What do you think?
Rate this book
Fathers and Forefathers
A touching story of cultural difference and tested loyalties. Set in Belgrade before WWII, Fathers and Forefathers tells the story of the marriage between Steven, a Serb, and Elizabeth, an Englishwoman. After meeting at an English university they marry and leave England to build their life together. Steven's narrative and Elizabeth's letters home reveal two very different personal accounts of the difficulties this involves. Raised in Serbia their son, Mihajlo, is ashamed of his mixed parentage and rebels against his non-Serbian ancestry. On the eve of the war, Steven's loyalties are challenged when his counsel is sought by both the Serbian king and the opposition. He resolves to keep his distance from the conflict, but Mihajlo's more radical response forces him to become involved, and tragedy engulfs the family.
304 pages, Paperback
First published January 1, 1985
34 people are currently reading
690 people want to read
About the author
Slobodan Selenić
32 books55 followersSlobodan Selenic was one of the greatest literary talents in Serbia of recent times. His novels such as Prijatelji ("The Friends") and Ocevi i oci ("Fathers and Forefathers") and plays such as Ruzenje naroda ("Spiting the Nation") and Knez Pavle ("Prince Paul") have dominated the last 15 years in Belgrade.
His chief preoccupation concerned the coming to power of the Communists in 1945 and their destruction of the economic, political and cultural life of his country. Describing the fabric of Serbian society before the Second World War he painted a picture of a fledgling democracy struggling to emerge in Europe and leave behind the legacy of Balkan primitivism. His Belgrade of the 1920s and 1930s is a city in development. Paved streets are taking the place of mud and cobblestones, while men educated in Western universities are striving to replace the notional myths of the largely peasant population by more rational ways of thinking.
Always a realist, both by intellectual constitution and in his narrative designs, he never lost sight in his fictional world of the fact that these changes are difficult; and his characters frequently bear the imprint of two worlds. They are caught between the European future and the weight of the Balkan past, trying to balance them. His works present the need to confront the truth of history and to build an honest patriotism which respects the patriotism of others. He sees this vision destroyed by the arrival of the Communists in whose collectivist ideology there is no room for the kind of individual integrity on which his characters construct their goals.
In the last few years he witnessed the re-emergence of similar powers in his native country. As he blamed the Communists for blocking the development of civil society, so he blamed the present Serbian nationalist forces for a return to a false ideal of a "folksy" culture.
More than this, in his last novel, Ubistvo s predumisljajem ("Premeditated Murder", 1993), he presents the irrationality of the present wars. The narrative is set at the end of 1992 in Belgrade under sanctions, with student demonstrations against the government and its policies. He juxtaposes these scenes with scenes from 1944 with which he sees unmistakable parallels. The work closes on a battlefield in Croatia at the beginning of 1993 and the recovery of the corpse of a Serbian soldier from the Krajina region. His meaningless death says it all.
Selenic studied drama at the University of Belgrade, including a stint as a postgraduate student at Bristol University in the 1950s. He was later appointed as a lecturer and then professor of his subject, posts which he combined with his literary activities. He was politically active in the Depos organisation supporting the candidature of Milan Panic against the incumbent Slobodan Milosevic towards the end of 1992. Disappointed by the collapse of the opposition movement in Serbia, he refused to wallow in despondency, believing that there would be a better future for his country.
Selenic's general outlook and his easy tolerance made him many enemies amongst nationalists at home and in Croatia. It also made him many friends amongst like-minded people. His company was sought by diplomats and other foreigners arriving in Belgrade trying to understand the present Balkan situation.
It is ironic that his early death from cancer came at the time when his literary reputation is about to spread. The publishing house Harvill is planning the publication of his last novel in English translation for next year. The author both as a human being and as a writer, in himself and in his fictions, offered a ray of hope otherwise absent in these evil times.
David Norris
Slobodan Selenic, writer: born 7 June 1933; died Belgrade 27 October 1995.
By David Norris
His chief preoccupation concerned the coming to power of the Communists in 1945 and their destruction of the economic, political and cultural life of his country. Describing the fabric of Serbian society before the Second World War he painted a picture of a fledgling democracy struggling to emerge in Europe and leave behind the legacy of Balkan primitivism. His Belgrade of the 1920s and 1930s is a city in development. Paved streets are taking the place of mud and cobblestones, while men educated in Western universities are striving to replace the notional myths of the largely peasant population by more rational ways of thinking.
Always a realist, both by intellectual constitution and in his narrative designs, he never lost sight in his fictional world of the fact that these changes are difficult; and his characters frequently bear the imprint of two worlds. They are caught between the European future and the weight of the Balkan past, trying to balance them. His works present the need to confront the truth of history and to build an honest patriotism which respects the patriotism of others. He sees this vision destroyed by the arrival of the Communists in whose collectivist ideology there is no room for the kind of individual integrity on which his characters construct their goals.
In the last few years he witnessed the re-emergence of similar powers in his native country. As he blamed the Communists for blocking the development of civil society, so he blamed the present Serbian nationalist forces for a return to a false ideal of a "folksy" culture.
More than this, in his last novel, Ubistvo s predumisljajem ("Premeditated Murder", 1993), he presents the irrationality of the present wars. The narrative is set at the end of 1992 in Belgrade under sanctions, with student demonstrations against the government and its policies. He juxtaposes these scenes with scenes from 1944 with which he sees unmistakable parallels. The work closes on a battlefield in Croatia at the beginning of 1993 and the recovery of the corpse of a Serbian soldier from the Krajina region. His meaningless death says it all.
Selenic studied drama at the University of Belgrade, including a stint as a postgraduate student at Bristol University in the 1950s. He was later appointed as a lecturer and then professor of his subject, posts which he combined with his literary activities. He was politically active in the Depos organisation supporting the candidature of Milan Panic against the incumbent Slobodan Milosevic towards the end of 1992. Disappointed by the collapse of the opposition movement in Serbia, he refused to wallow in despondency, believing that there would be a better future for his country.
Selenic's general outlook and his easy tolerance made him many enemies amongst nationalists at home and in Croatia. It also made him many friends amongst like-minded people. His company was sought by diplomats and other foreigners arriving in Belgrade trying to understand the present Balkan situation.
It is ironic that his early death from cancer came at the time when his literary reputation is about to spread. The publishing house Harvill is planning the publication of his last novel in English translation for next year. The author both as a human being and as a writer, in himself and in his fictions, offered a ray of hope otherwise absent in these evil times.
David Norris
Slobodan Selenic, writer: born 7 June 1933; died Belgrade 27 October 1995.
By David Norris
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 43 reviews
Read
August 10, 2024Ako je Dubravka Ugrešić kroz "Ministarstvo boli" uradila literarnu obdukciju, Slobodan Selenić je nekih dvadeset godina ranije dao anemnezu i postavio dijagnozu toj, tada već na umoru, kameleonskoj tvorevini decenijama sposobnoj da se etablira u većinu psiholoških ravni svojih savremenika, svima nama poznatoj kao "Jugoslavija".
Vreme čini svoje, današnjoj omladini ta reč zvuči kao naziv fiktivnog carstva pogodnog za osvajanje u nekakvoj "onlajn" igrici. Mojoj generaciji, među poslednjim, pojam Jugoslavije još uvek ima svoj uteg na teraziji percipiranja naše stvarnosti i njenih (ne)posrednih uzroka.
Ali to ime odzvanja u svesti naših očeva, majki i dedova. Zavisno od rezultante istorijskih/ličnih okolnosti i karaktera, pogađalo ih je šaroliko- od trijumfa do poraza, od uspona ka boljem sutra do pada u moralni sunovrat, od načina života do uzroka smrti.
"Očevi i oci" je, u neku ruku, Selenićev način razračunavanja sa "Jugoslavijom" i njenim oprečnostima, punim deklarativnih obećanja slobode. Glavni junak, Stevan Medaković, profesor prava, pripadnik intelektualne elite, uhvaćen je u kandže večitih ideoloških promena između dva svetska rata. Formiranje sopstvenog, pa i ikakvog mišljenja, kao i odbijanje da se povinuje zvaničnom diktatu, dovodi do njegovog postepenog kolapsa. Jer kada ideologija pokuca, pazite da koje strane vrata se nalazite. Sve institucije, pa i one visoko-akademske, vrše momentalnu transformaciju od hramova slobodne misli do centara oslobođenih od misli.
Kroz Stevanov brak sa engleskinjom Elizabetom i perspektive dva klasična predstavnika građanskog sloja svojih naroda, vuče paralelu između dva mentaliteta, želje nekadašnjeg srpskog građanstva da nalikuje evropskom, težinu balkanskog istorijskog nasleđa i večitu težnju Srba ka politikanstvu. Možda i najsnažnija slika jeste utapanje njihovog sina u komunističku ideologiju i suludi kraj na sremskom frontu, jer koje god se zemaljsko božanstvo slepo pratilo, zvalo se kralj, car ili drug, pre ili kasnije će tražiti žrtvu na oltaru svoje krvave kalkulacije.
Pisana gustim stilom, bez daha i predaha, "Očevi i oci" je potresna kompozicija gubitka: slobode, intelektualizma i identiteta. Selenićeva politička orijentisanost je svakako ovde prisutna ali to ne umanjuje značaj samog dela, naprotiv, osnažuje ga jer borba protiv jednoumlja je večita i nemilosrdna. Ona zahteva, kada je to po pojedinca najnepovoljnije, hrabrost za stav i tačku gledišta, što je ovom društvu često nedostajalo.
Vreme čini svoje, današnjoj omladini ta reč zvuči kao naziv fiktivnog carstva pogodnog za osvajanje u nekakvoj "onlajn" igrici. Mojoj generaciji, među poslednjim, pojam Jugoslavije još uvek ima svoj uteg na teraziji percipiranja naše stvarnosti i njenih (ne)posrednih uzroka.
Ali to ime odzvanja u svesti naših očeva, majki i dedova. Zavisno od rezultante istorijskih/ličnih okolnosti i karaktera, pogađalo ih je šaroliko- od trijumfa do poraza, od uspona ka boljem sutra do pada u moralni sunovrat, od načina života do uzroka smrti.
"Očevi i oci" je, u neku ruku, Selenićev način razračunavanja sa "Jugoslavijom" i njenim oprečnostima, punim deklarativnih obećanja slobode. Glavni junak, Stevan Medaković, profesor prava, pripadnik intelektualne elite, uhvaćen je u kandže večitih ideoloških promena između dva svetska rata. Formiranje sopstvenog, pa i ikakvog mišljenja, kao i odbijanje da se povinuje zvaničnom diktatu, dovodi do njegovog postepenog kolapsa. Jer kada ideologija pokuca, pazite da koje strane vrata se nalazite. Sve institucije, pa i one visoko-akademske, vrše momentalnu transformaciju od hramova slobodne misli do centara oslobođenih od misli.
Kroz Stevanov brak sa engleskinjom Elizabetom i perspektive dva klasična predstavnika građanskog sloja svojih naroda, vuče paralelu između dva mentaliteta, želje nekadašnjeg srpskog građanstva da nalikuje evropskom, težinu balkanskog istorijskog nasleđa i večitu težnju Srba ka politikanstvu. Možda i najsnažnija slika jeste utapanje njihovog sina u komunističku ideologiju i suludi kraj na sremskom frontu, jer koje god se zemaljsko božanstvo slepo pratilo, zvalo se kralj, car ili drug, pre ili kasnije će tražiti žrtvu na oltaru svoje krvave kalkulacije.
Pisana gustim stilom, bez daha i predaha, "Očevi i oci" je potresna kompozicija gubitka: slobode, intelektualizma i identiteta. Selenićeva politička orijentisanost je svakako ovde prisutna ali to ne umanjuje značaj samog dela, naprotiv, osnažuje ga jer borba protiv jednoumlja je večita i nemilosrdna. Ona zahteva, kada je to po pojedinca najnepovoljnije, hrabrost za stav i tačku gledišta, što je ovom društvu često nedostajalo.
December 6, 2017
"Jezik nije čoveku dat samo da bi mogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sa svoje jedinstvenosti sadržane u načinu, više no u predmetu, govora."
August 16, 2015
Update: Two years after I read this one, happened to have a look at comments and I feel I was unfair with my rating. I still have the plot in my mind and I could say it's not just a very good book. It's a great book. 4 stars seems not enough, 5 big stars
I was introduced in Serbian literature through recommendations of books and authors like Andric, Kis and some others. Since then I became really interested in this literature and I started my own research on it. Fathers and forefathers was, let's say a personal "discovery" and after reading I felt double happy, since I really liked this book.
The character of the book is quite autobiographical, since the author himself completed his studies in England, something seems that affected his overall ideology which is more western than Balkan. This can be clearly seen through the pages and the plot of the book, as well as his antithesis towards the nationalism of his countrymen and Croats. The book based on two layers, one underlining the cultural differences between two countries, UK and Serbia, while the other doing a historical and political approach of the events that took place over the years in Serbia.
The writers language is very nice and gave me the impression of a very smart and open-minded person. I think cultural differences are brilliantly captured through the pages while the use in several cases of English (with translation at the bottom of the page) gives a very beautiful color to the text. The historical-political events are rendered with a rather objective look, something that one can hardly believe that come from Serbian person.
From the few things I know about the ideology, mentality, temperament of Serbian people I have the feeling that this is a very sincere text, and I take my hat off to the author's courage of personal esteem that appears in its pages. Surely this is not a book that will relax you, is by no means a light reading to spend carefree time, however I found it very remarkable, serious and (probably) important book. Personally I really enjoyed it.
I was introduced in Serbian literature through recommendations of books and authors like Andric, Kis and some others. Since then I became really interested in this literature and I started my own research on it. Fathers and forefathers was, let's say a personal "discovery" and after reading I felt double happy, since I really liked this book.
The character of the book is quite autobiographical, since the author himself completed his studies in England, something seems that affected his overall ideology which is more western than Balkan. This can be clearly seen through the pages and the plot of the book, as well as his antithesis towards the nationalism of his countrymen and Croats. The book based on two layers, one underlining the cultural differences between two countries, UK and Serbia, while the other doing a historical and political approach of the events that took place over the years in Serbia.
The writers language is very nice and gave me the impression of a very smart and open-minded person. I think cultural differences are brilliantly captured through the pages while the use in several cases of English (with translation at the bottom of the page) gives a very beautiful color to the text. The historical-political events are rendered with a rather objective look, something that one can hardly believe that come from Serbian person.
From the few things I know about the ideology, mentality, temperament of Serbian people I have the feeling that this is a very sincere text, and I take my hat off to the author's courage of personal esteem that appears in its pages. Surely this is not a book that will relax you, is by no means a light reading to spend carefree time, however I found it very remarkable, serious and (probably) important book. Personally I really enjoyed it.
January 18, 2020
Απο το blog μου ΣΤΟΝ ΑΣΤΕΡΙΣΜΟ ΤΟΥ ΒΙΒΛΙΟΥ https://stonasterismotouvivliou.blogs...
Δεν περίμενα οτι θα με συγκινούσε τοσο.
Το έργο "Πατέρες και Προπάτορες" του Σλόμπονταν Σέλενιτς ειναι ενα σπουδαιο βιβλιο:
Αποτελεί μια αριστουργηματική μυθιστορηματική σύνθεση , που συνδυάζει αριστοτεχνικά την πολιτική με την ατομική τραγωδία μέσα από ένα ψυχογραφικό πρίσμα , εκπλήσσοντας με την ευφυία κ την ευστοχία του.
Ένα βιβλίο γεμάτο από αυτόν τον ωραίο και βαθύ βαλκανικό συναισθηματισμό τόσο οικείο στον Έλληνα με το επίσης έντονο θυμικό.
Εν πρώτοις, το "Πατέρες&Προπάτορες"διαβάζεται ως μια οικογενειακή ιστορία με φόντο την αναδυόμενη Γιουγκοσλαβία με τις αντιθέσεις του 20ου αιώνα.
Ένας Σέρβος νομικός και μια ευγενική Αγγλίδα με πληγές από το χθες ενώνουν τις τύχες τους, σε μια συνύπαρξη γεμάτη εσωτερικές αντιφάσεις στη σκιά της Αγάπης και της Ιστορίας.
Η ιστορια τους ξετυλιγεται μεσα απο εναλλασσομενους μονολογους του Στεβαν κ της Ελιζαμπετα (με τη μορφη επιστολων εκεινης)
Ο συγγραφέας παρακολουθει την αναδυση του νεοσυστατου κρατους της Γιουγκοσλαβιας κι ετσι σκηνοθετεί ένα ειλικρινές και συχνά αιχμηρό πορτρέτο του σέρβικού λαού- σκιαγραφώντας πολλές από τις παθογένειές του.Πρόκειται για μια επώδυνη εντιμότητα λόγου κ σκέψης, όπου παρατίθεται μια μια σύνοψη του πολιτικού παρασκηνίου ίδρυσης του γιουγκοσλαβικού κράτους ως την επικρατηση του ΤΙΤΟ Κ ΤΩΝ ΠΑΡΤΙΖΑΝΩΝ.
Παρόλαυτα, στο "Πατέρες κ Προπάτορες", δεν είναι η πολιτική το διακύβευμα, αλλά η επίδραση της στην οικογενειακή ζωή -κι αντιστρόφως- η αποφαστιστική συμβολή των οικογενειακών βιωμάτων στον τρόπο που το άτομο τοποθετεί τον εαυτό του στη συγκυρία.
Ο συγγραφέας πίσω από την οικογενειακή ιστορία της Ελιζαμπέτα, του Στέβαν και του μοναχογιού τους Μιχάιλο, υποβάλλει το υπόστρωμα ενός καθαρά φρουδικού ψυχογραφήματος.
Στέβαν και Μιχάιλο Μεντάκοβιτς:
Η σχέση πατέρα και γιου απομυθοποιείται ενόσο χαρτογραφείται με μια διεισδυτικότητα που ξαφνιάζει...
Παρακολουθούμε, δηλαδή, μια οικογένεια παγιδευμένη σε ένα οιδιποδείο συμπλέγμα - που ο συγγραφέας το στοιχειοθετεί άρτια ως άριστος γνώστης της ανθρώπινης Ψυχολογίας, όπως την παρέδωσαν ο Φρόυντ κι ο Έρικσον.
Μια οιδιπόδεια ενοχή, και μια απόρριψη που διαστρεβλώνει την αυτονόητη γονεική αγάπη, παραμορφώνει τη μητρική στοργή , και αλλοιώνει τον παιδικό ψυχισμό κατά τη μετάβασή του,
από τον μικρόκοσμο της οικογένειας στο μακροστερέωμα της κοινωνικής πραγματικότητας έξω από το σπίτι.
Η καταστροφή είναι αναπόφευκτη κι έρχεται με τρόπο που σου κομματιάζει κυριολεκτικά την ψυχή.
Μέσα στις σελίδες του " Πατέρες και Προπάτορες" μας περιμένει η απώτατη οδύνη όπως μόνο η βαλκάνια ψυχή ξέρει να τη βιώνει σε έναν τόπο όπου διαχρονικά η Πολιτική συντρίβει τον Άνθρωπο.
Ο απόηχος του βιβλίου αφήνει μια γεύση πικρή που δυσκολεύεσαι πολύ να απαλύνεις.
Καθε πολιτης των Βαλκανιων θα νιωσει βαθια τον παλμο αυτου του βιβλιου...Οπωσδηποτε!!
ΟΛΟΚΛΗΡΗ Η ΚΡΙΤΙΚΗ
https://stonasterismotouvivliou.blogs...
Δεν περίμενα οτι θα με συγκινούσε τοσο.
Το έργο "Πατέρες και Προπάτορες" του Σλόμπονταν Σέλενιτς ειναι ενα σπουδαιο βιβλιο:
Αποτελεί μια αριστουργηματική μυθιστορηματική σύνθεση , που συνδυάζει αριστοτεχνικά την πολιτική με την ατομική τραγωδία μέσα από ένα ψυχογραφικό πρίσμα , εκπλήσσοντας με την ευφυία κ την ευστοχία του.
Ένα βιβλίο γεμάτο από αυτόν τον ωραίο και βαθύ βαλκανικό συναισθηματισμό τόσο οικείο στον Έλληνα με το επίσης έντονο θυμικό.
Εν πρώτοις, το "Πατέρες&Προπάτορες"διαβάζεται ως μια οικογενειακή ιστορία με φόντο την αναδυόμενη Γιουγκοσλαβία με τις αντιθέσεις του 20ου αιώνα.
Ένας Σέρβος νομικός και μια ευγενική Αγγλίδα με πληγές από το χθες ενώνουν τις τύχες τους, σε μια συνύπαρξη γεμάτη εσωτερικές αντιφάσεις στη σκιά της Αγάπης και της Ιστορίας.
Η ιστορια τους ξετυλιγεται μεσα απο εναλλασσομενους μονολογους του Στεβαν κ της Ελιζαμπετα (με τη μορφη επιστολων εκεινης)
Ο συγγραφέας παρακολουθει την αναδυση του νεοσυστατου κρατους της Γιουγκοσλαβιας κι ετσι σκηνοθετεί ένα ειλικρινές και συχνά αιχμηρό πορτρέτο του σέρβικού λαού- σκιαγραφώντας πολλές από τις παθογένειές του.Πρόκειται για μια επώδυνη εντιμότητα λόγου κ σκέψης, όπου παρατίθεται μια μια σύνοψη του πολιτικού παρασκηνίου ίδρυσης του γιουγκοσλαβικού κράτους ως την επικρατηση του ΤΙΤΟ Κ ΤΩΝ ΠΑΡΤΙΖΑΝΩΝ.
Παρόλαυτα, στο "Πατέρες κ Προπάτορες", δεν είναι η πολιτική το διακύβευμα, αλλά η επίδραση της στην οικογενειακή ζωή -κι αντιστρόφως- η αποφαστιστική συμβολή των οικογενειακών βιωμάτων στον τρόπο που το άτομο τοποθετεί τον εαυτό του στη συγκυρία.
Ο συγγραφέας πίσω από την οικογενειακή ιστορία της Ελιζαμπέτα, του Στέβαν και του μοναχογιού τους Μιχάιλο, υποβάλλει το υπόστρωμα ενός καθαρά φρουδικού ψυχογραφήματος.
Στέβαν και Μιχάιλο Μεντάκοβιτς:
Η σχέση πατέρα και γιου απομυθοποιείται ενόσο χαρτογραφείται με μια διεισδυτικότητα που ξαφνιάζει...
Παρακολουθούμε, δηλαδή, μια οικογένεια παγιδευμένη σε ένα οιδιποδείο συμπλέγμα - που ο συγγραφέας το στοιχειοθετεί άρτια ως άριστος γνώστης της ανθρώπινης Ψυχολογίας, όπως την παρέδωσαν ο Φρόυντ κι ο Έρικσον.
Μια οιδιπόδεια ενοχή, και μια απόρριψη που διαστρεβλώνει την αυτονόητη γονεική αγάπη, παραμορφώνει τη μητρική στοργή , και αλλοιώνει τον παιδικό ψυχισμό κατά τη μετάβασή του,
από τον μικρόκοσμο της οικογένειας στο μακροστερέωμα της κοινωνικής πραγματικότητας έξω από το σπίτι.
Η καταστροφή είναι αναπόφευκτη κι έρχεται με τρόπο που σου κομματιάζει κυριολεκτικά την ψυχή.
Μέσα στις σελίδες του " Πατέρες και Προπάτορες" μας περιμένει η απώτατη οδύνη όπως μόνο η βαλκάνια ψυχή ξέρει να τη βιώνει σε έναν τόπο όπου διαχρονικά η Πολιτική συντρίβει τον Άνθρωπο.
Ο απόηχος του βιβλίου αφήνει μια γεύση πικρή που δυσκολεύεσαι πολύ να απαλύνεις.
Καθε πολιτης των Βαλκανιων θα νιωσει βαθια τον παλμο αυτου του βιβλιου...Οπωσδηποτε!!
ΟΛΟΚΛΗΡΗ Η ΚΡΙΤΙΚΗ
https://stonasterismotouvivliou.blogs...
August 8, 2015
Συγκλονιστικό.
July 10, 2023
"Novembar mesec, godina 1945. Sam sam. Mihajlo pod zemljom. Elizabeta otišla. Nisam ni ja tu. Počinje poslednji dan moga života, dan koji evo, traje već dvadeset godina."
Bol, čist bol. Trebalo mi je ovo, trebalo mi je da unesem malo naše literature, nisam dugo. Trebalo je očekivati da će ovako biti.
Naša stara vremena i mentalitet će uvek biti baš to, naše. Ta tvrdoglavost u nama, taj ponos, koji je nekada doličan, a nekada ono najgore u nama što nam može doći preko glave.
Bol, čist bol. Trebalo mi je ovo, trebalo mi je da unesem malo naše literature, nisam dugo. Trebalo je očekivati da će ovako biti.
Naša stara vremena i mentalitet će uvek biti baš to, naše. Ta tvrdoglavost u nama, taj ponos, koji je nekada doličan, a nekada ono najgore u nama što nam može doći preko glave.
July 3, 2019
Vise je 4+.
Emotivno, jako, bolno, ali nije cista petica zbog nekoliko zamornih sekvenci o komunizmu i politicarima nakon drugog svetskog rata.
Emotivno, jako, bolno, ali nije cista petica zbog nekoliko zamornih sekvenci o komunizmu i politicarima nakon drugog svetskog rata.
Read
September 25, 2025Ceo prikaz: http://www.bukmarkic.com/slobodan-sel...
Kakav je moj lični utisak o ovom romanu? Uzeo sam Očeve i oce iz prostog razloga što se mnogima (i stvarno kažem, mnogima) u čiji sud verujem ovaj roman svideo. Međutim, ja ne mogu da kažem da je to bio slučaj sa mnom. Svakako se slažem da je ovo jedno dobro napisano, kvalitetno i bitno štivo, a svi znaju da volim bitne teme o kojima bi trebalo da se priča. Ipak, mene Selenić nije uspeo da kupi svojom prozom, na momente mi je bio prilično nezanimljiv, iako je bilo zaista dobrih delova u ovom romanu.
Krajnji utisak mi je da mi je mnogo toga zasmetalo. Zasmetalo mi je konstantno korišćenje engleskih reči i izraza, koji su nekad dugački i po celu stranu. Razumem iz kog razloga je ubačen engleski i razumem ovaj stil, ali u određenim momentima je stvarno preterao. Takođe, reč ’’kadar’’ sam pročitao toliko puta, da sam, kada sam je video u romanu petnaesti put, zatvorio knjigu i rekao da ću nastaviti posle jer sam bio prilično besan zbog konstantnog ponavljanja jedne reči.
Da li preporučujem ovaj roman? Da, ali samo iz razloga što možda ovo nije bio pravo trenutak da je ja pročitam. Ako se mnogima dopala, postoje velike šanse da će i Vama, stoga je preporučujem. Ipak, uvek imajte u vidu da Vam možda neće biti toliko interesantna, tako da je uzimate na sopstvenu odgovornost. Na kraju krajeva, Selenić je svakako kvalitetan pisac i vrlo bitan za ovaj period srpske književnosti, i mislim da bi mu trebalo dati šansu. Ja jesam, i tu završavam sa gospodinom Selenićem, bar za sada.
Kakav je moj lični utisak o ovom romanu? Uzeo sam Očeve i oce iz prostog razloga što se mnogima (i stvarno kažem, mnogima) u čiji sud verujem ovaj roman svideo. Međutim, ja ne mogu da kažem da je to bio slučaj sa mnom. Svakako se slažem da je ovo jedno dobro napisano, kvalitetno i bitno štivo, a svi znaju da volim bitne teme o kojima bi trebalo da se priča. Ipak, mene Selenić nije uspeo da kupi svojom prozom, na momente mi je bio prilično nezanimljiv, iako je bilo zaista dobrih delova u ovom romanu.
Krajnji utisak mi je da mi je mnogo toga zasmetalo. Zasmetalo mi je konstantno korišćenje engleskih reči i izraza, koji su nekad dugački i po celu stranu. Razumem iz kog razloga je ubačen engleski i razumem ovaj stil, ali u određenim momentima je stvarno preterao. Takođe, reč ’’kadar’’ sam pročitao toliko puta, da sam, kada sam je video u romanu petnaesti put, zatvorio knjigu i rekao da ću nastaviti posle jer sam bio prilično besan zbog konstantnog ponavljanja jedne reči.
Da li preporučujem ovaj roman? Da, ali samo iz razloga što možda ovo nije bio pravo trenutak da je ja pročitam. Ako se mnogima dopala, postoje velike šanse da će i Vama, stoga je preporučujem. Ipak, uvek imajte u vidu da Vam možda neće biti toliko interesantna, tako da je uzimate na sopstvenu odgovornost. Na kraju krajeva, Selenić je svakako kvalitetan pisac i vrlo bitan za ovaj period srpske književnosti, i mislim da bi mu trebalo dati šansu. Ja jesam, i tu završavam sa gospodinom Selenićem, bar za sada.
August 7, 2023
~ Znao sam oduvek da je srpstvo moja sudbina, da su Srbi moji očevi i oci kojih se čovek ne odriče ni kada su nakazni i zli, a nekmoli onda kada ih vidi jadne i duhovno potrebite. ~
~ Patriotizam je živo osećanje odgovornosti za sve ljude svoga naroda, a pristrasnost je sama njegova osnova. Ako ne mislim da su ludosti moga naroda zdravorazumne, kako mogu biti dobar rodoljub? ~
~ Sami u zabranu. Dve ćutljive prošlosti u predstavi koja neupućenima (nigde ih nema, ni njih ni upućenih) ne otkriva ništa, jer mrtvo je sve iza naših živih pročelja. ~
~ Patriotizam je živo osećanje odgovornosti za sve ljude svoga naroda, a pristrasnost je sama njegova osnova. Ako ne mislim da su ludosti moga naroda zdravorazumne, kako mogu biti dobar rodoljub? ~
~ Sami u zabranu. Dve ćutljive prošlosti u predstavi koja neupućenima (nigde ih nema, ni njih ni upućenih) ne otkriva ništa, jer mrtvo je sve iza naših živih pročelja. ~
April 29, 2022
Knjiga koja me je totalno neočekivano pokosila na samom kraju.
September 4, 2024
Jaka, smrtno ozbiljna knjiga, mučnog kraja. Zahteva punu koncentraciju i posvećenost pri čitanju, ali to i nagrađuje!
Selenić podjednako dobro opisuje intimne, porodične odnose i najdublje misli glavnih likova (Stevana i Elizabete) i društveni milje koji neumitno i oblikuje svoje pripadnike, bila to Engleska ranih 20-tih, ili monarhistička a potom i komunistička Jugoslavija. Lična, porodična tragedija smeštena je u širi kontekst istorijske tragedije nesretnog nam naroda, a praktično je i posledica društvenih okolnosti i previranja.
Mnoštvo (stvarnih) istorijskih ličnosti i događaja daju na autentičnosti i ozbiljnosti knjige a Selenićeva minucioznost i nepristrasna kritička oštrica praktično demistifikuje i razgrađuje bilo kakav pokušaj romantiziranja i Kraljevine SHS/YU i potonje komunističke FNRJ.
Istorija poseduje ključ razumevanja i sadašnjice i budućnosti a Selenić potpunim umećem i vladanjem njome, daje nemerljiv doprinos shvatanju i naše trenutne situacije. Jer, primetićete jednu konstantu koja se provlači kroz istoriju ove zemlje, od Obrenovića do 20-tih godina XXI veka - favorizovanje sitnih, ličnih interesa, naspram zajedničkog društvenog; želja za bezgraničnim samovlašćem većine njenih vladara i s tim u vezi, nonšalantnost prema Ustavu i zakonima, i na kraju - sveprisutno slugeranjstvo i poltronstvo. Ništa ne naučismo na istorijskim greškama!
Selenić podjednako dobro opisuje intimne, porodične odnose i najdublje misli glavnih likova (Stevana i Elizabete) i društveni milje koji neumitno i oblikuje svoje pripadnike, bila to Engleska ranih 20-tih, ili monarhistička a potom i komunistička Jugoslavija. Lična, porodična tragedija smeštena je u širi kontekst istorijske tragedije nesretnog nam naroda, a praktično je i posledica društvenih okolnosti i previranja.
Mnoštvo (stvarnih) istorijskih ličnosti i događaja daju na autentičnosti i ozbiljnosti knjige a Selenićeva minucioznost i nepristrasna kritička oštrica praktično demistifikuje i razgrađuje bilo kakav pokušaj romantiziranja i Kraljevine SHS/YU i potonje komunističke FNRJ.
Istorija poseduje ključ razumevanja i sadašnjice i budućnosti a Selenić potpunim umećem i vladanjem njome, daje nemerljiv doprinos shvatanju i naše trenutne situacije. Jer, primetićete jednu konstantu koja se provlači kroz istoriju ove zemlje, od Obrenovića do 20-tih godina XXI veka - favorizovanje sitnih, ličnih interesa, naspram zajedničkog društvenog; želja za bezgraničnim samovlašćem većine njenih vladara i s tim u vezi, nonšalantnost prema Ustavu i zakonima, i na kraju - sveprisutno slugeranjstvo i poltronstvo. Ništa ne naučismo na istorijskim greškama!
May 26, 2022
Čini mi se da je slabiji prvi deo romana bio potreban pred kulminacijom koja me apsolutno razoružala, oduševila i zabolela u isto vreme iako nije bila neočekivana, već najavljivana iznova i iznova. No i dalje čini se nedovoljno akcentovana za snagu sa kojom je došla, te stala u jednu otrežnjujuću spoznaju:
„Raščelo se Englešče naše u sremskom prostoru.”
„Raščelo se Englešče naše u sremskom prostoru.”
August 7, 2024
Ne mogu reći da mi je ovo omiljeni stil, da mi je priča nešto što je nadmašilo moja očekivanja, ali Selenić sjajno piše ♥️
September 29, 2025
Knjiga koja je prevazisla moja ocekivanja.Zanimljiva prica , maestralno napisana.
July 4, 2021
Zašto pročitati roman „Očevi i oci“ ?
Politika je za Srbe - alibi, olako nađen i lažan.
Politika nije razlog, politika je posledica naših trenutnih nacionalnih sposobnosti, ili nesposobnosti, civilizacijske nezrelosti, crnog taloga orijentalnih navika koje ne mogu napredovati. ...Nije li bolje videti, priznati da smo u svemu mnogo bliži trećima, pa onda tako urediti narodne ustanove i društveni život, da se polako, upornošću i zalaganjem svih razumnih i savesnih ljudi...
U ovom romanu istražuju se osećanja nacionalnosti, ljubavi prema dragoj, ćud patriotizma, priroda politike uopšte i socijalizma kakav se praktikovao u Jugoslaviji, dužnost očinstva, kulturni nesporazumi, suština Srbije i osnovno značenje pojmova Srbina i Srpkinje, osporavaju se mladi revolucionarni snovi; i svakom temom prožete su neke druge teme, sve utiču jedna na drugu, i svaka upotpunjava sliku društva uopšte, porodice Medaković, i našeg pripovedača Stevana Medakovića.
Uz manje od četiri stotine stranica ovog romana dobih nova saznjanja iz svake od gore navedenih tema i osećam da mi se pogled na život uopšte malo poljuljao (ili je bolje reći -- promenio) posle njega.
Politika je za Srbe - alibi, olako nađen i lažan.
Politika nije razlog, politika je posledica naših trenutnih nacionalnih sposobnosti, ili nesposobnosti, civilizacijske nezrelosti, crnog taloga orijentalnih navika koje ne mogu napredovati. ...Nije li bolje videti, priznati da smo u svemu mnogo bliži trećima, pa onda tako urediti narodne ustanove i društveni život, da se polako, upornošću i zalaganjem svih razumnih i savesnih ljudi...
U ovom romanu istražuju se osećanja nacionalnosti, ljubavi prema dragoj, ćud patriotizma, priroda politike uopšte i socijalizma kakav se praktikovao u Jugoslaviji, dužnost očinstva, kulturni nesporazumi, suština Srbije i osnovno značenje pojmova Srbina i Srpkinje, osporavaju se mladi revolucionarni snovi; i svakom temom prožete su neke druge teme, sve utiču jedna na drugu, i svaka upotpunjava sliku društva uopšte, porodice Medaković, i našeg pripovedača Stevana Medakovića.
Uz manje od četiri stotine stranica ovog romana dobih nova saznjanja iz svake od gore navedenih tema i osećam da mi se pogled na život uopšte malo poljuljao (ili je bolje reći -- promenio) posle njega.
October 9, 2016
A snapshot of the life of two people in Belgrade during Yugoslavia's turbulent transition into communism. Try as they might, they couldn't stem the tide of politics from engulfing their family, eventually leading to a heart-rending, and tragic conclusion.
It's very well-written, but it's definitely not light bedtime reading. If you have even a modicum of interest in Yugoslav history, or politics, you'll find yourself unable to put it down.
It struck a particular chord with me, having somewhat a dual-identity myself, just like one of the characters in the book. It's sobering to think what human beings are capable of, and how your deeds, and accomplishments don't matter one iota if the group doesn't think you belong. You will never truly belong. And it's no secret that elites around the world often exploit this kind of tribalism for their own nefarious purposes, most often to indoctrinate a population.
Strongly recommend this book.
It's very well-written, but it's definitely not light bedtime reading. If you have even a modicum of interest in Yugoslav history, or politics, you'll find yourself unable to put it down.
It struck a particular chord with me, having somewhat a dual-identity myself, just like one of the characters in the book. It's sobering to think what human beings are capable of, and how your deeds, and accomplishments don't matter one iota if the group doesn't think you belong. You will never truly belong. And it's no secret that elites around the world often exploit this kind of tribalism for their own nefarious purposes, most often to indoctrinate a population.
Strongly recommend this book.
Read
May 18, 2021"Za zlo ne uzimajte, mili moji sinovi, što vas u večitu počinku uznemirismo, ovaj Stevan Medaković, profesor iz Beograda, i ja, Vidosav Prokić, seljak ispod Avale. Vi ništa od tega nemate, ali drugara vašeg, Mihajla, izvadismo, kući da ga pratimo. Daće Bog, lepi moji momci, i vas će vaši jednog dana pronaći, kada završi ovi jebeni rat, pa u rodnu crnicu odneti. Ja bi’ vas, sinovi moji, očinjega mi vida, sve preneo sam, jednog po jednog bi’ nosio, na leđa, ako treba, kada bi’ znao di ste i odakle ste, takvi mladi i mrtvi. Ali ne znam..."
April 23, 2025
Što se tiče pozitive, dijalog je stvarno napisano sjajan, i dosta truda je uloženo u opise okoline i atmosfere, detalji koji drže svoje mesto u delu skroz pravično. Fabula je skroz zanimljiva, sa jedinstvenim i interesantnim konceptom. Tačno se vidi da je Selenić pisac pozorišnih komada, jer je struktura dela i ambijent oko njega veoma brzo i lako zaživeo na stranama.
Medjutim, pisac je veoma kadar da nam obznani svoje misljenje o komunistima, srpskoj tradiciji i drugim aktuelnim temama i umesto da nam pruzi slojevit pogled i prozor u ova kompleksna vremena srpske istorije, Selenić odlucuje da umnogome pretvori likove u funkciji personifikacije ovih ideoloških načela ili tradicionalnih simbola u karikature. Nanka, koja predstavlja simbol tradicionalne ženske srpske figure, tu je kao kontrast Stevanovim i Elizabetinim "svetskim" načelima, i u svim svojim načelima stoji čvrsto čak i posle višegodišnjeg Elizabetinog boravka. Stevan Medakovic je jedini lik ciji postupci deluju kolebljivo, a i kroz njega piri Selenićeva agenda i anti-komunistička retorika, skoro bizarno oslonjena na Medakovićevu racionalnost i originalan spoj poljujane vere u tradiciju i evrocentricnih razmisljanja.
Pored validnih kritika o sistemu u to vreme, Selenić ide korak dalje i oduzima intelekt Stevanovom sinu ( a i narodu Jugoslavije). Oni su prikazani kao zombiji ispranog mozga, u kome Mihajlo i "proleteri" nepomitno žive samo za proletarijat i gube bilo kakav kapacitet za kritičko mišljenje. Ovde ima validnih i razumljivih kritika i komentara o političkom sistemu, ali problem stoji u tome što Selenić oblikuje sve osobe mimo Stevana i Elizabete kao plastelinom u određen oblik da bi do kraja opravdao ove kritike. Preterivanje je slaba reč iskreno, za ovo šta se u knjizi izlaže. Sve se dešava prenaglašeno i apsolutno, kada Stevana stigne krivica za odnos prema Mihajlu, ona ga stiže kroz njegovu tragicnu smrt.
(3.5/5)
Medjutim, pisac je veoma kadar da nam obznani svoje misljenje o komunistima, srpskoj tradiciji i drugim aktuelnim temama i umesto da nam pruzi slojevit pogled i prozor u ova kompleksna vremena srpske istorije, Selenić odlucuje da umnogome pretvori likove u funkciji personifikacije ovih ideoloških načela ili tradicionalnih simbola u karikature. Nanka, koja predstavlja simbol tradicionalne ženske srpske figure, tu je kao kontrast Stevanovim i Elizabetinim "svetskim" načelima, i u svim svojim načelima stoji čvrsto čak i posle višegodišnjeg Elizabetinog boravka. Stevan Medakovic je jedini lik ciji postupci deluju kolebljivo, a i kroz njega piri Selenićeva agenda i anti-komunistička retorika, skoro bizarno oslonjena na Medakovićevu racionalnost i originalan spoj poljujane vere u tradiciju i evrocentricnih razmisljanja.
Pored validnih kritika o sistemu u to vreme, Selenić ide korak dalje i oduzima intelekt Stevanovom sinu ( a i narodu Jugoslavije). Oni su prikazani kao zombiji ispranog mozga, u kome Mihajlo i "proleteri" nepomitno žive samo za proletarijat i gube bilo kakav kapacitet za kritičko mišljenje. Ovde ima validnih i razumljivih kritika i komentara o političkom sistemu, ali problem stoji u tome što Selenić oblikuje sve osobe mimo Stevana i Elizabete kao plastelinom u određen oblik da bi do kraja opravdao ove kritike. Preterivanje je slaba reč iskreno, za ovo šta se u knjizi izlaže. Sve se dešava prenaglašeno i apsolutno, kada Stevana stigne krivica za odnos prema Mihajlu, ona ga stiže kroz njegovu tragicnu smrt.
(3.5/5)
This entire review has been hidden because of spoilers.
November 19, 2023
Savremeni klasik, rekla bih. Teška je, ne samo zbog tematike već je i Selenićeva rečenica "gusta", dugačka, sa puno digresija i apozicija, prepuna informacija...lako može da zamori ili da vam odlutaju misli i zato zahteva punu koncentraciju za "probijanje kroz tekst"; ali onda uživate i divite se veštini kojom se Selenić poigrava rečima i kako u romanu sa vrlo malo radnje, on tako mnogo kaže i tako bravurozno slika psihološki profil likova. Zbog toliko lepih misli i zapažanja koje pruža čitaocu, čita se sa olovkom u ruci.
Činjenica da se roman prilično oslanja na politička dešavanja i atmosferu u zemlji sredinom prošlog veka, ali rekla bih da pisac uspeva čak i neupućenom čitaocu da prikaže i približi istu (bez preke potrebe za nekim prevelikim predznajem o komunizmu konkretno).
Ako bih se oslanjala isključivo na lakoću i uživanje tokom čitanja, možda bi to pre bile 4 zvezdice (jer zahteva veliku koncentraciju i na mahove je tok bio prespor) ali ipak, ovakvo delo kao jedna zaokružena i kompleksna celina sa onako potresnim krajem - bez ikakve sumnje zaslužuje svih 5 🌟.
Činjenica da se roman prilično oslanja na politička dešavanja i atmosferu u zemlji sredinom prošlog veka, ali rekla bih da pisac uspeva čak i neupućenom čitaocu da prikaže i približi istu (bez preke potrebe za nekim prevelikim predznajem o komunizmu konkretno).
Ako bih se oslanjala isključivo na lakoću i uživanje tokom čitanja, možda bi to pre bile 4 zvezdice (jer zahteva veliku koncentraciju i na mahove je tok bio prespor) ali ipak, ovakvo delo kao jedna zaokružena i kompleksna celina sa onako potresnim krajem - bez ikakve sumnje zaslužuje svih 5 🌟.
February 8, 2022
Odavno nisam pročitala jednu ovako dobru knjigu. Ostavil je na mene veliki utisak, trebalo mi je nekoliko dana da prestanem da analiziram roman i da pokušavam da pronađem tačan uzrok za kraj takav kakav je, a do zaključka je moguće doći jer je pisac pružio toliko materijala. Likovi su dobro izgrađeni, odnosi među njima dočarani, tužan život lepo prepričan. Strastveni čitači će ovaj roman sigurno snažno dožveti. Ne znam kako se o Selenići više ne priča. Doduše, moram da priznam da prva polovina romana ima malčice dosadnih delova, ali sve to pada u drugi plan kad se sve pročita. Za svaku preporuku!
November 13, 2025
THE book
December 27, 2020
One of those that feel like they were written Specifically for Me, so anything I might say about it right now will be too personal. It also feels like it came to me at exactly the right time, or is any time when you feel a meaningful shift in deep-rooted (and deeply stale) opinions and feelings that you’ve carried since forever the right time?
April 16, 2025
Oduvala me je. ne znam kako ranije nisam naišla na Selenića..čitaće se još
January 28, 2023
Ово је дело које све нас дира у рану. Једну рану о којој не мислимо, а знамо да је имамо. Непреболну рану, непребол за младићима наше крви који кости оставише у Срему, или који лице оставише на сремачкој земљи, као Михајло Медаковић, син протагонисте овог романа, Стевана Медаковића, и центар срца, утробе и мозга своје матере, Енглескиње Елизабете.
Читајући завршницу романа, нисам имала осећај да читам неко књижевно дело, фикцију удаљену од мене и мог бића(коју дистанцу у ствари никада и немам према било којој књизи или било чему што радим), напротив, био је то тешки ударац у стомак, отварање ране којој нисам сведочила а свеједнако је носим унутра. Ваљда је тако са сваком раном сопственог рода. Та њихова трагедија, то је моја лична трагедија, то је наша трагедија.
Сам назив упућује на суштину овог предивног и болног романа - како се наслеђе које примамо с рођењем преплиће кроз непредвидиви ток нашег живота, и како сигурно ту налази своје место, у баш сваком животу, у баш сваком непоновљивом, оригиналном, личном животу. Толики је значај наслеђа, и такав је његов неизбрисиви траг. Оно нам говори о нашем идентитету, оно је и Стевану Медаковићу говорило о његовом када је напустио предратну Србију и отишао на постдипломске студије у Бристол, у Енглеску. Његов идентитет се преображавао, али је осовина остала иста, јер другачија ни не може бити. Остала је иста, јер је Елизабету са собом у Београд довео, јер је она научила српски, јер је она цео живот провела са људима чији менталитет није разумела, са Србима, јер је душа њене душе у српској земљи разобличена, ту живот изгубила и у гробници Медаковића, риђокоса, почива.
Ово је роман и префињене психологије ликова, дубокоумног завиривања у најскровитије њихове делове, у срж њихових бића коју не комуницирају никоме, па макар поред једне особе и проводили дан за даном. Писан зрелим, лепим стилом. Пред нас поставља многа животна питања, од круцијалног значаја; обзнањује нам велику истину - да је свака личност микрокосмос, несазнатљив, неспознатљив, бескрајан у себи, да оно што га чини њим самим не може искомуницирати, да оно што је у костима можда ни не треба покушавати изрећи. Да је тајна сваког односа такође непоновљива, да је све на овом свету што је заиста вредно баш такво, са печатом свог Творца - достојанствено, личносно и оригинално. Да је суштина живота неухватљива, јер таква јесте.
У једноме сам стопроцентно сагласна са Кафком - у томе да треба да читамо само оне књиге које нас погађају као губитак бића које смо волели више од себе, које су секира за залеђено море у нама. За њима трагам, а кад их пронађем, кличем. Ова књига је та.
September 1, 2019
Шта је патриотизам, када и због чега почиње пропадање националне свести једно је од питања која Селенић разматра уз неизбежни осврт на неморалну, репресивну и нарочито по Србе погубну идеологију револуционара, односно носилаца власти после рата. Породична трагедија као логична последица друштвених прилика.
June 29, 2017
Εξαιρετικό !!
March 18, 2021
Oduševljena sam ovom knjigom (kao i Selenićem). Rečenica je čitljiva, razumljiva, a bogata, široka, odmerena, svaka reč ima svoje mesto i težinu.
Moć jezika je velika: ,,Jezik nije čoveku dat samo zato da bi mogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sa svoje jedinstvenosti sadržane u načinu, više no u predmetu, govora."
U romanu se dodiruju dva sveta (mala, patrijarhalna Srbija i razvijena, moćna Engleska), ali se ne mešaju; ako se i pomešaju (Mihajlo, Michael), kao da se ne mogu stopiti - upadljivo odudaraju jedan od drugog, nekompaktni su, suštinski različiti i nepomirljivi. U međusobnom su sukobu, a u sukobu su i sa sredinom koja je homogena, koja zahteva biranje jednog - njenog - puta.
(,,Da li su matrice društvenog ponašanja ljudi nešto što je urođeno, u gen zajedno sa bojom kože upisano, pa preklapanje dve različite - stvara brljotinu? Ili se oblik čovekovog ponašanja stvara u vremenu, među drugima, učenjem i oponašanjem? Mogu li u sukob gen i vaspitanje, vaspitanje i okolina doći, sukob koji bastardizuje dejstvujući ishod u jednom, oplemenjuje u drugom slučaju?")
Možemo usvojiti strani jezik i upoznati kulturu i običaje te zemlje (čak ih i donekle prihvatiti, ne osetiti kao strane i odbojne), ali dušu pripadnika jednog naroda istinski može shvatiti samo druga duša tog istog naroda (,,Posle tridesetogodišnjeg, pasioniranog bavljenja jezikom i delom evonska labuda i poniranja u njegove stihove i proze, ja Šekspira svakako bolje poznajem nego moja žena, ili velika većina Engleza, ali, eto, shvatio sam, ja ga zapravo posrbljujem, prilagođujem načinu na koji ja vidim svet; gledam ga pogledom koji nije prvi put video stvari, prirodne pojave, ljude, u Engleskoj, kao Elizabeta i Vili, nego u Srbiji, kao ja, moj Milutin, i bosonogi Milomilj sa Rudnika."
Elizabeta će reći o Patriku: ,,Mi, Patrick i ja, govorimo uvek tiho. I smejemo se tiho, kada smo sami, a još tiše kada smo u neka grupa drugih. Mi zapravo nemamo ništa za krijenje, a ipak mi imamo nekakvu svoju tajnu. A tajna je da se razumemo, i da uvek razumemo drukčije od njih, što njima ne pokazujemo već samo jedan drugog o tome, bez reči, preko radio antena, obavestimo."
A o Stevanu: ,,Stevan moj je dobar. Požrtvovan. Častan. Sve što sam dobro dobila, od njega je. Ali to, tu bliskost, nije umeo naći. Ili nisam umela je doneti. Ne znam. Možda zato što smo u drukčije zemlje rasli. Nismo krivi. Probali smo. To nije išlo. I zato, mene očara to što sa Patrickom mogu o svemu govoriti. Ne moram ni govoriti pa ipak ćemo sve što smo mi hteli, bez senke i dupla ivica, jedno drugome reći."
Ova knjiga me tera i da se zabrinem - kako se dete koje odgajamo i oko kojeg se trudimo, staramo, za koje se brinemo toliko može otrgnuti iz našeg naručja, pa se i okrenuti protiv nas? Kako do takve (nagle?) promene dođe? Da li se ona ikako mogla sprečiti?
,,Pa se sad pitam, opet se pitam - da li sam mogao tada pretpostaviti da će Hegel moga Mihajla i njegovo dedinjsko društvo odvesti do Marksa i do komunista? I da je sam, šta je trebalo preduzeti? Da li bi čovek, upozoren na vreme od nekih blagonaklonih i dalekovidnih bogova, mogao izbeći nesreću koja se kao gradonosni oblak prema njemu iz nepročitljive budućnosti valja? Da li prava i blagovremena reč može menjati sudbinu?"
,,Patriotizam uz kritičku svest je kao religioznost bez vere."
,,Mihajlov dogmatizam je bio tako surovo jednosmeran, nedostupnost argumentu tako zadrta, zamena mišljenja navođenjem neprikosnovenog zaključka tako dosledna, da mene ni danas ne čudi što nisam bio kadar od ispada i svađa na vreme, dakle, prvi, odustati. Pametniji popušta, ali ne i ludaku koji hoće sa mosta skočiti, ne i nasilniku koji protiv sebe i svojih zlo čini. Sećam se pouzdano da sam svoje misli i dokaze uvek, makar na početku razgovora, mirno iznosio, i da sam natčovečanske napore i ja činio da ton ne povisim i da staložen ostanem i onda kada Mihajlo najgoru banalnost iz njihovog arsenala u lice moje baci kao konačnu, božansku reč istine."
,,Sin je ona čestica koja iz jednog vremena prenosi u drugo, iz jednog naraštaju u drugi, ne bilo šta ili sve što je otac od oca primio, oplemenio i prosledio, već baš ono odlično i najviše, što ga uspostavlja kao pojedinca, naciju, čovečanstvo."
Moć jezika je velika: ,,Jezik nije čoveku dat samo zato da bi mogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sa svoje jedinstvenosti sadržane u načinu, više no u predmetu, govora."
U romanu se dodiruju dva sveta (mala, patrijarhalna Srbija i razvijena, moćna Engleska), ali se ne mešaju; ako se i pomešaju (Mihajlo, Michael), kao da se ne mogu stopiti - upadljivo odudaraju jedan od drugog, nekompaktni su, suštinski različiti i nepomirljivi. U međusobnom su sukobu, a u sukobu su i sa sredinom koja je homogena, koja zahteva biranje jednog - njenog - puta.
(,,Da li su matrice društvenog ponašanja ljudi nešto što je urođeno, u gen zajedno sa bojom kože upisano, pa preklapanje dve različite - stvara brljotinu? Ili se oblik čovekovog ponašanja stvara u vremenu, među drugima, učenjem i oponašanjem? Mogu li u sukob gen i vaspitanje, vaspitanje i okolina doći, sukob koji bastardizuje dejstvujući ishod u jednom, oplemenjuje u drugom slučaju?")
Možemo usvojiti strani jezik i upoznati kulturu i običaje te zemlje (čak ih i donekle prihvatiti, ne osetiti kao strane i odbojne), ali dušu pripadnika jednog naroda istinski može shvatiti samo druga duša tog istog naroda (,,Posle tridesetogodišnjeg, pasioniranog bavljenja jezikom i delom evonska labuda i poniranja u njegove stihove i proze, ja Šekspira svakako bolje poznajem nego moja žena, ili velika većina Engleza, ali, eto, shvatio sam, ja ga zapravo posrbljujem, prilagođujem načinu na koji ja vidim svet; gledam ga pogledom koji nije prvi put video stvari, prirodne pojave, ljude, u Engleskoj, kao Elizabeta i Vili, nego u Srbiji, kao ja, moj Milutin, i bosonogi Milomilj sa Rudnika."
Elizabeta će reći o Patriku: ,,Mi, Patrick i ja, govorimo uvek tiho. I smejemo se tiho, kada smo sami, a još tiše kada smo u neka grupa drugih. Mi zapravo nemamo ništa za krijenje, a ipak mi imamo nekakvu svoju tajnu. A tajna je da se razumemo, i da uvek razumemo drukčije od njih, što njima ne pokazujemo već samo jedan drugog o tome, bez reči, preko radio antena, obavestimo."
A o Stevanu: ,,Stevan moj je dobar. Požrtvovan. Častan. Sve što sam dobro dobila, od njega je. Ali to, tu bliskost, nije umeo naći. Ili nisam umela je doneti. Ne znam. Možda zato što smo u drukčije zemlje rasli. Nismo krivi. Probali smo. To nije išlo. I zato, mene očara to što sa Patrickom mogu o svemu govoriti. Ne moram ni govoriti pa ipak ćemo sve što smo mi hteli, bez senke i dupla ivica, jedno drugome reći."
Ova knjiga me tera i da se zabrinem - kako se dete koje odgajamo i oko kojeg se trudimo, staramo, za koje se brinemo toliko može otrgnuti iz našeg naručja, pa se i okrenuti protiv nas? Kako do takve (nagle?) promene dođe? Da li se ona ikako mogla sprečiti?
,,Pa se sad pitam, opet se pitam - da li sam mogao tada pretpostaviti da će Hegel moga Mihajla i njegovo dedinjsko društvo odvesti do Marksa i do komunista? I da je sam, šta je trebalo preduzeti? Da li bi čovek, upozoren na vreme od nekih blagonaklonih i dalekovidnih bogova, mogao izbeći nesreću koja se kao gradonosni oblak prema njemu iz nepročitljive budućnosti valja? Da li prava i blagovremena reč može menjati sudbinu?"
,,Patriotizam uz kritičku svest je kao religioznost bez vere."
,,Mihajlov dogmatizam je bio tako surovo jednosmeran, nedostupnost argumentu tako zadrta, zamena mišljenja navođenjem neprikosnovenog zaključka tako dosledna, da mene ni danas ne čudi što nisam bio kadar od ispada i svađa na vreme, dakle, prvi, odustati. Pametniji popušta, ali ne i ludaku koji hoće sa mosta skočiti, ne i nasilniku koji protiv sebe i svojih zlo čini. Sećam se pouzdano da sam svoje misli i dokaze uvek, makar na početku razgovora, mirno iznosio, i da sam natčovečanske napore i ja činio da ton ne povisim i da staložen ostanem i onda kada Mihajlo najgoru banalnost iz njihovog arsenala u lice moje baci kao konačnu, božansku reč istine."
,,Sin je ona čestica koja iz jednog vremena prenosi u drugo, iz jednog naraštaju u drugi, ne bilo šta ili sve što je otac od oca primio, oplemenio i prosledio, već baš ono odlično i najviše, što ga uspostavlja kao pojedinca, naciju, čovečanstvo."
January 22, 2023
My mother’s favourite book.
She urged me to read this book after years of attempting to understand our generation's challenges with dual-identity (arriving to Canada from Bosnia at a young age), and a disconnection from both Canada and back home.
Selenic’s Fathers and Forefathers is a story of the life of two people residing in Belgrade during Yugoslavia’s transition to communism. More importantly, it is a novel about two worlds coming together (small, patriarchal Serbia and the developed, Western England) that struggle to mix together well.
The story is centered on Stevan, a Serb, and Elizabeth, an Englishwoman, that meet during their time together at an English university. The couple get married and move to Belgrade to build their life together. Throughout this experience, Selenic provides readers with detailed narratives of each character’s personal reflections living together in a cross-cultural relationship and dealing with differences both inside and outside of their home.
The couple has a son, Mijahlo, who only further highlights the differences that slowly become in direct conflict with each other and the environment around them. Mijahlo’s shame in his mixed background translates to a strong rebellion against his English-side as he desperately tries to fit into a land that never claims him.
Selenic’s story-telling and character development is rich, measured, and vast. Each word is chosen strategically and it has its place and weight in the novel. Selenic’s ability to use this story as a way to capture the essence of “our people”, especially in the context of identity and differences, hit me in so many different ways – heavy, delighted, proud, shamed, confused. I may have experienced every emotion reading this book. Breaks my heart that I read the novel in English as I would have preferred to take it in with my own language (the language it was written in), but the translated version was great.
She urged me to read this book after years of attempting to understand our generation's challenges with dual-identity (arriving to Canada from Bosnia at a young age), and a disconnection from both Canada and back home.
Selenic’s Fathers and Forefathers is a story of the life of two people residing in Belgrade during Yugoslavia’s transition to communism. More importantly, it is a novel about two worlds coming together (small, patriarchal Serbia and the developed, Western England) that struggle to mix together well.
The story is centered on Stevan, a Serb, and Elizabeth, an Englishwoman, that meet during their time together at an English university. The couple get married and move to Belgrade to build their life together. Throughout this experience, Selenic provides readers with detailed narratives of each character’s personal reflections living together in a cross-cultural relationship and dealing with differences both inside and outside of their home.
The couple has a son, Mijahlo, who only further highlights the differences that slowly become in direct conflict with each other and the environment around them. Mijahlo’s shame in his mixed background translates to a strong rebellion against his English-side as he desperately tries to fit into a land that never claims him.
Selenic’s story-telling and character development is rich, measured, and vast. Each word is chosen strategically and it has its place and weight in the novel. Selenic’s ability to use this story as a way to capture the essence of “our people”, especially in the context of identity and differences, hit me in so many different ways – heavy, delighted, proud, shamed, confused. I may have experienced every emotion reading this book. Breaks my heart that I read the novel in English as I would have preferred to take it in with my own language (the language it was written in), but the translated version was great.
October 11, 2022
Fenomenalan roman, iako mnogi nisu zadovoljni prvim dijelom, meni lično je odličan, sjajan opis života u Engleskoj u očima jednog Srbina i fenomenalan opis Srba u očima jedne Engleskinje.
"Kaže meni Stevan - kulturni radnik. A šta radi kulturni radnik, pitam ja, a Stevan kaže, on ne radi nego se -bavi-. Ja nisam znala šta ta je reč, pa mi onda i Stevan i drugi, rekli da gospodin Barjaktarević, pa, sve čini. On je kritik, pa je u upravni odbor svuda, i direktor od jedan rivju, pisao je pesme, bio lider omladina, historik, bavi se sa pedagogija, filosofija, sociologija i narodna farmakologija. To ja nisam kadra da razumem..."
Drugi dio romana još bolji, postepeni prelaz sa veselog i bezbrižnog aristokratskog života u očaj, svakom novom rečenicom se naslućivala tragedija koja dolazi.
"Kaže meni Stevan - kulturni radnik. A šta radi kulturni radnik, pitam ja, a Stevan kaže, on ne radi nego se -bavi-. Ja nisam znala šta ta je reč, pa mi onda i Stevan i drugi, rekli da gospodin Barjaktarević, pa, sve čini. On je kritik, pa je u upravni odbor svuda, i direktor od jedan rivju, pisao je pesme, bio lider omladina, historik, bavi se sa pedagogija, filosofija, sociologija i narodna farmakologija. To ja nisam kadra da razumem..."
Drugi dio romana još bolji, postepeni prelaz sa veselog i bezbrižnog aristokratskog života u očaj, svakom novom rečenicom se naslućivala tragedija koja dolazi.
This entire review has been hidden because of spoilers.
August 7, 2023
Around-the-world #161: Serbia 🇷🇸.
A Serbian man, an English woman and their son, living in the Kingdom of Yugoslavia before and during World War II. Already Yugoslavia is falling apart due to ethnic tensions. The family is gradually ripped apart by politics and the war. At the same time, the cultural tension between the English and Serbian sides exacerbates this, especially in the son.
This is a monumental book, despite the dense writing and complex politics. Slobodan Selenić is a fairly unknown author who deserves more exposure. Regrettably, this is his only book still available in translation.
A Serbian man, an English woman and their son, living in the Kingdom of Yugoslavia before and during World War II. Already Yugoslavia is falling apart due to ethnic tensions. The family is gradually ripped apart by politics and the war. At the same time, the cultural tension between the English and Serbian sides exacerbates this, especially in the son.
This is a monumental book, despite the dense writing and complex politics. Slobodan Selenić is a fairly unknown author who deserves more exposure. Regrettably, this is his only book still available in translation.
Displaying 1 - 30 of 43 reviews