Smrtova djeca

by Amila Kahrović-Posavljak

Rat se u ovom romanu izravno ne spominje, ali sve vrijeme pulsira svojim kobnim posljedicama. Iznimno sugestivnom naracijom, od koje će nježnije duše vjerojatno zaboljeti stomak, Amila Kahrović-Posavljak približava nam hiperrealizam tranzicijske distopije, ambijent kao stvoren za drobljenje nade, pa će i fraza o onima što tek zakoračuju u život voditi u kolektivno gubljenje tla pod nogama. Ako tu ima mjesta za budućnost, ona je takva da se do nje dopire kroz ušicu igle.
- Viktor Ivančić

172 pages, Paperback

First published January 1, 2017

About the author

pjesnikinja, spisateljica i književna kritičarka

Reviews

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

Mučan i gusto napisan roman o prekinutim sazrevanjima iza kojeg stoji izuzetan talenat. I taman kad sam pomislio da je ovo ni po čemu umirujuća knjiga, došao sam do jednog sjajnog paradoksa – ono što nakon čitanja ostaje jeste zaista specifična nostalgija koja, poput nekog neuništivog korova, uspeva da iždžiklja iz užasa. Ona se оčituje u navali čulnosti, kao i u sitnicama koje uverljivo prenose atmosferu i duh generacije – od pokućstva, preko igračaka do mirisa. Nizovi surovosti, nesreća i prerano prekinutih života u izmučenom društvu opominje kako je i postratna pozicija ratna, ali drugim sredstvima. A koliko god to nekome zvučalo uznemirujuće, rat živimo i dalje, samo je zamrznut ili transponovan na druge frontove. I mada je ovo roman pisan sa velikom jezičkom usredsređenošću i uz brigu za kompoziciju, pa i uz svest o riziku, što uvek cenim, smatram da bi, zapravo, udarac bio još jači da je pripovedanje razvodnjenije i da se ne koleba između patosa mračnog lirizma i nabrajačkog hiperrealizma. Umesto niza tragedija, koje se, nakon čitanja, slivaju u jedno, možda bi efektnije bilo istrajati na dočaravanju jedne linije, koja bi, posredno, donela i druge. Ovo nipošto ne znači da je knjiga rđava – ona je, štaviše, ostvarenje izuzetno zrelog glasa, koji zna šta hoće i kako to da ostvari – već razmišljam o prostoru za usavršavanje izraza, što nije na odmet. 

"Ponekad sam, hodajući izmedu zgrada, osjećala miris kabaš sapuna. Dugo nakon rata žene u naselju su prale veš ovim sapunom. Kako nije bio predviđen za mašinsko pranje veša, topile su ga na kuhinjskom šporetu i onda masu koja je podsjećala na karamel sipale u mašine za veš. Praškasti deterdženti su bili odveć skupi, pa su svi koristili kabaš sapun. Iznosile su opran veš i kačile ga na štrikove na balkonima ili pak ispred suterenskih prozora. Ako je bio vjetrovit ili kišan dan, iz tek opranog veša je isparavao miris sapuna." (113)

[Aleksandra · Rating 4 out of 5]

Potresan, "težak" roman, tako odlično napisan da te potpuno uvuče u strašne priče i sudbine njegovih junaka. Sretna sam ipak da je tome kraj, da sam se pročitavši posljednju stranicu odvojila od ove depresivne i šokantne priče, da se mogu vratiti nekim "normalnim" pričama, mada ću ovu dugo pamtiti i razmišljati o njoj.

[Lejla Džanko · Rating 4 out of 5]

Deset godina dijeli mene i likove iz knjige. Oni su u postratnom Sarajevu proživljavali svoje tinejdžerske godine, a ja djetinjstvo. Pa ipak, naše iskustvo je obojeno sličnim bojama. Igrališta između nebodera, sivi stanovi, droga, ljudi koji mjesečare kroz život.

Uhvatim se kako zavidim današnjoj djeci. Parkovi su im uređeni i puni sadržaja. U vrtiću i školi prave razne eksperimente, projekte, izlete. Roditelji ih vode u školu i na igralište. Mislim, neka, tako i treba biti. Samo mi je nevjerovatno kako su se stvari promijenile. Mene su u školu odveli samo prvi put, poslije sam uvijek išla sama, pored auta, zaraslog pravoslavnog groblja, dječaka koji su dobacivali stvari koje ja tad nisam ni razumjela i uz strah da me iza ugla čeka neko ko će me ukrasti, ubiti, natjerati da probam drogu.

Nekad se šalim pa kažem da sam kao mala mislila da kad god izađem negdje sama ću stati na minu koja će me lansirati na špricu heroina ali kako drugačije da razmišljam kad je svugdje bio samo rat, mine, droga. Posjećivali su nas vojnici. Unprofor nam je držao predavanja o tome "kako igračke mogu biti mine". Dijelili su nam časopise Mirko sa strašnim stripovima o drogi i trgovini bijelim robljem.

Na televiziji su stalno prikazivali snimke iz rata, koje sam krišom gledala. Posebno onaj sa Markala. Onda kasnije haška suđenja, ekshumacija žrtava, Amor Mašović i ljudske lobanje. Nekako mislim da su te priloge uvijek puštali uz muziku iz Dosije X, ni dan danas ne mogu da je slušam.

Vrijeme poslije rata jeste bilo ispunjeno jednom dozom optimizma i nade u bolje sutra. Grad pun stranaca, donacija, krediti, obećanja pa i ono najbitnije: mir i sloboda. Međutim, postratne godine imaju i svoju tamnu stranu mjeseca i ja, kad god slušam muziku iz tog perioda imam taj nejasan osjećaj sivila i tjeskobe. Slično sam proživljavala i dok sam čitala ovu knjigu.

Sjećanja su se vratila:

Srušena zgrada Oslobođenja je za mene bila kao scena saobraćajne nesreće; bojala sam se ali sam morala da provirim kroz prste svaki put kad sam prolazila pored. Moj komšija, ovisnik o heroinu, kojeg je otac zaključao u stanu a ja sam gledala kako mu drugovi kače kesicu droge na štrik koji je spustio sa prozora. Grube igre i grube riječi djece ono jednom kad sam probala da se igram s njima. Kasnije nisam više izlazila s djecom iz haustora. Vjetrovke iz Crvenog krsta na svima. Donacije školskog pribora. Zgrade s ožiljcima od granata i gelera. Naš stan pun vlage i memle, raspar namještaj koji nam je poklonila tetka koja je otišla vani. Dječak kojeg gledam iz auta, koji krije svoju ruku bez šake iza leđa. Djeca na fizikalnim terapijama bez nogu ili ruku, zbog mina. Djeca koja pričaju o seksu i drogi. Odrasli koji pričaju o temama koje ja ne smijem slušati (ali slušam, potajno).

Knjiga je teška ko tuč, ali je neophodna i katarzična za onog ko je pisao a i za nas koji je čitamo. Podsjeća nas na vrijeme koje bi najradije zaboravili, na godine koje su nam ukradene, na periode djetinjstva i mladosti koji su oskrnavljeni, na uništenu psihu i otuđeno pravo na miran, slobodan, bezbrižan život. Ispočetka sam imala zamjerki na dužinu rečenice i stil, ali kasnije sam se u potpunosti utopila u atmosferi knjige i nisam obraćala pažnju na takve detalje.

Vjerujem da će snažno utjecati na svakog ko se tog perioda sjeća, a preporučila bih je i ostalima, kao dio slagalice koja vodi u razumijevanje kompleksnih procesa ratne i postratne traume.

[JoMu · Rating 5 out of 5]

Miljenko Jergović o ovom romanu: ''Još jedna knjiga o djetinjstvu? Zapravo, da. O nesretnom i mračnom djetinjstvu? I to. Samo što u ovoj knjizi nije ponovljeno ništa od onoga što je pročitano u prethodnim knjigama, i sve se događa ispočetka, još jednom i još jednom i još jednom, kao da se događa prvi put. Knjiga pisana s mnogo rizika, s najvećim uloženim egzistencijalnim zalogom, bez ičega sporednog i izvanknjiževnog, bez ispomoći u ideologijama, niti bježanja u rodne, manjinske ili stilsko-estetske torove, ladice, zabrane… Iako sam puno stariji od Amile Kahrović Posavljak i odrastao sam u nekom sada već vrlo davnom Sarajevu, iako sam opsadu, kao i ono što je došlo poslije, doživio kao odrastao čovjek, nešto kao da je i moje od atmosfere njezinih betonskih zavičaja. Dijelom, to je efekt Sarajeva u književnosti, ali, što je važnije i veće, to je i efekt književnosti same. Dobro ispričana priča slušatelja ili čitatelja dovodi u bludnju i pomisao da je i sam nekako u njoj sudjelovao. ''

[Lejla · Rating 3 out of 5]

Tema je jako dobra i autorica je izuzetno ilustrativno prikazala odrastanje djece u poslijeratnom vremenu. Riječ je o djeci koja su odrasla prije vremena i tokom čitanja imala sam osjećaj da se radi o mnogo starijim osobama iako sam znala da se radi tek o djeci.

Jedino što mi se nije dopalo je stil pisanja. Barem po meni bi bilo mnogo bolje i razgovjetnije da su razgovori bili odvojeni od ostatka radnje. Mada vjerujem da je čak i to dalo čar ovoj knjizi i samoj radnji.

3.5*

[Visnja Novosel · Rating 5 out of 5]

Tekst tjera na čitanje i teško ga je ispustiti iz ruku, istodobno je i potresan podsjetnik da rat hara i razara i dugo nakon što prestanu pucnjevi i utihnu topovi. Da parafraziram Tolstoja, sva su sretna djetinjstva ista, dok su nesretna drugačija svaka na svoj način.

[Fatima Ohran · Rating 4 out of 5]

Za mene je ljepota stvaralaštva Amile Kahrović-Posavljak u sposobnosti da jednostavnim i "škrtim" rečenicama kaže mnogo, i u meni, kao čitaocu, probudi neka potisnuta sjećanja i naizgled izblijedjele emocije.

[Ratko · Rating 4 out of 5]

Изненађујуће добро.
Доста амбициозан, али и изузетно промишљен роман.

Амила Кахровић-Посављак уверљиво приказује тинејџерске године и сазревање једне поратне, „изгубљене“ генерације, генерације деце која одрастају у сарајевском радничком насељу где је рат формално завршен, али је његов терет и даље свуда око њих. Иако је ратни хаос (скора) прошлост, ни тај дуго прижељкивани мир не испоставља се претерано бољим – мир је монотона свакодневица, коју обележавају сиромаштво, беспослица, тоњење у пороке и породично насиље. Ови млади људи се против тога буне, осећајући да им је будућност украдена, али исто тако осећајући да систем нема шта да им понуди.

Амила Кахровић-Посављак је одлично изградила атмосферу – осећа се напетост, бес и немир младих који своју енергију усмеравају на (ауто)деструктивну побуну, често испољавајући је кроз бестијално насиље. И ту мислим да је ауторка помало и претерала – тинејџери повремено делују као социопате које тероришу читаво насеље. Језик је оштар и директан, без сувишних украса, што одговара теми романа. Повремено такође, ауторка жели да дугачким набрајањима постигне хиперреализам, али могло је можда и без тога.

Све у свему, ово није роман без мањкавости, али је један снажан, ангажован и провокативан глас, који показује да литература није само одраз стварности, већ и опомена пред њеним последицама.