Savršeno sećanje na smrt

by Radoslav Petković

Nagrada „Borislav Stanković“.

Okultni triler iz vremena pada Konstantinopolja.

Remek-delo novije srpske književnosti, Petkovićev roman o poslednjim danima Vizantije objedinjuje poigravanje pisca istorijom, religijom i magijom, pružajući uverljivu predstavu i duhovne i geografske mape odumirućeg Carstva.

Grupa konjanika početkom XV veka nabasa na antički mauzolej, koji će se ispostaviti kao mesto inicijacije njihovog mističnog iskustva, u čijoj je osnovi učenje da duša neprestano putuje i „na svom putu menja samo imena, čuvajući pritom savršeno sećanje na smrt“. Glavni junak, Filarion, i njegov učitelj, vizantijski filozof neoplatoničar Gemistos Pliton, vodiće čitaoce kao kakve sledbenike kroz svojevrsno hodočašće na putu ostvarivanja besmrtnosti duše i dosezanja božanskog u čoveku. Na pozadini ove dubinske potke Petković oživljava Konstantinopolj, Mistru i poslednje ostatke hiljadugodišnje imperije preko istorijskih likova filozofa, vojskovođa, careva i običnih stanovnika Grada nad gradovima, u trenucima uoči i za vreme njegove herojske odbrane i, s druge strane, na pragu buđenja interesa za helensku kulturu u hrišćanskom svetu. Sučeljavanje hrišćanstva i nadirućeg islama, u epohi kada hrišćani osećaju da ih je vera napustila i da je moguće spojiti pitagorejsko i Hristovo učenje – daju ovom romanu sveobuhvatnu aromu pozne vizantijske civilizacije.

„Struktura teksta u završnici daje utisak zbornika jedne nad-knjige, svete i magijske istovremeno, u kojoj se prožimaju aluzije na Platonove dijaloge, starozavetne i novozavetne tekstove, ali i apokrifne spise, knjige u kojoj se ukrštaju fikcija, istorijski zapisi i onirička svedočenja.“ Đorđe Despić

„Gromada od romana.“ Mića Vujičić

Genres: Historical Fiction

544 pages, Paperback

First published January 1, 2008

About the author

Radoslav Vava Petković rođen je u Beogradu. Objavio je romane: Put u Dvigrad (1979, Nagrada „Miloš Crnjanski“), Zapisi iz godine jagoda (1983), Senke na zidu (1985), Sudbina i komentari (1993, nagrade: „Meša Selimović“ i „Borbina nagrada“ za najbolju knjigu godine, NIN-ova nagrada za najbolji roman godine) i Savršeno sećanje na smrt (2008, nagrada „Borisav Stanković“); knjige priča: Izveštaj o kugi (1989, „Andrićeva nagrada“) i Čovek koji je živeo u snovima (1998, „Vitalova nagrada“ za knjigu godine); i knjige esejističke proze Ogled o mački (1995), O Mikelanđelu govoreći (2006), Vizantijski internet (2007), Upotreba vilenjaka (2008) i i Događaj godine (2010).

Prevodio je sa engleskog Čestertona, Tolkina, Defoa i Stivensona.

Reviews

[Momčilo Žunić]

Kada je Forster svojedobno roman (pomalo ironično) definisao brojem reči, ni slutio nije da će se cigla od romana, definisati brojem strana. Računica je prosta: cigla veće-jednako 500 strana. A kada vas neko ciglom zacigli, ostaju nus-pojave poput krhotina u pamćenju (bojazan da delo u sebi nisi u celosti zaokružio - nesavršenost pamćenja) a masnice te opominju da, iako te je cigla prodrmala, ipak te nije pritegnula do duvara (bojazan da delo nisi dovoljno pomno pročitao - nesavršenost prvog - kao i svakog - čitanja), a onda moraš ciglu i njeno mesto u duvaru ponovo da ispipaš. Bez potrebe za ovolikim zaogrtanjem u ruho metafora, potrebno je da se Petković pročitm ponovo ne bi li s(v)e čvršće uvezao. (SPOJLER: Recimo, voleo bih da u ponovnom čitanju sagledam postoje li aluzije i dalja vremenska premrežavanja junačica, Ane Notaras i Zoe, te eksplikacija njene crne rupe kada je poluizgorela, kao i reference na sve kataloški istaknute demone (zekana i Kutbuddinovog demona sam provalio, ali katalog sigurno nije tu samo zbog njih!) i proče i proče... Odnosno da preispitam ono što mu zameram: nešto suvoparniji uvod, često pripovedanje istorije, nezaokruženost/presečenost storija pojedinih likova, želju za viškom magije i jačim ili dublje objašnjenim finalnim otkrovenjem,...

Inspiracija za Jejts-liniju (Jejts i njegova umetnost značajno figuriraju u romanu! prim. ur.) svakako bi mogla biti pavićevska: primerice, kao reminiscencija na 20-vekovne  proučavaoce hazarskog pitanja, odnosno, da se Jejts čini uputnicom ka pripadnicima sekte snevača-vizionara koji raskidaju kontinuum prostor-vreme te dopiru u sve-vremenost. (U minusu zbog slabog poznavanja njegovog opusa, što sigurno siromaši čitanje "Sećanja"!) Povratak u "izumrlu" civilizaciju i Unija takođe zavode ka Paviću, kroz analogiju Hazari-Vizantinci, s tim što Petkovićev stil nema onu razbokorenost izraza (premda se čini da je ponegde ovde nedostaje!), već njegova rečenica odvlači prema Pekićevoj (ironičnoj) eruditnosti.

Možda i najvažnija poveznica sa Ekom bilo bi ono strahotno saznanje da rukopisi i te kako mogu izgoreti. U tom spaljivanju dolazi, međutim, do "filozofskog" razlistavanja, jer se, u izvesnom smislu i uz ograde, i hrišćanstvo račva: Eko/katolici/Aristotel i Petković/pravoslavci/Platon-u-svim-varijacijama-njegovog-imena. Ono što je u Petkovićevom delu izvrsno jeste prikriveno pripovedanje i o presečenom kraku obnove, tj. o (ne)mogućnosti renesansnog kalemljenja, bilo ono uslovljeno Osmanskom imperijom, bilo ono determinisano duhom vremena u Vizantijskom carstvu, tačnije u njegovim ostacima. Horizont epohe je, pak, dvosmislen (što korelira i sa dualističkim duhom romana!) i to je ono što je vrlina petkovićevog pripovedanja u svakom pogledu. Namesto očekivane srednjovekovne unisonosti, Petković pruža fluid-sliku, odnosno prikaz prituljene (podzemne) heterogenosti i pokazuje pripovedajući zašto se morala takvom i prikazivati i pokazivati. Postmodernistički, on ovde ne ukazuje na binarnost sakralne i narodne kulture, već ukazuje na različitosti/margine unutar oficijelno-crkvenog (baš kao i Eko!). Time, između ostalog, upućuje na totalitarno ustrojstvo, naročito pojačano u smutnim vremenima kakvo je period pada Vizantije. Postoji čitav niz ilustrativnih sporednih detalja, kao što su, recimo, kažnjavanje onih koji su nepromišljeno "obelodanili" različitost svoga mišljenja, a takav je i ovaj parafrazirani komentar: Kad vidiš da dvojica vode jednog u rano jutro, ne postavljaš im pitanja. I da se opet obratim u obzorje renesansnog, odlazak odabranih u Gemistosovu vikendicu primetna je aluzija na Bokačov "Dekameron", samo što ih je, umesto kuge, uokvirilo vreme rasapa. A kada smo u tranziciji, i identiteti moraju podrhtavati bilo pod prinudom, bilo u slobodnom uverenju, za šta postoji silesija tekstovnih dokaza. Provizornost i promenljivost imen(ovanj)a junaka predstavljao bi štih-primer. Naravno, naposletku imena ovde i nisu toliko važna, jer su fluidna (pomalo je komično kako Gemistos ložeći se na Trismegist(os)a prvo uzima ime njemu nalik, da bi to kasnije uradio sa Platonom/Plotinom ili veza Sholarije-Aristotel-sholastika) i jer je pojedinim junacima važnije da dođu - mada je suvislije reći da se sete - do "IMENA DUŠE".

Kada su se nešto ranije pomenula cigle i duvar, treba reći da je pored sećanja i strele, zid - bar za mene - ovde bila jedna od reči-okidača. Od one prvotno očigledne stvarnosne manifestacije naizgled neprobojnih ZIDINA kao odbrane od spoljašnjeg neprijatelja (Osmanlija i Latina) do onog krajnjeg ironizovanog simbola ZIDA (kako to izlaže Razbojnik) kao omotača unutar koga se više ne nalazi ništa vredno spasavanja, jer je ostala samo "prazna pojedena školjka". Imperije (prvo) trule iznutra, a zidovi ne zaštićuju od neprijatelja u nama (eto i demona!) i u našim redovima (eto i izdajnika!). (Digresija: opsada i opsednutost reči su - maltene - istovetnog korena!) Ispisati nešto po zidu u "Sećanju" znači slobodno izreći sopstvenu misao, s tim što te zbog toga ovde polomljenih ruku i nogu bacaju u more, pa je najbolje da, ako već slobodno misliš, svoje reči zadržiš na, ovde-homerovski rečeno, zubnom zidu. (Vidi gore pod totalitarizam.)

Takođe, kao temeljne metafore, zid i sećanje stapaju se u Filarionovoj naraciji kroz motiv pukotine, a urušavanje zida - prodor kroz njega - ovde označava kraj jednog grada/naroda, posledično i sećanja o tom narodu. Postoje, međutim, pojedinci koji su u stanju da probiju "telesni ogrtač" (telo kao zid-ljuštura) i onaj mračniji zid zaborava (bar da se rukopisi pročitaju i upamte pre no što izgore!) i da kroz sebe sadrže i povežu i ono što je bilo pre (rođenja) i ono što dolazi posle zida (smrti). Postoji, naravno, i pisac koji će nam o tom narodu i tim pojedincima pripovedati. Sva je sreća pa je (ostao) dovoljno pronicljiv i da taj narod i te pojedince prikaže ambivalentno.

[Mladen · Rating 5 out of 5]

U jednoj rečenici: likovno slikovito - narativni lavir istorije i fantazije, čiji su spojevi savršeno osenčeni.
A detaljnije? Hm... knjiga koju je teško opisati - ali opis "Okultni triler iz vremena pada Konstantinopolja" na korici svakako to ne čini na najbolji način i dovodi čitaoca u zabludu da u rukama drži priču o srednjovekovnoj priči imena cvetnog (što bi ipak bio plus) ili kodnog (što bi bio debeo minus). U svakom slučaju - ovo nije ni nalik okultnom trileru slikarskih nazivlja, svojevremeno rado čitanog na plažama, na svim mogućim jezicima, te oni koji bi ustuknuli pred formulacijom na koricama mogu da odahnu (kao što sam i ja odahnuo). Ne, ova knjiga nikakve veze nema sa tim debelominusnim trešom koji neću ni da imenujem.
Onima, pak, koji njemu slično očekuju, a upuste se u čitanje, očekivanja biće izneverena - jer ovo nije lagano štivo o kodiranoj misteriji pisanoj novinskim stilom po receptu da bude bestseler.
Ovo je izuzetno kompleksno, pažljivo osmišljeno i ispisano delo koje čitaoca tera da se vraća i iznova čita pojedine delove.
Ono što me je naročito dojmilo jeste lepota naracije, u koju mi je autor vratio veru - on tako savršeno barata njome i vešto je koristi da ispripoveda priču koja prevazilazi vremenske i prostorne okvire u koje je smeštena, kao i likove u njoj opisane, u mozaiku koji se polako sklapa i uvlači čitaoca u prefinjeno iznijansiranu sliku.
Ne znam koliko je autoru trebalo da istraži i pripremi se za pisanje, ali nesumnjivo iza ovoga stoji ogroman trud i znanje. I nesporno spisateljsko umeće.
Knjiga vapi da bude iznova iščitana.
U ovom ili drugom telesnom omotaču.

[Nikola · Rating 4 out of 5]

Može se reći da čitajući ovaj roman odlazimo na putovanje u istoriju gde će pisac provući još dosta dodatnih interesantnih istorijskih činjenica, pri čemu dominiraju helenska kultura, teologija i filozofija generalno. Detaljno opisani pad Konstantinopolja mi deluje više kao centralna nit čitavog romana, slična uloga kao što Andrić dodeljuje ćupriji. Uspešno provlačenje dubokih tema kroz knjigu koja se lako čita zaslužuje pohvale.

Stalno premeštanje radnje iz jednog vremenskog perioda u drugi je stil koji vrlo narušava lakoću čitanja ove knjige. Posebno u prvom delu knjige, jako često se menja vreme radnje, a pri tome uopšte ne vidim potrebu za tako nečim. Ove promene su izazivale frustracije i želju da se ovoj knjizi da manja ocena, iako to na kraju nisam uradio. Uz promenu vremena, glavni likovi menjaju i ime jer su u medjuvremenu dobili crkveno, što u početku jako otežava praćenje radnje romana.

Ne znam da li postoji prevod na engleski, ali po meni, ova knjiga definitivno zaslužuje širu pažnju.

[Kuszma · Rating 4 out of 5]

Nagyívű Bizánc-regény, vagy legalábbis kísérlet annak megvalósítására. Petković a Bizánci Birodalom hattyúdalához ír librettót (ahm…), központjában a pillanattal, amikor Konstantinápoly falai leomlanak, és Mehmed szultán szentségtelen seregei szentségtelen lábaikkal megtapodják annak szentséges utcáit. Waltari írt már hasonló témájú könyvet, de Petković nem a Waltari-féle történelmi regény eszméjét követi, sokkal inkább az Eco által kitaposott ösvényen kószálna. Ennek következtében A halál tökéletes emlékezete egy észveszejtő tudással megírt, töredezett nagyeposz számos információs betéttel a korszakról, többek között a latin-görög egyházak civódásairól, nyakon öntve jelentős adag misztikummal. Csak úgy hemzsegnek benne a püthagoreusok, neoplatonisták és Corpus Hermeticum-hívők, valamint egyéb eretnekszerű csoportosulások, akik csak úgy szaglanak a kénkőszagtól. Jelzem rögtön: én imádom az ilyen kulimászokat, csodálkoztam is kicsit, hogy telnek az oldalak, és mégsem tudok kellő kényelemmel elhelyezkedni a könyv ölében – ez egy rejtély, gondoltam, ami megoldásra vár. És arra jutottam, hogy két dolog miatt nem tudom érdemei szerint értékelni ezt a regényt.

1.) Azt hiszem, ez az észveszejtő tudás egy kicsit túl észveszejtő is. Petković annyit akart belőle beletömködni ebbe a 600 oldalba, hogy az már a regényszerűség rovására megy. Az udvari intrikák és vallástörténeti pletykák leírásai folyamatosan megakasztják az olvasót – árad ugyan belőlük a bennfentes ismeret, amit az író a korszakról elsajátított, de hát a túl sok kitérő egy idő után árt a drámai gépezetnek.
2.) Megakaszt továbbá az is, ahogy a szerző felbolygatja a történések időbeli egymásutániságát. Persze nyilvánvaló, hogy a posztmodern óta az idősíkokkal (és elbeszélőkkel) való bűvészkedés általános eszközzé vált, és én vagyok az, aki ennek az eseménynek a leghangosabban tapsikol. Ugyanakkor e módszer legitimitását az adja meg, hogy az új rendszerezés a maga módján (dramaturgiailag, spirituálisan, stb.) magasabb rendűnek tűnik a normál lineáris időkezelésnél – az ember úgy érzi, hogy valami újat, többet kap így, mintha csak battyognánk A-ból B pontba. Itt én ezt nem éreztem – néhány múlt vagy jövőidejű betoldás teljesen inadekvátnak tűnt.

Na, hát ezért. Bár időnként majdnem sikerült belesimulnom a szöveg textúrájába, de a fenti okokból nem ment. Fránya kitérők, de főleg: fránya mennyiségben! Olyan volt, mint amikor az ember éppen belesüppedne egy széééép, nagyon széééép álomba… és akkor a négyéves fia beleugrik páros lábbal a vádlijába. Jó, hát azért ennyire nem fájt a könyv, szögezzük le. Négy csillag alá nem is pontoznám. (A páros lábbal vádliba ugrás viszont max. 1,5. Hat év fölött meg még kevesebb.)

[Горан Дакић · Rating 3 out of 5]

Previše istorije, premalo književnosti

[Natasa]

Treba vremena i strpljenja....pa mene je namučila