What do you think?
Rate this book
Scientia sacra II.
„Hamvas Béla tanításának talán legmagasabb csúcsát az archaikus hagyomány és a keresztény "jó hír”, az evangéliumok egységének helyreállítása jelenti… Kétezer év után a nyugati civilizáció embere kezdi felismerni Jézus üzenetét: azért jöttem, hogy „mindnyájan egyek legyenek, ahogy te énbennem vagy, és én tebenned vagyok.”
382 pages, Hardcover
Published January 1, 1995
About the author
Béla Hamvas
103 books110 followersBéla Hamvas was born in 23 March 1897 in Eperjes (Prešov). His father, József Hamvas was an evangelical pastor, teacher of German and Hungarian, journalist and writer. The family moved to Bratislava in 1898, where Hamvas completes his basic studies in 1915. After graduation, like his classmates, he entered voluntary military service and was sent to the front in Ukraine. He is sent back to Budapest for hospital treatment due to severe traumatic shock, but just after recovery, he's being drafted to the front lines to western Italy. He never reaches the battlefield, as his train was hit by a bombshell, wounding Hamvas, who was discharged.
In 1919 his father refuses to take an oath of allegiance to Czechoslovakia, whereby his family was expelled from Bratislava. They move to Budapest, where Hamvas attends Péter Pázmány University. Upon graduation he became a journalist at the newspapers Budapesti Hírlap and Szózat. Hamvas considered this job shallow and humiliating, but he had to support his family (his father was pensioned in 1924). Three years later he quits, as he finds a better job in the main library of Budapest. He is appointed as a senior librarian in 1927. By this time he is writing articles, reviews and essays for 25 different journals. He marries Ilona Angyal in 1929, but divorces in 1936 to marry Katalin Kemény in 1937. She was her partner in founding the Sziget circle, a literary group which later gains prominent members like Antal Szerb, László Németh, or Antal Molnár.
Nearly 20 years of library work is ended by World War II. Hamvas was drafted for military service three times. He continues his literary work while on the front lines - translating Laozi and Heraclitus among others. His first essay collection is published in 1943.
The couple survives the siege of Budapest. Their apartment is hit by bombing, destroying his library and manuscripts. Despite the Soviet siege and numerous harassment by authorities, 1945-1947 are his most fruitful years.
In 1948 he was placed on the b-list (interdiction from publishing) by the newly elected communist government, and was forced into retirement from his library job. While he published more than 250 works before his interdiction, most larger body of Hamvas's work was written anonymously later on. He gets licence to farm in the garden of his brother-in-law in Szentendre, and is tending plants between 1948-1951, in which time he also completes Karnevál, one of his major essay.
Between 1961-1964 he is employed as an unskilled worker in power plant buildings in Tiszapalkonya, Inota and Bokod, under harsh conditions. Whenever he has spare time, he translates from Sanskrit, Hebrew and Greek, and writes about the Cabala, Zen, and Sufism. Between 1959 and 1966 he completes Patmosz, his last major work.
Aged 67, he finally manages to get permission for pension. Béla Hamvas dies in 1968 in brain hemorrhage. He was buried in Szentendre.
In 1990 he receives the Kossuth Prize posthumously.
In 1919 his father refuses to take an oath of allegiance to Czechoslovakia, whereby his family was expelled from Bratislava. They move to Budapest, where Hamvas attends Péter Pázmány University. Upon graduation he became a journalist at the newspapers Budapesti Hírlap and Szózat. Hamvas considered this job shallow and humiliating, but he had to support his family (his father was pensioned in 1924). Three years later he quits, as he finds a better job in the main library of Budapest. He is appointed as a senior librarian in 1927. By this time he is writing articles, reviews and essays for 25 different journals. He marries Ilona Angyal in 1929, but divorces in 1936 to marry Katalin Kemény in 1937. She was her partner in founding the Sziget circle, a literary group which later gains prominent members like Antal Szerb, László Németh, or Antal Molnár.
Nearly 20 years of library work is ended by World War II. Hamvas was drafted for military service three times. He continues his literary work while on the front lines - translating Laozi and Heraclitus among others. His first essay collection is published in 1943.
The couple survives the siege of Budapest. Their apartment is hit by bombing, destroying his library and manuscripts. Despite the Soviet siege and numerous harassment by authorities, 1945-1947 are his most fruitful years.
In 1948 he was placed on the b-list (interdiction from publishing) by the newly elected communist government, and was forced into retirement from his library job. While he published more than 250 works before his interdiction, most larger body of Hamvas's work was written anonymously later on. He gets licence to farm in the garden of his brother-in-law in Szentendre, and is tending plants between 1948-1951, in which time he also completes Karnevál, one of his major essay.
Between 1961-1964 he is employed as an unskilled worker in power plant buildings in Tiszapalkonya, Inota and Bokod, under harsh conditions. Whenever he has spare time, he translates from Sanskrit, Hebrew and Greek, and writes about the Cabala, Zen, and Sufism. Between 1959 and 1966 he completes Patmosz, his last major work.
Aged 67, he finally manages to get permission for pension. Béla Hamvas dies in 1968 in brain hemorrhage. He was buried in Szentendre.
In 1990 he receives the Kossuth Prize posthumously.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 5 of 5 reviews
November 16, 2023
Mrzi me da unosim podatke za naše izdanje, ali ono postoji i pristupačno je, ali takođe ima i grešaka u kucanju, prevodu... nije strašno, ali na par mesta zasmeta.
Bela Hamvaš je uz Rene Genona najozbiljniji evropski tradicionalista 20. veka, ako ne i u mnogo, mnogo više vekova. Još mi ostaje poslednja knjiga iz njegovog Scientia Sacra ciklusa, koja se konkretnije bavi hrišćanstvom, dok su dve pre nje okrenute opštoj ljudskoj drevnoj baštini.
Hamvašu valja prići sa posebnim oprezom i pažnjom, kao što se čitaju i drevni tekstovi, ipak ovde je lakše jer autor zna da publika ne zna (manje ili više). Njegov tradicionalizam ovde nije zagledan sto godina unazad, ni milenijum, za njega se veliki obrt čovečanstva desio oko 600. godine pre naše ere, kada, kako kaže, bivstvo biva raspolućeno i kada počinje istorija, a samim tim i hronika propadanja. Događaji od Kine do astečke Amerike redom su dramatični i, posebno za dotadašnja društva relativno zarobljena u bezvremenosti mističnog bivstva - prebrzi.
Neću ulaziti u tekst koji bi mogao da okonča u hiljadama karaktera, iako imam želju, već samo pomenuti da delovi u kojima Hamvaš brani vrednosti koje su nama često odbojne - religijski autoritet, kralj, kastinski sistem - mogu biti, jesu problematični, no samo sa stanovišta onoga što on naziva istorijskim čovekom, nas samih. Jer... mi smo duboko u propadanju, u gvozdenom, mračnom dobu u kome više nema duhovnih znanja, umeća vladanja, ni generalno valjanih ljudi.
Za njega su kaste nešto kao tipovi ličnosti, ukupno ih ima četiri - duhovna, viteška, radnička i robovska. I ponjemu je zlatno doba predstavljalo, između ostalog vlast u rukama duhovnih ljudi, početak propadanja jeste otimanje vlasti od strane viteza, sada već u pozno istorijsko doba vlast je mešano viteška, raadnička, pa čak i robovska... sve gora i gora, kao i cela ljudska civilizacija.
Da li je njegovo zlatno doba ikada postojalo na ovoj zemlji ili je ono uvek bilo samo nebeski ideal i ideja, pitanje je, no da je svako duhovno izbavljenje pojedinca u okvirima istorijskog doba i opšteg propadanja nedovoljno, samim time nemoguće - jeste velika istina. Pa je i njegov odgovor na smisao života - upravo posvećen život (u punom smislu) i više nego valjan.
Hamvaševo delo jeste pesimistično za nas, za naše generacije i ko zna još koliko generacija koje će doći, oslonjen na hindu, kao i mnoge druge drevne baštine, on navodi da će obrt ponovo doći, da će čovečanstvo ponovo krenuti putem duha, preporoda i celovitog bivstva, ali kraj propadanja u materiju, prirodu i otuđenost se još ne nazire.
Dok je ljudima koji dođu do nekog, većeg ili manjeg proplamsaja duha bezvremenosti jedino ostalo da tu iskru pokušaju preneti dalje, za spasenje nekih budućih pokolenja.
---------------DRUGO ČITANJE-----------
Dosta bih mogao da dodam na tekst iznad, no neću preterivati. Samo napomenuti da se ovaj tom bavi, između ostalog, inicijatičkom tradicijom drevnih naroda i važnosti uopšte vodiča, učitelja u ostvarivanju duhovnog buđenja. Dalje interesantne teme su analogije u drevnom svetu - odnosno temeljna razlika između drevnog i modernog, naučnog pogleda na svet. Primer drevnih sinteza građenih na analogijama - alhemija, astrologija, numerologija, tarot. Sve te sintze, odnosno drevne nauke se bave pre svega dušom, odatle kreću. Moderna nauka dotle nikada ni ne dolazi. Poslednji deo je posvećen društvenim ustrojstvima, mada i to je sve maska za odnos čoveka sa svojom večnom, nepokretnom dušom. Grad, kralj, kaste...
Bela Hamvaš je uz Rene Genona najozbiljniji evropski tradicionalista 20. veka, ako ne i u mnogo, mnogo više vekova. Još mi ostaje poslednja knjiga iz njegovog Scientia Sacra ciklusa, koja se konkretnije bavi hrišćanstvom, dok su dve pre nje okrenute opštoj ljudskoj drevnoj baštini.
Hamvašu valja prići sa posebnim oprezom i pažnjom, kao što se čitaju i drevni tekstovi, ipak ovde je lakše jer autor zna da publika ne zna (manje ili više). Njegov tradicionalizam ovde nije zagledan sto godina unazad, ni milenijum, za njega se veliki obrt čovečanstva desio oko 600. godine pre naše ere, kada, kako kaže, bivstvo biva raspolućeno i kada počinje istorija, a samim tim i hronika propadanja. Događaji od Kine do astečke Amerike redom su dramatični i, posebno za dotadašnja društva relativno zarobljena u bezvremenosti mističnog bivstva - prebrzi.
Neću ulaziti u tekst koji bi mogao da okonča u hiljadama karaktera, iako imam želju, već samo pomenuti da delovi u kojima Hamvaš brani vrednosti koje su nama često odbojne - religijski autoritet, kralj, kastinski sistem - mogu biti, jesu problematični, no samo sa stanovišta onoga što on naziva istorijskim čovekom, nas samih. Jer... mi smo duboko u propadanju, u gvozdenom, mračnom dobu u kome više nema duhovnih znanja, umeća vladanja, ni generalno valjanih ljudi.
Za njega su kaste nešto kao tipovi ličnosti, ukupno ih ima četiri - duhovna, viteška, radnička i robovska. I ponjemu je zlatno doba predstavljalo, između ostalog vlast u rukama duhovnih ljudi, početak propadanja jeste otimanje vlasti od strane viteza, sada već u pozno istorijsko doba vlast je mešano viteška, raadnička, pa čak i robovska... sve gora i gora, kao i cela ljudska civilizacija.
Da li je njegovo zlatno doba ikada postojalo na ovoj zemlji ili je ono uvek bilo samo nebeski ideal i ideja, pitanje je, no da je svako duhovno izbavljenje pojedinca u okvirima istorijskog doba i opšteg propadanja nedovoljno, samim time nemoguće - jeste velika istina. Pa je i njegov odgovor na smisao života - upravo posvećen život (u punom smislu) i više nego valjan.
Hamvaševo delo jeste pesimistično za nas, za naše generacije i ko zna još koliko generacija koje će doći, oslonjen na hindu, kao i mnoge druge drevne baštine, on navodi da će obrt ponovo doći, da će čovečanstvo ponovo krenuti putem duha, preporoda i celovitog bivstva, ali kraj propadanja u materiju, prirodu i otuđenost se još ne nazire.
Dok je ljudima koji dođu do nekog, većeg ili manjeg proplamsaja duha bezvremenosti jedino ostalo da tu iskru pokušaju preneti dalje, za spasenje nekih budućih pokolenja.
---------------DRUGO ČITANJE-----------
Dosta bih mogao da dodam na tekst iznad, no neću preterivati. Samo napomenuti da se ovaj tom bavi, između ostalog, inicijatičkom tradicijom drevnih naroda i važnosti uopšte vodiča, učitelja u ostvarivanju duhovnog buđenja. Dalje interesantne teme su analogije u drevnom svetu - odnosno temeljna razlika između drevnog i modernog, naučnog pogleda na svet. Primer drevnih sinteza građenih na analogijama - alhemija, astrologija, numerologija, tarot. Sve te sintze, odnosno drevne nauke se bave pre svega dušom, odatle kreću. Moderna nauka dotle nikada ni ne dolazi. Poslednji deo je posvećen društvenim ustrojstvima, mada i to je sve maska za odnos čoveka sa svojom večnom, nepokretnom dušom. Grad, kralj, kaste...
November 10, 2025
A Scientia Sacra nem könyv, hanem szellemi Himalája. Az ember eleinte magabiztosan indul neki — „csak néhány esszé, mit nekem” —, aztán pár oldal múlva rájön, hogy ez nem séta, hanem zarándoklat oxigénpalack nélkül. Hamvas itt már nem magyaráz, nem ironizál, hanem tanít. De nem úgy, mint egy professzor, hanem mint egy misztikus, aki a világ legtermészetesebb dolgáról beszél: az emberről, aki elfelejtette, hogy szent.
A Scientia Sacra a szellemi hagyomány enciklopédiája, ahol Buddha, Platón és Jézus békésen üldögélnek egy asztalnál, és Hamvas csak csendesen hozzájuk szól: „tudjátok, mind ugyanarról beszéltek.” A stílus sűrű, a gondolatok súlyosak, de közben van benne valami meglepően derűs: egyfajta öröm, hogy a világ – minden zűrzavara ellenére – mégis értelmes.
Ez a könyv nem arra való, hogy végigolvasd, hanem hogy visszatérj hozzá, újra meg újra, mint egy forráshoz. Néha bosszantó, néha felemelő, de mindig tiszta. Hamvas itt eléri azt, amit kevesen: nemcsak gondolkodik a szentről, hanem valahogy meg is idézi.
A végén az ember becsukja a könyvet, és csendben marad. Mert hirtelen minden szó túl hangosnak tűnik.
A Scientia Sacra a szellemi hagyomány enciklopédiája, ahol Buddha, Platón és Jézus békésen üldögélnek egy asztalnál, és Hamvas csak csendesen hozzájuk szól: „tudjátok, mind ugyanarról beszéltek.” A stílus sűrű, a gondolatok súlyosak, de közben van benne valami meglepően derűs: egyfajta öröm, hogy a világ – minden zűrzavara ellenére – mégis értelmes.
Ez a könyv nem arra való, hogy végigolvasd, hanem hogy visszatérj hozzá, újra meg újra, mint egy forráshoz. Néha bosszantó, néha felemelő, de mindig tiszta. Hamvas itt eléri azt, amit kevesen: nemcsak gondolkodik a szentről, hanem valahogy meg is idézi.
A végén az ember becsukja a könyvet, és csendben marad. Mert hirtelen minden szó túl hangosnak tűnik.
December 29, 2020
Hamvas Béla megmenti az év végét.
“…a történeti kor kezdetétől ebben a világban semmi sincs a helyén ebben a világban. Európában, a nyugati civilizációban évezredekig központi szerepet töltött be a vallás, de hiába vannak még ma is intézmények, egyházak, iskolák, pártok, kolostorok, kardinálisok, püspökök, Jézusnak ma sincs „hová lehajtania a fejét”.” - Dúl Antal
“…a történeti kor kezdetétől ebben a világban semmi sincs a helyén ebben a világban. Európában, a nyugati civilizációban évezredekig központi szerepet töltött be a vallás, de hiába vannak még ma is intézmények, egyházak, iskolák, pártok, kolostorok, kardinálisok, püspökök, Jézusnak ma sincs „hová lehajtania a fejét”.” - Dúl Antal
September 13, 2025
Kissé zavaros, de vannak benne jó gondolatok.
October 6, 2021
Nagyon sok tételmondattal fűszerezett, definíciószerűen kifejtett gondolati egységek alkalmazásával (alapállás, hagyomány stb.) kifejtett, tulajdonképpen a kereszténységet inkább csak inspirációként felhasználó kötet, amely merít a világvallások évezredes hagyományából, az egyetemes történelem tapasztalataiból és persze filozófusok hadának megnyilatkozásaiból. Hétvégi olvasmány, nem üli meg a gyomrot, de az érdeklődést nagyon ügyesen felpiszkálja.
Displaying 1 - 5 of 5 reviews