What do you think?
Rate this book
Бајка
Roman o traganju za budućim vremenom.
Fantastičan antiutopijski roman Bajka, smešten u eru totalitarizma gde su slobode ukinute i sve vrednosti urušene, najavljuje autorovo tragično osećanje istorije i sopstvene epohe. Junak ove nimalo bajkovite priče u alegorijskim slikama destrukcije, apsurda i dezintegracije ljudskog društva vidi pretnju opštem i nacionalnom napretku: nastalo je Antivreme, opšti haos, groteskni svetski poredak bez budućnosti. U ugovoru sa junakom, podvodni moravski đavo Anđama ustupiće Ćosićevom junaku besmrtnost i moć saznanja „onoga što niko nikad nije saznao“ u zamenu za sudbinu smrtnika, kako bi proverio da li ovde, u stvarnom svetu, Bog još uvek postoji.
„Bajka se,kako vreme odmiče, otkriva kao jedno od ključnih i najboljih mesta celokupne Ćosićeve proze, začetnik distopijskog mišljenja u srpskoj književnosti, kojoj su se, nekoliko decenija kasnije pridružile Pekićeva 1999 i Basarina Ukleta zemlja. To je roman u kojem su ljudi, kao kod Orvela, samo brojevi bez ličnih osobina u kandžama Velikog brata.“ Marko Krstić
„Bajku je kritika u dobroj meri prećutala, čemu je kumovala činjenica da je u godinama posle njegovog objavljivanja Ćosić predstavljao nepodobnu ličnost. S druge strane, veliki uspeh koji je, u vreme umerenog popuštanja ideoloških stega, doživeo njegov roman Vreme smrti, bacio je u senku ne samo Bajku, nego i ostala Ćosićeva dela.“ Vladimir Kecmanović
„Odlična alegorijska antiutopija, knjiga sasvim drukčija od bilo čega što će napisati i pre i posle, reklo bi se slabo pročitana do dan-danas.“ Teofil Pančić
Fantastičan antiutopijski roman Bajka, smešten u eru totalitarizma gde su slobode ukinute i sve vrednosti urušene, najavljuje autorovo tragično osećanje istorije i sopstvene epohe. Junak ove nimalo bajkovite priče u alegorijskim slikama destrukcije, apsurda i dezintegracije ljudskog društva vidi pretnju opštem i nacionalnom napretku: nastalo je Antivreme, opšti haos, groteskni svetski poredak bez budućnosti. U ugovoru sa junakom, podvodni moravski đavo Anđama ustupiće Ćosićevom junaku besmrtnost i moć saznanja „onoga što niko nikad nije saznao“ u zamenu za sudbinu smrtnika, kako bi proverio da li ovde, u stvarnom svetu, Bog još uvek postoji.
„Bajka se,kako vreme odmiče, otkriva kao jedno od ključnih i najboljih mesta celokupne Ćosićeve proze, začetnik distopijskog mišljenja u srpskoj književnosti, kojoj su se, nekoliko decenija kasnije pridružile Pekićeva 1999 i Basarina Ukleta zemlja. To je roman u kojem su ljudi, kao kod Orvela, samo brojevi bez ličnih osobina u kandžama Velikog brata.“ Marko Krstić
„Bajku je kritika u dobroj meri prećutala, čemu je kumovala činjenica da je u godinama posle njegovog objavljivanja Ćosić predstavljao nepodobnu ličnost. S druge strane, veliki uspeh koji je, u vreme umerenog popuštanja ideoloških stega, doživeo njegov roman Vreme smrti, bacio je u senku ne samo Bajku, nego i ostala Ćosićeva dela.“ Vladimir Kecmanović
„Odlična alegorijska antiutopija, knjiga sasvim drukčija od bilo čega što će napisati i pre i posle, reklo bi se slabo pročitana do dan-danas.“ Teofil Pančić
Hardcover
First published January 1, 1965
2 people are currently reading
32 people want to read
About the author
Dobrica Ćosić
133 books88 followersDobrosav Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа (zа romаne Koreni i Deobe), uz Oskаrа Dаvičа i Živojinа Pаvlovićа jedini je od trojice književnikа koji su ovu nаgrаdu dobili više putа.
Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа.
Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“.
U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo.
Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.
Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа.
Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“.
U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo.
Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 3 of 3 reviews
August 12, 2022
„Bajka” je Dobrica na LSD-ju. I magičnim pečurkama. I ekstaziju. I još nekim supstancama.
Od jurnjave na početku romana gde dodir popepeljuje okruženje, preko boravka na dnu reke i susreta sa đavolom Anđamom – do posthumanističkih perspektiva, poput te da filozofi tvrde da je čovekova perspektiva u simbiozi sa stenama, zombija ili pobune predmeta protiv ljudi, Ćosićevi distopijski nanosi ideja pucaju od raskoši. Susret ambicije, igre i raspričanosti doveo je do toga da se „Bajka” čita i grozničavo i podozrivo, uz ushićenje, ali i pokoje kolutanje očima. Dodatno sve čini zabavnim to što ova knjiga toliko odudara od onoga kako Dobricu pamtimo da je to sumanuto. Umesto rovova Prerova i cokule istorije, „Bajka” donosi ni manje ni više nego tzv. „razistoriju”, suprotnosmernu u odnosu na vreme, koje je merljivo samo srcem kao unutrašnjim časovnikom. U lavini ideja stiže Dobrica da spomene i snoviziju (neku vrstu metatelevizije) i ručnik (zamenu za jezik), ali i da čitavo jedno poglavlje (Kamonija) posveti kritici svih mogućih totalitarnih režima, pokazujući da i antitotalitarizam može biti ne samo poguban, već i mnogo bliže od onoga protiv čega se bori. Veliki brat, pokret za nejedenje mesa (protovegani, izgleda), povezivanje pada nataliteta i kućnih ljubimaca (isto kao Erih Koš!), satanoidne bebe, aluminijumske ljubičice i skulptura od ljudskog tela – samo su delić Ćosićeve zastrašujuće antropološke vizije. Ova komešanja ideja su toliko groteskna i živahna da se čak mogu povezati sa Basarom. Da, upravo Basarom, koji je Ćosića zvao Velikim Sotonom i kome ovo povezivanje u najmanju ruku ne bi bilo milo. Ipak, „prljava” imaginacija tzv. Velikog Sotone ne da ne zaostaje za Basarom, već je na mnogim mestima i prevazilazi, kao što je guranje nepojedenog (sic!) nakita „u usta i čmar mrtvoj Kleopatri”, koja je, inače, mačka.
Šokirali ste se? I ja sam.
Uz sve nesavršenosti i, pre svega, činjenicu da ovo nipošto nije Ćosićev prepoznatljiv ton, odnosno, udobno stanište, vrlo bi bilo zanimljivo videti kako bi (i da li bi) ovo delo čitali oni koji su Ćosićevi tvrdokorni fanovi. Nedovoljno sam to proučio, ali ne bi me iznenadili sasvim suprotni odgovori. Takođe, potpuno sam siguran da je knjiga dušu dala za ekokritička čitanja i posthumanistička sagledavanja i sve više sam siguran da je ključna reč Ćosićevog dela, zapravo – biopolitika. I to ne u svetlu ekološke humanistike, nego baš onako kako su o biopolitici pisali Fuko i Agamben – kao moći nad životom. Ipak, probao je Ćosić ovde da bude ne samo politički podsticajan, nego čak da ima izlet u metafiziku, mistiku, onostrano. Njegove alegorije deluju da su nekad razočaravajuće providne, a onda se ispostavi da su, zapravo, nedovršene, što ih čini boljim, otvorenijim.
Vrtlog je ovo, neobičan, preteran, ali i potreban zbog svega toga.
Od jurnjave na početku romana gde dodir popepeljuje okruženje, preko boravka na dnu reke i susreta sa đavolom Anđamom – do posthumanističkih perspektiva, poput te da filozofi tvrde da je čovekova perspektiva u simbiozi sa stenama, zombija ili pobune predmeta protiv ljudi, Ćosićevi distopijski nanosi ideja pucaju od raskoši. Susret ambicije, igre i raspričanosti doveo je do toga da se „Bajka” čita i grozničavo i podozrivo, uz ushićenje, ali i pokoje kolutanje očima. Dodatno sve čini zabavnim to što ova knjiga toliko odudara od onoga kako Dobricu pamtimo da je to sumanuto. Umesto rovova Prerova i cokule istorije, „Bajka” donosi ni manje ni više nego tzv. „razistoriju”, suprotnosmernu u odnosu na vreme, koje je merljivo samo srcem kao unutrašnjim časovnikom. U lavini ideja stiže Dobrica da spomene i snoviziju (neku vrstu metatelevizije) i ručnik (zamenu za jezik), ali i da čitavo jedno poglavlje (Kamonija) posveti kritici svih mogućih totalitarnih režima, pokazujući da i antitotalitarizam može biti ne samo poguban, već i mnogo bliže od onoga protiv čega se bori. Veliki brat, pokret za nejedenje mesa (protovegani, izgleda), povezivanje pada nataliteta i kućnih ljubimaca (isto kao Erih Koš!), satanoidne bebe, aluminijumske ljubičice i skulptura od ljudskog tela – samo su delić Ćosićeve zastrašujuće antropološke vizije. Ova komešanja ideja su toliko groteskna i živahna da se čak mogu povezati sa Basarom. Da, upravo Basarom, koji je Ćosića zvao Velikim Sotonom i kome ovo povezivanje u najmanju ruku ne bi bilo milo. Ipak, „prljava” imaginacija tzv. Velikog Sotone ne da ne zaostaje za Basarom, već je na mnogim mestima i prevazilazi, kao što je guranje nepojedenog (sic!) nakita „u usta i čmar mrtvoj Kleopatri”, koja je, inače, mačka.
Šokirali ste se? I ja sam.
Uz sve nesavršenosti i, pre svega, činjenicu da ovo nipošto nije Ćosićev prepoznatljiv ton, odnosno, udobno stanište, vrlo bi bilo zanimljivo videti kako bi (i da li bi) ovo delo čitali oni koji su Ćosićevi tvrdokorni fanovi. Nedovoljno sam to proučio, ali ne bi me iznenadili sasvim suprotni odgovori. Takođe, potpuno sam siguran da je knjiga dušu dala za ekokritička čitanja i posthumanistička sagledavanja i sve više sam siguran da je ključna reč Ćosićevog dela, zapravo – biopolitika. I to ne u svetlu ekološke humanistike, nego baš onako kako su o biopolitici pisali Fuko i Agamben – kao moći nad životom. Ipak, probao je Ćosić ovde da bude ne samo politički podsticajan, nego čak da ima izlet u metafiziku, mistiku, onostrano. Njegove alegorije deluju da su nekad razočaravajuće providne, a onda se ispostavi da su, zapravo, nedovršene, što ih čini boljim, otvorenijim.
Vrtlog je ovo, neobičan, preteran, ali i potreban zbog svega toga.
November 26, 2022
Najmanje nalik ostalim Ćosićevim delima, al to će vam svako reći. Moj je predlog da, pri ulasku u ovu knjigu izbacite iz glave sve što očekujete od Ćosića i da se prepustite toku dela, pa gde završite. Samo napred, oprobajte se i vi.
May 24, 2018
Neverovatan miris Orvela i Hakslija kod Ćosića u (meni najinteresantnijem) poglavlju Kamonija. Neočekivano od Ćosića i prijatno iznenađujuće. Preporuka i ako ste čitali Ćosića ranije, a i ako niste.
Displaying 1 - 3 of 3 reviews