What do you think?
Rate this book
Opšta teorija žirafa
- GenresScienceNonfiction
234 pages
Published January 1, 2017
2 people are currently reading
26 people want to read
About the author
Milan M. Ćirković
15 books25 followersMilan Ćirković is Senior Research Associate at the Astronomical Observatory of Belgrade and Assistant Professor of the Department of Physics at the University of Novi Sad in Serbia and Montenegro. Milan’s interests include astrobiology and SETI studies, the evolution of galaxies and baryonic dark matter, the philosophy of science (especially philosophy of cosmology and quantum mechanics), future studies (in particular related to existential risks and transhumanism), science fiction, and the history of physical sciences. Milan is co-editor with IEET Chair Nick Bostrom of the 2008 volume Global Catastrophic Risks from Oxford University Press.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 4 of 4 reviews
July 18, 2020
Zadivljujuć je Ćirkovićev opseg tema – od evolucije i globalnog zagrevanja do filma Zodijak i poimanja vremena u Lavkraftovom delu. Međutim, iza te raskošne fasade krije se uvek jedna tema – status nauke i sve ono što sa sobom nosi. Istrajan u svom prosvetiteljskom programu, Ćirković se, uglavnom duhovito, a svakako strastveno obračunava sa različitim pseudonaučnim tendencijama i njihovim profiterima. Mnogo je reči o pogrešnoj, popularnoj i pojednostavljenoj viziji nauke, koju autor naziva „kartonskom”, kao i o različitim šarlatanima, mešetarima i profiterima. Padne, tu i tamo, poneka nepotrebno bombastična (i krajnje problematična) izjava, poput one kako ekološki ekstemisti „svojim idiotskim stavovima o odbijanju savremene tehnologije, intenzivne poljoprivrede, veštačkih đubriva, pesticida i sl., očigledno spremni da, ne trepnuvši, osude na smrt od gladi stotine miliona dvogodišnje, trogodišnje, četvorogodišnje i sve druge dece” (180), dok se u sledećoj rečenici konstantuje kako se isto odnosi na odlučno odbijanje genetski modifikovane hrane! I tako razni ljudi ispadaju, po Ćirkoviću, glupaci, budale, opskurni likovi, a jedan čitav esej posvećen je parazitiranju u nauci – kako mnogi ljudi izgrađuju karijere na simuliranju da nešto rade, a u najboljem slučaju ponavljaju već poznato. (Od tri spomenuta primera u eseju, najgore je prošao treći i gotovo sam siguran da se on odnosi na Aleksandra Petrovića, profesora na Seminaru za društvene nauke Filološkog fakulteta, (92-93), za ovu priliku nazvanim Laza.) Ipak, Ćirković cinično zaključuje da je bolje plaćati sve te ljude koji se nazivaju naučnim radnicima, uz punu svest da su oni potpuno beskorisni i ne doprinose razvoju (vaskolike!) nauke, jer će od kvantiteta moći da dođe do kvaliteta – na hiljadu praznih glava, možda će doći jedna vredna, koja ne bi došla da nije bilo tih hiljadu. Pritom, može da se dogodi da nečije jalovo „istraživanjce” pripomogne nekom ko zaista razume šta je nauka.
E tu ja vidim problem. Nauka je kod Ćirkovića racionalistički ideal (koji zaslužuje veliko početno slovo) i svako ko ne deli taj i takav stav, biva bačen u koš sa veoma heterogenim društvom ravnozemljaša, kreacionista i ostalog intelektualnog bašibozuka. Naravno, svestan je Ćirković mnogih problema nauke, ograičenosti naučnog metoda, ali svest o ovim podacima jedino i može da bude, za Ćirkovića, obuhvaćena samim razumskim, naučnim bićem. Kako onda objasniti da je Ćirković kao esejista najubedljiviji kad odstupi od „naučništva” i kad dečački ushićeno piše o Morelovom izumu, Magritu i Čapeku, ili kad gotovo poetski elaborira o Ojlerovom identitetu kao apsolutno najlepšoj jednačini matematike (100) (s čim se, uzgred budi rečeno, apsolutno slažem).
Knjiga je podeljena na tri celine: „Strategije nauke”, „Strategije umetnosti” i „Doba katastrofa”, a meni se posebno dopala druga celina. Tako se u jednom eseju fascinantno poredi Gedelova ideja svemira koji se rotira oko svoje ose, a istovremeno je zatvoren i neograničen (120), sa Lavkraftovim delom. Ili, možda još zanimljivije, kako nastanak Frankenštajna uzbudljivo povezuje sa klimatskim promenama na početku 19. veka, uključujući i jednu erupciju u Indoneziji. Ko želi, mnogo će naučiti.
Međutim, imam jednu metodološku primedbu vezanu za ovu celinu. Ćirković je inspirativan tumač prepleta umetnosti i nauke, međutim, njegova vizura je dominantno naučna, što će značiti da pojave u umetnosti uslovljene naučnim saznanjima, sagledava iz statusa njihove istinitosti. Pojednostavljeno rečeno, to znači sledeće – Ćirkoviću je bitno da li je nešto istinito, jer tek onda može uticati na delo. (Tako trijumfalno napominje kako je Lavkraft odbacivao astrologiju kao pseudonauku, što je, sa strane ubedljivosti i vrednosti književnog dela, apsolutno irelevantno.) Sasvim suprotno, mislim da su za umetnost važnije zablude ili popularno viđenje naučnih otkrića. Nauka, elitistička kakvu je Ćirković vidi (i kakvu, štaviše, smatra za jedino mogućom! (74)), nema tu rezonantnu moć, budući da je dostupna izuzetno maloj grupi ljudi, a još manja grupa je može razumeti. Tako umetnici često pišu o svojim zabludama i upravo te i takve zablude dovode proizvode dejstvo koje dolazi do mnogih ljudi i koje se opire vremenu. To nije zbog samih zabluda, već zbog načina na koji je svet dela osmišljen. Zato Ćirkovićevo pitanje o prirodi ekološke katastrofe u Nolanovom Interstelaru je, iako zanimljivo, pitanje koje to nije – prilično je problematično tumačiti delo u odnosu na informacije koje u delu ne postoje. To što nam je znanje o svetu filma ograničeno (ne znamo šta je dovelo svet na ivicu propast), ne znači da je film zbog toga bolji niti gori. Ali, začuđuje impresionistički komentar Ćirkovića kako upravo „nedorečenost u pogledu ekoloških posledica ljudske brojnosti” nije među nedostacima dela već kako „nepostojanje infantilne pozadinske naracije doprinosi ozbiljnosti i dostojanstvu filmske dramatike” (170). Šta je, uopšte „dostojanstvo filmske dramatike”? Osim što pompezno zvuči, ovo mesto nam pokazuje kako je humanistika fleksibilnija od prirodnonaučnog diskursa, ali i kako su u njoj moguće sinteze koje u prirodnim naukama nisu. Ironično (ili ne), njima se upravo služi autor.
Na kraju, da je izostala krta isključivost prema neistomišljenicima, ova, već sjajna knjiga eseja, bila bi još bolja. Tako bi izuzetne ideje došle do punog izražaja, a ne prigovori i prepucavanja.
P. S. Uzgred, M. Ć. je, relativno nedavno, objavio tekst o Lani del Rej i studijama budućnosti. A nije mi delovao da voli Summertime Sadness.
E tu ja vidim problem. Nauka je kod Ćirkovića racionalistički ideal (koji zaslužuje veliko početno slovo) i svako ko ne deli taj i takav stav, biva bačen u koš sa veoma heterogenim društvom ravnozemljaša, kreacionista i ostalog intelektualnog bašibozuka. Naravno, svestan je Ćirković mnogih problema nauke, ograičenosti naučnog metoda, ali svest o ovim podacima jedino i može da bude, za Ćirkovića, obuhvaćena samim razumskim, naučnim bićem. Kako onda objasniti da je Ćirković kao esejista najubedljiviji kad odstupi od „naučništva” i kad dečački ushićeno piše o Morelovom izumu, Magritu i Čapeku, ili kad gotovo poetski elaborira o Ojlerovom identitetu kao apsolutno najlepšoj jednačini matematike (100) (s čim se, uzgred budi rečeno, apsolutno slažem).
Knjiga je podeljena na tri celine: „Strategije nauke”, „Strategije umetnosti” i „Doba katastrofa”, a meni se posebno dopala druga celina. Tako se u jednom eseju fascinantno poredi Gedelova ideja svemira koji se rotira oko svoje ose, a istovremeno je zatvoren i neograničen (120), sa Lavkraftovim delom. Ili, možda još zanimljivije, kako nastanak Frankenštajna uzbudljivo povezuje sa klimatskim promenama na početku 19. veka, uključujući i jednu erupciju u Indoneziji. Ko želi, mnogo će naučiti.
Međutim, imam jednu metodološku primedbu vezanu za ovu celinu. Ćirković je inspirativan tumač prepleta umetnosti i nauke, međutim, njegova vizura je dominantno naučna, što će značiti da pojave u umetnosti uslovljene naučnim saznanjima, sagledava iz statusa njihove istinitosti. Pojednostavljeno rečeno, to znači sledeće – Ćirkoviću je bitno da li je nešto istinito, jer tek onda može uticati na delo. (Tako trijumfalno napominje kako je Lavkraft odbacivao astrologiju kao pseudonauku, što je, sa strane ubedljivosti i vrednosti književnog dela, apsolutno irelevantno.) Sasvim suprotno, mislim da su za umetnost važnije zablude ili popularno viđenje naučnih otkrića. Nauka, elitistička kakvu je Ćirković vidi (i kakvu, štaviše, smatra za jedino mogućom! (74)), nema tu rezonantnu moć, budući da je dostupna izuzetno maloj grupi ljudi, a još manja grupa je može razumeti. Tako umetnici često pišu o svojim zabludama i upravo te i takve zablude dovode proizvode dejstvo koje dolazi do mnogih ljudi i koje se opire vremenu. To nije zbog samih zabluda, već zbog načina na koji je svet dela osmišljen. Zato Ćirkovićevo pitanje o prirodi ekološke katastrofe u Nolanovom Interstelaru je, iako zanimljivo, pitanje koje to nije – prilično je problematično tumačiti delo u odnosu na informacije koje u delu ne postoje. To što nam je znanje o svetu filma ograničeno (ne znamo šta je dovelo svet na ivicu propast), ne znači da je film zbog toga bolji niti gori. Ali, začuđuje impresionistički komentar Ćirkovića kako upravo „nedorečenost u pogledu ekoloških posledica ljudske brojnosti” nije među nedostacima dela već kako „nepostojanje infantilne pozadinske naracije doprinosi ozbiljnosti i dostojanstvu filmske dramatike” (170). Šta je, uopšte „dostojanstvo filmske dramatike”? Osim što pompezno zvuči, ovo mesto nam pokazuje kako je humanistika fleksibilnija od prirodnonaučnog diskursa, ali i kako su u njoj moguće sinteze koje u prirodnim naukama nisu. Ironično (ili ne), njima se upravo služi autor.
Na kraju, da je izostala krta isključivost prema neistomišljenicima, ova, već sjajna knjiga eseja, bila bi još bolja. Tako bi izuzetne ideje došle do punog izražaja, a ne prigovori i prepucavanja.
P. S. Uzgred, M. Ć. je, relativno nedavno, objavio tekst o Lani del Rej i studijama budućnosti. A nije mi delovao da voli Summertime Sadness.
July 12, 2017
Apsolutno tačna i s pravom oštra dijagnostika nauke u sadašnjem trenutku, uključujući probleme s kojima se ona suočava, suštinsko nerazumevanje, upotrebu, zloupotrebu, pa i zlostavljanje nauke u akademskom i neakademskom kontekstu.
Brojni primeri i poređenja sjajno rasvetljavaju uvrežene zablude i predrasude.
Knjiga je odličan primer kako o interdisciplinarnim istraživanjima ne treba samo govoriti, nego ih treba pretočiti u praksu.
Brojni primeri i poređenja sjajno rasvetljavaju uvrežene zablude i predrasude.
Knjiga je odličan primer kako o interdisciplinarnim istraživanjima ne treba samo govoriti, nego ih treba pretočiti u praksu.
August 17, 2019
Izdanju nedostaje 20 stranica, zato -1*.
September 19, 2017
Knjiga ima tri podjednako zanimljive celine koje obećavaju zadovoljstvo ljubiteljima dobrog eseja. Prvi, epistemički, u kome se govori o naučnom saznanju na poperovski jasan način. Naglasak je na odnosu znanja i slobode koja jedina omogućava kontekst razvoja nauke. Drugi je teorijski u kome Ćirković nastupa kao dobar poznavalac i, rekao bih, teoretičar SF žanra. I treći deo je aktivistički u kome se govori o praktičnoj neophodnosti prihvatanja naučnih rezultata radi otklanjanja rizika mogućih katastrofa. Ono što spaja ove celine jeste snažna odbrana razuma pred naletima sve učestalijih detronizacija istine i njenog rastvaranja u maglinama populističkih, kvazinaučnih i determinističkih diskursa. Preporučujem čitanje knjige počevši od tog poslednjeg eseja Defenestracija razuma.
Displaying 1 - 4 of 4 reviews