Duša, jedinica moja

by Biljana Jovanović

303 pages, Paperback

Published January 1, 1984

About the author

Biljana Jovanović je rođena 28. januara 1953. godine u Beogradu. Umrla je 11. marta 1996. godine u Ljubljani.

Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Objavila je zbirku pesama Čuvar (1977), romane: Pada Avala.(Prosveta, 1978 i Nezavisno izdanje Slobodan Mašić, 1981), Psi i ostali (Prosveta, 1980) i Duša jedinica moja (BIGZ, 1984), drame: Ulricke Meinhof (osnova za predstavu “Stammheim”, SKC, Beograd, 1982, reditelji Ljubiša Ristić i Nada Kokotović), Leti u goru kao ptica (Atelje 212, Beograd, 1983, reditelj Zoran Ratković), Centralni zatvor (Naroden teater Bitola, 1922, reditelj Vlada Milćin) i Soba na Bosforu (objavljena u ProFemini br.1, Beograd, 1996).

Objavila i zajedničku antiratnu prepisku Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, sa Marušom Krese, Radom Iveković i Radmilom Lazić (nemačko izdanje za Suhrkamp 1993. i 1994. u ediciji Apatridi, Radija B92 u Beogradu).

Bila je potpisnica svih peticija 70-ih i 80-ih protiv represije i mitova komunistickog režima - među prvima je bila kada je trebalo braniti šestoricu u Beogradu i četvoricu u Ljubljani, Šeksa ili Paragu u Zagrebu, Šešelja ili Izetbegovića u Sarajevu, ali i sve druge koji su odgovarali zbog zloglasnog člana133. - krivično delo poznatije kao delikt mišljenja ili verbalni delikt..

Bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda osnovanog 1982. u odbranu pesnika Gojka Đoga u sedištu Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7.

Među branjenima, prvi put je tada bio i Adem Demaći iz Prištine, za koga je Odbor tražio oslobađanje iz zatvora, u kome je ležao već 28 godina.

Biljana Jovanović je bila predsednica prve nevladine organizacije - Odbora za zaštitu čoveka i okoline, osnovanog 1984. godine takođe u Francuskoj 7.

Tokom 90-ih godina bila je među osnivačima UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora. Bila je inicijator i učesnik svih mirovnih i antiratnih akcija u Beogradu: Paljenja sveća, Crnog flora, Poslednjeg zvona, a 1992. osnovala je LUR (Leteća učionica, radionica) za kulturno i intelektualno povezivanje nekadašnjeg jugoslovenskog prostora.

Bila je protiv getoiziranja država, naroda i ljudi, ne priznajući podele po naciji i veri. Okupljala je oko sebe ljude ili su se oni okupljali oko nje.

Pojava Biljane Jovanovic na književnoj sceni kasnih 70-ih bila je osveženje u ambijenut favorizovane takozvane stvarnosne proze.

Malograđanskom miljeu i predrasudama suprostavila je odvažnost, ironiju, cinizam, nekonvencionalnost, intelektualnu britkost i slobodu izricanja onoga sto je predstavljalo tabu za društvene, ideološke, seksualne konvencije.

Nagrada „Biljana Jovanović“ je ustanovljena 2006. godine, povodom obeležavanja 10 godina od smrti te književnice i dodeljuje se za prozu, poeziju i esejistiku koja je u poetičkom ključu bliskom preminuloj spisateljici.

Reviews

[Tijana]

E ovo je baš jako udarilo i bilo je iznenađenje na više planova. Od Biljane Jovanović sam čitala roman Pada Avala pa sam očekivala nešto na istom tragu (mlada žena u akutnom problemu sa sobom i sa drugima) a dobila sam roman u kome je otvaranje - majka i odrasli sin čeprkaju po zgarištu svoje kuće neposredno posle šestoaprilskog bombardovanja - tek blaga najava.
Ovo je zapravo u načelu predstavnik jednog tipa proze (i drame. i filma.) koji je kod nas doživeo neverovatan procvat sredinom osamdesetih godina i može u najkraćem da se opiše kao "šta su nam sve komunisti radili"; iskrena želja da se konačno progovori o stvarima koje su decenijama potiskivane tako je mnoge pisce odvela u suprotnu krajnost a potencijalno dobre do odlične knjige u crno-belo slikanje likova kakvo nije viđeno još od socrealizma (tragična jedna ironija) i često vrlo prolazan uspeh kod publike koja je u njima prepoznala vlastiti resantiman.

Biljana Jovanović se tu izdvaja 1. izuzetnim kvalitetom pisanja 2. vrlo smelim narativnim pozicioniranjem koje se tek postepeno otkriva kao osnovno načelo strukturiranja priče 3. pripovedačkim glasom koji je u najvećem delu knjige skaz 1/1 i koji je barem mene snažno podsetio na rusku avangardu od Platonova nadalje: to što se porodica koju pratimo preziva Kralj ovde nije samo gorka šala već i referenca na Benju Kralja iz Babeljevih priča (tako ja mislim a moguće da grešim). I što je najvažnije:
4. Što se tiče crno-belog slikanja likova, mogu se samo nasmejati - ovde belog ima tek u tragovima, svi su likovi nesrećni, često zli i uvek oštećeni na razne načine. Ivan Kralj, koga ponajviše pratimo, jeste grozno nesrećan čovek upropašćene egzistencije, ali i priličan bednik koji dobrim delom snosi odgovornost za svoju najveću nesreću.

"Duša, jedinica moja" danas je snažan argument protiv površnih i jednostranih čitanja što književnosti, što istorije. Ne bi prijao ni onima koji Biljanu Jovanović (uz veliku dozu nostalgije) svode na feministički simbol antiratnog pokreta devedesetih ali ni onima koji vole jednostavne narative o tome koliko se patilo pod komunistima. Ovo je složena i mučna knjiga (tu me bar očekivanje nije prevarilo) koja je jednako surova prema svim stranama i pozicijama, ali istovremeno pošteno pokazuje koliko je u smutnim vremenima teško sačuvati zdrav razum / glavu / obraz u bilo kojoj kombinaciji.

[Boris Laketić]

Razgranata pripovedna materija romana pretežno prati životni put Ivana Kralja, počev od večeri 06. aprila 1941, kada Ivan ima 36 godina, pa do Ivanove smrti u decembru 1967. Roman se odvija u Beogradu, sastavljen je od epizoda, a vremenski razmak između njih varira od par meseci do par godina. Sporedne epizode se uglavnom tiču članova Ivanove šire porodice sa očeve strane (naročito stric Simon), poreklom iz Pljevalja. Ivan nakon nemačkog bombardovanja Beograda ostaje bez kuće. Brigu o Ivanovoj majci preuzima stric Simon dok Ivan rat preživljava baveći se trgovinom na crno. Krajem 1944. pristupa Narodnom frontu, ženi se Mašom, daktilografkinjom u Odeljenju za zaštitu naroda (OZNA), sa kojom dobija sina. Pod prisilom (ucenom) postaje doušnik Uprave državne bezbednosti (UDB), što će se ispostaviti kobnim za njegovu dalju sudbinu. Ivan umire sam, u samoći i siromaštvu, nakon što počne gubiti razum.
Kao tema romana se kristališe antikomunizam iznet sa građansko-demokratske pozicije. Kritici su podvrgnuti surov obračun sa „narodnim neprijateljima“ (Ivanovi rođaci) po oslobođenju od okupatora i represivni karakter poratne komunističke vlasti. Pa tako odgovornost za zlosrećnu Ivanovu sudbinu i smrt njegove žene Maše u romanu jasno snosi Udba a razvoju i učvršćenju delinkvencije kod njihovog sina (koji krivicom Udbe odrasta bez majke) doprinose represivne državne institucije (škola, milicija, armija).
Zbog epizodičnog karaktera i razgranatosti radnje izgrađenost glavnih ličnosti romana odgovara otprilike onom nivou koji postižu pripovetke. Nešto malo emocionalnog intenziteta ima u prikazu stresnih reakcija psihički labilnog Ivana (lutanje, opijanje, izlivi besa nakon kojih sledi kajanje i povlačenje u samoću, a pri kraju života i halucinacije) a upečatljiva je i ličnost strica Simona.
U celini gledano roman je izgubio aktuelnost pa ne začuđuje što se, za razliku od prva dva autorkina romana, više ne preštampava.