Pesme

by Dušan Vasiljev

Rat je ubio čoveka Dušana Vasiljeva. On je bio naknadna žrtva rata, jedan od onih s kojima se računa u početnim kalkulacijama masakra, a koji odu kasnije, tako da ih lakše prećute. Da ih ne vide kao žrtve, onda kada su žrtve sve pronađene i zakopane. I oplakane. I opevane. Dušan Vasiljev iz rata nije izašao živ; ne onako kako živi ljudi žive. Vratio se kao s onog sveta, da pribeleži i zapiše ono što drugi neće. Samo za toliko.
-Srđan Srdić

385 pages, Hardcover

Published March 1, 2017

About the author

Dušan Vasiljev, jedan od najvećih srpskih ekspresionista, rođen je 19. 7. 1900. u Velikoj Kikindi. 1918. je učestvovao u borbama na italijanskom frontu. Iz rata se vratio ozbiljno narušenog zdravlja. Pesme Dušana Vasiljeva objavljivane su u mnogobrojnim uglednim časopisima, kao i antologijama. Vasiljev je, za života, napisao oko tri stotine pesama, nekoliko dramskih tekstova i pripovedaka, a počeo je da piše i roman. Prva njegova knjiga, izbor iz poezije, objavljena je tek posthumno. Umro je 27. 3. 1924. u Kikindi.

Reviews

[Sofija Popović · Rating 5 out of 5]

"Повратак из рата суочио је послератног човека са поновним отуђењем и поразом доживљеним у неочекиваном тренутку, на неочекиваном месту, од стране оних под чије окриље је, пун наде, хрлио назад. Стога ће Васиљев у очајању жалосно узвикнути: „О, боље да смо презрени у стиду/ пали на неком непрекорачивом зиду.“ Тек у тренутку када човек види склапање своје прошлости и будућности у исти сплет жица, он схвата ток своје судбине као неминовну трагичност, и стога је проклиње. Завршна строфа нуди осврт на мучну садашњост лишену радости и безбрижности: „Пути су нам сада од бола и беде сливени,/ и жице нам погледе у небо крате“. Како би указао на размере недаћа и потешкоћа са којима ће се суочити послератни човек, Васиљев користи хиперболу, не приказујући његов даљи живот као испуњен болом, већ као у потпуности саздан од њега. Од бола и беде сливени, ови путеви несумњиво ће повести само новим поразима и разочарањима, а поновљени мотив жице, која и даље онемогућава јасан поглед изван стегнутог обруча, симболизује управо болну окованост човека за ратне несреће које би најрадије заувек заборавио, али та могућност му није пружена. Стихови који затварају песму уједно су и носиоци тежишта и поенте: „Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,/ и не могу,/ не могу,/ да се врате…“ Песму затвара осећај безнадежности и жалосне резигнације, којем Васиљев не може да се отме; онај Човек који је рођен у појединцу као симбол једнакости и, пре свега, универзалне љубави, рањен је у покушају да човечанство научи милосрђу и праштању, стога се повукао назад у саму срж послератног човека, толико далеко да му се напослетку губи траг... "

https://casopiskult.com/dusan-vasilje...

https://casopiskult.com/motivi-prirod...

https://portalibris.rs/mi-prezreni-iz...