Светислав Басара (*1953) е сред най-известните и своеобразни съвременни сръбски писатели. Пише разкази, есета, романи и драми. Неговата „Легенда за велосипедистите" (1996) е избрана за най-добрия сръбски роман на десетилетието. Романът „Възход и падение на Паркинсоновата болест" печели престижната НИН-ова награда през 2006 г. Една от важните особености на прозата на Басара е отказът от класическите наративни форми, разрушаването на границата между литературна фикция и реалност, между живот и смърт, сън и будно състояние. В рамките на самата фикция неговите герои не са пълнокръвни персонажи, нито цялостни образи, а най- често са сведени до няколко характерни черти, нужни за хода на повествованието.
Разказите от сборника „Изгубен в супермаркета" (2008) са емблематични за Басара като писател, а книгата въздейства не само с всеки от тях поотделно, но и с интертекстуалната връзка помежду им. Той твори на границата на алегорията, метафората, смисъла, деконструкцията и конструирането на съвременния човек, вълнува се от търсенето на вечните истини, от въпроса за съществуването на Абсолюта и неговите цели. Всъщност всичко, което се съдържа в мистичното и литературното наследство на нашия емоционално опустошен, фрагментиран свят, се превръща в тема на неговите разкази.
Svetislav Basara (Serbian cyrillic: Светислав Басара) is a Serbian writer and columnist. He is the author of more than forty literary works, including novels, story collections, and essays. For his novel Fuss about Cyclists (Fama o biciklistima) David Albahari said: "After the appearance of The Fuss about Cyclists, one can safely say, the Serbian prose has never been the same, just like Basara has never been the same author, just like I have never been the same reader again."
Basara received the NIN Prize, a prestigious Serbian literary award for the best novel, twice. In 2006 for 'Uspon i pad Parkinsonove bolesti' (The Rise and the Fall of Parkinson's Disease). and in 2020 for the novel Kontraendorfin (Counter-endorphin).
He was the ambassador of FR Yugoslavia (Serbia and Montenegro) in Cyprus from 2001 to 2005.
Insupportable et exaspérant. J'ai réussi à le finir avec de gigantesques efforts. Je l'ai trouvé carrément illisible, on dirait qu'il s'agit d'un homme mal réveillé qui raconte ses rêves faits sous LSD. Épuisant !
доста дълго я разхождах във времето, срязвах разкази през средата, прескачах, не довършвах.
някои записки из бележника ми и тук:
преструвах се на луд за да не се различавам от околните.
междувременно баща ми се развали и трябваше да го изхвърлим. превърна се в минало свършено време.
хванах низ ясни спомени и излязох.
беше ми непозната, макар че не си спомнях откъде не я познавам. имаше и други непознати момичета и едва разпознах онова, истинското, по това, че ми беше някак свидно непознато.
винаги някъде се съмва и някъде се плискат вълни.
смъртта трае по-дълго от живота. помежду им има нещо като тънка мембрана. прилича на осмоза.
когато някой си тръгне вече е абсолютно все едно дали е идвал или не. надявам се да е така, макар че не е и затова се надявам да не е, за да има някакъв шанс да е. безброй възклицателни знаци? безброй въпросителни!
блоковете, в които пощальоните спират да идват, скоро престават да съществуват.
желанието да се направи осезаема най-голямата мистерия, да стане всичко ясно, това желание винаги ме е ужасявало.
не бих продал душата си, все още не, но бих я заложил. не за прекалено голяма сума, тъй че да мога да я откупя винаги, когато реша, но за известно време да се освободя от бремето й.
часовниците са точни, но не и времето. то е въпрос на индивидуалност, дори на афинитет. вече никой няма време, защото всички имаме часовници.
не правя нищо. измислям. всичко, което има име, съществува. измислянето е смаляване на нищото. чиста илюзия - под името е нищото. знам го по себе си. и тук не може да се направи нищо.
Jedna od bitnijih odlika Basarine proze jeste unikatna odvojenost od klasične forme pripovetke, u svakom smislu, a pogotovo u rušenju barijera stvarnog i ništavnog u pripovednom svetu. Njegovi junaci čak i nisu junaci, nisu ni likovi, karakterizacija je svedena tek na neke osnovne apstraktne crte čija nit vodi priču u tom toku. Oni se bore sa postojanjem i unutar same priče, čak i kada Basara stvara aluzije na stvarne ljude, mada je velika većina njih odavno mrtva - i upravo tu se dovodi paralela sa njihovim postojanjem jer se oni i unutar priče bore sa sobom. Zanimljivi fragmenti kao što je npr "Pismo iz pakla" negiraju to nepostojanje, što možda deluje kontradiktorno - ali u suprotnim slučajevima imamo žive likove koji su manje postojani od onih mrtvih, oni su manje vidljivi, manje 'živi'. Kako to kaže Arbutina: "U pričama Svetislava Basare" svet se u isto vreme razara i ponovo vaspostavlja." Basara retko kada pripoveda o običnom čoveku, ili takvom životu, sitnim pitanjima. Sve se svodi na neku težnju ka otkrivanju vrhovne istine, postojanja Apsoluta i njegove svrhe. Naizgled svaka za sebe, priče su ipak u određenom vidu povezane mada ta intertekstualnost i nije baš najbolje sprovedena u nekim slučajevima, kada se čini da je tu samo da bi postojala. Čak postoji i jedna priča koja je bukvalno sažeta i izmenjena verzija Basarinog romana "Uspon i pad Parkinsonove bolesti." Možda je pripovetka uspelija od samog romana upravo zbog te kratkoće i čiste ideje sprovedene na nekoliko hiljada karaktera, za razliku od obimnog, konfuznog i na delove dosadnog romana. Basarino poigravanje sa formom, temama, likovima i samim tokom pripovedanja jeste najbolje što nudi ova zbirka, napisana u pravom duhu postmoderne, ili barem njenog(na dobar način) iščašenog oblika.
L'insanité narrative qui caractérise les nouvelles de ce recueil peut paraître exaspérante au début, mais il ne faut pas abandonner, du moins pas avant «La Boum fatale» et l'excellente «Peine de verveine», laquelle est suivie de près par son «Commentaire critico-paranoïaque» qui passe celle-ci au crible d'un comité de révision maoïste. Les nouvelles suivantes s'enchaînent allègrement et surtout se déchaînent pour notre plus parfait ahurissement jusqu'à faire culminer l'aberration dans la pièce qui donne son titre au recueil. Un mot pour souligner le travail époustouflant du traducteur, Gojko Lukić qui, bien qu'il ne l'ait pas eu facile cette fois, s'en sort avec l'élégance par laquelle chacune de ses traductions se distingue.