znatno kraći, obujmljeni filosofskim i mislilačkim, katkad ironijskim komentarima, a Nejrina priča, u pripovednom smislu ide glatko, dok iz nje ističe sama muka, teskoba.
Kada kažem da je i ovo knjiga koju je Halilović napisao a koja mi je slomila srce, jasno je da: nema tu srećnog kraja, nema svršetka bez teskobe, nema ni pomisli o nekakvom pomaku nabolje. Ako pojasnim da obuhvata period Tita, posle Tita, inflaciju, grozne devedesete, „sjaj i bedu“ naše zemlje, tek tada nema šanse da iko pomisli o svanuću za junake ovog romana.
Plus, kada kao bonus dodam rečenicu Nejrinog brata: „Bolje da me znaju kao narkomana nego kao sirotinju“, tek tada u srcima zajeca sve ono što se proživelo, što se sunovratilo, i potrajalo i danas.
Takođe, iako u knjizi svaki čas misliš: kud će od ovog gore, gore se (po)javi, a ti opet zatekneš sebe kako si sasvim uronjen, uponoren, čitaš, ne prestaješ, ne možeš, jer tamo si, to je o tebi znanima knjiga. Ti posmatraš sve ono što ti se kazuje. Boli te knjiga dok je voliš.
Iskreno, iz mnogo razloga je knjiga „Ljudi bez grobova“ više po mojoj meri, stilski, tematski, idejno... No, svejedno, i s ovom knjigom se Halilović uvrstio u grupu malobrojnih ali meni odviše dragih pisaca.
P.S. Mislim da nije za preosetljive. Ili baš jeste. Ne znam ni sama.
September 20, 2024
Roman ko zemlja težak. Jad, tuga, čemer.
October 18, 2018
Odlična priča o odrastanju, životu, porodici, mukama, sreći i preživljavanju u malom gradu u jednoj gotovo vakumskoj sredini. Priča prati odrastanje Nejre, ali i život profesora Sipca koji zajedno, iz različitih uglova pričaju svoje životne priče. Urpkos povremenoj labavoj vezi između epizoda,koja ostavlja utisak da vremenski period koji je autor pokušao da sažme u radnju romanu razbija obruč koji nastoji da ga sažme, odnosno razbija sam tok radnje; u pojedinim trenucima to sažimanje javlja kao pomalo rasuto i razvodnjeno, roman sadrži pregršt emocija, iskrenih trenutaka i veoma zanimljivih zapleta. Ono što je, pored veštog pripovednog zahvata možda i najsvetlija tačka romana, jeste odnos između teme i stila kojim je tema obrađena. Naime, razlika koja se u knjizi javlja između jedne mračne i teške porodične istorije i lakoće kojom je ona ispričana i opisana stvara atmosferu u kojoj nam se ova knjiga nudi lako, na jednostavan način, poput nekog prolećnog povetarca koji ispred sebe gura najtmurnije oblake i priziva najstrašniju oluju. Uostalom ova se priča čita lako i podnosi teško.
Ja verujem da je samo mali deo ove priče izmišljen i da je većina izrečenih stvari zapravo istina.
Ja verujem da je samo mali deo ove priče izmišljen i da je većina izrečenih stvari zapravo istina.
May 19, 2022
Ove godine sam se priključila jednom knjiškom izazovu i odabrala da pružim priliku nekim delima, kojima verovatno ne bih da mi ih vi niste preporučili.
Prva knjiga, od 12 (preporuka za svaki mesec), jeste “Ako dugo gledaš u ponor” Enesa Halilovića. Da nije bila na ovom spisku i da je kojim slučajem došla do mene, najverovatnije o njoj ne bih ni pisala. Jer uglavnom volim da podelim afirmativne kritike dela koja su me oduševila. Nažalost, ova knjiga nije takva. Želela sam da mi se dopadne, ali nije moglo na silu.
Ukratko: pisac je imao nameru da stvori veliko tragično delo, ali realizacija je omanula. Tema koja je imala veliki potencijal (porodična kob i kletva koja se prenose kroz generacije), interesantno mesto radnje (Novi Pazar), vreme (pre i tokom rata devedestih) sve je obećavalo, ali (bar mene) razočaralo.
Shvatam da je ogromno umetničko umeće i svojevrsni izazov govoriti o teškim temama i ne skliznuti u patetiku. Posebno kada autor piše epskim zamahom, koristeći narodne izreke i poslovice kroz svog sveznajućeg pripovedača, pokušavajući svom delu da da sveobuhvatnost, vanvremenost i duboku tragiku. Previše je tu muka, koje se samo nižu, nedovoljno motivisane i nekako u svom katalogu postaju i karikaturalne (majka koja jedva hoda, otac ostaje bez ruku, brat postaje narkoman, glavnu junakinju siluju, zatim se udaje i ne uspeva da ostane trudna, pa joj prave nameštaljku i vraćaju u roditeljski dom, da bi na kraju završila radeći u bordelu…) Ogromne teme koje zaslužuju bolju obradu. A posle čijeg pukog nabrajanja i neuverljivosti ostaje bljutav ukus u ustima i žal za mogućim boljim literarnim rešenjima.
Muški junaci su spasioci koji se pojavljuju iz nebuha. Prvo mladić koji joj uskoro postaje i muž, pa filozof koji volšebno dolazi u bordel. Oni su delatni, pokreću radnju i brinu se o junakinji. Ostajemo uskraćeni kako je došlo do zaljubljivanja i pobude za odvođenjem junakinje u Novi Sad. Ima još mnogo toga što bih mogla pomenuti kao nedovoljno dobro, ali bih ovde stala.
Poređenja sa mnogo uspelijim delima ove vrste Mihailovića, Andrića i Stankovića se neminovno nameću. Pokazujući još više neuspelost ovog dela.
Ono što je dobro i što mi se dopalo su neke sporedne epizode i sudbine epizodnih junaka. Npr. žene koja je došla u bordel kao belo roblje i koja se ne miri sa svojom sudbinom. Da bi je vlasnik učio pameti tako što je zatvora i izgladnjuje, da bi kao u onom vicu kad su taman naučili psa da ne jede, on uginuo, tako i ona prkosno otišla u smrt. Meni je ova epizoda bila tragičnija i uverljivija od dve trećine knjige, saosećala sam se s njenom sudbinom više nego sa sudbinom glavne junakinje i dokaz je kako je često manje-više.
Dopao mi se i naslov, kao i ilustracija na koricama. Mislim da odlično pogađaju srž dela i onoga što je pisac želeo, ali nije bio u mogućnosti da nam (pri)kaže.
Halilović mi nije legao, tako da iskreno sumnjam da ću mu se vraćati i čitati i ostala dela.
Prva knjiga, od 12 (preporuka za svaki mesec), jeste “Ako dugo gledaš u ponor” Enesa Halilovića. Da nije bila na ovom spisku i da je kojim slučajem došla do mene, najverovatnije o njoj ne bih ni pisala. Jer uglavnom volim da podelim afirmativne kritike dela koja su me oduševila. Nažalost, ova knjiga nije takva. Želela sam da mi se dopadne, ali nije moglo na silu.
Ukratko: pisac je imao nameru da stvori veliko tragično delo, ali realizacija je omanula. Tema koja je imala veliki potencijal (porodična kob i kletva koja se prenose kroz generacije), interesantno mesto radnje (Novi Pazar), vreme (pre i tokom rata devedestih) sve je obećavalo, ali (bar mene) razočaralo.
Shvatam da je ogromno umetničko umeće i svojevrsni izazov govoriti o teškim temama i ne skliznuti u patetiku. Posebno kada autor piše epskim zamahom, koristeći narodne izreke i poslovice kroz svog sveznajućeg pripovedača, pokušavajući svom delu da da sveobuhvatnost, vanvremenost i duboku tragiku. Previše je tu muka, koje se samo nižu, nedovoljno motivisane i nekako u svom katalogu postaju i karikaturalne (majka koja jedva hoda, otac ostaje bez ruku, brat postaje narkoman, glavnu junakinju siluju, zatim se udaje i ne uspeva da ostane trudna, pa joj prave nameštaljku i vraćaju u roditeljski dom, da bi na kraju završila radeći u bordelu…) Ogromne teme koje zaslužuju bolju obradu. A posle čijeg pukog nabrajanja i neuverljivosti ostaje bljutav ukus u ustima i žal za mogućim boljim literarnim rešenjima.
Muški junaci su spasioci koji se pojavljuju iz nebuha. Prvo mladić koji joj uskoro postaje i muž, pa filozof koji volšebno dolazi u bordel. Oni su delatni, pokreću radnju i brinu se o junakinji. Ostajemo uskraćeni kako je došlo do zaljubljivanja i pobude za odvođenjem junakinje u Novi Sad. Ima još mnogo toga što bih mogla pomenuti kao nedovoljno dobro, ali bih ovde stala.
Poređenja sa mnogo uspelijim delima ove vrste Mihailovića, Andrića i Stankovića se neminovno nameću. Pokazujući još više neuspelost ovog dela.
Ono što je dobro i što mi se dopalo su neke sporedne epizode i sudbine epizodnih junaka. Npr. žene koja je došla u bordel kao belo roblje i koja se ne miri sa svojom sudbinom. Da bi je vlasnik učio pameti tako što je zatvora i izgladnjuje, da bi kao u onom vicu kad su taman naučili psa da ne jede, on uginuo, tako i ona prkosno otišla u smrt. Meni je ova epizoda bila tragičnija i uverljivija od dve trećine knjige, saosećala sam se s njenom sudbinom više nego sa sudbinom glavne junakinje i dokaz je kako je često manje-više.
Dopao mi se i naslov, kao i ilustracija na koricama. Mislim da odlično pogađaju srž dela i onoga što je pisac želeo, ali nije bio u mogućnosti da nam (pri)kaže.
Halilović mi nije legao, tako da iskreno sumnjam da ću mu se vraćati i čitati i ostala dela.
January 15, 2022
Ovaj čovek ne piše, on pretače jad na papir. Posle čitanja ove knjige osećam se isceđeno, osećam se pregaženo, nemam ni suza, a duša me boli.
Nemam ni reči da vam prepričavam. Uzmite i pročitajte, ne morate ništa više da znate, to je to.
Ako hoćete da vas upozorim na neke moguće okidače (trigger warnings), ima bukvalno svega. Ali je napisano tako bez patetike i sa ukusom (gorkim, ali sigurnim), da se sve može progutati. Sa knedlom u grlu, ali može.
Nemam ni reči da vam prepričavam. Uzmite i pročitajte, ne morate ništa više da znate, to je to.
Ako hoćete da vas upozorim na neke moguće okidače (trigger warnings), ima bukvalno svega. Ali je napisano tako bez patetike i sa ukusom (gorkim, ali sigurnim), da se sve može progutati. Sa knedlom u grlu, ali može.
September 22, 2021
Ako dugo gledaš u ponor
Enes Halilović
"Ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe"
Sklopila sam korice ove knjige i počinjem da pišem utiske, a ne znam ni sama kako da ih prenesem...
Može li nečiji davno počinjeni greh prokleti buduću decu i njihovu decu, sve što dotaknu i sve čemu se obraduju?
Može i više od toga! Može i gore od gorega!
Davno beše kad je baba po majci naše junakinje, iz ljubomore prema jetrvi Sajmi, tek pristigloj u kuću, vradžbinu učinila i napravila je ludom toliko da se jadnica jednog dana u bunar bacila. Baba je bila trudna i lažno se zaklela na štetu nerodjenog deteta, da ništa s tim nije imala, iako je celo selo upiralo prstom u nju kao počinioca. Rodila se devojčica a istina se otkri već nakon par meseci, kada su videli da dete neće lako na noge. Rodila se devojčica Nejra iskrenutih nogu i otečenih skočnih zglobova. Deda se odrekao i žene i deteta, promenio devojčici ime u Sajma, da zauvek podseća babu kakav je greh počinila.
Nije ni po očevoj liniji prošlost bila bolja. I baba po ocu je počinila greh, rodivši kopile krajem rata.
Obe porodice proklete, nastaviše živote u jadu i bedi, spuštajući glave pred govorkanjem sveta i uperenim prstima. Tako su i našu junakinju pratili ti uprti prsti i zli jezici od kako je na svet došla, od dece u školi do svakog živog u selu i okolini.
O njenom životu vam neću pričati, ali ću vam preporučiti da sami pročitate...
Kad se crni oblak nadvije nad porodicu, ne može ga stotinu sunaca oterati. Tako i ovu porodicu nije sunce ogrejalo. Muke, patnju, suze, bol, nemaštinu...sve sam to proživela u ovih 200 stranica, jer je pisac toliko vešto njihov život uvukao u moju dušu. Čitala sam ušuškana u svom toplom kutku, sita i zadovoljna, a u isto vreme samo bila promrzla, gladna, osramoćena, namučena... Sad sedim i pitam se da li je moguće da te neko svojim pisanjem navede da osetiš svako napisano slovo, svaku reč?
Sad sam se uverila da je moguće!
Kapa dole Haliloviću!
Enes Halilović
"Ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe"
Sklopila sam korice ove knjige i počinjem da pišem utiske, a ne znam ni sama kako da ih prenesem...
Može li nečiji davno počinjeni greh prokleti buduću decu i njihovu decu, sve što dotaknu i sve čemu se obraduju?
Može i više od toga! Može i gore od gorega!
Davno beše kad je baba po majci naše junakinje, iz ljubomore prema jetrvi Sajmi, tek pristigloj u kuću, vradžbinu učinila i napravila je ludom toliko da se jadnica jednog dana u bunar bacila. Baba je bila trudna i lažno se zaklela na štetu nerodjenog deteta, da ništa s tim nije imala, iako je celo selo upiralo prstom u nju kao počinioca. Rodila se devojčica a istina se otkri već nakon par meseci, kada su videli da dete neće lako na noge. Rodila se devojčica Nejra iskrenutih nogu i otečenih skočnih zglobova. Deda se odrekao i žene i deteta, promenio devojčici ime u Sajma, da zauvek podseća babu kakav je greh počinila.
Nije ni po očevoj liniji prošlost bila bolja. I baba po ocu je počinila greh, rodivši kopile krajem rata.
Obe porodice proklete, nastaviše živote u jadu i bedi, spuštajući glave pred govorkanjem sveta i uperenim prstima. Tako su i našu junakinju pratili ti uprti prsti i zli jezici od kako je na svet došla, od dece u školi do svakog živog u selu i okolini.
O njenom životu vam neću pričati, ali ću vam preporučiti da sami pročitate...
Kad se crni oblak nadvije nad porodicu, ne može ga stotinu sunaca oterati. Tako i ovu porodicu nije sunce ogrejalo. Muke, patnju, suze, bol, nemaštinu...sve sam to proživela u ovih 200 stranica, jer je pisac toliko vešto njihov život uvukao u moju dušu. Čitala sam ušuškana u svom toplom kutku, sita i zadovoljna, a u isto vreme samo bila promrzla, gladna, osramoćena, namučena... Sad sedim i pitam se da li je moguće da te neko svojim pisanjem navede da osetiš svako napisano slovo, svaku reč?
Sad sam se uverila da je moguće!
Kapa dole Haliloviću!
September 1, 2024
AKO DUGO GLEDAŠ U PONOR - ENES HALILOVIĆ
...
"Ko se bori s čudovištima, mora paziti da pritom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe." - Niče
Ali uvijek kada bi poželio da napiše nešto, ispostavilo se da nema olovku
"Nijedna nije kao ona." (Sapfa)
Kao da je htela da se vrati na nešto što je prošlo
Otac je osnovnu školu završio bez jakne
Bio sam nesretan i bolestan, i ranije, bez tog džempera, ali i kasnije sa njim
Sve što se dešava je sudbina
Sine, ne odlazi tako ti ovog mlijeka što si popio
Pri porođaju, kad je profesor Sipac vrisnuo iz majke, umrla je babica
"Svojim rukama neću dotaći nebo." (Sapfa)
Žena može pokloniti srce i onome koji je nikad neće zagrliti
"Kažem ti, neko će nas se sjetiti u budućnosti." (Sapfa)
A mi smo imali najmanje, a nismo tražili
Desilo se da dvojica kradu jedan drugome, pa se sretnu
"Ljubav boli." (Sapfa)
Može štednja u hrani, ali ne može štednja u knjigama
"Safete, ima li tvoj otac ruke?", pitao bi neko.
A neko bi odgovorio: "Ima, ali još ih nije priključio."
"Kad si ljut, čuvaj se, ne govori." (Sapfa)
U podrumu je našao fenjer. Upalio bi ga, i tako sjedio u avliji. Nije ni pogledao nikad u ljude koji prolaze ulicom
I prekidoše da mu kupuju gas. Ali Diogen je i dalje sjedio u avliji, sa fenjerom bez svjetla
Pa ipak, profesor Sipac iskoristio je jednom prilikom biračko pravo tako što je izgrizao glasački listić
"Ti meni nisi ništa." (Sapfa)
Bili smo mali, prezreni i željni svega. Bili smo nesretni, a to povlači sve za sobom
I ode...
Ostadoh sama, pred životom
"Ja ga želim." (Sapfa)
Ja koji vjerujem u ono što ne vidim, imam pravo da ne vjerujem u ono što vidim
"Ponos ne odzvanja, ti prosta ženo." (Sapfa)
Upamtite - svim velikim filozofima grob su iskopali njihovi učenici, ali ja vama to neću dozvoliti
"Onaj koji me povređuje njemu sam - potrebna." (Sapfa)
Ko je odrastao u takvoj kući, nosiće je gdje god da ode...
Ali... Dobri ljudi prvi padaju
Nejra, morao sam. Bolje da me znaju kao narkomana, nego kao siromaha
Napisaću jednu pjesmu, ostaće iza mene jedna pjesma
Ti si dobar čovjek, nisi ti kriv što ne vidiš ništa
Nejra, vilo moja, mi više nemamo suza
Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza što će proliti... mi smo, izgleda, naše isplakali
Vidjela sam to, osjetila sam to, i tvrdim: na samom dnu postoji olakšanje
"Dvoumim se, ne znam šta da radim." (Sapfa)
"Pamtiće me do kraja svijeta." (Sapfa)
Svijet je otišao bestraga, ali zašto ja jurim za njim?
"I kao što kosa sječe ružičasti cvijet, pao je i umro." (Sapfa)
Noć, a nema muzike. Neobično. Sjedimo. Tek u tišini, pomislimo, kakvi su nas putevi doveli do ponora
"I žudim i bolujem." (Sapfa)
Zanima me sve o koroziji. Provjeravam, koliko je korozija zahvatila društvo
"Daćemo, reče otac." (Sapfa)
Ne tražite me, nikad me nećete naći
"Nije tako, profesore", smirivali ga učenici.
"Zar me i živog, osporavate?"
"Ljubav sada gospodari mojim bijednim tijelom, razdire ga." (Sapfa)
Poštovani profesore, tužan sam zbog sudbine mog naroda koji je duboko nezainteresovan
"Nevinosti, gdje si nestala? Nikad ti se neću vratiti." (Sapfa)
Ja imam sestru, njena godina ima četiri jeseni
...
"Ko se bori s čudovištima, mora paziti da pritom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe." - Niče
Ali uvijek kada bi poželio da napiše nešto, ispostavilo se da nema olovku
"Nijedna nije kao ona." (Sapfa)
Kao da je htela da se vrati na nešto što je prošlo
Otac je osnovnu školu završio bez jakne
Bio sam nesretan i bolestan, i ranije, bez tog džempera, ali i kasnije sa njim
Sve što se dešava je sudbina
Sine, ne odlazi tako ti ovog mlijeka što si popio
Pri porođaju, kad je profesor Sipac vrisnuo iz majke, umrla je babica
"Svojim rukama neću dotaći nebo." (Sapfa)
Žena može pokloniti srce i onome koji je nikad neće zagrliti
"Kažem ti, neko će nas se sjetiti u budućnosti." (Sapfa)
A mi smo imali najmanje, a nismo tražili
Desilo se da dvojica kradu jedan drugome, pa se sretnu
"Ljubav boli." (Sapfa)
Može štednja u hrani, ali ne može štednja u knjigama
"Safete, ima li tvoj otac ruke?", pitao bi neko.
A neko bi odgovorio: "Ima, ali još ih nije priključio."
"Kad si ljut, čuvaj se, ne govori." (Sapfa)
U podrumu je našao fenjer. Upalio bi ga, i tako sjedio u avliji. Nije ni pogledao nikad u ljude koji prolaze ulicom
I prekidoše da mu kupuju gas. Ali Diogen je i dalje sjedio u avliji, sa fenjerom bez svjetla
Pa ipak, profesor Sipac iskoristio je jednom prilikom biračko pravo tako što je izgrizao glasački listić
"Ti meni nisi ništa." (Sapfa)
Bili smo mali, prezreni i željni svega. Bili smo nesretni, a to povlači sve za sobom
I ode...
Ostadoh sama, pred životom
"Ja ga želim." (Sapfa)
Ja koji vjerujem u ono što ne vidim, imam pravo da ne vjerujem u ono što vidim
"Ponos ne odzvanja, ti prosta ženo." (Sapfa)
Upamtite - svim velikim filozofima grob su iskopali njihovi učenici, ali ja vama to neću dozvoliti
"Onaj koji me povređuje njemu sam - potrebna." (Sapfa)
Ko je odrastao u takvoj kući, nosiće je gdje god da ode...
Ali... Dobri ljudi prvi padaju
Nejra, morao sam. Bolje da me znaju kao narkomana, nego kao siromaha
Napisaću jednu pjesmu, ostaće iza mene jedna pjesma
Ti si dobar čovjek, nisi ti kriv što ne vidiš ništa
Nejra, vilo moja, mi više nemamo suza
Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza što će proliti... mi smo, izgleda, naše isplakali
Vidjela sam to, osjetila sam to, i tvrdim: na samom dnu postoji olakšanje
"Dvoumim se, ne znam šta da radim." (Sapfa)
"Pamtiće me do kraja svijeta." (Sapfa)
Svijet je otišao bestraga, ali zašto ja jurim za njim?
"I kao što kosa sječe ružičasti cvijet, pao je i umro." (Sapfa)
Noć, a nema muzike. Neobično. Sjedimo. Tek u tišini, pomislimo, kakvi su nas putevi doveli do ponora
"I žudim i bolujem." (Sapfa)
Zanima me sve o koroziji. Provjeravam, koliko je korozija zahvatila društvo
"Daćemo, reče otac." (Sapfa)
Ne tražite me, nikad me nećete naći
"Nije tako, profesore", smirivali ga učenici.
"Zar me i živog, osporavate?"
"Ljubav sada gospodari mojim bijednim tijelom, razdire ga." (Sapfa)
Poštovani profesore, tužan sam zbog sudbine mog naroda koji je duboko nezainteresovan
"Nevinosti, gdje si nestala? Nikad ti se neću vratiti." (Sapfa)
Ja imam sestru, njena godina ima četiri jeseni
April 24, 2023
Ne mogu biti objektivan pri ocenjivanju ove knjige.
Knjiga je stilom laka, ali teška sadržinom i opisom života ljudi u njoj.
Posebnu gorčinu mi stvara poznavanje mesta na kojima se radnje odvijaju, osećaj da se tako nešto, nedavno, desilo u mom gradu i da se dešava.
Prosto sam sebi postavio pitanje kako se uvaženi autor osećao dok je slušao priču, da li su mu ovi događaji i kako uticali na život.
Svakako da svako od nas poznaje bar po jednu Nejru Bugarin i profesora Sipca.
Ne savetujem da se knjiga čita po tmurnom vremenu :)
Knjiga je stilom laka, ali teška sadržinom i opisom života ljudi u njoj.
Posebnu gorčinu mi stvara poznavanje mesta na kojima se radnje odvijaju, osećaj da se tako nešto, nedavno, desilo u mom gradu i da se dešava.
Prosto sam sebi postavio pitanje kako se uvaženi autor osećao dok je slušao priču, da li su mu ovi događaji i kako uticali na život.
Svakako da svako od nas poznaje bar po jednu Nejru Bugarin i profesora Sipca.
Ne savetujem da se knjiga čita po tmurnom vremenu :)
June 22, 2024
"Ja imam sestru. Njena godina ima četiri jeseni."
September 17, 2023
Dosta sam se neprijatno iznenadio ovim romanom. Beskonačno redjanje jednog lošeg dogadjaja za drugim ne postiže nikakav kumulativni efekat tragike, nego postaje čak i malo komično. Bukvalno kad pomisliš: pa ona jedino još neku neizlečivu bolest nije dobila - eto ga AIDS. Verujem da je novopazarska kasaba prikazana tačno, ali tu nema ništa novo. A ni zanimljivo. Sve su to neka opšta mesta. Da stil pisanja nije sasvim korektan, i da nema nekoliko dobrih metafora, ovo bi za mene bilo i ispod proseka.
This entire review has been hidden because of spoilers.
Read
March 21, 2024Kad se slegne, pa kad se još jednom pređe...
osim važnosti nekoliko pokrenutih, ogoljenih, tema, ne vidim vrednost
osim važnosti nekoliko pokrenutih, ogoljenih, tema, ne vidim vrednost
August 24, 2025
Mrak mrak
October 6, 2021
„Želim da profesor Sipac živi barem dok ja živim. Da me drži u ovoj sobi, daleko od svega što sam čula i vidjela. Dužna sam sebi još da ispričam priču o sebi. Moja prošlost ima svoju prošlost. Samo da se ne vratim, samo da ne budem u kući kad se sruši od sipca koji je godinama jede, samo da ne vidim brata kad ga odnesu na groblje.“
Čekaju me tako, na noćnom stočiću, King, Atvudova, Oster i Halilović. Ne znam kako su se zadesili tu zajedno niti kada ću ih sve pročitati. Ali, eto, stoje tako i ne dozivaju baš glasno. Neko zatišje nastupilo, šta li je. Mislim se, mogla bih koju stranu okrenuti kad sam već završila sa obavezama. Mislim se, nasumično ću da odaberem jednu od njih kad su već tu. Mislim se, gvirnuću samo, i onako nemam mnogo vremena dok se klinci ne vrate iz vrtića. I dalje sam u mislima o gvirkanju, ali se broj strana velikom brzinom uvećava. Najiskrenije govorim, ja uopšte nisam osetila taj vremenski razmak od Ničeovog citata na predlistu do osamdesete strane. A to mi se, priznajem, skoro nije desilo.
Sad bi nekako trebalo sastaviti koju o pročitanom, jer toliko dugujemo Haliloviću za ovakav jedan roman. Roman koji je težak, potresan, ali i neophodan za pročitati. Trebalo bi sastaviti koju, ali se osećam potpuno prazno, skoro depresivno. I konstantno mi odzvanja jedna te ista rečenica: „na samom dnu postoji olakšanje“. Ruši mi mir u glavi i u duši. Postoji li olakšanje ako već dugo gledaš u ponor?
Ote se jednom kletva ženi prepunoj ljubomore. Lažnim zaklinjanjem se dodatno pogorša situacija. Ote se greh jedan, drugi, treći... I nikad ne presta kazna uslovljena delima iz prošlosti. Halilović je fenomenalno opisao nesreću ljudskih sudbina – porodičnu kletvu, ogromno siromaštvo porodice sa dva invalida, sina koji kreće stranputicom, ćerke koja, boreći se za mrvu hleba, doživljava teške poraze. One od kojih se nikad i ne oporaviš. Razvrat, propadanje jednog društva, naglo bogaćenje određenog dela ljudi kroz, ni manje ni više, kriminal i zločine opisao je gradacijski kroz zlo koje je sa svakim pokretom narastalo kao testo kad krene da preliva iz vangle. Samo što testo ne preraste u krofne sa babinim džemom od kajsije, nego jednostavno ostane tu i ukiseli se. A kiselost se širi i širi...
„Kao i moji roditelji, i ja sam ostala bez suza. Koljite me – ali neću plakati. Ne mogu više da se drobim pred ljudima. Ja sam repa bez korijena, kćer sam bez roditelja – nemoćni su da mi pomognu, sestra sam bez brata – moj brat nestaje kao snijeg u proljeće, žena sam bez muža, kurva bez švalera, majka bez ploda.“
I sve ima neku simboliku: Nejra, glavna junakinja, tragična junakinja, zapravo nosi ime koje znači „blistava“ jer zablistala je ona kada su joj dozvolili, pa makar i na kratko. Imamo i profesora Sipca, drugog pripovedača, koji kao što žižak (odnosno sipac) nagriza i postepeno razara drvenu kuću ove tragične porodice, u već raspuknuto društvo „ubacuje“ anegdote koje su tu kako bi (opet na kratko) pokazale svu apsurdnost jednog življa.
„Priča profesora Sipca kraća je, zanimljiva, vidi se da on sve preuveličava i šali se, a moja priča samo je kost bez mesa, gola istina. Ne može se skratiti, niti se može produžiti. Takva je kakva je, i tolika kolika je. Moja priča o meni.“
Bezizlaznost, bespomoćnost, gorčina u srcu, praznina oko sebe – to je bacano na mene sa svakom okrenutom stranicom ovog romana. I ljuta sam i tužna. Ali i prazna. Kakav je to spoj emocija, ja ne umem da objasnim. Ali duboko verujem da će vam čitanjem ove Halilovićeve knjige strujati krv, boleće vas stranice iako u rukama držite samo papir. Izjedaće vas nepravda i borićete se sa tim nemilosrdnim čudovištem koje iz knjige izranja. Samo, zapamtite, jer „ko se bori sa čudovištima, mora paziti da pri tome i sam ne postane čudovište“ (Niče).
Mislim da je bespotrebno reći kako ću ovu knjigu svuda i svakome preporučivati. Ovako ili onako, ali preporučivaću je, iako ovakva brbljivica baš retko ovako ostane bez teksta...
Čekaju me tako, na noćnom stočiću, King, Atvudova, Oster i Halilović. Ne znam kako su se zadesili tu zajedno niti kada ću ih sve pročitati. Ali, eto, stoje tako i ne dozivaju baš glasno. Neko zatišje nastupilo, šta li je. Mislim se, mogla bih koju stranu okrenuti kad sam već završila sa obavezama. Mislim se, nasumično ću da odaberem jednu od njih kad su već tu. Mislim se, gvirnuću samo, i onako nemam mnogo vremena dok se klinci ne vrate iz vrtića. I dalje sam u mislima o gvirkanju, ali se broj strana velikom brzinom uvećava. Najiskrenije govorim, ja uopšte nisam osetila taj vremenski razmak od Ničeovog citata na predlistu do osamdesete strane. A to mi se, priznajem, skoro nije desilo.
Sad bi nekako trebalo sastaviti koju o pročitanom, jer toliko dugujemo Haliloviću za ovakav jedan roman. Roman koji je težak, potresan, ali i neophodan za pročitati. Trebalo bi sastaviti koju, ali se osećam potpuno prazno, skoro depresivno. I konstantno mi odzvanja jedna te ista rečenica: „na samom dnu postoji olakšanje“. Ruši mi mir u glavi i u duši. Postoji li olakšanje ako već dugo gledaš u ponor?
Ote se jednom kletva ženi prepunoj ljubomore. Lažnim zaklinjanjem se dodatno pogorša situacija. Ote se greh jedan, drugi, treći... I nikad ne presta kazna uslovljena delima iz prošlosti. Halilović je fenomenalno opisao nesreću ljudskih sudbina – porodičnu kletvu, ogromno siromaštvo porodice sa dva invalida, sina koji kreće stranputicom, ćerke koja, boreći se za mrvu hleba, doživljava teške poraze. One od kojih se nikad i ne oporaviš. Razvrat, propadanje jednog društva, naglo bogaćenje određenog dela ljudi kroz, ni manje ni više, kriminal i zločine opisao je gradacijski kroz zlo koje je sa svakim pokretom narastalo kao testo kad krene da preliva iz vangle. Samo što testo ne preraste u krofne sa babinim džemom od kajsije, nego jednostavno ostane tu i ukiseli se. A kiselost se širi i širi...
„Kao i moji roditelji, i ja sam ostala bez suza. Koljite me – ali neću plakati. Ne mogu više da se drobim pred ljudima. Ja sam repa bez korijena, kćer sam bez roditelja – nemoćni su da mi pomognu, sestra sam bez brata – moj brat nestaje kao snijeg u proljeće, žena sam bez muža, kurva bez švalera, majka bez ploda.“
I sve ima neku simboliku: Nejra, glavna junakinja, tragična junakinja, zapravo nosi ime koje znači „blistava“ jer zablistala je ona kada su joj dozvolili, pa makar i na kratko. Imamo i profesora Sipca, drugog pripovedača, koji kao što žižak (odnosno sipac) nagriza i postepeno razara drvenu kuću ove tragične porodice, u već raspuknuto društvo „ubacuje“ anegdote koje su tu kako bi (opet na kratko) pokazale svu apsurdnost jednog življa.
„Priča profesora Sipca kraća je, zanimljiva, vidi se da on sve preuveličava i šali se, a moja priča samo je kost bez mesa, gola istina. Ne može se skratiti, niti se može produžiti. Takva je kakva je, i tolika kolika je. Moja priča o meni.“
Bezizlaznost, bespomoćnost, gorčina u srcu, praznina oko sebe – to je bacano na mene sa svakom okrenutom stranicom ovog romana. I ljuta sam i tužna. Ali i prazna. Kakav je to spoj emocija, ja ne umem da objasnim. Ali duboko verujem da će vam čitanjem ove Halilovićeve knjige strujati krv, boleće vas stranice iako u rukama držite samo papir. Izjedaće vas nepravda i borićete se sa tim nemilosrdnim čudovištem koje iz knjige izranja. Samo, zapamtite, jer „ko se bori sa čudovištima, mora paziti da pri tome i sam ne postane čudovište“ (Niče).
Mislim da je bespotrebno reći kako ću ovu knjigu svuda i svakome preporučivati. Ovako ili onako, ali preporučivaću je, iako ovakva brbljivica baš retko ovako ostane bez teksta...
August 12, 2023
"Тешко ли је живјети у народу који лако пресуђује"
Има ли ведрине у овом делу и да ли је тражим, након овог мучног читања, покушавајући, ваљда инстинктивно, да савладам мрак Енеса Халиловића, мрак у ком обитава Нејра Бугарин и са њом читава Ерозија (каква симболика и метафора места у ком се радња одиграва)? Понор Нејре Бугарин не познаје дно, њена ноћ је мркла, мрак густ; кућа јој је сипљива, отац јој је безрук, мати полупокретна, брат наркоман. И да није беспрекорног стила, изврсног језика, дубоког познавања људских понора и дубина, фолклорног и филозофског, социолошког и античког, чиме се Халиловић сврстава у ред најбољих савремених писаца, овај потресни роман не бих прочитала до краја. Овако, нисам могла да станем, као што нећу стати да га разумевам и након читања. Ово је роман о снази клетве, греху на леђима недужне деце, сумраку једне епохе, дегенерисању једног друштва, нашег. Ово је роман о дубоким незараслим ранама једне породице, незараслим ранама једне земље, понору и чемеру, јаду и немаштини.
Када се склопе корице ове књиге, једно од питања на које себи дугујемо одговор јесте - када стигнемо до сињих мора, помислимо ли колико се свет дегенерисао комфором и обиљем, под сунцем на ком се наша безбрижна тела сунчају колика је дубина понора оних који море никад нису видели? Ако дуго гледаш у понор, тонеш ли у бездан? Ако дуго гледаш у небо, винеш ли се у висине?
Бирам да верујем како је Халиловић, колико год деловало супротно, нашао луч - то би могла бити песма, једна једина Сафетова песма, песма тог Нејриног несрећног милог брата наркомана, тог филозофског напаћеног ума, од оца безруког Филозофа и мајке Сајме са сихиром и проклетством чији су зглобови отечени; песма која је запис и подсетник на корупцију, сплетке, силовање и диловање, уздизање неморала и бахатости, лажна сведочења и мучења мучених, а пре свега запис и подсетник да зло постоји и да смо дужни да му се одупремо јер, ако се дуго гледа у понор, понор ће почети да гледа у нас.
October 4, 2023
Imam momente u kojima verujem da je život crnji od noći, kad mi je teško da izađem na kraj sa svim što mi se dešava i čini mi se da samu sebe ne mogu da podnesem i da tonem pod teretom života. To su oni dani kad se gledajući unazad sećaš samo loših stvari koje su ti se desile i kaješ se, izjedaš, mučiš pod njihovim teretom poput bube koju je ulovio pauk i čeka da se njegov otrov proširi celim telom i konačno preda. Ova knjiga kao da je napisana baš u takvom raspoloženju.
Apsolutno mi se dopada kako Enes pripoveda, to stoji. Ume da saopšti tešku istinu i bez oklevanja prelazi na sledeću. I dok se čitalac još bori sa gorčinom, usledi nešto još gore. Usuđujem se čak da kažem da on svoje junake mrzi jer je na njih izlio sav svoj jad, sav jad balkanskog života, odnosno svih ljudi koji ovde žive. Jer ovo je previše samo za jedan život i jednu osobu.
Svetlih, lepih, porodičnih, ljubavnih, prijateljskih odnosa skoro da nema, ili ih ima u vrlo malim tragovima. Život koliko god umeo da pritiska, pruži nam i poneki srećan trenutak. Imamo momente u kojima se izdignemo iz čemera i uzletimo. Da nije njih, ne bismo imali svetiljku u mraku. Svakome je ta svetiljka drugačija. Nekome je to vera, porodica, deca, društvo, posao. Ali svako ima to nešto što ga održava na površini.
Zato se usuđujem da kažem da ovoj knjizi upravo to fali da bi bila mnogo bolja. Daleko od toga da nije dobra, dopada mi se kako je realnost surovo opisana. Ali joj zameram upravu tu preteranost. Na početku me je sve pogađalo mnogo jače, kao priča njenih roditelja, na primer. Možda zato što su oni ipak pronašli jedno drugo i imali i te neke srećne trenutke. Međutim, kako je radnja u knjizi odmicala, tako sam postala imuna na nevolje jer ih je bilo previše.
Apsolutno mi se dopada kako Enes pripoveda, to stoji. Ume da saopšti tešku istinu i bez oklevanja prelazi na sledeću. I dok se čitalac još bori sa gorčinom, usledi nešto još gore. Usuđujem se čak da kažem da on svoje junake mrzi jer je na njih izlio sav svoj jad, sav jad balkanskog života, odnosno svih ljudi koji ovde žive. Jer ovo je previše samo za jedan život i jednu osobu.
Svetlih, lepih, porodičnih, ljubavnih, prijateljskih odnosa skoro da nema, ili ih ima u vrlo malim tragovima. Život koliko god umeo da pritiska, pruži nam i poneki srećan trenutak. Imamo momente u kojima se izdignemo iz čemera i uzletimo. Da nije njih, ne bismo imali svetiljku u mraku. Svakome je ta svetiljka drugačija. Nekome je to vera, porodica, deca, društvo, posao. Ali svako ima to nešto što ga održava na površini.
Zato se usuđujem da kažem da ovoj knjizi upravo to fali da bi bila mnogo bolja. Daleko od toga da nije dobra, dopada mi se kako je realnost surovo opisana. Ali joj zameram upravu tu preteranost. Na početku me je sve pogađalo mnogo jače, kao priča njenih roditelja, na primer. Možda zato što su oni ipak pronašli jedno drugo i imali i te neke srećne trenutke. Međutim, kako je radnja u knjizi odmicala, tako sam postala imuna na nevolje jer ih je bilo previše.
November 11, 2021
𝑠𝑟𝑐𝑒 𝑛𝑖𝑗𝑒 𝑚𝑟𝑎𝑚𝑜𝑟 𝑘𝑎𝑚𝑒𝑛
𝑑𝑎 𝑛𝑒 𝑏𝑜𝑙𝑖 𝑘𝑎𝑑 𝑔𝑎 𝑙𝑜𝑚𝑒,
𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑛𝑒𝑚𝑜𝑗 𝑑𝑎 𝑚𝑒 𝑝𝑖𝑡𝑎𝑠̌
𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑗𝑒 𝑠𝑎𝑑 𝑠𝑟𝑐𝑢 𝑚𝑜𝑚𝑒.
"Moja priča samo je kost bez mesa, gola istina. Ne može se skratiti, niti se može produžiti. Takva je kakva je, i tolika kolika je. Moja priča o meni."
"Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza što će proliti..."
Šta je sa grehom? A bruka? Šta sa njom?
"Bruka je kao voda. Lako se prospe. Na sve strane ode."
I otiče sporo... A greh se prenosi... S kolena na koleno... Sa majke na ćerku. Sa oca na sina. Sa generacije na generaciju. Dok ne zatre seme. Dok ne ugasi život. Bruka i greh ostaju da traju. I da se prepričavaju...
Nejra... Nayyir na arapskom blistava, svetla... Nejra Bugarin je u duši bila takva. Svetla poput bisera. Međutim, sudbina joj je mračna... Njena duša, biser unutar nje u blato je bačen... Zaprljan ljudskom zlobom, okrutnošću. Zatupljen siromaštvom, hladnoćom, sipljivošću, glađu...
Sudbina je nekada svirepa.
"dvorište: erozija. kuća od drveta.
drvo od sipca. vene: korozija.
otac nudi zagrljaj. majku sudbina juri.
ona bježi bez koraka.
ona traje ispod tuđeg imena."
Nejra Bugarin. Devojka sa svetlošću u imenu, a tamom u životu.
Ovo je njena priča. Njen ponor...
A "ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe".
𝑑𝑎 𝑛𝑒 𝑏𝑜𝑙𝑖 𝑘𝑎𝑑 𝑔𝑎 𝑙𝑜𝑚𝑒,
𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑛𝑒𝑚𝑜𝑗 𝑑𝑎 𝑚𝑒 𝑝𝑖𝑡𝑎𝑠̌
𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑗𝑒 𝑠𝑎𝑑 𝑠𝑟𝑐𝑢 𝑚𝑜𝑚𝑒.
"Moja priča samo je kost bez mesa, gola istina. Ne može se skratiti, niti se može produžiti. Takva je kakva je, i tolika kolika je. Moja priča o meni."
"Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza što će proliti..."
Šta je sa grehom? A bruka? Šta sa njom?
"Bruka je kao voda. Lako se prospe. Na sve strane ode."
I otiče sporo... A greh se prenosi... S kolena na koleno... Sa majke na ćerku. Sa oca na sina. Sa generacije na generaciju. Dok ne zatre seme. Dok ne ugasi život. Bruka i greh ostaju da traju. I da se prepričavaju...
Nejra... Nayyir na arapskom blistava, svetla... Nejra Bugarin je u duši bila takva. Svetla poput bisera. Međutim, sudbina joj je mračna... Njena duša, biser unutar nje u blato je bačen... Zaprljan ljudskom zlobom, okrutnošću. Zatupljen siromaštvom, hladnoćom, sipljivošću, glađu...
Sudbina je nekada svirepa.
"dvorište: erozija. kuća od drveta.
drvo od sipca. vene: korozija.
otac nudi zagrljaj. majku sudbina juri.
ona bježi bez koraka.
ona traje ispod tuđeg imena."
Nejra Bugarin. Devojka sa svetlošću u imenu, a tamom u životu.
Ovo je njena priča. Njen ponor...
A "ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe".
October 15, 2022
~ Onaj ko me povređuje
njemu sam -
potrebna. ~ Sapfa
~ I žudim bolujem. ~ Sapfa
~ Mnogo vole da tumače sudbinu, oni koji njome ne gospodare. ~
~ Kome je muka - i muka i bruka. Jer, rođeni smo kao ništa, živimo kao ništa i umiremo kao ništa. I, svakog dana, mirimo se sa ništa. Ko je odrastao u takvoj kući, nosiće je gdje god da ode, kao što puž nosi svoju kuću iz koje nema izlaska. Svakog dana, Erozija za jedan nokat odnese našu kuću, a sipac nagriza; tamni smo, udaljeni od svega, izvan svega, ljudi dolaze na vlast odlaze, ljudi se kite i raduju, a mi, postojimo. I kosa sa naših glava otišla bi od nas. ~
~ Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza će proliti... ~
~ Noć, a nema muzike. Neobično. Sjedimo.Tek u tišini, pomislimo, kakvi su nas putevi doveli do ponora. ~
njemu sam -
potrebna. ~ Sapfa
~ I žudim bolujem. ~ Sapfa
~ Mnogo vole da tumače sudbinu, oni koji njome ne gospodare. ~
~ Kome je muka - i muka i bruka. Jer, rođeni smo kao ništa, živimo kao ništa i umiremo kao ništa. I, svakog dana, mirimo se sa ništa. Ko je odrastao u takvoj kući, nosiće je gdje god da ode, kao što puž nosi svoju kuću iz koje nema izlaska. Svakog dana, Erozija za jedan nokat odnese našu kuću, a sipac nagriza; tamni smo, udaljeni od svega, izvan svega, ljudi dolaze na vlast odlaze, ljudi se kite i raduju, a mi, postojimo. I kosa sa naših glava otišla bi od nas. ~
~ Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza će proliti... ~
~ Noć, a nema muzike. Neobično. Sjedimo.Tek u tišini, pomislimo, kakvi su nas putevi doveli do ponora. ~
May 23, 2022
Ovo je ona knjiga koja te ne ispušta kad te dohvati, sažvaće te i ispljune, ali bukvalno.
Toliko jada, nesreće i tuge sam našla u drugoh njegovoj koju sam pročitala, u Hoseinivijevim i još par, da ne nabrajam.
Preskočiću da pišem o samoj priči, knjiga mora da se pročita i odboluje, za one koji vole ovakve teme.
Izdvojila sam par rečenica koje su me totalno ubile u pojam i koje su donekle jednostavno opisale nečije živote.
"Jer, rođeni smo kao ništa,živimo kao ništa i umiremo kao ništa. I, svakog dana, mirimo se sa ništa".
"Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza što će proliti... Mi smo, izgleda, naše isplakali". 😭
Toliko jada, nesreće i tuge sam našla u drugoh njegovoj koju sam pročitala, u Hoseinivijevim i još par, da ne nabrajam.
Preskočiću da pišem o samoj priči, knjiga mora da se pročita i odboluje, za one koji vole ovakve teme.
Izdvojila sam par rečenica koje su me totalno ubile u pojam i koje su donekle jednostavno opisale nečije živote.
"Jer, rođeni smo kao ništa,živimo kao ništa i umiremo kao ništa. I, svakog dana, mirimo se sa ništa".
"Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza što će proliti... Mi smo, izgleda, naše isplakali". 😭
April 15, 2025
Knjiga govori o tragičnoj sudbini porodice Bugarin. Glavnu junakinju Nejru prate životne nedaće, nalazi se u dubokom ponoru u koji tone sve dublje i dublje.
Pokušava da spase porodicu koja svaki dan, zajedno sa njom tone i raspada se. Svaki član na svoj način. Izjeda ih trula okolina koja se sladi njihovom nesrećom, kao da imaju neke koristi od tih siromaha. Oni ne traže sažaljenje, već samo da jednom prestane prokletstvo koje se okomilo na njihove živote.
Opise događaja ne prati nikakvo ulepšavanje, već samo surova realnost Nejrinog života. Knjiga koja definitivno neće nikoga ostaviti ravnodušnim i koja nosi vrlo snažnu poruku - ako dugo gledaš u ponor, toneš sve dublje, gubiš svaku nadu i prestaješ da tražiš slamku spasa.
Pokušava da spase porodicu koja svaki dan, zajedno sa njom tone i raspada se. Svaki član na svoj način. Izjeda ih trula okolina koja se sladi njihovom nesrećom, kao da imaju neke koristi od tih siromaha. Oni ne traže sažaljenje, već samo da jednom prestane prokletstvo koje se okomilo na njihove živote.
Opise događaja ne prati nikakvo ulepšavanje, već samo surova realnost Nejrinog života. Knjiga koja definitivno neće nikoga ostaviti ravnodušnim i koja nosi vrlo snažnu poruku - ako dugo gledaš u ponor, toneš sve dublje, gubiš svaku nadu i prestaješ da tražiš slamku spasa.
March 27, 2022
imala sam jaaaako velika ocekivanja, i nisam se razocarala ni malo. iako se u potpunosti nisam ocekivala OVO, defintivno mi je knjiga ispunila ocekivanja. bukvalno mi se srce cepalo na pojedine delove knjige, sto me je zamalo dovelo do suza, jer sve sto je napisano jeste - istina, i nista manje i nista vise od toga. a ono cemu me je ova knjiga definitivno naucila jeste da mnooogo vise cenim ono sto imam, svoju porodicu i to sto je sa njom sve u redu, i da definitivno nikada ne trpim nista, pa ni zajedljive poglede drugi ljudi.
November 6, 2022
Pisac ostaje veran svom shvatanju literature, da je dužan da gleda, sluša i beleži, život ljudi i njihove sudbine. Omogućava nam da čujemo glas obespravljenih, skrajnutih koji pate i stradaju isto sve vreme. Pred stvarnim patnjama ostajemo nemoćni, zatečeni.
Da li će pisac uspeti da skrene pogled sa ponora?
Sa nestrpljenjem očekujem sledeći roman.
Da li će pisac uspeti da skrene pogled sa ponora?
Sa nestrpljenjem očekujem sledeći roman.
October 23, 2023
"Ako dugo gledaš u ponor" - isplačeš se kao kiša! Stilski pitka, emotivno teže svarljiva.
Kako je i sam autor naveo na početku, citirajući Ničea, siže knjige bi bio: "Ko se bori sa čudovištima, mora paziti da pritom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe."
Kako je i sam autor naveo na početku, citirajući Ničea, siže knjige bi bio: "Ko se bori sa čudovištima, mora paziti da pritom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe."
December 10, 2023
Snažna priča, roman koji će vas zaustaviti na određenim momentima i naterati vas da se zapitate da li ste stvarno toliko neostvareni i nesrećni koliko sami sebe optužujete.
Neke tuge se rode, neke tuge vam se u srce usele, a neke sami odaberete.
Sjajan roman!
Neke tuge se rode, neke tuge vam se u srce usele, a neke sami odaberete.
Sjajan roman!
January 1, 2019
Odlična knjiga, izuzetno teška priča, svakako vredi pročitati, izuzetno snažna
September 15, 2021
Dobro pripovedanje ali suviše čemerno, bar za mene.
September 19, 2021
Da mogu, dala bih joj sto zvezdica ⭐⭐⭐⭐⭐⭐⭐⭐⭐⭐
October 11, 2021
Jako teška knjiga. Ljudi nam prišivaju razne etikete nesvjesni da iza te etikete rijetko ko pogleda. Mnogo ima Nejri Bugarin među nama. Blistave iznutra a tako strašne kada ih gledamo krišom.
Displaying 1 - 30 of 37 reviews