Spev o Halibutu

by Alfonso Reyes

Našim čitaocima se prvi put na srpskom jeziku, iz obimnog dela Alfonsa Rejesa (1889-1959), jednog od najvećih književnika koje je Meksiko ikada imao, predstavlja antologijski izbor iz celokupnih njegovih priča.
Ovaj sjajni pisac svih žanrova, nepopravljivi inovator i utemeljitelj mnogih stvari u meksičkoj književnosti i kulturi, bio je umnogome preteča pisaca koji su ostvarili bum latinoameričke književnosti šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka.

177 pages, Paperback

Published January 1, 2006

About the author

Poeta, ensayista, narrador, diplomático y pensador mexicano. Se le conoce también como «el regiomontano universal»

Reviews

[Brodolomi · Rating 5 out of 5]

Ovakve priče mogao je da piše jedan od onih pisaca-ambasadora s početka 20. veka, onih koji su živeli za kulturu i imali dovoljno slobodnog vremena da pročitaju milion knjiga i izuče sve nijanse jezika i stila, vodeći se mišlju da je umetnost glačanja reči podjednako važna kao i nošenje ispeglanih belih košulja.

Reč je o izboru od 19 priča preuzetih iz četiri zbirke. Izdaleka se vidi zašto je toliko bio važan Borhesu (iako je razlika između njih samo deset godina) i mnogim drugim piscima latinoameričke književnosti, iako je van granica španskog jezika manje poznat. Zbirka se otvara pričom Večera, zasigurno poznatom čitaocima opsednutim hispanoameričkom fantastikom, jer je često njen stožer i jedna od prvih priča u antologijama tog tipa. Misteriozni poziv i večera glavnog junaka sa Amajlijom i donjom Magdalenom odličan su primer Frojdovog termina Das Unheimliche i načina na koji se narativno gradi nelagoda iz nečega što se istovremeno doima poznato i strano, blisko ali izopačeno – i kako napraviti fantastiku gotovo bez fantastike.

Očekivao sam da će i ostale priče biti u sličnom maniru, ali nije tako. Priče su vrlo raznovrsne – od humoreske do metafikcije. Bogato, eruditski, s brojnim kulturnim referencama, poigravanjem s intertekstualnošću i promišljanjem o tekstu. Tu su i priče u kojima pratimo život dva junaka iz Šekspirove drame Mera za meru i nakon spuštanja zavese, zatim nikad napisano poglavlje opskurnog devetnaestovekovnog engleskog pesnika, reminiscencije na ljubavne afere koje oslikavaju i duboku fascinaciju i prezir prema ženama – kakav već nalazimo redovno kod pisaca-ambasadora tog doba (pa i kod onih koji su „ambasadovali“ u svom rodnom gradu). Ipak, priče nisu zatvorene u kabinete i isključene iz sveta. Naprotiv, ovde ima i socijalnog komentara, i društvene stvarnosti Latinske Amerike, kao i satire. Ljubitelji Borhesa će uživati, a onima kojima je dosadan... pa ovo će, pretpostavljam, biti još dosadnije.

[Dajana · Rating 5 out of 5]

Vrlo aljkava lektura (sram vas bilo!), previše primedbi prevodioca koje se mešaju sa piščevim pa počnu da idu na živce, objašnjava i što treba i što ne treba i malčice vređa inteligenciju potrebom da objasni ko je Rable, na primer (?!) - ali Rejes je neuništiv. Valjda je to odlika dobrih pisaca, ne možete ni da ih upropastite sve i da hoćete. Pogovor je vrlo disfunkcionalan, puki senzacionalistički biografizam (je li varao ženu ili nije, pošto lik u priči ima avanturu u Brazilu - zaista?!), i baš mi je krivo što Agora, kao izdavačka kuća koja objavljuje sjajna dela, dozvoli ovakve propuste. Kod manje upečatljivog pisca, ovakve omaške bi napravile kupus.

Sad kad sam izbacila otrov, malo o Rejesu. Na večeri posvećenoj Horheu Kuesti i njemu sam prvi put čula za njega, s obzirom na to da je do sada prevođena samo poezija i to u časopisima pre skoro pola veka. Dobila sam tad knjigu i stavila je na listu čekanja, pošto knjige koje imam poslednje čitam (:D), kad mi biblioteka nije dostupna. I uzela sam ga posle Hodorovskog, radi detoksikacije i duševnog mira - mir nisam dobila zahvaljujući prevodiocu i lektorima, ali detoksikaciju svakako. U pitanju je izbor iz priča napisanih po pravilima dobre priče - ništa ne štrči, nije suvišno, ali nema ni nekakvog ogromnog zamaha, sve je nekako... Mirno. Utisak kao da ste sami u nekakvoj velikoj kući i čitate uveče pre spavanja. Elementi fantastike imaju nečeg poovskog, posebno u priči Večera, ali moja najdraža, Spev o Halibutu, predstavlja rekonstrukciju domorodačke (ili ne?) pesme i pokušaj filološkog komentara na nju. Vrlo simpatična kritika svakog tumačenja. :D

U svakom slučaju, mislim da vredi čitati, ne bih da kvarim druge priče, sem da posavetujem da se opremite strpljenjem zbog obilja referenci i intertekstualnih upućivanja. Ipak, mislim da vredi. :)

[Quiver · Rating 2 out of 5]

Nisam uspela da se srodim sa pričama Rejesa. Priče su uglavnom razuzdane, razvodnjene radnje (ako je ima), razbacane u svom detaljisanju, sa fusnotama i poezijom, otežale fantazijom, interospektivom, retrospektivom. Ući u to mnoštvo sa sve mnoštvom sopstvenim beše teško. Da nemam ništa, da ne očekujem ništa, možda bi me knjiga mnogo tome naučila, otvorila mi svetove, pokazala mi visoravni nepoznate. Ovako nije bilo mesta i za moju i za autorovu imaginaciju - sukobljavale su se, i ja, kao čitalac, ostadoh zaključana van stranica knjige.

Da izdvojim dva (od nekoliko) izuzetaka. Prva priča u zbirici, „Večera", me je pridobila naizglednom jednostavnošću koja se polako pretvorala u znak pitanja između jave i sna, stvarnosti i magije. Kasnije u zbirci nailazimo na „Ruku majora Arande", metapriču o ruci odvojenoj od svog pređašnjeg vlasnika. Ruka se budi, oživljava, i kreće u burne sopstevene avanture i istraživanja. Završetak je dostojan žanru. Preporučujem ove dve priče pre svega.

[Ivan · Rating 4 out of 5]

Previše referenci mi je ponekad odvlačilo fokus, ali Alfonso Rejes mi se svideo. Priče su bogate, smislene, slojevite.