Исповедь хулигана

by Sergei Yesenin, Сергей Есенин

Сергей Есенин родился в крестьянской семье в селе Константинове Рязанской губернии. Начал писать стихи с девяти лет. В восемнадцать разослал их по редакциям и, по его признанию, был удивлен, что произведений его не печатают. Тогда он "грянул" в Петербург, пошел прямо к Блоку, которому "свежие, чистые, голосистые" стихи талантливого крестьянского поэта-самородка очень понравились… По замечанию Е. Евтушенко, Есенин, возможно, самый русский поэт, "ибо ничья другая поэзия настолько не происходила из шелеста берез, из мягкого стука дождевых капель... ни в ком другом не было такой беззащитной исповедальности, хотя она иногда и прикрывалась буйством...". В настоящем издании представлены избранные стихотворения Сергея Есенина, его "маленькие поэмы", а также поэмы "Пугачев", "Анна Снегина", "Черный человек".

Genres: Poetry, Russia, Russian Literature, Classics

320 pages, Hardcover

First published January 1, 1921

About the author

Sergei Alexandrovich Yesenin [Сергей Александрович Есенин], 1895-1925, sometimes spelled as Esenin, was a Russian lyric poet. He is one of the most popular and well-known Russian poets of the 20th century, known for "his lyrical evocations of and nostalgia for the village life of his childhood - no idyll, presented in all its rawness, with an implied curse on urbanisation and industrialisation."

Born of peasant parents, he received very little formal education, and although he later traveled quite extensively it was the pre-revolution countryside of his youth that served as inspiration for most of his poetry. Yesenin initially supported the Bolshevik revolution, thinking that it would prove beneficial to the peasant class, but he became disenchanted when he saw that it would lead only to the industrialization of Russia. A longing for a return to the simplicity of the peasant lifestyle characterizes his work, as does his innovative use of images drawn from village lore. He is credited with helping to establish the Imaginist movement in Russian literature.

Yesenin led an erratic, unconventional life that was punctuated by bouts of drunkenness and insanity. Before hanging himself in a Leningrad hotel, Yesenin slit his wrists, and, using his own blood, wrote a farewell poem.

Associated Names:
Сергей Есенин (Russian)
Sergej Jessenin (German)

Reviews

[Angelika Tsivinskaya]

Drink up your sadness.

[Ivanko]

"tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema."


Jesenjin piše o osobnim stvarima; strahovima, kajanjima i slabostima. Dosta je vezan za svoje djetinjstvo koje mu je učestala tema zajedno sa motivima sela, domaćih životinja, mećava i pejzaža. Po meni su njegove emocionalno najteže pjesme upravo one "nevine" iz vremena djetinjstva gdje opisuje životinje. Posebno bi istaknuo "Pjesmu o kuji".

Jesenjin ima visoko mišljenje o sebi i to ne krije, usprkos tome muči ga i realnost da roditelji nisu zadovoljni njegovim odabirom da bude pjesnik, ne shvaćaju ga i bilo bi im draže da je ostao na selu da se u tradicionalnom okruženju izbori za kruh.

Čini mi se da je Jesenjin distanciran od svojih romantičnih veza, ne opisuje ih učestalo, a kad ih opisuje nikad ne dobijem dojam da dava cijelog sebe, tek neku od svojih sjena.
Vrlo zanimljiva poema je "Crni čovjek" koja naglašava Jesenjinov konflikt sa samim sobom, introspektivni uvid u sve što mrzi kod sebe i odbacuje u obliku tog "crnog čovjeka" koji je na kraju dana, usred ogledala, on sam.

Jesenjin je stara duša, stara duša u tijelu vječnog dječaka.
Na kraju svog životnog puta koji je trajao svega 30 godina, toliko je toga proživio, stvorio i osjetio... Ženio se 4 puta, no čini mi se da nikad nije prebolio prvu ljubav. Na kraju si je odlučio oduzeti život, nešto o čemu je vjerojatno unaprijed često razmišljao sudeći po naznakama u njegovim radovima. U svom kratkom životu uspio se upisati u legendu ruske i svjetske poezije dvadesetog stoljeća.


"Moj put" (zadnja strofa):

I što sad?
Mladost već minu.
Vrijeme mi je
prihvatiti djelo,
da nemirna duša
već zapjeva zrelo.
I da drukčiji život sela
ispuni me
novom silom izobila,
ko što me je nekad
do slave dovela
domaća ruska kobila.

[Nevena Nevena]

Јесењинова поезија обилује мотивима љубави, патње, усамљености, одбачености, чежње за завичајем, саосјећања, али и, понегдје, контроверзних изјава које се директно уплићу у случај његовог самоубиства.
Па опет, поред врло суморних стихова, спорог ритма, он проналази оне тренутке који (можда) постоје само у поезији. Хрли природи, њеној тихој љепоти, као уточишту за душу. Он је један човјек случајно доспио на овај свијет који по њему лута тражећи брезе. "Песма о кучки" и "Лисица" су реалистичне, засићене болом, и подсјећају на окрутност - која је свуда око нас. На нешто што постане навика и не подлијеже процјени морала( животињама пријатељ добар, / њима душу лече моје песме)
Љубав даје чар свему, човјек наједанпут све воли, и обрнуто. А онда се роди патња, утолико већа. И обнова. Жеља за проналаском новог, досад непостојећег. Сјећам се када смо у школи радили "Писмо мајци" и наставница нас питала о чему се ту ради, одговорили смо: "Па он пише мајци писмо како ће доћи...". Наставница је одговорила:"Да, али он не долази, неће доћи, само јој пружа утјеху."
Младост су прије воља, жеља, снага него - године. Чини ме се да кад човјек дубље промишља брже стари.
"Писмо сестри" је пјесма препуна нежности, али скоро па измуцана(Мокро узглавље о томе зна, душо!)
Једна од најбољих пјесама јесте "Црни човек" са мотивом двојника - раскол човјека и пјесника.

Да у мраку јесен ваших душа
осветлим, безлисну, ја уживам.

Бити песник означава једно:
да се норме живота не руше,
бичевати се по кожи нежној,
крвљу песме мазит туђе душе.

[Illiterate]

A rural romantic grapples with revolution, alcohol, and despair in simple moving verse.

[Daniel]

I don't tend to read a lot of poetry by people my own age, especially men. This is a very good and very sad collection of poems by a man who hit my age and already felt he'd lived his whole life.

[Brat Virdžinije Vulf]

Estetika sirovog i rudimentarnom izražavanja, koje ne služi nekom cilju... Stvar ukusa, ali i vrijednosti teksta. U nekim prevodima mangup, a u nekim huligan, realnost bi bila gorštak.

[Taisiya Marina]

A brilliant and unique collection, it’s a biography in poems that perfectly captures and recounts Sergei’s story. Through the poems, you can clearly trace the changes in his art style, life, romantic endeavours, and psychological state.
His earlier works are filled with a pure and deep love for home and country, evoking a longing and nostalgia for those long-passed times. Later in life, he experiences a dramatic shift in his political views, and his writing takes on a naively fervent red hue as he picks up the hammer and sickle, unaware that they will later become the instruments of his tragic end.

[Zack]

Confessions of a Hooligan is very sad and interesting book. The world changed around Yesenin and became alienating, like he no longer fit.

"The present sadness is not eased
By the light laugh of bygone days.
My white lime-tree has gone to seed,
And sung is my dawn of nightingales."

I found this much more interesting as an historical document than a book of poetry. There's not a lot formally going on in this good that struck me. Obviously something could have been lost in translation tough.

[AJ]

I was very fortunate to begin reading poetry with this collection. A bucolic boy goes to the city to become a man, but he’s a poet so he becomes very little.

“In a tower of feelings I live condemned to the endless treadmill of verse”.

[ahlybunny ♡]

to dream of what is new and rare,
incomprehensible to earth and grass,
for which there is no human name,
and words cannot say to the heart.

[simka✨]

Долго читала не потому, что сложно, а потому что для Есенина нужно настроение. Он все снова и снова влюбляет меня в себя. Хоть и хочется иногда напиться под него, но это иногда, а может всегда?

[Samira]

I wept like a baby! Especially once I read the final poem which also was his suicide note . Fantastic poet!