What do you think?
Rate this book
Il divano orientale
Scrivendole da Baghdad, il nuovo centro del mondo, il grande favolista dell'VIII secolo Al-Muqaffa incanta l'amata lontana, rimasta nella Persia da poco conquistata dall'Islam. L'emiro-poliziotto Gazvan indaga su una catena di efferati delitti perpetrati da una setta misteriosa. Il mistico Al-Hallag si interroga sui più profondi quesiti posti dalla religiosità musulmana e dagli intrecci del potere. Preciso come l'ordito degli antichi tappeti, ossessionato dal significato di ogni dettaglio, "Il divano orientale" ricostruisce l'implacabile marchingegno del persecutore e della vittima, dello straniero e della legge, dell'eretico e della ragion di stato. Una stupefacente macchina narrativa, un mosaico di storie, lettere, favole unite in un romanzo storico (o, si direbbe, in un originale thriller) che ha come personaggi i grandi protagonisti della cultura del medioevo islamico, si nutre degli spunti più vari (dalla letteratura araba all'orientalismo goethiano, accennato sin dal titolo) e rimanda al lettore infinite suggestioni. Karahasan sembra restituirci l'immagine dell'Occidente, riflessa nello specchio rovesciato di un Islam in cerca di nemici da sacrificare. Per esorcizzare l'indomabilità del male, la fragilità di ogni ordine?
- GenresNovels
360 pages, Paperback
First published January 1, 1989
21 people are currently reading
268 people want to read
About the author
Dževad Karahasan
37 books88 followersDževad Karahasan rođen u Duvnu, je bosanskohercegovački književnik, dramatičar, esejist, romanopisac.
U rodnom je gradu završio osnovno i gimnazijsko školovanje. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, studij komparativne književnosti i teatrologije, a u Zagrebu, na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, branio je doktorski rad. Dugi niz godina učestvovao je u uređivanju sarajevske revije kao urednik za kulturna pitanja Odjek, te dramaturg u Zeničkom narodnom pozorištu.[2]
Od 1986-93. Karahasan je na mjestu docenta za dramaturgiju i historiju drame na Akademija scenskih umjetnosti u Sarajevu, gdje vrši dužnost dekana. Bio je glavni urednik časopisa za teoriju i kritiku umjetnost Izraz u Sarajevu. Od 1993. nakon odlaska iz Sarajeva zbog rata u BiH, živi u Grazu. 1994-95. godine gostujući je profesor na Univerzitetu u Salzburgu, 2001. u Innsbrucku, a u Berlinu od 2009-10. 1995. godine postaje stipendist DAAD Berlin, a 1995. i 1997. je lektor za bosanski, hrvatski i srpski jezik na Odsjeku za slavistiku Univerziteta u Göttingenu. U akademskoj godini 2007/08. je stipendist naučnog kolegija Wissenschaftskolleg u Berlinu.[2]
Od 1993. radio je kao dramaturg za pozorište ARBOS – Gesellschaft für Musik und Theater. Piše drame, romane, pripovjetke, eseje, historiju i kritiku teatra i učestvuje kao pozorišni reditelj. Njegovi pozorišni komadi igraju se u Austriji (Beč, Krems, Hallein, Eisenstadt, Salzburg, Villach, Klagenfurt), Njemačkoj (Gera, Erfurt, Berlin, Leipzig), Bosni i Hercegovini (Sarajevo), Ukrajini (Odesa), Češkoj (Prag, Hradec Králové, Brno), Kosovu (Priština), Poljskoj (Szczecin), Singapuru (Singapore Arts Festival) i SAD (Washington D.C.). Živio je i radio u Sarajevu i Grazu sa suprugom Draganom Tomašević-Karahasan, gdje je preminuo 19. maja 2023. godine.
U rodnom je gradu završio osnovno i gimnazijsko školovanje. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, studij komparativne književnosti i teatrologije, a u Zagrebu, na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, branio je doktorski rad. Dugi niz godina učestvovao je u uređivanju sarajevske revije kao urednik za kulturna pitanja Odjek, te dramaturg u Zeničkom narodnom pozorištu.[2]
Od 1986-93. Karahasan je na mjestu docenta za dramaturgiju i historiju drame na Akademija scenskih umjetnosti u Sarajevu, gdje vrši dužnost dekana. Bio je glavni urednik časopisa za teoriju i kritiku umjetnost Izraz u Sarajevu. Od 1993. nakon odlaska iz Sarajeva zbog rata u BiH, živi u Grazu. 1994-95. godine gostujući je profesor na Univerzitetu u Salzburgu, 2001. u Innsbrucku, a u Berlinu od 2009-10. 1995. godine postaje stipendist DAAD Berlin, a 1995. i 1997. je lektor za bosanski, hrvatski i srpski jezik na Odsjeku za slavistiku Univerziteta u Göttingenu. U akademskoj godini 2007/08. je stipendist naučnog kolegija Wissenschaftskolleg u Berlinu.[2]
Od 1993. radio je kao dramaturg za pozorište ARBOS – Gesellschaft für Musik und Theater. Piše drame, romane, pripovjetke, eseje, historiju i kritiku teatra i učestvuje kao pozorišni reditelj. Njegovi pozorišni komadi igraju se u Austriji (Beč, Krems, Hallein, Eisenstadt, Salzburg, Villach, Klagenfurt), Njemačkoj (Gera, Erfurt, Berlin, Leipzig), Bosni i Hercegovini (Sarajevo), Ukrajini (Odesa), Češkoj (Prag, Hradec Králové, Brno), Kosovu (Priština), Poljskoj (Szczecin), Singapuru (Singapore Arts Festival) i SAD (Washington D.C.). Živio je i radio u Sarajevu i Grazu sa suprugom Draganom Tomašević-Karahasan, gdje je preminuo 19. maja 2023. godine.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 11 of 11 reviews
March 22, 2015
Baš sam se obradovala ovoj knjizi - ispostavilo se da sam je za dvadeset i više godina od prvog čitanja gotovo sasvim zaboravila (i da je, normalno, tada nisam najbolje shvatila). Udarna kombinacija - istorijski roman, borhesovska postmoderna, metafizika, malko fantastike, korišćenje detektivskog zapleta (avaj, nerazrešenog tj. nerazrešivog), odnos vlasti i pojedinca, nepouzdani pripovedači na kilo (i to policajci/islednici koje sve odreda zamišljam kao Slobodana Aligrudića, šta mogu, to je jače od mene) umetnute priče, njihovo tumačenje u okvirnim narativima, još metafizike... milina jedna, i još sve funkcioniše kad se sklopi.
August 8, 2024
1.
„Semmi sem mozdul, minden mocsaras és süppedékeny. Itt az emberek szeretik a mocsarat, itt az élet valami sötétet, nedveset és puhát jelent, itt úgy örülnek a rothadásnak meg a romlásnak, akár az újjászületésnek, a termékenységnek és a jónak. Itt mintha mindenki megállás nélkül az anyjáról álmodna.”
2.
„...mert a túlzott megértés mindig a legrosszabb fajta félreértés.”
3.
Azon gondolkodtam, hogy amit az irodalomban szokás mágikus realizmusnak nevezni, miért két helyen nyitja legpompásabb virágait: Dél-Amerikában és a Balkánon. Talán azzal függ össze, hogy mindkét vidék a perifériához tartozik? A perifériához tartozni nem pusztán azt jelenti, hogy valaki nem tagja a gazdag nyugati országok elit klubjának. A kulcs inkább az, hogy úgy nem tartozik közéjük, hogy közben átfogó ismeretei vannak róla. Össze tudja mérni azok relatív rendezettségét saját káoszával. Érzékeli, mi lehetne belőle, ha levetkőzné ezt a káoszt. Ugyanakkor azt is megéli, hogy ez a káosz az ő identitásának része – egy olyan dolog, ami hozzá tartozik: erőszakos, visszatartó erő, ami mindazonáltal izgalmas és szép, ha másért nem, hát azért, mert a miénk. Erős benne az igény, hogy ha már van, akkor formát adjon neki – ám a káoszt nem lehet szabványos módszerekkel rendként bemutatni, csak kerülőúton. A mágia, a mítosz, a fabulálás eszközeivel.
Karahasan könyve az iszlám középkorba visz el minket, emírek, vezírek, dervisek közé. Ez a világ persze nem a káosz világa – mindazonáltal szabályai annyira összetettek, bonyolultak, olyan váratlan formában (nem ritkán: kegyetlenül) nyilvánulnak meg, hogy az kellő óvatossággal (és laikus olvasói szemmel) káosznak is nevezhető. Nem regény ez, sokkal inkább finoman egymásba kapcsolódó, egymásra reflektáló történetek sora, amelyek az Ezeregyéjszaka meséihez hasonlatosan fonódnak össze, helyenként pedig konkrétan metafizikai kriminek maszkírozzák magukat. Ami az egészet összeköti, alighanem a szereplők viszonyulása a világhoz. Ahogy látom, kétfajta, khm, „princípium” jelenik meg hangsúlyosan a lapokon: egyfelől a női, amely nem kutat, hanem enyhet ad, mindig a háttérben húzódik meg, és arra vár (gyakran hiába), hogy biztos kikötője legyen a vándoroknak. A másik csoportot pedig azok a férfiak alkotják, akik megpróbálják értelmezni a világot, rendet tennének a káoszban, kibogoznák a rejtélyeket és megfejtenék a talányokat. Amit ők tesznek, az egyfajta cselekvés – de nehéz szabadulni a gondolattól, hogy valójában nem Sherlock Holmes-ok ők, akik kirúgják a zűrzavar lábát, hanem Don Quijoték, és csak a szokásos értelmetlen szélmalomharcot vívják. Ezek a férfiak az arab kalligráfia hajlékonyságára emlékeztető okfejtésekkel rukkolnak elő hatalom és ember viszonyáról, vagy épp a világ duális felosztásának képtelenségéről – de mindez csak arra szolgál, hogy úgy-ahogy elleplezzék saját szorongásukat amiatt, hogy lassan elsüllyednek a futóhomokban. Mert a világ nagyobb náluk, és minél többet látnak belőle, annál kevésbé érthetik meg, és pláne nem védekezhetnek ellene. Talán legközelebb még akkor jutnak az igazsághoz, amikor mesét mesélnek róla. Mert egy kaotikus világban csak a mese igaz.
„Semmi sem mozdul, minden mocsaras és süppedékeny. Itt az emberek szeretik a mocsarat, itt az élet valami sötétet, nedveset és puhát jelent, itt úgy örülnek a rothadásnak meg a romlásnak, akár az újjászületésnek, a termékenységnek és a jónak. Itt mintha mindenki megállás nélkül az anyjáról álmodna.”
2.
„...mert a túlzott megértés mindig a legrosszabb fajta félreértés.”
3.
Azon gondolkodtam, hogy amit az irodalomban szokás mágikus realizmusnak nevezni, miért két helyen nyitja legpompásabb virágait: Dél-Amerikában és a Balkánon. Talán azzal függ össze, hogy mindkét vidék a perifériához tartozik? A perifériához tartozni nem pusztán azt jelenti, hogy valaki nem tagja a gazdag nyugati országok elit klubjának. A kulcs inkább az, hogy úgy nem tartozik közéjük, hogy közben átfogó ismeretei vannak róla. Össze tudja mérni azok relatív rendezettségét saját káoszával. Érzékeli, mi lehetne belőle, ha levetkőzné ezt a káoszt. Ugyanakkor azt is megéli, hogy ez a káosz az ő identitásának része – egy olyan dolog, ami hozzá tartozik: erőszakos, visszatartó erő, ami mindazonáltal izgalmas és szép, ha másért nem, hát azért, mert a miénk. Erős benne az igény, hogy ha már van, akkor formát adjon neki – ám a káoszt nem lehet szabványos módszerekkel rendként bemutatni, csak kerülőúton. A mágia, a mítosz, a fabulálás eszközeivel.
Karahasan könyve az iszlám középkorba visz el minket, emírek, vezírek, dervisek közé. Ez a világ persze nem a káosz világa – mindazonáltal szabályai annyira összetettek, bonyolultak, olyan váratlan formában (nem ritkán: kegyetlenül) nyilvánulnak meg, hogy az kellő óvatossággal (és laikus olvasói szemmel) káosznak is nevezhető. Nem regény ez, sokkal inkább finoman egymásba kapcsolódó, egymásra reflektáló történetek sora, amelyek az Ezeregyéjszaka meséihez hasonlatosan fonódnak össze, helyenként pedig konkrétan metafizikai kriminek maszkírozzák magukat. Ami az egészet összeköti, alighanem a szereplők viszonyulása a világhoz. Ahogy látom, kétfajta, khm, „princípium” jelenik meg hangsúlyosan a lapokon: egyfelől a női, amely nem kutat, hanem enyhet ad, mindig a háttérben húzódik meg, és arra vár (gyakran hiába), hogy biztos kikötője legyen a vándoroknak. A másik csoportot pedig azok a férfiak alkotják, akik megpróbálják értelmezni a világot, rendet tennének a káoszban, kibogoznák a rejtélyeket és megfejtenék a talányokat. Amit ők tesznek, az egyfajta cselekvés – de nehéz szabadulni a gondolattól, hogy valójában nem Sherlock Holmes-ok ők, akik kirúgják a zűrzavar lábát, hanem Don Quijoték, és csak a szokásos értelmetlen szélmalomharcot vívják. Ezek a férfiak az arab kalligráfia hajlékonyságára emlékeztető okfejtésekkel rukkolnak elő hatalom és ember viszonyáról, vagy épp a világ duális felosztásának képtelenségéről – de mindez csak arra szolgál, hogy úgy-ahogy elleplezzék saját szorongásukat amiatt, hogy lassan elsüllyednek a futóhomokban. Mert a világ nagyobb náluk, és minél többet látnak belőle, annál kevésbé érthetik meg, és pláne nem védekezhetnek ellene. Talán legközelebb még akkor jutnak az igazsághoz, amikor mesét mesélnek róla. Mert egy kaotikus világban csak a mese igaz.
March 30, 2024
Istočni Diwan (prvo izdanje 1987. godine) je jedna velika priča o pričanju priča. Roman struktuiran kao babuške samo što mesto babuški nakon što rasklopimo prvu figuru sufijskog mistika ispod nje imamo malo manju figuru istog tog mistika i tako sve do mistika veličine jedne tačke svetlosti u kojoj je, ukoliko prihvatimo sufijsko učenje, sadržan ceo svet (iako bi "pravoverni" muslimani zbog toga mogli da nas optuže da hulimo na boga jer on ne bi stvarao svet većim nego što jeste da za to nije bilo potrebe, pa bi mogli završiti i u nekom zatvoru!)
Struktura romana je geometrijska, tri dela podeljena na po tri dela. Dakle, brojevi 3 i 9 koji igraju veliku ulogu u ovom delu. U jednom momentu saznajemo za jedan takav arabeskni zatvor zasnovan na stepenovanju broja tri, gde na nivou za najopasnije prestupnike imamo prostorije sa po 3 zatvorenika gde bi sedeli tako po troje da bi se prestupnik gde god bi se okrenuo zagledao u svoje ogledalo - čoveka koji je počinio isto što i on, bio ubica, zatim prostorije za po devet zatvorenika u njima, pa za po osamdeset i jednog i na kraju za između 240 i 250 zatvorenika po prostoriji.
Sve vrvi od sa jedne strane različitih ali opet istih emira straže koji predstavljaju zakon i različitih ali opet istih dualista, sufija, "Perzijanaca" koji svi odreda predstavljaju opasnost po zakon jer propovedaju o onome čemu se zakonima ne može suditi, naime, o ljubavi. I čitav roman nalazi svoje mesto u konfliktu između novorođenog islama i kalemljenja istog (ili obrnuto) na drevnija istočnjačka učenja.
Istočni Diwan kao da je neka vrsta islamskog Imena Ruže, objavljenog samo par godina ranije u kojem se razmatraju najvažnije doktrine zapadnog hrišćanstva, dok se ovde razmatraju doktrine islama i uplivi pre svega sufijskih učenja u iste. Bilo bi interesantno napisati uporednu studiju ove dve knjige i pobrojati probleme koje tematizuju. Takođe, bilo bi zanimljivo uporediti ovu knjigu i pre svega postupke pripovedanja u njoj sa postupcima iz Basarine Fame o Biciklistima, objavljene iste godine, na šta nam u pogovoru Diwana skreće pažnju i Jasmina Ahmetagić. Uz sve to, bilo bi još zanimljivije uporediti pripovedne strategije iz dva već spomenuta romana i "Sudbine i komentara" Radoslava Petkovića. Sva ova četiri dela (Ime ruže, Fama, Diwan i Sudbina dela su tzv. "istorijske metafikcije" dok bi "Diwan" i "Ime Ruže" mogli podvesti i pod takozvanu "profesorsku književnost" koja je tih osamdesetih doživela bum sa pojavom pomenuta dva i "Hazarskim rečnikom" Milorada Pavića).
E sad, nešto malo, jako malo (koje je opet preveliko i u kojem se sastoji sve ako slušate mistike i dualiste hulitelje iz knjige) fali ovoj knjizi da bi bila istinski veliko delo. Ogledala, trouglovi, slike, arabeske, geometrija, progresija, citatnost, misterija, fantastika, priča nanizana za pričom, religija, potraga za skrivenim znanjem, humor, sve je tu, ali nedostaje finalni udarac. Nedostaje nokaut. Barem meni. I to me kao čitaoca rastužuje. Niže se sve kako treba, deluje da ide ka izuzetnim visinama, ali već na dve trećine knjige zaključujem da je autor ispucao svoj maksimum i da sada može ili da održi ovaj izuzetno visok kvalitet koji je postavio, ili da padne. Srećom, nije pao. Pri kraju se čak malo i pojačao, ali bilo je prekasno, odzvonio je kraj petnaeste runde borbe u teškoj kategoriji i Karahasanu je falilo samo malo do nokauta i jasne pobede, dok će ovako presuda o tome da li je ovo "samo" jako dobra knjiga ili ipak vanvremensko remek-delo ostati u domenu večne debate.
-----------------------------------------------------------------
1) Inače, u knjizi imamo i ovaj citat:"Zaista je majstor i zaista je lud - nije čudo pedeset nijansi zelene ili crvene boje, ali jeste čudo deset nijansi bijele, a bilo je mnogo slika u bijeloj boji." Istočni Diwan, Blum, 2019. godina, str. 99-100. A je li čudo pedeset nijansi sive boje? Pitam ponovo, da li je čudo jebenih 50 nijansi sive boje, zašto emiri straže i sufi mistici na to nisu odgovorili???
2) Dževad Karahasan rođen je 1953. godine. Iste te godine rođeni su i Radoslav Petković, Svetislav Basara i Dragan Velikić. Moglo bi se prema tome reći da je to poslednja velika i rodna godina za SFRJ književnost.
Basara je Basara - autor gomile zanimljivih knjiga, od kojih neke dostižu izuzetno visok nivo (ali ne i Fama)
O Karahasanu smo već rekli što se tiče Istočnog Diwana. Ja sam čitao još zbirku eseja "O jeziku i strahu" i to je odlična knjiga.
Dragan Velikić, pisac koji je sledeći svog učitelja Pekića koji je pisao velike građanske epove uspeo da napiše nekoliko slabih malograđanski epova (paradoksalno najslabiji, a možda i najnagrađivaniji pisac iz ove krštenice)
I Radoslav Petković, autor remek-dela Sudbina i komentari i još nekoliko sjajnih romana i kniga eseja.
Ovi pisci između sebe imaju 5 ninovih nagrada (i to bez Karahasana), ali Karahasan je nekako ipak van bivše SFRJ postao najcenjeniji, za šta dokaz mogu biti važne internacionalne književne nagrade koje je on dobio.
Struktura romana je geometrijska, tri dela podeljena na po tri dela. Dakle, brojevi 3 i 9 koji igraju veliku ulogu u ovom delu. U jednom momentu saznajemo za jedan takav arabeskni zatvor zasnovan na stepenovanju broja tri, gde na nivou za najopasnije prestupnike imamo prostorije sa po 3 zatvorenika gde bi sedeli tako po troje da bi se prestupnik gde god bi se okrenuo zagledao u svoje ogledalo - čoveka koji je počinio isto što i on, bio ubica, zatim prostorije za po devet zatvorenika u njima, pa za po osamdeset i jednog i na kraju za između 240 i 250 zatvorenika po prostoriji.
Sve vrvi od sa jedne strane različitih ali opet istih emira straže koji predstavljaju zakon i različitih ali opet istih dualista, sufija, "Perzijanaca" koji svi odreda predstavljaju opasnost po zakon jer propovedaju o onome čemu se zakonima ne može suditi, naime, o ljubavi. I čitav roman nalazi svoje mesto u konfliktu između novorođenog islama i kalemljenja istog (ili obrnuto) na drevnija istočnjačka učenja.
Istočni Diwan kao da je neka vrsta islamskog Imena Ruže, objavljenog samo par godina ranije u kojem se razmatraju najvažnije doktrine zapadnog hrišćanstva, dok se ovde razmatraju doktrine islama i uplivi pre svega sufijskih učenja u iste. Bilo bi interesantno napisati uporednu studiju ove dve knjige i pobrojati probleme koje tematizuju. Takođe, bilo bi zanimljivo uporediti ovu knjigu i pre svega postupke pripovedanja u njoj sa postupcima iz Basarine Fame o Biciklistima, objavljene iste godine, na šta nam u pogovoru Diwana skreće pažnju i Jasmina Ahmetagić. Uz sve to, bilo bi još zanimljivije uporediti pripovedne strategije iz dva već spomenuta romana i "Sudbine i komentara" Radoslava Petkovića. Sva ova četiri dela (Ime ruže, Fama, Diwan i Sudbina dela su tzv. "istorijske metafikcije" dok bi "Diwan" i "Ime Ruže" mogli podvesti i pod takozvanu "profesorsku književnost" koja je tih osamdesetih doživela bum sa pojavom pomenuta dva i "Hazarskim rečnikom" Milorada Pavića).
E sad, nešto malo, jako malo (koje je opet preveliko i u kojem se sastoji sve ako slušate mistike i dualiste hulitelje iz knjige) fali ovoj knjizi da bi bila istinski veliko delo. Ogledala, trouglovi, slike, arabeske, geometrija, progresija, citatnost, misterija, fantastika, priča nanizana za pričom, religija, potraga za skrivenim znanjem, humor, sve je tu, ali nedostaje finalni udarac. Nedostaje nokaut. Barem meni. I to me kao čitaoca rastužuje. Niže se sve kako treba, deluje da ide ka izuzetnim visinama, ali već na dve trećine knjige zaključujem da je autor ispucao svoj maksimum i da sada može ili da održi ovaj izuzetno visok kvalitet koji je postavio, ili da padne. Srećom, nije pao. Pri kraju se čak malo i pojačao, ali bilo je prekasno, odzvonio je kraj petnaeste runde borbe u teškoj kategoriji i Karahasanu je falilo samo malo do nokauta i jasne pobede, dok će ovako presuda o tome da li je ovo "samo" jako dobra knjiga ili ipak vanvremensko remek-delo ostati u domenu večne debate.
-----------------------------------------------------------------
1) Inače, u knjizi imamo i ovaj citat:"Zaista je majstor i zaista je lud - nije čudo pedeset nijansi zelene ili crvene boje, ali jeste čudo deset nijansi bijele, a bilo je mnogo slika u bijeloj boji." Istočni Diwan, Blum, 2019. godina, str. 99-100. A je li čudo pedeset nijansi sive boje? Pitam ponovo, da li je čudo jebenih 50 nijansi sive boje, zašto emiri straže i sufi mistici na to nisu odgovorili???
2) Dževad Karahasan rođen je 1953. godine. Iste te godine rođeni su i Radoslav Petković, Svetislav Basara i Dragan Velikić. Moglo bi se prema tome reći da je to poslednja velika i rodna godina za SFRJ književnost.
Basara je Basara - autor gomile zanimljivih knjiga, od kojih neke dostižu izuzetno visok nivo (ali ne i Fama)
O Karahasanu smo već rekli što se tiče Istočnog Diwana. Ja sam čitao još zbirku eseja "O jeziku i strahu" i to je odlična knjiga.
Dragan Velikić, pisac koji je sledeći svog učitelja Pekića koji je pisao velike građanske epove uspeo da napiše nekoliko slabih malograđanski epova (paradoksalno najslabiji, a možda i najnagrađivaniji pisac iz ove krštenice)
I Radoslav Petković, autor remek-dela Sudbina i komentari i još nekoliko sjajnih romana i kniga eseja.
Ovi pisci između sebe imaju 5 ninovih nagrada (i to bez Karahasana), ali Karahasan je nekako ipak van bivše SFRJ postao najcenjeniji, za šta dokaz mogu biti važne internacionalne književne nagrade koje je on dobio.
Currently reading
June 21, 2012"Volim te lijepo, suho i spokojno, više kao sliku nego kao živo tijelo, više kao sjećanje nego kao nešto što se žudi. I sve češće mislim da si ti čovjek kojega treba tako voljeti, kojega treba tako voljeti, kojega se jedino tako voli na pravi način, onako kako on može podnijeti. Kao da si sasvim malo živ čovjek, kao da si više nečija zamisao nego živ pravi čovjek! "
December 23, 2018
Jako mi se dopala. Ne mogu je prepričati, ali u nju uroniš i na neke stranice se vraćaš po nekoliko puta.
May 2, 2023
Zašto Karahasan, bosanski Orhan Pamuk, nije u lektirama, nikad mi neće biti jasno.
June 16, 2023
Источни диван је роман из 1989 који је наводно био у игри за НИНову награду те године. Џевад Карахасан је преминуо непуних месец-два пре него ли сам прочитао ово дело. У питању је некакав роман мебијусова трака која кроз три приче твори петљу која се бесконачно понавља. У оној мери у којој могу да поимим роман спаја историју раних исламских династија и учењака са једном расном крими причом (или причама) које се дешавају у средњевековном Багдаду и Басри. Централне теме су љубав, оријентални неиздржи, подређеност, надређеност, устројсто власти, итд
Сви ликови своја имена позајмљују од поменутих чувених личности и на неки начин им дају једну људску димензију. Прва прича у којој окосницу чини љубавна епистоларна форма између Мукафе и његове жене је најуспешнија и у њој имамо заиста један бисер оријенталне филозофије.
У другој причи имамо класичну сканди крајм минијатуру коју решава Газван, лик из прича које је писао Мукафа. И у овој причи имамо мушко женски однос који се практично наставља из првог дела само са другим актерима (уопште ова књига некако потцртава да су све приче мање-више део једне вечне приче). Крими заплет је иницијално занимљив али ми је пажња релативно брзо попустила.
Трећу причу води Сулејман који је читач Газванове приче, који такође има однос са женом која се зове исто као и Газванова и решава исте проблеме (јер сви решавамо исте проблеме?). На крају ове приче Џевад нам сугерише да је заправо и лик Мукафе скицирао један од учењака из треће приче. Овде ми се фокус према тим питањима послушности, злочина и завера толико попустио да сам онако на ауто пилоту искрузирао до краја.
Стилски се Џевад доста наслања на Мешу и Ива. То је и даље тај језик и та минуциозни књижевни кујунџилук. Практично цела књига је попут исламске минијатуре пренаџиџана народним умотворинама и мудрим изрекама. Чини ми се да је у тој шуми украс�� мало настрадала прича која у другом делу књиге постаје расплинута. Па ипак, писма између Мукафе и његове жене представљају неке од најлепших редова које сам прочитао.
Сви ликови своја имена позајмљују од поменутих чувених личности и на неки начин им дају једну људску димензију. Прва прича у којој окосницу чини љубавна епистоларна форма између Мукафе и његове жене је најуспешнија и у њој имамо заиста један бисер оријенталне филозофије.
У другој причи имамо класичну сканди крајм минијатуру коју решава Газван, лик из прича које је писао Мукафа. И у овој причи имамо мушко женски однос који се практично наставља из првог дела само са другим актерима (уопште ова књига некако потцртава да су све приче мање-више део једне вечне приче). Крими заплет је иницијално занимљив али ми је пажња релативно брзо попустила.
Трећу причу води Сулејман који је читач Газванове приче, који такође има однос са женом која се зове исто као и Газванова и решава исте проблеме (јер сви решавамо исте проблеме?). На крају ове приче Џевад нам сугерише да је заправо и лик Мукафе скицирао један од учењака из треће приче. Овде ми се фокус према тим питањима послушности, злочина и завера толико попустио да сам онако на ауто пилоту искрузирао до краја.
Стилски се Џевад доста наслања на Мешу и Ива. То је и даље тај језик и та минуциозни књижевни кујунџилук. Практично цела књига је попут исламске минијатуре пренаџиџана народним умотворинама и мудрим изрекама. Чини ми се да је у тој шуми украс�� мало настрадала прича која у другом делу књиге постаје расплинута. Па ипак, писма између Мукафе и његове жене представљају неке од најлепших редова које сам прочитао.
August 10, 2017
Kniha ktorá ma dlho dostávala, respektíve, ktorá ma naťahovala ako sopeľ na rukáve a stálo to za to. Príbeh je zo stredoveku, niekde v oblasti dnešného Iraku - a miestami sa javí ako akási rozprávka (preto asi ten Diwán - čo je náš diván, z ktorého sa rozprávali/počúvali rozprávky, ale aj robili významné rozhodnutia). Dej zahŕňa viacero storočí, cez ktoré nás autor vedie a odkrýva detaily moslimského stredovekého života a myslenia - toto je veľmi obohacujúce a užíval som si to plnými dúškami ďatli.
Dej je na prvý pohľad jednoduchý až skoro banálny. Kniha je koncipovaná ako tri súvisiace príbehy, no onen súvis je ťažké spočiatku vidieť a marí sa ako mlátenie slamy - teda nejak nevýrazný; avšak toto je len počiatočný dojem. Tu sa ukazuje majstrovstvo autora, ktorý takto elegantne pracuje s textom, obsahom, formou a čitateľom - bol to pre mňa zážitok. Ako napínanie arabského luku!
Osobne si myslím, že táto kniha je pre náročnejšieho čitateľa; no ten zážitok je ako dobrá čierna káva.
Dej je na prvý pohľad jednoduchý až skoro banálny. Kniha je koncipovaná ako tri súvisiace príbehy, no onen súvis je ťažké spočiatku vidieť a marí sa ako mlátenie slamy - teda nejak nevýrazný; avšak toto je len počiatočný dojem. Tu sa ukazuje majstrovstvo autora, ktorý takto elegantne pracuje s textom, obsahom, formou a čitateľom - bol to pre mňa zážitok. Ako napínanie arabského luku!
Osobne si myslím, že táto kniha je pre náročnejšieho čitateľa; no ten zážitok je ako dobrá čierna káva.
March 30, 2022
Ova knjiga je zbirka tri novele. Svaka je posvećena jednom islamskom misliocu/mistiku iz prvih vekova islama i usredsređuje se na trenutak u kome on postaje smetnja/pretnja nosiocima političke vlasti. U svakoj noveli je (bilo kroz alegoriju bilo diskurzivno) prisutno i odgovarajuće mističko učenje, a sama priča mu je od novele do novele u različitom stepenu podređena. Sukob sa političkom vlašću je u sva tri slučaja prikazan kao neizbežna posledica manje ili više uverljivog odsustva smisla za društvenu realnost kod mislioca (usled zaokupljenosti idejama).
Najuspelija je treća novela. U njoj ima najmanje opskurantizma, sukob sa političkom vlašću je najuverljivije motivisan a psihologija glavnih aktera je u najmanjem stepenu u funkciji mističkog učenja.
Najuspelija je treća novela. U njoj ima najmanje opskurantizma, sukob sa političkom vlašću je najuverljivije motivisan a psihologija glavnih aktera je u najmanjem stepenu u funkciji mističkog učenja.
January 15, 2022
Karahasan's first novel written in 1989 is set in Iraq cities of Basra, Baghdad and in Persia in the middle ages 8-11 c AD.
The novel has three parts and the construction of the novel is beautiful. Following three main characters, the book explores the relation between religion and mysticism, male and female emotions, perceptions and experience of the world.
Karahasan is like no other, the true master of words. Simply transformed in old world with life philosophy and exquisite sentences, you just don't want the book to end.
Orient at its best.
The novel has three parts and the construction of the novel is beautiful. Following three main characters, the book explores the relation between religion and mysticism, male and female emotions, perceptions and experience of the world.
Karahasan is like no other, the true master of words. Simply transformed in old world with life philosophy and exquisite sentences, you just don't want the book to end.
Orient at its best.
June 22, 2016
Poslije Derviša Sušića, Karahasan je među prvim autorima koji je odlučio smjestiti roman u tako egzotično ozračje Orijenta (naročito ako uzmemo u obzir da se radnja događa u 8. stoljeću za vrijeme rane vladavine Abasida).
Knjiga tekstualno i nema neku dubinu za mene, a za neupućenog čitaoca koji se ne razumije u poruke sufizma i simbolike ljubavi u sufizmu još manje će biti jasno i daleko površnije.
Knjiga tekstualno i nema neku dubinu za mene, a za neupućenog čitaoca koji se ne razumije u poruke sufizma i simbolike ljubavi u sufizmu još manje će biti jasno i daleko površnije.
Displaying 1 - 11 of 11 reviews