What do you think?
Rate this book
Kada kažeš da sam tvoj
Priča o vremenu kada je bilo lepo biti mlad... Lazar Petronijević Laki, momak iz obične beogradske porodice, prevaliće u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka put od zbunjenog brucoša uzburkanih hormona do frontmena novotalasnog benda Kalkuta, rok senzacije koja je za sobom ostavila dva antologijska albuma i pregršt večitih pesama. Studije, žurke, erupcija kreativnosti u prestonici zemlje na izdisaju, velika imena domaćeg rokenrola, koncerti i turneje: Lakijeva priča izgleda kao uzbudljiva vožnja kojoj se ne nazire kraj – da bi taj kraj nastupio naglo i neočekivano, kako za njega i Kalkutu, tako i za zemlju koja je iznedrila njih i njihovu muziku.
O knjizi:
„Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ Svet knjige
„Seks, droge i rokenrol – ne nužno tim redosledom!“ BG Rock radio
„Nostalgija bez patetike: priča o životu običnom, povremeno komičnom, povremeno tragičnom… Laki Petronijević bi mogao da bude svako od nas.“ Nova srpska proza
„I dinamičan i pitak, i ispovedan i dokumentaristički, i beogradski i globalan, roman Kada kažeš da sam tvoj čitaoca osvaja balansom između priče o pojedincu i priče o jednom vremenu.“ Vladislava Gordić Petković
O knjizi:
„Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ Svet knjige
„Seks, droge i rokenrol – ne nužno tim redosledom!“ BG Rock radio
„Nostalgija bez patetike: priča o životu običnom, povremeno komičnom, povremeno tragičnom… Laki Petronijević bi mogao da bude svako od nas.“ Nova srpska proza
„I dinamičan i pitak, i ispovedan i dokumentaristički, i beogradski i globalan, roman Kada kažeš da sam tvoj čitaoca osvaja balansom između priče o pojedincu i priče o jednom vremenu.“ Vladislava Gordić Petković
344 pages, Paperback
First published May 4, 2017
1 person is currently reading
57 people want to read
About the author
Goran Skrobonja
214 books101 followersGoran Skrobonja je rođen 28.03.1962. godine u Beogradu. Diplomirao je 1985. na beogradskom Pravnom fakultetu. Od 1986. pa do danas bavio se profesionalno spoljnom trgovinom i bio na rukovodećim funkcijama u kompanijama „Simpo“ Vranje, „ICN-Galenika“, „Terra Trade“, „Decotra Engineering“ i „HIP-Petrohemija“, da bi od 2009. postao generalni sekretar Srpskog udruženja izdavača i knjižara (SUIK) iz Beograda. Takođe, od 1990. godine, Goran Skrobonja je imenovani stalni sudski tumač za engleski jezik pri Okružnom sudu u Beogradu.
Prva Goranova priča koja se pojavila u nekoj zvaničnoj publikaciji bila je „Poklon s neba“ koju je objavio zagrebački časopis Sirius u svom broju 134 (jul 1987). Od tada, on je objavio brojne kratke priče, novele i romane, preveo hiljade i hiljade stranica vrhunske žanrovske književnosti s engleskog jezika i kao izdavač objavio neka od ključnih dela koja se mogu uvrstiti u žanrove horora i naučne fantastike.
Goran Skrobonja živi i radi u Beogradu. Oženjen je (supruga Dragana) i ima dve kćerke (Aleksandru i Teodoru).
Prva Goranova priča koja se pojavila u nekoj zvaničnoj publikaciji bila je „Poklon s neba“ koju je objavio zagrebački časopis Sirius u svom broju 134 (jul 1987). Od tada, on je objavio brojne kratke priče, novele i romane, preveo hiljade i hiljade stranica vrhunske žanrovske književnosti s engleskog jezika i kao izdavač objavio neka od ključnih dela koja se mogu uvrstiti u žanrove horora i naučne fantastike.
Goran Skrobonja živi i radi u Beogradu. Oženjen je (supruga Dragana) i ima dve kćerke (Aleksandru i Teodoru).
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 13 of 13 reviews
November 9, 2017
Goran Skrobonja: Kada kažeš da sam tvoj – Muzika, Eros i Tanatos
(http://www.hellycherry.com/2017/11/go...)
Početkom godine me je iznenadila vest da Goran Skrobonja objavljuje „nežanrovski“ roman. Da se odmah razumemo, nisam ja sumnjao u njegovu sposobnost da napiše roman koji bi po sadržaju više odgovarao mejnstrim literaturi, već sam nekako bio pomalo razočaran zato što se odvojio od onoga što se vezuje za njegovo ime – žanrovska književnost: horor, fantastika, alternativna istorija, i tome slično.
Za one koji nisu čuli za ovog majstora domaće žanrovske književnosti (iskreno se nadam da je takvih sve manje) recimo prvo da je on zaslužan za to što su čitaoci u Srbiji mogli pobliže da se upoznaju sa delima autora poput Stivena Kinga (da, Skrobonja je i dalje neprevaziđen u prevođenju Steve Kralja), Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Džejmsa Herberta, Kurta Vonegata, Džonatana Kerola i mnogih drugih. Čitajući ove izvanredne pisce, radeći vivisekciju njihovih rečenica i transponujući ih u srpski jezik, Skrobonja je uporedo obogaćivao i izgrađivao svoj književni stil i svoje umeće. Počeo je sa pisanjem priča, i do sada je objavio nekoliko zbirki: Od šapata do vriska (1996), Šilom u čelo (2000), Tihi gradovi (2007), Poklade (2014), a isto tako se okušao i u pisanju romana: Nakot (1994), Čovek koji je ubio Teslu (2010), Sva Teslina deca (2013) i Kada kažeš da sam tvoj (2017). Moglo bi se reći da Skrobonji podjednako dobro leži i pisanje priča i pisanje romana.
Roman Kada kažeš da sam tvoj zasigurno nije tipično Skrobonjino delo. Kao što je već napomenuto, autor je do sada pisao dela iz sfere horora i fantastike, a radnja ovog romana se dešava osamdesetih godina u zemlji koje više nema. Ako bismo onako na prvu loptu pokušali da stavimo ovaj roman u neki književni kalup onda bi možda najpribližnije mogao da se smesti u okrilje istoriografske metafikcije (postoje izvesni razlozi za to, ali o njima ću malo kasnije). Ali kao i uvek, ovakvo ukalupljivanje može samo da ošteti roman i njegovog pisca. Savremeni romani nikako ne mogu da se smeste u jednu književnu nišu jer bismo ih time samo ograničili.
Dakle, glavni junak (i „autor“) ovog romana je Lazar Petronijević Laki, mladić koji je odmah na početku romana obeležen trostrukim gubitkom – naime, on je izgubio tri oca – prvo oca nacije, zatim muzičku ikonu, a na kraju i vlastitog oca. Taj gubitak kao da je naznačio da će u nekom trenutku morati da mu se dogodi neka kompenzacija, da bi došao do nekakvog životnog ekvilibrijuma. Život u osamdesetim godinama je bio život u okrilju odlične muzike, a i Lakijeva poznanstva sa onima koji su, poput njega, potekli iz običnih beogradskih porodica pa kasnije postali rok zvezde, kao da su ga nesvesno usmeravali ka nekoj višoj svrsi. A ta viša svrha nije bila pravne prirode, bez obzira na to što je uspešno krčio svoj put kroz ispite na pravnom fakultetu. Muzika ga je pratila od samog početka, i to ne bilo kakva muzika, već kvalitetan, čistokrvni rok. Rok muzika je kolala Lakijevim venama i čekala da izbije napolje. Trebalo je da preko Ane i svoje probuđene seksualnosti dođe do Gabrijele koja će delovati poput varnice i u njemu pokrenuti talas koji će se tako lako i savršeno uklopiti u muzički novi talas koji je vladao YU muzičkom scenom. Kažu da najbolje pesme nastaju nakon bola i razočarenja, a tako je bilo i sa Lakijem – pesma Kraj je postala refleksija njegovog unutrašnjeg vulkana. Kraj predstavlja početak nove muzičke karijere i novog benda nazvanog Kalkuta.
Pred Lakijem će biti mnogo velikih izazova – blokada u kreativnom procesu, opojna sredstva, seksualne avanture, ponovo slomljeno srce, opasnost od raspada benda zbog vlastite gluposti,... A isto tako biće i onih momenata zbog kojih se vredelo upustiti u vode rokenrola. A onda odjednom, baš kao što se iz pepela njegovog srca uzdigla njegova karijera, tako će se sve iznenada obrušiti na njega. Osamdesete su se prikradale svom kraju, a isto tako su i njegova muzička karijera, bend koji je stvorio ali i cela zemlja išli ka svom sigurnom završetku.
Skrobonja je ispleo ovu svoju priču u svetu koji je čitaocima veoma poznat. Zajedno sa Lakijem, na stranicama ovog romana pojavljuju se i osobe koje smo nekada pratili na malim ekranima (ili oni koji su bili srećniji – na koncertima), ali i osobe koje i danas „poznajemo“. I sam autor je jedan od likova, i pojavljuje se ne samo kao urednik Lakijevih sećanja na „zlatne“ godine prošlog veka, već i kao jedan od Lakijevih prijatelja iz školske klupe. Laki i njegova grupa su (nažalost) plodovi autorove mašte, ali zahvaljujući okruženju i vremenu kroz koje je sam autor prošao, i zahvaljujući stvarnim ljudima koji se spominju u romanu, Skrobonja je postigao neverovatnu autentičnost tako da čitaoci konstantno imaju želju da odu na youtube i pronađu Kalkutin muzički opus. Dakle, smeštanje radnje u realne, istorijske okvire, zajedno sa ljudima koji su stvarno postojali (ili još uvek postoje), i eksperimentisanje sa samom formom fikcije (napomena i pogovor priređivača, kao i mnogobrojne fusnote kojima se autor poziva na činjenice i pruža izvestan stepen verodostojnosti romana) čine to da se ovaj roman može smatrati istoriografskom metafikcijom.
U ovom romanu se u velikoj meri pojavilo i nešto čega do sada nije u tolikoj meri bilo u žanrovskim delima koje je Skrobonja do sada napisao: neverovatno jak emotivni naboj koji je toliko živopisan da bukvalno izbija iz celog romana. Skrobonja je stvorio pravu životnu priču u koju se konstantno upliću i Eros i Tanatos, a kadgod se oni upletu, rezultat mora biti eksplozivan... Ima tu i lične nostalgije za vremenom koga više nema i za državom koje više nema, ali prevagu nad svim ovim ima nostalgija za muzikom koja je ostavila trag na tolike ljude i čežnja za onim ljudima kojih više nema. Neko je jednom rekao kako je pakao odsustvo ljudi za kojima čezneš... Izgleda kao da je ovaj roman Skrobonjin epitaf onima sa kojima i uz koje je odrastao, a koje je usput pogubio u oluji života. Otuda i tolika emotivnost i tolika životnost romana.
Pre nekih nedelju dana sam bio na promociji romana, koja je bila priređena u Somboru. Interesantno je bilo čuti samog autora kako priča o sebi, o romanu, o muzici, o ljudima koji se spominju u samom romanu. Isto tako je bilo interesantno primetiti sa kolikim elanom i uživanjem Skrobonja priča o svemu tome, o tom vremenu kojeg više nema. U momentu kada smo mi, publika, imali šansu da pitamo autora nešto, mene je kopkala jedna stvar... Postavio sam, kao što sam tada i rekao, prilično klišeizirano pitanje – A šta dalje? Žanrovska književnost ili nešto nalik ovom romanu? Autor se osmehnuo i dao filozofski odgovor – da će biti i jednog i drugog. Razlog za moje pitanje jeste onaj drugi način na koji može da se čita ovo delo – podsvesno sam tražio od autora nagoveštaj da je ovo delo ujedno i žanrovski iskorak u alternativni svet u kome je Laki Skrobonjin alter ego, a ceo roman simulakrum jedne od mogućih stvarnosti koje su se mogle desiti da se autor odlučio za muzičku karijeru. Razloga za ovakvo čitanje romana ima mnogo – pošto Laki i sam Skrobonja dele mnogo toga zajedničkog. Poznata je Skrobonjina sklonost ka muzici i Bitlsima (The Rubber Soul Project) i iako je na promociji prokomentarisao nešto u smislu kako mu glas i nije neki, kada je priključio svoj glas u jednoj od pesama koje su služile kao muzička pauza u toku promocije romana, moglo se primetiti da on nesumnjivo ima dara za muziku. Dakle, Skrobonja nije postao rok senzacija osamdesetih, ali se čini kako je putem ovog romana istražio mogućnost – da li i koliko bi mu život bio drugačiji da je napravio malo drugačije korake u svom životu. Čitan u ovakvom ključu, roman postaje misaoni eksperiment, koji je autor namenio prvenstveno samom sebi, a posvetio onim stvarima i ljudima koji ne prestaju da mu nedostaju.
U kakvom god ključu da se čita, roman Kada kažeš da sam tvoj je izuzetan. On predstavlja svedočenje o jednoj eri koja je ostavila traga na mnogima ali je ujedno i pravo malo intimno delo – Skrobonjin razgovor sa samim sobom i prava je sreća što je autor odlučio da to podeli sa svojim čitaocima!
(http://www.hellycherry.com/2017/11/go...)
Početkom godine me je iznenadila vest da Goran Skrobonja objavljuje „nežanrovski“ roman. Da se odmah razumemo, nisam ja sumnjao u njegovu sposobnost da napiše roman koji bi po sadržaju više odgovarao mejnstrim literaturi, već sam nekako bio pomalo razočaran zato što se odvojio od onoga što se vezuje za njegovo ime – žanrovska književnost: horor, fantastika, alternativna istorija, i tome slično.
Za one koji nisu čuli za ovog majstora domaće žanrovske književnosti (iskreno se nadam da je takvih sve manje) recimo prvo da je on zaslužan za to što su čitaoci u Srbiji mogli pobliže da se upoznaju sa delima autora poput Stivena Kinga (da, Skrobonja je i dalje neprevaziđen u prevođenju Steve Kralja), Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Džejmsa Herberta, Kurta Vonegata, Džonatana Kerola i mnogih drugih. Čitajući ove izvanredne pisce, radeći vivisekciju njihovih rečenica i transponujući ih u srpski jezik, Skrobonja je uporedo obogaćivao i izgrađivao svoj književni stil i svoje umeće. Počeo je sa pisanjem priča, i do sada je objavio nekoliko zbirki: Od šapata do vriska (1996), Šilom u čelo (2000), Tihi gradovi (2007), Poklade (2014), a isto tako se okušao i u pisanju romana: Nakot (1994), Čovek koji je ubio Teslu (2010), Sva Teslina deca (2013) i Kada kažeš da sam tvoj (2017). Moglo bi se reći da Skrobonji podjednako dobro leži i pisanje priča i pisanje romana.
Roman Kada kažeš da sam tvoj zasigurno nije tipično Skrobonjino delo. Kao što je već napomenuto, autor je do sada pisao dela iz sfere horora i fantastike, a radnja ovog romana se dešava osamdesetih godina u zemlji koje više nema. Ako bismo onako na prvu loptu pokušali da stavimo ovaj roman u neki književni kalup onda bi možda najpribližnije mogao da se smesti u okrilje istoriografske metafikcije (postoje izvesni razlozi za to, ali o njima ću malo kasnije). Ali kao i uvek, ovakvo ukalupljivanje može samo da ošteti roman i njegovog pisca. Savremeni romani nikako ne mogu da se smeste u jednu književnu nišu jer bismo ih time samo ograničili.
Dakle, glavni junak (i „autor“) ovog romana je Lazar Petronijević Laki, mladić koji je odmah na početku romana obeležen trostrukim gubitkom – naime, on je izgubio tri oca – prvo oca nacije, zatim muzičku ikonu, a na kraju i vlastitog oca. Taj gubitak kao da je naznačio da će u nekom trenutku morati da mu se dogodi neka kompenzacija, da bi došao do nekakvog životnog ekvilibrijuma. Život u osamdesetim godinama je bio život u okrilju odlične muzike, a i Lakijeva poznanstva sa onima koji su, poput njega, potekli iz običnih beogradskih porodica pa kasnije postali rok zvezde, kao da su ga nesvesno usmeravali ka nekoj višoj svrsi. A ta viša svrha nije bila pravne prirode, bez obzira na to što je uspešno krčio svoj put kroz ispite na pravnom fakultetu. Muzika ga je pratila od samog početka, i to ne bilo kakva muzika, već kvalitetan, čistokrvni rok. Rok muzika je kolala Lakijevim venama i čekala da izbije napolje. Trebalo je da preko Ane i svoje probuđene seksualnosti dođe do Gabrijele koja će delovati poput varnice i u njemu pokrenuti talas koji će se tako lako i savršeno uklopiti u muzički novi talas koji je vladao YU muzičkom scenom. Kažu da najbolje pesme nastaju nakon bola i razočarenja, a tako je bilo i sa Lakijem – pesma Kraj je postala refleksija njegovog unutrašnjeg vulkana. Kraj predstavlja početak nove muzičke karijere i novog benda nazvanog Kalkuta.
Pred Lakijem će biti mnogo velikih izazova – blokada u kreativnom procesu, opojna sredstva, seksualne avanture, ponovo slomljeno srce, opasnost od raspada benda zbog vlastite gluposti,... A isto tako biće i onih momenata zbog kojih se vredelo upustiti u vode rokenrola. A onda odjednom, baš kao što se iz pepela njegovog srca uzdigla njegova karijera, tako će se sve iznenada obrušiti na njega. Osamdesete su se prikradale svom kraju, a isto tako su i njegova muzička karijera, bend koji je stvorio ali i cela zemlja išli ka svom sigurnom završetku.
Skrobonja je ispleo ovu svoju priču u svetu koji je čitaocima veoma poznat. Zajedno sa Lakijem, na stranicama ovog romana pojavljuju se i osobe koje smo nekada pratili na malim ekranima (ili oni koji su bili srećniji – na koncertima), ali i osobe koje i danas „poznajemo“. I sam autor je jedan od likova, i pojavljuje se ne samo kao urednik Lakijevih sećanja na „zlatne“ godine prošlog veka, već i kao jedan od Lakijevih prijatelja iz školske klupe. Laki i njegova grupa su (nažalost) plodovi autorove mašte, ali zahvaljujući okruženju i vremenu kroz koje je sam autor prošao, i zahvaljujući stvarnim ljudima koji se spominju u romanu, Skrobonja je postigao neverovatnu autentičnost tako da čitaoci konstantno imaju želju da odu na youtube i pronađu Kalkutin muzički opus. Dakle, smeštanje radnje u realne, istorijske okvire, zajedno sa ljudima koji su stvarno postojali (ili još uvek postoje), i eksperimentisanje sa samom formom fikcije (napomena i pogovor priređivača, kao i mnogobrojne fusnote kojima se autor poziva na činjenice i pruža izvestan stepen verodostojnosti romana) čine to da se ovaj roman može smatrati istoriografskom metafikcijom.
U ovom romanu se u velikoj meri pojavilo i nešto čega do sada nije u tolikoj meri bilo u žanrovskim delima koje je Skrobonja do sada napisao: neverovatno jak emotivni naboj koji je toliko živopisan da bukvalno izbija iz celog romana. Skrobonja je stvorio pravu životnu priču u koju se konstantno upliću i Eros i Tanatos, a kadgod se oni upletu, rezultat mora biti eksplozivan... Ima tu i lične nostalgije za vremenom koga više nema i za državom koje više nema, ali prevagu nad svim ovim ima nostalgija za muzikom koja je ostavila trag na tolike ljude i čežnja za onim ljudima kojih više nema. Neko je jednom rekao kako je pakao odsustvo ljudi za kojima čezneš... Izgleda kao da je ovaj roman Skrobonjin epitaf onima sa kojima i uz koje je odrastao, a koje je usput pogubio u oluji života. Otuda i tolika emotivnost i tolika životnost romana.
Pre nekih nedelju dana sam bio na promociji romana, koja je bila priređena u Somboru. Interesantno je bilo čuti samog autora kako priča o sebi, o romanu, o muzici, o ljudima koji se spominju u samom romanu. Isto tako je bilo interesantno primetiti sa kolikim elanom i uživanjem Skrobonja priča o svemu tome, o tom vremenu kojeg više nema. U momentu kada smo mi, publika, imali šansu da pitamo autora nešto, mene je kopkala jedna stvar... Postavio sam, kao što sam tada i rekao, prilično klišeizirano pitanje – A šta dalje? Žanrovska književnost ili nešto nalik ovom romanu? Autor se osmehnuo i dao filozofski odgovor – da će biti i jednog i drugog. Razlog za moje pitanje jeste onaj drugi način na koji može da se čita ovo delo – podsvesno sam tražio od autora nagoveštaj da je ovo delo ujedno i žanrovski iskorak u alternativni svet u kome je Laki Skrobonjin alter ego, a ceo roman simulakrum jedne od mogućih stvarnosti koje su se mogle desiti da se autor odlučio za muzičku karijeru. Razloga za ovakvo čitanje romana ima mnogo – pošto Laki i sam Skrobonja dele mnogo toga zajedničkog. Poznata je Skrobonjina sklonost ka muzici i Bitlsima (The Rubber Soul Project) i iako je na promociji prokomentarisao nešto u smislu kako mu glas i nije neki, kada je priključio svoj glas u jednoj od pesama koje su služile kao muzička pauza u toku promocije romana, moglo se primetiti da on nesumnjivo ima dara za muziku. Dakle, Skrobonja nije postao rok senzacija osamdesetih, ali se čini kako je putem ovog romana istražio mogućnost – da li i koliko bi mu život bio drugačiji da je napravio malo drugačije korake u svom životu. Čitan u ovakvom ključu, roman postaje misaoni eksperiment, koji je autor namenio prvenstveno samom sebi, a posvetio onim stvarima i ljudima koji ne prestaju da mu nedostaju.
U kakvom god ključu da se čita, roman Kada kažeš da sam tvoj je izuzetan. On predstavlja svedočenje o jednoj eri koja je ostavila traga na mnogima ali je ujedno i pravo malo intimno delo – Skrobonjin razgovor sa samim sobom i prava je sreća što je autor odlučio da to podeli sa svojim čitaocima!
May 10, 2020
Laki je dobar pripovedač ali je tip osobe koja mi se uopšte ne dopada.
March 31, 2018
Ovo je prava rock en roll frajerska knjiga. Roman jednog izgubljenog vremena, kada je bilo krasno biti mlad, ali ipak ta mladost u knjizi ostavlja gorak okus jer znamo što se dogodilo na ovim prostorima devedesetih. Iako Goran vješto izbjegava bilo kakav kronološki osvrt na vrijeme rata, ta bol visi u zraku i kao da prešutno žali za nekim bolji vremenima gdje su mladi bili buntovni i kada je rock en roll bio način života i kada je sve to imalo smisla.
Pročitao sam je prije pola godine, imala je i dugi naziv, i bila je još u rukopisu, ali pročitat ću je i sada, u službenoj verziji jer stvarno poželi čovjek otići tamo negdje daleko u vrijeme kada smo bili samo Mi - anarhisti s jedne, i Oni - komunisti/kapitalisti/stranački -isti, isti, isti..., s druge strane.
Roman je pisan britko i tečno, a Skrobonja je potvrdio ono što govorim godinama, da je daleko daleko ispred svih žanrovskih regionalnih pisaca u izričaju i rečeničnoj konstrukciji. (Čast onima koje možda hvale, ali meni je ovo bolje).
Bravo!
Pročitao sam je prije pola godine, imala je i dugi naziv, i bila je još u rukopisu, ali pročitat ću je i sada, u službenoj verziji jer stvarno poželi čovjek otići tamo negdje daleko u vrijeme kada smo bili samo Mi - anarhisti s jedne, i Oni - komunisti/kapitalisti/stranački -isti, isti, isti..., s druge strane.
Roman je pisan britko i tečno, a Skrobonja je potvrdio ono što govorim godinama, da je daleko daleko ispred svih žanrovskih regionalnih pisaca u izričaju i rečeničnoj konstrukciji. (Čast onima koje možda hvale, ali meni je ovo bolje).
Bravo!
October 5, 2017
Skrobonja je toliko dobar da kad bi napisao Kuvar i to bi bilo odlično. Na tu konstantu dakle ne treba trošiti reči.
Što se same priče tiče ona je pitka, zanimljiva i za sve prijemčiva. Ja sam kroz osamdesete prošao sa decenijom manje, ali ona nije bila lepa samo za omladince, već i za pionire. U tom smislu bilo je više nego prijatno setiti se nekih ikoničnih repera tog vremena.
Ipak kada je muzika u pitanju, a ona je okosnica ovog romana, bez obzira na „lepe uspomene“ moje su preferencije u to, ali i ono naknadno vreme bile daleko odatle. To su ipak sve šminkerske priče, ja sam bio panker :).
Takođe, određen otklon na nivou ideje (uspeo sam da to hermetički razdvojim od uživanja u stilu i konkretnoj životnoj priči) jeste i moje ideološko-programsko opredeljenje, tj. zaziranje od lamenta nad osamdesetim. Taj fenomen je pozicija jedne generacije koja se, ni kriva ni dužna, našla u kratkom periodu blagostanja, svetu slatkih snova između dve surove realnosti. Jer, ako budemo iskreni priznaćemo da je veštački raj zvan Jugoslavija svoj puni domet doživeo upravo u sedamdesetim i osamdesetim i to ne celokupnim, pa je zlatno doba (u mnogome zaista najbolje u našoj nesretnoj istoriji) bilo zanemarljivo kratko u kontekstu istorije sa velikim I. Ja sam „dete“ devedesetih i za razliku od malodušnih ponavljača onoga što su slušali od svoje starije braće i sestara, koji bi da im se te godine gumicom izbrišu iz života, smatram da su ove potonje bile kud i kamo realnije od osamdesetih. No to je za neku drugu priču i neku drugu knjigu.
„Kada kažeš da sam tvoj“ ostaje iskreno i autentično svedočanstvo o jednom vremenu baš zato što je ispričano iz intimne vizure. Kad kažem autentično mislim baš i na one koji to vreme neće nikad prežaliti, kao i na one koji u njemu vide izvesne probleme.
Što se same priče tiče ona je pitka, zanimljiva i za sve prijemčiva. Ja sam kroz osamdesete prošao sa decenijom manje, ali ona nije bila lepa samo za omladince, već i za pionire. U tom smislu bilo je više nego prijatno setiti se nekih ikoničnih repera tog vremena.
Ipak kada je muzika u pitanju, a ona je okosnica ovog romana, bez obzira na „lepe uspomene“ moje su preferencije u to, ali i ono naknadno vreme bile daleko odatle. To su ipak sve šminkerske priče, ja sam bio panker :).
Takođe, određen otklon na nivou ideje (uspeo sam da to hermetički razdvojim od uživanja u stilu i konkretnoj životnoj priči) jeste i moje ideološko-programsko opredeljenje, tj. zaziranje od lamenta nad osamdesetim. Taj fenomen je pozicija jedne generacije koja se, ni kriva ni dužna, našla u kratkom periodu blagostanja, svetu slatkih snova između dve surove realnosti. Jer, ako budemo iskreni priznaćemo da je veštački raj zvan Jugoslavija svoj puni domet doživeo upravo u sedamdesetim i osamdesetim i to ne celokupnim, pa je zlatno doba (u mnogome zaista najbolje u našoj nesretnoj istoriji) bilo zanemarljivo kratko u kontekstu istorije sa velikim I. Ja sam „dete“ devedesetih i za razliku od malodušnih ponavljača onoga što su slušali od svoje starije braće i sestara, koji bi da im se te godine gumicom izbrišu iz života, smatram da su ove potonje bile kud i kamo realnije od osamdesetih. No to je za neku drugu priču i neku drugu knjigu.
„Kada kažeš da sam tvoj“ ostaje iskreno i autentično svedočanstvo o jednom vremenu baš zato što je ispričano iz intimne vizure. Kad kažem autentično mislim baš i na one koji to vreme neće nikad prežaliti, kao i na one koji u njemu vide izvesne probleme.
Read
May 11, 2017Beogradska Laguna je nedavno objavila novi roman Gorana Skrobonje, pisca koji uživa kultni status među poklonicima fantastike i horora, i čiji se romani „Nakot“, „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“ ubrajaju među najznačajnija i najbolja dela srpske žanrovske književnosti. Novo Skrobonjino literarno čedo predstavlja krupan zaokret u njegovoj poetci – zavodljiv stil i dalje krasi stranice koje ispisuje, ali „Kada kažeš da sam tvoj“ ne sadrži elemente fantastike (barem ne one koji su vidljivi na prvo čitanje). U pitanju je nostalgično-slatko-gorki osvrt unazad, na 80-te, dat kroz priču o odrastanju glavnog junaka, Lazara Petronijevića Lakija, vođe izmišljene (a tako stvarne) rok grupe „Kalkuta“. Lakijeva priča sadrži izdašnu dozu rokenrola i seksa, a začinjena je „pojavljivanjima“ poznatih jugoslovenskih umetnika iz tog perioda. Skrobonja je uplovio u nove vode, ali i dalje dobro piše - pridružite mu se na plovidbi po novim književnim vodama.
March 18, 2019
Knjiga za sve one koji smo imali ovakve izlaske, prijatelje, svirali u bendovima, ljubavne avanture, slomljena srca, LJMŽ...odlicna knjiga o jednom divnom dobu.
Ne mogu se sjetiti, jesam li poznavao Lakija ili sam Laki bio Ja.
Ne mogu se sjetiti, jesam li poznavao Lakija ili sam Laki bio Ja.
May 31, 2017
Pročitala. I progutala 100 knedli. I kidala se od smeha. Bila ponovo zaljubljena i uzbuđena. I plakala. Zbog vremena u kom sam odrastala i muzike koja mi je u DNK. Često dugo zamišljena nad stranicama. A sve u knjizi je istina, ispričana na način kako samo Skrobonja ume.
Koliko knjiga znate da se bave 80-im godinama? A dotakle su sve nas, sigurno, više ili manje. I ako takve knjige postoje, što sumnjam, nijedna ih ne obrađuje na ovako sprecifičan način.
Teško mi je bilo da je ne zavolim već na prvih 10 strana. I da sa knjigom plovim po uspomenama i događajima, tako davnim, a ipak kao da su se desili juče. Jer je moj i život moje generacije unutra, iako sam mrvu mlađa.
Možda nekom to nije važno, meni jeste: prelom teksta je savršeno urađen. Neke rečenice i tekstualni odeljci su samim tim dobili na još većoj dinamici.
Ovaj roman se čita u dahu. I u njemu se uživa. Preporučujem kremu za sunčanje sa najvećim zaštitnim faktorom ili debeli hlad :)
Čitaću ga iznova i iznova.
Grlim ga i volim.
(Pravac Laguna, moj primerak NE DAM! :) )
Koliko knjiga znate da se bave 80-im godinama? A dotakle su sve nas, sigurno, više ili manje. I ako takve knjige postoje, što sumnjam, nijedna ih ne obrađuje na ovako sprecifičan način.
Teško mi je bilo da je ne zavolim već na prvih 10 strana. I da sa knjigom plovim po uspomenama i događajima, tako davnim, a ipak kao da su se desili juče. Jer je moj i život moje generacije unutra, iako sam mrvu mlađa.
Možda nekom to nije važno, meni jeste: prelom teksta je savršeno urađen. Neke rečenice i tekstualni odeljci su samim tim dobili na još većoj dinamici.
Ovaj roman se čita u dahu. I u njemu se uživa. Preporučujem kremu za sunčanje sa najvećim zaštitnim faktorom ili debeli hlad :)
Čitaću ga iznova i iznova.
Grlim ga i volim.
(Pravac Laguna, moj primerak NE DAM! :) )
March 22, 2021
Ovo je himna mladenačkoj snazi, odrastanju i rocku u 80-ima. S nepogrešivim osjećajem nostalgije nas vraća u vremena svirki, prvih (ne)sretnih ljubavi, ekspetimentiranja, droge, bunta i vjerovanja u besmrtnost.
Poput rock balade, priča je to o izgubljenim vremenima koja leže zaključana u hodnicima povijesti, prekrivena čežnjom i njegovanim sjećanjima.
Kada kažeš da sam tvoj je roman prožet ljubavlju prema glazbi. Skrobonja je prizvao svijet koji odiše autentičnošću minulog vremena, pripovijedan britkim i tečnim stilom i likovima s kojima se tako lako poistovijetiti. Odlično!
Poput rock balade, priča je to o izgubljenim vremenima koja leže zaključana u hodnicima povijesti, prekrivena čežnjom i njegovanim sjećanjima.
Kada kažeš da sam tvoj je roman prožet ljubavlju prema glazbi. Skrobonja je prizvao svijet koji odiše autentičnošću minulog vremena, pripovijedan britkim i tečnim stilom i likovima s kojima se tako lako poistovijetiti. Odlično!
January 6, 2018
Ovo je moj prvi (ne znam da li i poslednji) osvrt na GoodReads-u. Osetio sam potrebu da napišem nešto o ovoj knjizi pre nego što mi iščili iz mozga. Stoga će tekst možda biti malo duži. Verovatno ću vremenom naučiti da razlučujem bitno od nebitnog, ali do tada evo jedne malo duže recenzije priče o imaginarnom bendu Kalkuta, iz pera/kompjutera Gorana Skrobonje.
Pre svega, napomenuo bih da nisam prethodno čitao autorska dela Gorana Skrobonje. Daleko od toga da nisam pratio njegov rad, ali sve što je nosilo njegov potpis a da je do sada stiglo do mene bili su prevodi. I njegov nenametljiv, ali nipošto sterilan prevodilački stil duboko cenim. Njegovi prevodi odišu razumevanjem, kako prevođenog dela, tako i sopstvenog jezika. Stoga, Skrobonju sam cenio i cenim, tako da nipošto nisam prišao čitanju ovog romana sa nekim predrasudama. Možda je to i razlog mog delimičnog razočaranja ovim romanom.
Inače, razlog što ranije nisam čitao Skrobonjine romane (možda tek poneku priču u Zabavniku) leži u mom suštinskom neinteresovanju za žanrovsku literaturu. Međutim, kada sam u knjižari primetio ovaj roman, pročitao nekoliko rečenica i shvatio da je reč o kombinaciji autora koga (kao prevodioca) cenim i teme koja me izuzetno interesuje, momentalno sam ga kupio. Iako je u pitanju bio novogodišnji poklon devojci, krenuo sam da ga čitam već na autobuskoj stanici, tako da sam ga, nakon ceremonijalne primopredaje, odmah uzeo na pozajmicu. Možda sam prosto loš čovek.
Iznad svega, utisak je da se kao piscu Skrobonji nipošto ne može zameriti odsustvo pitkosti, umešnog vođenja kroz jedan poluimaginarni svet i ljubavi za svoje likove. Kada kažeš da sam tvoj je roman jednostavnog narativnog toka - pratimo hronološki, sa nekoliko flešbekova, život Lazara Petronijevića, frontmena benda Kalkuta, tokom decenije u kojoj je njegov bend nastao, doživeo veliku popularnost i zatim neprimetno nestao u ništavilo u vreme koje neposredno prethodi propasti društva i zemlje u kojoj je Kalkuta mogla da postoji. Priča kakvu smo imali prilike da vidimo u brojnim stranim knjigama i filmovima, ali ne i kod nas. Sam Skrobonja u prologu kaže da su osamdesete decenija o kojoj se slabo pisalo kod nas i ova knjiga svakako doprinosi popunjavanju te praznine. Ali moram da kažem da ne bih rekao da je u pitanju vrhunski domet naše beletristike.
Da počnem od naslova. Pitanje naslova uvek smatram kudikamo problematičnim. Naslov jeste uvek jedna mala prevara, pošto je, uz korice i ime pisca, jedino što ćemo saznati o knjizi koju prvi put vidimo na polici knjižare. Stoga je neophodno da bude ubedljiv i da ima "marketinški potencijal". Naslov Kada kažeš da sam tvoj upravo to i radi. Imaginarno ime pesme imaginarnog benda poslužilo je kao naziv imaginarne autobiografije imaginarnog pevača tog benda, tako da je to dovelo do naoko organskog stvaranja ovako sladunjavog naslova. Međutim, bojim se da je ovde pisac popustio pred zahtevima tržišta. Ovo je naslov koji nema veze sa knjigom (može se izdaleka povezati sa strahom od samoće koji sve vreme prati glavnog junaka, ali tek uz mnogo gledanja kroz prste). Glavni razlog za ovakav naslov jeste što on prodaje knjigu. Dovraga, i ja sam je kupio kao poklon devojci. Ljudi u današnje vreme isuviše gledaju koji će naslov biti dopadljiv i lepo proći kao poklon, a premalo je tu stvarne želje da on odražava srž knjige. Uostalom, pitajte Igora Marojevića da li bi bio spreman da se odrekne svih onih čitateljki koje nikad nisu pročitale knjigu "Beograđanke", ali im stoji na polici jer im ju je neko poklonio, uz posvetu "najlepšoj Beograđanki <3". Očito je u današnje vreme to neophodno. No dobro, dosta o naslovu.
Sam početak knjige predstavlja jedan postmodernistički kliše. Pisac (Skrobonja) je dobio tekst od autora, svog prijatelja, nekadašnjeg čuvenog muzičara, koji ga moli da ga pročita i vidi da li bi se mogao objaviti. Ne znam zašto je ovaj način prikazivanja dolaska do svog teksta, taj način distanciranja, i dalje popularan. Ne vidim da daje na snazi ili slojevitosti teksta. Pogotovo kada na kraju pisac izađe iz uloge i, kroz zahvalnice onima koji su mu pomogli u pisanju romana, razbija ovaj ionako mlak privid.
Što se tiče samog teksta koji nam u prvom licu pripoveda Laki Petronijević, on iznad svega odaje utisak pravolinijskog kretanja ka uspehu, ali i neminovnom, jednako pravolinijskom padu nakon njega. Atmosfera beogradskih osamdesetih predstavlja zapravo potku za priču koja je mogla biti smeštena u bilo koje vreme i počinje da izgleda kao da je Kalkuta običan mekgafin - Laki je jednako mogao da postane i glumac, teniser ili političar. Jer, suštinski, stekao sam utisak da Lakija muzika zapravo ne interesuje. Njega zanimaju ribe i to je osnova ove priče.
Iako kroz priču defiluju brojni znani i neznani, postojeći i nepostojeći muzičari, bendovi, producenti, menadžeri i cela kamarila ljudi koji učestvuju u jednom ozbiljnom biznisu, što rok muzika u Jugoslaviji osamdesetih jeste bila, suština priče jeste u Lakijevom interesovanju za lepši pol. Kao što, u retko lucidnom momentu, sam kaže, 1980. su mu umrla tri oca - otac nacije Tito, duhovni otac Džon Lenon i pravi otac, koji odlazi u bolnicu iz koje se neće vratiti. Nakon toga, Laki se oseća usamljeno, izgubljeno i počinje da tumara tražeći smisao, ali zapravo nikad ne odlazi u ekstrem, nikada ne dolazi u preteran konflikt sa svojim problemima i strahovima. Njegovi raskidi su bolni, ali ne previše bolni. Njegovo iskustvo sa drogom kratkotrajno i ubrzo u potpunosti prekinuto. Čak ni žene, kojih, naravno, ima mnogo, nisu izvor turbulentnih osećanja u Lakiju. On kaže da te žene u njemu izazivaju ogromnu buru emocija, ali to nigde zapravo ne vidimo. On se loži na te žene, seks sa njima je redom fantastičan (tek sa poslednjom, sa kojom ostaje zato što mu ništa drugo nije preostalo, seks opisuje kao "podnošljiv"). Prosto, reklo bi se da opisujemo savršeno stabilnog, mirnog, čoveka koji ide "pravim putem". I zaista, tokom celog tog puta Laki neće naići ni na jednu prepreku, ni na jedan stvarni problem. Njegov jedini problem jeste zapravo ispraznost, ali ne ispraznost rokerskog života, nego života kao takvog, koji mu je Skrobonja podario.
Jer sama muzička karijera Lakija Petronijevića odvija se verovatno najsavršenije pravim putem, bez ikakvih trzavica i problema, od svih bendova i muzičara za koje sam čuo - postojali oni ili ne. Uostalom, prostudirajmo njegovu karijeru: on nauči da svira gitaru i nabavlja je bez nekog problema – novac zarađuje radeći preko leta. Posle nekog vremena, kreće da svira po žurkama, neobavezno, bez ikakvih ambicija. Nakon jednog bolnog raskida, spontano komponuje svoju prvu pesmu, živopisnog naziva "Kraj". Tada počinju koincidencije čijih je malih verovatnoća izgleda i sam Skrobonja svestan, pa se u uvodu ograđuje uzgrednom napomenom da je "neki kritičar za Lakija rekao da se uvek nađe u pravo vreme na pravom mestu". Kako drugačije objasniti činjenicu da Laki pesmu Kraj prvi put izvodi na nekoj žurci "slučajno, za sebe", ali kad otvori oči, prenut iz razmišljanja, shvata da su ga slušali ljudi koji se njegovom kompozicijom momentalno oduševljavaju, a među njima i gitarski virtuoz Žare, o kome malo toga saznajemo do kraja, osim činjenice da predstavlja "deus ex machina" koji neverovatno olakšava snimanje pesme, a potom i stvaranje benda.
Uz Žaretovu pomoć, sve je lako. Pesma se momentalno uobličava i snima u ozbiljnom studiju, uz pomoć ozbiljnih muzičara i ozbiljnog producenta. Nema probijanja kroz mračnu i gustu šumu muzičke industrije. Bez korupcije, protekcije i bilo kakvih trikova, Laki redom: 1) snima pesmu, 2) dobija prostor na radiju, 3) objavljuje singl, 4) okuplja bend, 5) nastupa u Hitu meseca, 6) objavljuje LP, 7) učestvuje u YU Rock Misiji (s obzirom da je tamo učestvovala svaka šuša, to je nakon svega i najmanje neverovatno), 8) održava, jedan za drugim, koncerte, od kojih nijedan neće biti loš, izuzev kada Lakija progone njegovi redovni ljubavni demoni, 9) postaje praktično megazvezda sa jednom objavljenom pločom i, u suštini, jednim pravim hitom (hajde da kažemo da ni to nije toliko redak slučaj). Zatim sledi objavljivanje drugog albuma, ponovo trijumfalno, ali, naravno, za potrebe razrešenja situacije i okončanja Lakijeve zvezdane karijere, njegov deus ex machina nestaje, isto onako kako je došao, odjednom, bezrazložno i besmisleno. Sa odlaskom Žareta, ni Laki više ne može da stvara muziku, tako da se vraća na fakultet (koji opet, nakon toliko godina seksa, droge i rokenrola, završava bez problema), zapošljava se (bez problema), ženi se (bez problema, osim što je u pitanju, izgleda, jedina žena ikada koju nije voleo i sa kojom seks nije bio najsavršeniji na svetu). Naravno, kao u Nacionalnoj klasi, venčanje predstavlja kraj mladosti i kraj filma, odnosno kraj onog dela života Lakija Petronijevića koji bi trebalo da nas zanima.
Ono što, zapravo, predstavlja mnogo značajniji, pitoreskniji i autoru (i pravom i imaginarnom) draži deo romana, jeste ljubavni, tj. seksualni život Lakija Petronijevića. Ali, iako i u ovom delu života Laki bukvalno ne zna za neuspeh, i to bez da se trudi, njegove ljubavi se redom završavaju propastima. Suštinski, njegove devojke su manje-više jedna te ista devojka iskopirana u nekoliko primeraka. Svaka je prelepa i izvanredna u seksu; karakter im daje to što mu jedna daje "u guzu", druga je izuzetno vešta stopalima, treća ima fantastične sise, ali suštinski, sve su, manje-više, karijerne lepotice iz dečačke mašte, sišle sa stranica Plejboja. Štaviše, kao da to nije dovoljno, jedna od manje bitnih devojaka u Lakijevom životu neku godinu kasnije zaista postaje Plejbojeva zečica. Ono što suštinski razlikuje ove devojke jesu razlozi zašto je veza svake od njih sa Lakijem osuđena na propast. Ana živi u Kragujevcu, Gabrijelu privlače stariji muškarci, Nina traži način da se uvuče u više slojeve društva, dok poslednju znamo po Lakijevoj odrednici "ljubav mog života" (LJMŽ), mada nije jasno po čemu je baš ona ta, pošto su i ostale, kao što i sam priznaje, Lakiju u određenom trenutku bile ljubavi njegovog života, a ni sa njom se stvar neće završiti srećnije nego sa ostalim kopijama. LJMŽ je, elem, starija, ima muža i dete i ne želi da ih napusti. Dakle, iako Laki uspeva da bude sa ovim predmetima svoje požude i u njih se redom vatreno zaljubljuje, ni sa jednom od njih ne uspeva da ostane trajno i to produbljuje njegovu samoću. To je zapravo jedini segment života u kome Laki nema uspeha. Ali ni to nije strašno, jer, zapravo, svaka od tih veza se privodi kraju prirodnim putem, ne bez bola, ali ni u vatrometu emotivne katastrofe, što Lakiju, čak i kada nam sam sebe opisuje kao prožetog emocijama, daje oreol hladnoće i proračunatosti.
Ono u čemu, međutim, Laki ima dodatnu sreću, jeste to da njega scile i haribde ljubavi kroz koje prolazi podstiču da stvara genijalne pesme. Dobro, možda ne genijalne, ali hitoidne. U tom segmentu, međutim, Skrobonja nije darežljiv prema Lakiju. Svi tekstovi pesama navedeni u knjizi su, blago rečeno, mediokritetski i šablonski. Muziku nismo u mogućnosti da procenimo i ostaje nam da verujemo Lakiju da je reč o sjajnoj muzici, koju je on sa svojim prosečnim sviračkim umećem iskomponavao, a zlosrećni Žare ispolirao, ali tekstovi Kalkutinih pesama bi se u odnosu na, npr. Džakartu veoma slabo kotirali (Džakarta predstavlja, u izvesnoj meri, uzor za Kalkutu, što i sam Skrobonja na neki način priznaje, dajući svom drugu Igoru Popoviću ulogu Lakijevog najboljeg prijatelja; u stvarnosti Popović je Skrobonjin blizak prijatelj). Naravno, ne može se očekivati da se za knjigu, po narudžbini, stvori hit pesma (teško je ne setiti se filma Crna Marija i pesama Srđana Jula koje glume hitove, a koje je bilo bolno slušati). Ipak, Skrobonja je mogao makar tu da da sebi, tj. Lakiju oduška i da stvori nešto, ako ne genijalno, a ono makar neobično i upečatljivo. Ovako, tekstovi pesama Kalkute zbilja odaju utisak da je u najkreativnijoj deceniji jugoslovenske popularne muzike bilo moguće probiti se sa krajnje osrednjim tekstovima. To je zapravo i istina (ko je rekao Neki to vole vruće i Tuti fruti bend?), ali čini mi se da Skrobonja nije nameravao da nam pošalje takvu poruku.
Uostalom, način na koji Laki stvara pesme, iako u potpunosti u skladu sa njegovom srećkovićkom ličnošću, meni, kao čoveku koji je napisao i objavio izvestan broj pesama u životu (EPP blok: poslušajte Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova. Kraj EPP bloka) deluje potpuno neutemeljeno u realnosti. Dobre pesme retko nastaju u cugu, a pogotovo retko tako što je nekom potrebno da stvori deset pesama za album, pa ih, eto, napiše. Tako mogu nastati samo osrednje pesme. Doduše, rekoh već, osrednje pesme i jesu ono što nam je pisani uvid u diskografiju Kalkute pružio.
Na kraju, moram da pohvalim trud da se jedno vreme koje deluje kao da se zbivalo pre 300, a ne 30 godina, približi savremenom čitaocu. Ogroman broj likova iz onog vremena defiluje kroz knjigu, neki sa manje, a neki sa više smisla u celoj priči, ali ne može se reći da cela ta fabula ne funkcioniše. Ponegde je cela ta priča možda suvoparna, ponegde manje rokerski neobuzdana nego što bi se moglo očekivati, ali u svemu tome se nikako ne može oduzeti dokumentarna vrednost i autentičnost ovog romana. Duh vremena jeste delom uhvaćen, ali, ponavljam, dobrim delom se čini da bi Laki i u svakom drugom vremenu i u svakoj drugoj ulozi mogao da uspe, jer se na njegovom putu prosto ne pojavljuju prepreke, on mirno brodi po neuzburkanom moru života i prihvata situacije koje mu se ponude bez reči, kao što i kada ga ljubavi njegovog života ostavljaju i bend mu se raspadne, tome pristupa kao neminovnosti, bez borbe. Podrazumevajuće prihvatanje uspeha i bezrazložno lako odustajanje čim se pojavi prvi oblačak na horizontu, to je, ukratko, Laki Petronijević.
Ostali likovi u knjizi, pored ženskih, koji su, kao što rekoh, manje-više jedan te isti lik, nemaju veći značaj. Igor, iako je zasnovan na pravom čoveku i pritom Skrobonjinom bliskom prijatelju, nije podrobnije opisan, iako njegov život stvarne rok zvezde to svakako jeste zasluživao. Moguće da je Skrobonja isuviše Igora utkao u Lakija, pa nije ostalo Igora za samog Igora. Žare, imaginarni lik zasnovan na više ljudi, povremeno odaje utisak zrelog, promišljenog i razumnog profesionalca, ali na kraju se pokazuje da je njegov život zapravo predstavljao neprekidne razuzdane bahanalije koje ga i vode u preranu smrt, tako da nije sasvim jasno kog Žareta smo uopšte upoznali u knjizi - razumnog i staloženog ili razbludnog i neobuzdanog. Ostali likovi postoje tek na nivou skice, tako da čak preostali članovi Kalkute nemaju bukvalno nijednu upečatljivu rečenicu tokom celog romana. Oni su ubačeni tek da bi bend mogao da postoji, ali su u pitanju utvare, bezoblične senke pravih likova.
Na kraju, nekoliko faktografskih manjkavosti koje su zapravo najmanja zamerka na ovu knjigu: pošto Laki prema priči tekst piše 1992-1994, jasno je da je neminovno da neko ko u stvarnosti tekst piše 20 godina kasnije postane žrtva anahronizma. Tako u jednom trenutku Laki kaže da mu je Cukić preporučio Vorena Zevona 1986, ali da će ga on zavoleti tek 15 godina kasnije, što bi značilo nekoliko godina nakon što ostavlja svoje zapise. Donekle je problematično nabrajanje, sa nostalgičnim prizvukom, određenih događaja koji su obeležili 1987. ili 1988, a što čovek sa distance od 4-5 godina može i ne mora posmatrati sa tolikom nostalgijom i osećanjem distance s kojim će ga neminovno posmatrati onaj ko zapravo piše knjigu nakon 25 godina. Određene uspomene koje Laki spominje teško da su relevantne gledano iz ugla 1992-1994, ali svakako jesu za nekoga iz 2010-2016, kada je Skrobonja pisao knjigu. Na primer, pitanje je koliko je značajna bila pojava hip-hopa čoveku od 30 godina iz rokenrol miljea 1992. Takođe, Foks teško da je u to vreme predstavljao naročito značajnu TV stanicu. Neka od tih sećanja prosto deluju kao prepisan članak o značajnim događajima sa vikipedije. Ali ne može se poreći da to jeste ono što je značajno i što zaista nosi duh, kao što naslovna strana obećava, serije Grlom u jagode ili možda pesme We Didn't Start the Fire. To nikako nije nešto čemu bih uputio zamerku.
Sad, kada sve ovo pročitam, vidim da sam možda bio isuviše oštar prema ovoj knjizi. Verovatno zato što sam osetljiv prema temi koju je Skrobonja, u to nema sumnje, sa ljubavlju obradio. Vrlo je moguće da nije ni bilo moguće obraditi je na bolji način. Cameo pojave maltene svih zvezda onovremenog roka su spontane i nenametljive, ima tu simpatičnih epizoda, mada je vidljivo da se Skrobonja trudio da izbegne, sa jedne strane anegdote kakvih ima mali milion, a sa druge strane da nekoga uvredi i zameri mu se, tako da je možda i to razlog za odsustvo konflikta koji bi obogatio priču. Praktično svi koji se pojave su predusretljivi prema Lakiju, nema trvenja niti većih problema među kolegama (nije nemoguće da je tako i bilo, veliko je bilo tržište i bilo je mesta za sve), nema ni muvanja sa isplaćivanjem honorara (u to mi je nešto teže da poverujem, mada Laki kaže da su imali sreće jer ih "menadžer nije mnogo potkradao" - opet ta Lakijeva sreća). Jedino mi je pojavljivanje devojke strip-crtača Igora Kordeja, za koju Laki kaže da je "sad sa nekim filozofom koji se ističe u opozicionom radu protiv Miloševića" - o, ko bi to mogao biti, pitam se - sama ta scena i način na koji, naizgled nehajno, a zapravo veoma namerno ubačena, elem, meni deluju pomalo nategnuto i neprirodno. Ali sveukupno, osećaj koji ostaje nakon čitanja ove knjige je prijatan uz tek blag osećaj nedovršenosti. Ko želi knjigu koja opisuje krupne događaje i prelomne situacije onog vremena, neće biti zadovoljan. Ko je spreman da pročita jednu malu, intimnu priču koja se dobrim delom ne tiče muzike ali opisuje mnoge delove onog vremena, svakako će osetiti da je dobio ono što je želeo. Uostalom, i ja sam čitanjem na preskok i kad ugrabim priliku, pročitao knjigu za nedelju dana, što govori da mi je, i pored svih mana, prijala. A to je već nešto.
Pre svega, napomenuo bih da nisam prethodno čitao autorska dela Gorana Skrobonje. Daleko od toga da nisam pratio njegov rad, ali sve što je nosilo njegov potpis a da je do sada stiglo do mene bili su prevodi. I njegov nenametljiv, ali nipošto sterilan prevodilački stil duboko cenim. Njegovi prevodi odišu razumevanjem, kako prevođenog dela, tako i sopstvenog jezika. Stoga, Skrobonju sam cenio i cenim, tako da nipošto nisam prišao čitanju ovog romana sa nekim predrasudama. Možda je to i razlog mog delimičnog razočaranja ovim romanom.
Inače, razlog što ranije nisam čitao Skrobonjine romane (možda tek poneku priču u Zabavniku) leži u mom suštinskom neinteresovanju za žanrovsku literaturu. Međutim, kada sam u knjižari primetio ovaj roman, pročitao nekoliko rečenica i shvatio da je reč o kombinaciji autora koga (kao prevodioca) cenim i teme koja me izuzetno interesuje, momentalno sam ga kupio. Iako je u pitanju bio novogodišnji poklon devojci, krenuo sam da ga čitam već na autobuskoj stanici, tako da sam ga, nakon ceremonijalne primopredaje, odmah uzeo na pozajmicu. Možda sam prosto loš čovek.
Iznad svega, utisak je da se kao piscu Skrobonji nipošto ne može zameriti odsustvo pitkosti, umešnog vođenja kroz jedan poluimaginarni svet i ljubavi za svoje likove. Kada kažeš da sam tvoj je roman jednostavnog narativnog toka - pratimo hronološki, sa nekoliko flešbekova, život Lazara Petronijevića, frontmena benda Kalkuta, tokom decenije u kojoj je njegov bend nastao, doživeo veliku popularnost i zatim neprimetno nestao u ništavilo u vreme koje neposredno prethodi propasti društva i zemlje u kojoj je Kalkuta mogla da postoji. Priča kakvu smo imali prilike da vidimo u brojnim stranim knjigama i filmovima, ali ne i kod nas. Sam Skrobonja u prologu kaže da su osamdesete decenija o kojoj se slabo pisalo kod nas i ova knjiga svakako doprinosi popunjavanju te praznine. Ali moram da kažem da ne bih rekao da je u pitanju vrhunski domet naše beletristike.
Da počnem od naslova. Pitanje naslova uvek smatram kudikamo problematičnim. Naslov jeste uvek jedna mala prevara, pošto je, uz korice i ime pisca, jedino što ćemo saznati o knjizi koju prvi put vidimo na polici knjižare. Stoga je neophodno da bude ubedljiv i da ima "marketinški potencijal". Naslov Kada kažeš da sam tvoj upravo to i radi. Imaginarno ime pesme imaginarnog benda poslužilo je kao naziv imaginarne autobiografije imaginarnog pevača tog benda, tako da je to dovelo do naoko organskog stvaranja ovako sladunjavog naslova. Međutim, bojim se da je ovde pisac popustio pred zahtevima tržišta. Ovo je naslov koji nema veze sa knjigom (može se izdaleka povezati sa strahom od samoće koji sve vreme prati glavnog junaka, ali tek uz mnogo gledanja kroz prste). Glavni razlog za ovakav naslov jeste što on prodaje knjigu. Dovraga, i ja sam je kupio kao poklon devojci. Ljudi u današnje vreme isuviše gledaju koji će naslov biti dopadljiv i lepo proći kao poklon, a premalo je tu stvarne želje da on odražava srž knjige. Uostalom, pitajte Igora Marojevića da li bi bio spreman da se odrekne svih onih čitateljki koje nikad nisu pročitale knjigu "Beograđanke", ali im stoji na polici jer im ju je neko poklonio, uz posvetu "najlepšoj Beograđanki <3". Očito je u današnje vreme to neophodno. No dobro, dosta o naslovu.
Sam početak knjige predstavlja jedan postmodernistički kliše. Pisac (Skrobonja) je dobio tekst od autora, svog prijatelja, nekadašnjeg čuvenog muzičara, koji ga moli da ga pročita i vidi da li bi se mogao objaviti. Ne znam zašto je ovaj način prikazivanja dolaska do svog teksta, taj način distanciranja, i dalje popularan. Ne vidim da daje na snazi ili slojevitosti teksta. Pogotovo kada na kraju pisac izađe iz uloge i, kroz zahvalnice onima koji su mu pomogli u pisanju romana, razbija ovaj ionako mlak privid.
Što se tiče samog teksta koji nam u prvom licu pripoveda Laki Petronijević, on iznad svega odaje utisak pravolinijskog kretanja ka uspehu, ali i neminovnom, jednako pravolinijskom padu nakon njega. Atmosfera beogradskih osamdesetih predstavlja zapravo potku za priču koja je mogla biti smeštena u bilo koje vreme i počinje da izgleda kao da je Kalkuta običan mekgafin - Laki je jednako mogao da postane i glumac, teniser ili političar. Jer, suštinski, stekao sam utisak da Lakija muzika zapravo ne interesuje. Njega zanimaju ribe i to je osnova ove priče.
Iako kroz priču defiluju brojni znani i neznani, postojeći i nepostojeći muzičari, bendovi, producenti, menadžeri i cela kamarila ljudi koji učestvuju u jednom ozbiljnom biznisu, što rok muzika u Jugoslaviji osamdesetih jeste bila, suština priče jeste u Lakijevom interesovanju za lepši pol. Kao što, u retko lucidnom momentu, sam kaže, 1980. su mu umrla tri oca - otac nacije Tito, duhovni otac Džon Lenon i pravi otac, koji odlazi u bolnicu iz koje se neće vratiti. Nakon toga, Laki se oseća usamljeno, izgubljeno i počinje da tumara tražeći smisao, ali zapravo nikad ne odlazi u ekstrem, nikada ne dolazi u preteran konflikt sa svojim problemima i strahovima. Njegovi raskidi su bolni, ali ne previše bolni. Njegovo iskustvo sa drogom kratkotrajno i ubrzo u potpunosti prekinuto. Čak ni žene, kojih, naravno, ima mnogo, nisu izvor turbulentnih osećanja u Lakiju. On kaže da te žene u njemu izazivaju ogromnu buru emocija, ali to nigde zapravo ne vidimo. On se loži na te žene, seks sa njima je redom fantastičan (tek sa poslednjom, sa kojom ostaje zato što mu ništa drugo nije preostalo, seks opisuje kao "podnošljiv"). Prosto, reklo bi se da opisujemo savršeno stabilnog, mirnog, čoveka koji ide "pravim putem". I zaista, tokom celog tog puta Laki neće naići ni na jednu prepreku, ni na jedan stvarni problem. Njegov jedini problem jeste zapravo ispraznost, ali ne ispraznost rokerskog života, nego života kao takvog, koji mu je Skrobonja podario.
Jer sama muzička karijera Lakija Petronijevića odvija se verovatno najsavršenije pravim putem, bez ikakvih trzavica i problema, od svih bendova i muzičara za koje sam čuo - postojali oni ili ne. Uostalom, prostudirajmo njegovu karijeru: on nauči da svira gitaru i nabavlja je bez nekog problema – novac zarađuje radeći preko leta. Posle nekog vremena, kreće da svira po žurkama, neobavezno, bez ikakvih ambicija. Nakon jednog bolnog raskida, spontano komponuje svoju prvu pesmu, živopisnog naziva "Kraj". Tada počinju koincidencije čijih je malih verovatnoća izgleda i sam Skrobonja svestan, pa se u uvodu ograđuje uzgrednom napomenom da je "neki kritičar za Lakija rekao da se uvek nađe u pravo vreme na pravom mestu". Kako drugačije objasniti činjenicu da Laki pesmu Kraj prvi put izvodi na nekoj žurci "slučajno, za sebe", ali kad otvori oči, prenut iz razmišljanja, shvata da su ga slušali ljudi koji se njegovom kompozicijom momentalno oduševljavaju, a među njima i gitarski virtuoz Žare, o kome malo toga saznajemo do kraja, osim činjenice da predstavlja "deus ex machina" koji neverovatno olakšava snimanje pesme, a potom i stvaranje benda.
Uz Žaretovu pomoć, sve je lako. Pesma se momentalno uobličava i snima u ozbiljnom studiju, uz pomoć ozbiljnih muzičara i ozbiljnog producenta. Nema probijanja kroz mračnu i gustu šumu muzičke industrije. Bez korupcije, protekcije i bilo kakvih trikova, Laki redom: 1) snima pesmu, 2) dobija prostor na radiju, 3) objavljuje singl, 4) okuplja bend, 5) nastupa u Hitu meseca, 6) objavljuje LP, 7) učestvuje u YU Rock Misiji (s obzirom da je tamo učestvovala svaka šuša, to je nakon svega i najmanje neverovatno), 8) održava, jedan za drugim, koncerte, od kojih nijedan neće biti loš, izuzev kada Lakija progone njegovi redovni ljubavni demoni, 9) postaje praktično megazvezda sa jednom objavljenom pločom i, u suštini, jednim pravim hitom (hajde da kažemo da ni to nije toliko redak slučaj). Zatim sledi objavljivanje drugog albuma, ponovo trijumfalno, ali, naravno, za potrebe razrešenja situacije i okončanja Lakijeve zvezdane karijere, njegov deus ex machina nestaje, isto onako kako je došao, odjednom, bezrazložno i besmisleno. Sa odlaskom Žareta, ni Laki više ne može da stvara muziku, tako da se vraća na fakultet (koji opet, nakon toliko godina seksa, droge i rokenrola, završava bez problema), zapošljava se (bez problema), ženi se (bez problema, osim što je u pitanju, izgleda, jedina žena ikada koju nije voleo i sa kojom seks nije bio najsavršeniji na svetu). Naravno, kao u Nacionalnoj klasi, venčanje predstavlja kraj mladosti i kraj filma, odnosno kraj onog dela života Lakija Petronijevića koji bi trebalo da nas zanima.
Ono što, zapravo, predstavlja mnogo značajniji, pitoreskniji i autoru (i pravom i imaginarnom) draži deo romana, jeste ljubavni, tj. seksualni život Lakija Petronijevića. Ali, iako i u ovom delu života Laki bukvalno ne zna za neuspeh, i to bez da se trudi, njegove ljubavi se redom završavaju propastima. Suštinski, njegove devojke su manje-više jedna te ista devojka iskopirana u nekoliko primeraka. Svaka je prelepa i izvanredna u seksu; karakter im daje to što mu jedna daje "u guzu", druga je izuzetno vešta stopalima, treća ima fantastične sise, ali suštinski, sve su, manje-više, karijerne lepotice iz dečačke mašte, sišle sa stranica Plejboja. Štaviše, kao da to nije dovoljno, jedna od manje bitnih devojaka u Lakijevom životu neku godinu kasnije zaista postaje Plejbojeva zečica. Ono što suštinski razlikuje ove devojke jesu razlozi zašto je veza svake od njih sa Lakijem osuđena na propast. Ana živi u Kragujevcu, Gabrijelu privlače stariji muškarci, Nina traži način da se uvuče u više slojeve društva, dok poslednju znamo po Lakijevoj odrednici "ljubav mog života" (LJMŽ), mada nije jasno po čemu je baš ona ta, pošto su i ostale, kao što i sam priznaje, Lakiju u određenom trenutku bile ljubavi njegovog života, a ni sa njom se stvar neće završiti srećnije nego sa ostalim kopijama. LJMŽ je, elem, starija, ima muža i dete i ne želi da ih napusti. Dakle, iako Laki uspeva da bude sa ovim predmetima svoje požude i u njih se redom vatreno zaljubljuje, ni sa jednom od njih ne uspeva da ostane trajno i to produbljuje njegovu samoću. To je zapravo jedini segment života u kome Laki nema uspeha. Ali ni to nije strašno, jer, zapravo, svaka od tih veza se privodi kraju prirodnim putem, ne bez bola, ali ni u vatrometu emotivne katastrofe, što Lakiju, čak i kada nam sam sebe opisuje kao prožetog emocijama, daje oreol hladnoće i proračunatosti.
Ono u čemu, međutim, Laki ima dodatnu sreću, jeste to da njega scile i haribde ljubavi kroz koje prolazi podstiču da stvara genijalne pesme. Dobro, možda ne genijalne, ali hitoidne. U tom segmentu, međutim, Skrobonja nije darežljiv prema Lakiju. Svi tekstovi pesama navedeni u knjizi su, blago rečeno, mediokritetski i šablonski. Muziku nismo u mogućnosti da procenimo i ostaje nam da verujemo Lakiju da je reč o sjajnoj muzici, koju je on sa svojim prosečnim sviračkim umećem iskomponavao, a zlosrećni Žare ispolirao, ali tekstovi Kalkutinih pesama bi se u odnosu na, npr. Džakartu veoma slabo kotirali (Džakarta predstavlja, u izvesnoj meri, uzor za Kalkutu, što i sam Skrobonja na neki način priznaje, dajući svom drugu Igoru Popoviću ulogu Lakijevog najboljeg prijatelja; u stvarnosti Popović je Skrobonjin blizak prijatelj). Naravno, ne može se očekivati da se za knjigu, po narudžbini, stvori hit pesma (teško je ne setiti se filma Crna Marija i pesama Srđana Jula koje glume hitove, a koje je bilo bolno slušati). Ipak, Skrobonja je mogao makar tu da da sebi, tj. Lakiju oduška i da stvori nešto, ako ne genijalno, a ono makar neobično i upečatljivo. Ovako, tekstovi pesama Kalkute zbilja odaju utisak da je u najkreativnijoj deceniji jugoslovenske popularne muzike bilo moguće probiti se sa krajnje osrednjim tekstovima. To je zapravo i istina (ko je rekao Neki to vole vruće i Tuti fruti bend?), ali čini mi se da Skrobonja nije nameravao da nam pošalje takvu poruku.
Uostalom, način na koji Laki stvara pesme, iako u potpunosti u skladu sa njegovom srećkovićkom ličnošću, meni, kao čoveku koji je napisao i objavio izvestan broj pesama u životu (EPP blok: poslušajte Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova. Kraj EPP bloka) deluje potpuno neutemeljeno u realnosti. Dobre pesme retko nastaju u cugu, a pogotovo retko tako što je nekom potrebno da stvori deset pesama za album, pa ih, eto, napiše. Tako mogu nastati samo osrednje pesme. Doduše, rekoh već, osrednje pesme i jesu ono što nam je pisani uvid u diskografiju Kalkute pružio.
Na kraju, moram da pohvalim trud da se jedno vreme koje deluje kao da se zbivalo pre 300, a ne 30 godina, približi savremenom čitaocu. Ogroman broj likova iz onog vremena defiluje kroz knjigu, neki sa manje, a neki sa više smisla u celoj priči, ali ne može se reći da cela ta fabula ne funkcioniše. Ponegde je cela ta priča možda suvoparna, ponegde manje rokerski neobuzdana nego što bi se moglo očekivati, ali u svemu tome se nikako ne može oduzeti dokumentarna vrednost i autentičnost ovog romana. Duh vremena jeste delom uhvaćen, ali, ponavljam, dobrim delom se čini da bi Laki i u svakom drugom vremenu i u svakoj drugoj ulozi mogao da uspe, jer se na njegovom putu prosto ne pojavljuju prepreke, on mirno brodi po neuzburkanom moru života i prihvata situacije koje mu se ponude bez reči, kao što i kada ga ljubavi njegovog života ostavljaju i bend mu se raspadne, tome pristupa kao neminovnosti, bez borbe. Podrazumevajuće prihvatanje uspeha i bezrazložno lako odustajanje čim se pojavi prvi oblačak na horizontu, to je, ukratko, Laki Petronijević.
Ostali likovi u knjizi, pored ženskih, koji su, kao što rekoh, manje-više jedan te isti lik, nemaju veći značaj. Igor, iako je zasnovan na pravom čoveku i pritom Skrobonjinom bliskom prijatelju, nije podrobnije opisan, iako njegov život stvarne rok zvezde to svakako jeste zasluživao. Moguće da je Skrobonja isuviše Igora utkao u Lakija, pa nije ostalo Igora za samog Igora. Žare, imaginarni lik zasnovan na više ljudi, povremeno odaje utisak zrelog, promišljenog i razumnog profesionalca, ali na kraju se pokazuje da je njegov život zapravo predstavljao neprekidne razuzdane bahanalije koje ga i vode u preranu smrt, tako da nije sasvim jasno kog Žareta smo uopšte upoznali u knjizi - razumnog i staloženog ili razbludnog i neobuzdanog. Ostali likovi postoje tek na nivou skice, tako da čak preostali članovi Kalkute nemaju bukvalno nijednu upečatljivu rečenicu tokom celog romana. Oni su ubačeni tek da bi bend mogao da postoji, ali su u pitanju utvare, bezoblične senke pravih likova.
Na kraju, nekoliko faktografskih manjkavosti koje su zapravo najmanja zamerka na ovu knjigu: pošto Laki prema priči tekst piše 1992-1994, jasno je da je neminovno da neko ko u stvarnosti tekst piše 20 godina kasnije postane žrtva anahronizma. Tako u jednom trenutku Laki kaže da mu je Cukić preporučio Vorena Zevona 1986, ali da će ga on zavoleti tek 15 godina kasnije, što bi značilo nekoliko godina nakon što ostavlja svoje zapise. Donekle je problematično nabrajanje, sa nostalgičnim prizvukom, određenih događaja koji su obeležili 1987. ili 1988, a što čovek sa distance od 4-5 godina može i ne mora posmatrati sa tolikom nostalgijom i osećanjem distance s kojim će ga neminovno posmatrati onaj ko zapravo piše knjigu nakon 25 godina. Određene uspomene koje Laki spominje teško da su relevantne gledano iz ugla 1992-1994, ali svakako jesu za nekoga iz 2010-2016, kada je Skrobonja pisao knjigu. Na primer, pitanje je koliko je značajna bila pojava hip-hopa čoveku od 30 godina iz rokenrol miljea 1992. Takođe, Foks teško da je u to vreme predstavljao naročito značajnu TV stanicu. Neka od tih sećanja prosto deluju kao prepisan članak o značajnim događajima sa vikipedije. Ali ne može se poreći da to jeste ono što je značajno i što zaista nosi duh, kao što naslovna strana obećava, serije Grlom u jagode ili možda pesme We Didn't Start the Fire. To nikako nije nešto čemu bih uputio zamerku.
Sad, kada sve ovo pročitam, vidim da sam možda bio isuviše oštar prema ovoj knjizi. Verovatno zato što sam osetljiv prema temi koju je Skrobonja, u to nema sumnje, sa ljubavlju obradio. Vrlo je moguće da nije ni bilo moguće obraditi je na bolji način. Cameo pojave maltene svih zvezda onovremenog roka su spontane i nenametljive, ima tu simpatičnih epizoda, mada je vidljivo da se Skrobonja trudio da izbegne, sa jedne strane anegdote kakvih ima mali milion, a sa druge strane da nekoga uvredi i zameri mu se, tako da je možda i to razlog za odsustvo konflikta koji bi obogatio priču. Praktično svi koji se pojave su predusretljivi prema Lakiju, nema trvenja niti većih problema među kolegama (nije nemoguće da je tako i bilo, veliko je bilo tržište i bilo je mesta za sve), nema ni muvanja sa isplaćivanjem honorara (u to mi je nešto teže da poverujem, mada Laki kaže da su imali sreće jer ih "menadžer nije mnogo potkradao" - opet ta Lakijeva sreća). Jedino mi je pojavljivanje devojke strip-crtača Igora Kordeja, za koju Laki kaže da je "sad sa nekim filozofom koji se ističe u opozicionom radu protiv Miloševića" - o, ko bi to mogao biti, pitam se - sama ta scena i način na koji, naizgled nehajno, a zapravo veoma namerno ubačena, elem, meni deluju pomalo nategnuto i neprirodno. Ali sveukupno, osećaj koji ostaje nakon čitanja ove knjige je prijatan uz tek blag osećaj nedovršenosti. Ko želi knjigu koja opisuje krupne događaje i prelomne situacije onog vremena, neće biti zadovoljan. Ko je spreman da pročita jednu malu, intimnu priču koja se dobrim delom ne tiče muzike ali opisuje mnoge delove onog vremena, svakako će osetiti da je dobio ono što je želeo. Uostalom, i ja sam čitanjem na preskok i kad ugrabim priliku, pročitao knjigu za nedelju dana, što govori da mi je, i pored svih mana, prijala. A to je već nešto.
January 12, 2018
Ne dobija 5 zato što je glavni junak tip muškarca koji me nervira. Ili je samo muškarac? Problem nastaje kada je taj junak istovremeno i pripovedač, pa moraš da saosećaš sa njim dok ga osuđuješ zato što je stereotipni beogradski frajer i roker koji posmatra žene kao objekte (da, uvek se najviše obazirem na ljubavne priče i na način na koji su žene predstavljene, posebno kad nisu glavni likovi). Ono što je posebno zanimljivo kod ove knjige jeste fiktivna radnja koja je smeštena u istorijski okvir te tako imamo realne događaje, stvarne ljude i stvarne anegdote osamdesetih. Podsetila sam se nečega što sam već znala o tim kultnim godinama, prepoznala sam mesta, ljude i dešavanja o kojima mi je tata govorio i, kao i uvek, osetila neizmernu nostalgiju što nisam mogla da stasavam u to doba. Možda i bolje, bar sam izbegla Lakije Petronijeviće, ali i dalje želim da idem na neku privatnu žurku u centru Beograda i da pričam sa Sonjom Savić o književnosti.
March 25, 2018
Skrobonja toliko dobro opisuje Lakija, Kalkutu, ceo život oko njega da ni u jednom trenutku niste sto posto sigurni da li je sve to stvarno ili ne. Želite da je Kalkuta postojala, da sve te njihove hitove možete da nadjete na Youtube-u, da nadjete intervjue i shvatite ko su i šta su bili Laki i Žare.
Sve pohvale za fenomenalno skromnu priču, za likove utkane u stvarne dogadjaje i za prenesenu emociju. Skrobonja do sad nikad nije razočarao.
Sve pohvale za fenomenalno skromnu priču, za likove utkane u stvarne dogadjaje i za prenesenu emociju. Skrobonja do sad nikad nije razočarao.
October 27, 2022
Imao sam određena očekivanja od ove knjige (tj čitalo mi se nešto ovakvo), i sa zadovoljstvom mogu da kažem da ih je potpuno ispunila. „Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ stoji lepo na koricima, i to je ukratko to. Fora sa biografijom fiktivnog člana fiktivnog benda je sjajna fora, jer dozvoljava mnoge slobode ("nisam to ja, to je jedan moj drug, ne znaš ga..."), a pritom je i sasvim uspela - Kalkuta deluje kao bend koji stvarno postoji i za koji mogu da se zakunem da sam ga nekad slušao. Tako nešto nisam sretao do sad u formi romana, samo u filmovima poput "Spinal Tap" ili "Almost famous". Stilski gledano, roman je ultra-pitak i prijatan za čitanje, ne samo da nikad ne smara nego sam zapravo poželeo da je duži. Skrobonju ne zovu za džabe domaćim Stiven Kingom, jer je isto kao i King najbolji kad piše o običnim, svakodnevnim stvarima.
Što se tiče zamerki, nemam ih mnogo. Malo mu fali autentičnosti i stila u poređenju sa relativno sličnim romanom "Nećemo o politici" Branka Dimitrijevića ili slojevitosti u poređenju sa "Grlom u jagode", koji ispod sladunjave površine krije mnošvo tragičnih priča i kritika tadašnjeg društva i vrednosti, ali sa druge strane, što pa mora svaka knjiga da mrači i analizira, nekad je lepo dohvatiti se jednog prijatnog, što bi rekli feelgood romana i progutati ga u slast.
Što se tiče zamerki, nemam ih mnogo. Malo mu fali autentičnosti i stila u poređenju sa relativno sličnim romanom "Nećemo o politici" Branka Dimitrijevića ili slojevitosti u poređenju sa "Grlom u jagode", koji ispod sladunjave površine krije mnošvo tragičnih priča i kritika tadašnjeg društva i vrednosti, ali sa druge strane, što pa mora svaka knjiga da mrači i analizira, nekad je lepo dohvatiti se jednog prijatnog, što bi rekli feelgood romana i progutati ga u slast.
December 19, 2021
Iako sam nešto mlađa od protagoniste romana "Kad kažeš da sam tvoj", sećam se tog perioda 80-tih i muzičke i kulturne scene tog vremena, ali ne i benda "Kalkuta". Danas se lako, zahvaljujući internetu, može doći do informacija, i utvrditi da su bend "Kalkuta" i njegov frontmen Lazar Petronijević Laki plod mašte pisca. Ipak, dok čitate roman, više puta ćete biti u iskušenju da ponovo proverite da li je lik ipak stvaran. Lepota ovog romana leži upravo u činjenici da je pisac prepleo stvarne likove i dela sa fikcijom sa tolikom lakoćom da vam je gotovo neverovatna činjenica da Laki nije postojao.
Displaying 1 - 13 of 13 reviews