Scientia ​sacra I.

by Béla Hamvas

„Hamvas Béla tanításának talán legmagasabb csúcsát az archaikus hagyomány és a keresztény "jó hír”, az evangéliumok egységének helyreállítása jelenti… Kétezer év után a nyugati civilizáció embere kezdi felismerni Jézus üzenetét: azért jöttem, hogy „mindnyájan egyek legyenek, ahogy te énbennem vagy, és én tebenned vagyok.”

336 pages, Hardcover

Published January 1, 1995

About the author

Béla Hamvas was born in 23 March 1897 in Eperjes (Prešov). His father, József Hamvas was an evangelical pastor, teacher of German and Hungarian, journalist and writer. The family moved to Bratislava in 1898, where Hamvas completes his basic studies in 1915. After graduation, like his classmates, he entered voluntary military service and was sent to the front in Ukraine. He is sent back to Budapest for hospital treatment due to severe traumatic shock, but just after recovery, he's being drafted to the front lines to western Italy. He never reaches the battlefield, as his train was hit by a bombshell, wounding Hamvas, who was discharged.

In 1919 his father refuses to take an oath of allegiance to Czechoslovakia, whereby his family was expelled from Bratislava. They move to Budapest, where Hamvas attends Péter Pázmány University. Upon graduation he became a journalist at the newspapers Budapesti Hírlap and Szózat. Hamvas considered this job shallow and humiliating, but he had to support his family (his father was pensioned in 1924). Three years later he quits, as he finds a better job in the main library of Budapest. He is appointed as a senior librarian in 1927. By this time he is writing articles, reviews and essays for 25 different journals. He marries Ilona Angyal in 1929, but divorces in 1936 to marry Katalin Kemény in 1937. She was her partner in founding the Sziget circle, a literary group which later gains prominent members like Antal Szerb, László Németh, or Antal Molnár.

Nearly 20 years of library work is ended by World War II. Hamvas was drafted for military service three times. He continues his literary work while on the front lines - translating Laozi and Heraclitus among others. His first essay collection is published in 1943.

The couple survives the siege of Budapest. Their apartment is hit by bombing, destroying his library and manuscripts. Despite the Soviet siege and numerous harassment by authorities, 1945-1947 are his most fruitful years.

In 1948 he was placed on the b-list (interdiction from publishing) by the newly elected communist government, and was forced into retirement from his library job. While he published more than 250 works before his interdiction, most larger body of Hamvas's work was written anonymously later on. He gets licence to farm in the garden of his brother-in-law in Szentendre, and is tending plants between 1948-1951, in which time he also completes Karnevál, one of his major essay.

Between 1961-1964 he is employed as an unskilled worker in power plant buildings in Tiszapalkonya, Inota and Bokod, under harsh conditions. Whenever he has spare time, he translates from Sanskrit, Hebrew and Greek, and writes about the Cabala, Zen, and Sufism. Between 1959 and 1966 he completes Patmosz, his last major work.

Aged 67, he finally manages to get permission for pension. Béla Hamvas dies in 1968 in brain hemorrhage. He was buried in Szentendre.

In 1990 he receives the Kossuth Prize posthumously.

Reviews

[Marko Bojkovský · Rating 5 out of 5]

UF!
---------------------------------
Drugo čitanje, posle prvog samo sam ostavio ovo "UF!", mogao sam tako i sada.
---------------------------------

Oko šeststote godine pre Hrista dolazi do velikog obrta čovečanstva. Poslednja generacija velikih ljudi, sada već manifestovana tek u pojedincima, diljem nama poznatog sveta upozoravaju na to ili na neki drugi način ukazuju na poremećaj. Otvoreno metafizičko bivstvo čoveka i univerzalnog čovečanstva se zatvara. Nepromenljivi, božanski poredak sveta se urušava. Čovek postaje Ja. Bezvremeno postaje istorija. Bog postaje nešto daleko i vanjsko, zatim tiransko, na posletku lažno. Ceo ljudski stav se menja. Do tada metafizički orijentisan ka unutra i ka gore, čovek se okreće ka dole i biva zarobljen spoljnim, ljušturom - potpuno materijalizovan. Negde u to doba zemljom koračaju i Konfučije i Buda i poslednji Zaraturstra, Pitagora, Heraklit. Samo nešto ranije Lao Ce kod kojeg je baština drevnog čovečanstva puna i živa, tek nešto kasnije Platon kod kojeg je sveto znanje već krnje. Bela Hamvaš period praistorije smatra zlatnim dobom, ulazak u istoriju, okamenjenje čoveka i reči i misli, naziva mračnim dobom ili apokalipsom koja kontinuirano traje do današnjih dana.

O istorijskom realitetu gornjih tvrdnja još se da raspravljati. Ono što pre toga, ako ćemo se tako banalnim stvarima uopšte baviti, moramo znati jeste da Hamvaš nije mislilac kojeg je lako smestiti u 20. vek sa jedne strane, pa ipak, sa druge, on jasno njemu pripada i sasvim je lako pratiti razvoj zapadne misli i mistike, često nešto podalje od fascinacija intelektualne elite, po memljivim podrumima i pršnjavim bibliotekama, bukvalno materijalnim ili metaforičkim, u nekoliko vekova pre njega, pa da znamo da nit svetog znanja uprkos naučnoj revoluciji, liberalizmu, ekstremnoj individualizaciji, opštem obezboženju nikada nije zamrla, naprotvi ona je bujala i ponovo se rađala. Na jednoj strani intelektualnog glavnog toka njegovog doba stoje Kami, Sartr, Beket, Simon de Bovoar, on doduše visoko drži Karla Jaspersa, no jasno je zašto je to tako i kako se pomenuti Nemac ne uklapa sa ranije navedenim, mahom, Francuzima. Hamvaš dolazi stepenicama koje su izlili Beme, Baader, Svedenborg, Berđajev, Kjerkegor na sebi svojstven način, u nešto manje ozbiljnoj i čistoj formi teozofi 19. veka (Blavacki, Štajner), a zatim tek nešto ranije u 20. veku i u prvom redu Rene Genon, no i Evola i ostali pripadnici tradicionalističke škole. U 19. i 20. veku, kod već mnogih pomenutih mislilaca, naravno, dolazi do sve veće povezanosti sa istokom i sve većim uticajem istoga na zapad, kako u originalnim, drevnim izvorima (upanišade, Šankara), tako i sa tada živim učiteljima - Ramakrišna, Vivekananda... Hamvaš dolazi kao kruna tog razvoja, tok ponovnog učenja posrnulog, zaglupelog, slepog čoveka. Specifičan u čistoti svojeg razumevanja, smirenosti obogotvorenog čoveka koji nema paničnu, mučnu potrebu da propoveda, koji ne juri okolo i ne propoveda smak sveta, no prosto rečima, slovima, mastilom, mislima gram po gram posrnulog blata vozdiše i transformiše nazad u zlato. Specifičan je i po tome što je ubedljivo najprijemčiviji, najčitkiji, najlakši, što je samo još jedan znak tako dubokog i potpuno smirenog razumevanja. Tematika nije laka i jednostavna, no teško da od ovoga može biti jednostavnije prikazana, a da ne bude već iskrivljena. Pa, ipak, za razumevanje, za uopšte čitanje bez da se oseti duboko gađenje, totalna uvređenost bića, potrebno je iz korena preorijentisati sebe samog. Hamvaš piše za modernog čoveka, čoveka kakav predominantno postoji već hiljadama godina, no u svojoj posebno posrnuloj fazi nekoliko poslednjih vekova. No ono što piše tom modernom čoveku je toliko suprotno svemu onome što taj isti veruje, smatra, zna, odnosno misli da zna, da će isti moderni čovek biti zgrožen i zgađen.

Prvi deo ovog toma Scientia Sacre (trotomno delo inače) se upravo bavi onime što je izgubljeno u praskozorje istorije. Baština. Drevno tradicionalno čovečanstvo. Živo i opštepoznato znanje o Jedinstvu. O jedinstvu duše. O nepostojanju individualiteta. I to je to. To je taj ključni momenat gde ljudi ovo učenje više ne mogu da prihvate, čak i da žele, teško je, maltene nemoguće. Drevna metafizika svih civilizacija je o tome jasna - od Kine i Tao-a, preko Indija i Brahmana, Irana, Egipta i drevne Grčke pre Sokrata, Hebrejskoj tradiciji, kao i civilizacija Srednje i Južne Amerike, čak i u određenim, nepotpunim, nečistim oblicima kod plemenskih naroda diljem planete. Kasnije nikada u potpunosti i do kraja jasno - u Hrišćanstvu, Islamu, Gnozi... Čovek je nekada živeo otvoreno ka božanskom, okretao se ka unutra i unutra nalazio sve i to sve slobodno vraćao nazada ka spolja, bio uzdizan ka nebu i zemlju sam ka nebu dizao. Nekada je vladalo zlatno doba. Velika Zajednica. Nebo i Zemlja. Bog i Čovek. Danas vlada individualno Ja, proždire, otima, krade, siluje, laže, gradi, no uvek je gladno, siroto, željno, sve što zida drobi mu se pod stopalima. Za mnoge će Hamvaševa misao biti neracionalna, što uopšte nije sporno, samo jedna stvar - ona je nadracionalna, kao takva nije čak ni misao. Za mnoge će ovo biti gomila paradoksa - Eva je stvorena iz Adama, ali je njegova mati (zato što je njegova kvintesencija). No, sve to kaže moderni čovek koji iako vrlo dobro zna da je smrtan i prolazan, da će već za par decenija biti star i slab, za deceniju više mrtav i crvima hrana, on opet iznova i iznova u ime sebe sama, tog truležnog tela, tih smrdljivih iznutrica, gazi i otima šta stigne i uvek mu je malo - nije bitno da li mu je malo novca, hrane, pića, zabave, seksa, ljubavi, odlikovanja, divljenja, poštovanja, napredovanja na poslu, sna... uvek je malo nečega. Paradoksi, paradoksi... na drugom sam mestu, takođe pišući o Hamvašu, ostavio da je jedini zadatak modernog čoveka da shvati da je jedan veće od dva. To je to izokretanje perspektive, pogleda, okret ka unutra, ka celom, ka bogovima. Kada čovek to uspe, onda će mu upravo onaj Ja od pre biti nerazuman, glupav i paradoksalan. Lažan. Na posletku, moderna neurologija dolazi do istih zaključaka - ego/svest je lažna konstrukcija nesvesnih procesa u mozgu, naravno da je materijalizam samo dotle i mogao da dođe. Samo što iza tog saznanja ostaje - ništa. Čak i iz ugla nekakve kukavičke nagodbe sa raciom u svetlu svega toga - kada je dualizam teško moguć, kada je individualna svest teško značajna, čak i u okvirima individualnog bića, vera u nadindividualno bivstvo deluje kao racionalna pogodba.

Drugi deo se bavi čovekom kakvim ga vidi drevna nauka i sveto znanje. Detaljnije na tu temu valja pročitati i Genon - "Čovek i njegovo postanje po Vedanti". Ovde se nastavlja niz nadracionalnih saznanja i stanica koja će biti teško svarljiva. Ključna zabluda koja se ovde drobi jeste da moderni čovek nije emancipovani divlji čovek koji je evoluirana zver, već je moderni čovek podivljali drevni čovek, a sve više zverinju nalikuje. Sve naučne definicija čoveka su nedovoljne - nije čovek ni biće koje koristi alate, ni koje hoda uspravno, ni biće koje ima samosvet, ni političko/društveno biće... čovek je nebesko biće. Biće jedne duše. Adam Kadmon. U ovom delu tako možemo čitati o stanicama izbavljena posrnulog, potamnelog, okamenjenog čoveka. Kao i o razlikama između tog puta i konačnog cilja kod muškarca i kod žene. Doduše, ovde ipak moramo napraviti konačno i jednu ogradu, ako ne i kritiku - Hamvaš je muškarac i svi njegovi učitelji su muškarci i iako je metafizika univerzalna i nadpolna, određene predrasude su teške za izbegavanje. Na drugom mestu, nekoj drugoj knjizi, on to i priznaje, na određen način, odnosno pokazuje da je svestan jedne stvari - muškarac koji doživi i tren izbavljena sa žarom u očima počne da trči svetom i propoveda, dok žena uglavnom tiho i mirno sija ljubavlju svojoj zajednici, ne ostavljajući traga iza sebe.

Za razliku od Genona i drugih tradicionalista, Hamvaš se nikada nije bavio primenom metafizičkog znanja na drušvene prilike. Naravno, i Genon je znao da vreme za to nije, da su snage slabe, no sama činjenica da je naširoko o tome polemisao je samo po sebi dovoljno da je i danas i tema među raznim alt-right ili identiterijanskim grupacijama u Americi, odnosno Evropi. Ipak, Poslednji deo ove knjige možemo nazvati praktičnom primenom metafizikih istina o univerzalnosti bivstva, duše, čovečanstva, o čovekovom mestu u poretku stvari, njegovom smislu života. Hamvaš samouvereno odbacuje egzistencijalističke zablude o mogućnosti čoveka da sam sebi odredi, odnosno da pronađe svoj smisao života. To u razbijenom društvu tako zaista može delovati, jer je čovek previše usitnjen, kao i vasceli univerzum. Pa se smislom može smatrati profesija, porodica, deca, romantična veza, država, religija... No ništa od toga nema vrednost samo po sebi, sve je to tek mučan rad, odrađivnje života. Pa, pogledajte ljude oko sebe, pogledajte i same sebe, duboko se zagledajte i zapitajte se, zbog čega ste u tom braku, zašto ste dobili decu, zašto idete na posao? Sve je to besmisao građen na besmislu. Istorijski čovek nema svrhe i smisla. On je zarobljen u linearnom vremenu i propadljivom telu, ali povrh toga on je individualno Ja, samo sebi najbitnije. Takva nemoguća situacija je šizofrena, neizlazna. On živi u zemlji smrti. Ni ne živi. On mre. On skače sa smisla na smisao, sa cilja na cilj, ima spisak koji mora da pređe pre smrti. Broji do smrti. Dobiti dete je po sebi jedan cilj. Uspeh na poslu je drugi. Imanje vikendice treći. No to je trka s vremenom koju on uvek gubi. Smisao nije nešto što se ostvaruje, nego nešto što se živi u kontinuitetu. Smisao drevnog čoveka je negovanje. Stalno uzdizanje prirode. Sve što se radi - radi se u ime božanskog i za božansko. Vraški je teško tako danas živeti. No, tako se mora živeti, na kraju krajeva - samo to je život. Ostalo je rad i smrt. Hamvaš daje primer i drevne alhemije kao upravo praktične primene negovanja. Gde je cilj posrnulu prirodu podići, pretakati, preoblikovati, vraćati u zlato. Moderna je miskoncepcija da su alhemičari hteli steći zlato za sebe, u pozno doba već verovatno i jesu, no u drevna vremena zlato i nije moglo biti individualno vlasništvo, čak ni kraljevo, već samo božansko. U Iranu, poslednji Zaratustra u doba krize, oko šeststote godine pre Hrista, primećuje raspad kulta Haome (nektara koji je bio božanski, pa tako i svačiji, koji se ispijao kako bi se stekli direktni uvidi u otvoreno, nadindividualno bivstvo), pošto su individualna Ja počela da otimaju nektar (kako su na drugim mestima počeli da otimaju zlato), da ga neumereno ispijaju, nektara je ponestalo, kult je propao, zajednica se raspadala. Zaratustra poslednjim snagama, poslednjim tragovima baštine, progalašava potrebu da čovek svakim delom, svakim činjenjem uvećava Ašu - svetlo i da tako pomaže silama svetlosti, Ahura Mazdi. Svako delo može da uvećava Ašu ili da je umanjuje. Ako iza dela stoji blagotvorno negovanje materije, onda povećavamo Ašu, ako stoji sebičluk, silovanje i otimanje onda je umanjujemo. Zemljoradnja koja je nežna, posvećena, koja je za bogove, za pretke, za potomke uvećava Ašu. Mešnja hleba koja brašno u zlato pretvara je Aša. Kuvanje je alhemija, alhemija je i loženje vatre i cepanje drva i negovanje bolesnog mačeta. Čovek je čuvar prirode, sa njegovim padom i ona je pala i podivljala. No sa obrtom situacije u čoveku i ona se obrće i ona se podiže. Joga je još jedan kult negovanja - negovanja čoveka samog u čoveku samom. Alhemičarska transformacija okamenjene duše u zlatnu, božansku dušu. Joga nije i ne može biti alat za pribavaljanje bilo kakvih individualnih dobiti. Kao ni alhemija. Kao ni molitva. Ni obred. On je uvek za celo čovečanstvo, za čitavu prirodu, za vasceli univerzum. Ljubav prema ženi nije ništa drugo do negovanje žene, negovanje njene nadindividualne duše. Rađanje dece nije da bi nas neko čuvao u starosti, nije da popunimo sopstvenu besmislenu egzistenciju, nije zato što se tako mora, već je to negovanje božanske duše, uzdizanje čitavog sveta ka Bogu. Istorijskom čoveku niti jedan lajf kouč ne može zaista pomoći, niti jedna molitva ga neće spasiti, niti jedna sveta knjiga neće mu doneti razrešenje. U najboljem slučaju preguraće krizu do sledeće rupe na putu. Drevnom, svetom čoveku takvi krpeži i skloništa i nisu potrebna, on ponosno i hrabro neguje svet, zaliva ga, pozlaćuje ga. Još u moderno doba umetnost je ta sfera koja zamagljuje granicu između rada i negovanja, no danas je i ona sve više pala u individualno i otežalo potrebama Ja. Koliko je umetnika skrhanih time što nisu popularni, slavljeni, bogati? Jer ni oni više ne stvaraju za bogove, na poziv svojih muza. Čak i ako ih slava i bogatstvo ne zanimaju, onda su toliko uronuli u slavljenje ili samosažaljevanje sopstvenog Ja da njihova umetnost više umetnost i nije. Možda su toliko zarobljeni racionalnim, teorijskim znanjem, istorijom umetnosti da je njihova umetnost tek bedan trik u želji da se bude originalan, unikatan, opet da bi se čulo za njihovo Ja. Tu umetnosti nema. Umetnost je negovanje stvarnosti. Budimo umetnici.

[Dea · Rating 5 out of 5]

Beautiful experience. Right time, right book.