"Савремени парадржавни, олигархијски поредак само због привида легитимитета одржава парламентарне изборе једном у четири-пет година. Изабрани представници народа, након добијања мандата, уопшта не слушају исказане жеље својих гласача нити испуњавају дата предизборна обећања. Политички представници се, пре свега, повинују инструкцијама олигархијских спонзора целокупног политичког живота. Ове олигархије финансирају кампање и владају медијима. Оне поседују агенције за истражиивање мњења. Њихови људи надзиру изборне процесе и „броје гласове“. У њиховим је рукама одлука шта ће се од предизборних обећања испунити, а шта не. Политичари су ту углавном да одиграју своје јавне улоге и то, зна се, прво – за своје покровитеље, друго – за себе, а за бираче – на последњем месту... На врху поретка налази се корпоративна, пословна и финансијска елита (сизирен, прави титуларни и наследни владар над потчињеним људима, добрима и територијама). Испод њих, њихови вазали, припадници политичке класе и медијски посленици. Ту је, затим, корпоративни менаџмент који се повремено делегира у државне институције. Ниже су административни директори и технократе, накарадно „ситно племство“ корпоративног капитала. У доњем делу, најамници – остатак професионалне средње класе. На самом дну, непрегледна маса сиромашних „кметова“ „новог феудализма“: радници, сезонци, имигранти и сви други становници са крајње неизвесним статусом и егзистенцијом на маргини."