Триштан и Ижота

by Alexander Veselovsky (Editor), Ирена Грицкат (Translator), Александр Веселовский

Tристан и Изолда је роман који је од пре много столећа познат међу народима Европе, а данас већ и широм света. Њега су читали и наши преци на Балкану. Циљ нам је да покажемо управо ону верзију романа која је стигла до наших људи у XV, XVI веку, до неких можда и нешто касније, до оних који су тада проводили дане у покрајинама српским и хрватским, у Задру, у Дубровнику, у Босни, доста векова после рођења саме приче, а доста векова пре нашег савременог, књишког и позоришног, знања о њој. Дајемо је у оном виду у коме су је упознали тадашњи читаоци, у једном наивном, драге воље прихваћеном али нимало асимилираном руху. Чињеница је да су се они заинтересовали за роман, били под његовим утиском, можда и формирали укусе на таквој лектири — о томе имамо посредних сведочанстава. Али сам текст старог српскохрватског романа досад није био познат широј читалачкој јавности.
Наиме, још из средњошколских уџбеника знамо да су у нашој старој књижевности, поред различитих мотива са истока и њихових европских прерада, живели и романи рођени на западу, међу којима се редовно спомињу Бово од Антоне, Тристан и Ланцелот. Међутим, узалудно је тражити по антологијама одломке из било којег од ова три дела. Шта је томе разлог? Да ли рукописи ових романа леже још увек неиздати по архивама, стога и неприступачни и неискоришћени? Или ти рукописи нису ни пронађени? У том случају поставља се питање — откуда се зна да их је уопште и било код нас?

Јужнословенских рукописа још увек нема ни у рукама науке ни у рукама читалаца. Засада се може говорити о посредним доказима некадашњег њиховог постојања. То су сижеи у нашој народној, па и уметничкој књижевности, поцрпени из неких од тих романа; затим архивски трагови о томе да су некада међу становништвом била у моди понека имена из њих: докази посредни али веродостојни. С друге стране, постоји и писана забелешка да се у једној задарској књижници, већ доста рано, налазила књига о Тристановим згодама, само без податка да ли на нашем језику или не. Најважнији траг налазимо у једном белоруском рукопису, тзв. Познањском зборнику, с краја XVI века, где у заглављу стоји да ту почиње приповедање узето из књига српеких о „славноме витезу Триштану, о Анцалоту и о Бови и о другим многим витезима врлим“. С обзиром на овакав наслов, као и на присуство неких јужнословенских речи и обрта у белоруском роману, јасно је да је тај текст био преведен с неког старосрпскохрватског. Издање тог белоруског рукописа постоји: издао га је А. Н. Веселовски још 1888. године.

Роман о којем је овде реч, који је контаминирао причу о Тристану и Изолди и, фрагментарно, о Ланцелоту, па је тако комбинован стигао у руке наших прадедова, неопходно је потребно упоредити са осталим верзијама, забележеним код западноевропских и словенских народа. У великим сељењима и трансформацијама које је овај мотив доживљавао, од својих — можда чак и претхришћанских и ваневропских — прапочетака, преко келтског уобличавања у основне теме, преко својих уметничких врхунаца у француским и немачким прерадама XII—XIII века, у својем даљем кретању по европским земљама, декаденцији на талијанском и јужнословенском тлу и смрти на пољско-руској граници — у свему томе треба непристрасно одредити вредност наше верзије.

271 pages, Hardcover

First published January 1, 1888

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Za razliku od Bedijeovog prevoda, ovaj beloruski (zasnovan na staroj, fragmentisanoj srpsko-hrvatskoj verziji koja je danas izgubljena) je siroviji i manje romantičan, te više zasnovan na realističnim i britkim prikazima. Viteških borbi, naročito. Transkript imena je nešto izmenjen i prilagođen slovenskim, te se u neku ruku razlikuje od onoga kod prevoda Žozefa Bedijea ili u odnosu na Malorijev transkript u "Le mort d'Arthur". Osnov priče je isti kao i kod ostalih verzija, ali su motivi u neku ruku različiti, a mahom i apsurdni i nesinhronizovani, što i nije zamerka, budući na vreme kada je ova verzija nastajala i kako je donesena pred čitaoca. Podjednako su mi drage sve tri verzije priče (i Malorijeva, i Bedijeova i ova koju je Veselovski objavio u Poznanjskom zborniku) jer se dopunjuju, čak i u segmentima koji su antipodi.