Вештина приповедења не огледа се само у пружању слике читаоцу и откривању још невиђеног света. Не! мириси ових наших поднебља парају ми ноздрве – толико су их вешто Милош и Антон дочарали да имам осећај сопствене присутности у свим тим догађајима који се драматично ређају.
Сер Артур Конан Дојл – присећао сам се спочетка – страница давно прочитаних. И овде је било на сцени, како често бива и у сасвим обичном животу, чувено Холмсово гесло: Кад одбијемо све оно што је немогуће преостаје оно што је једино могуће, ма колико год то мало вероватно изгледало.
Замислите онда шта је све могуће у амбијенту где исконско зло не спава, већ је отелотворено у митском словенском бићу (демону) – ког су призвале вештице о којима су, рецимо, припадници моје генерације слушали од бака и дека у селу, нарочито зими, када је дан краћи и када ноћ некако брзо падне – и буде дочекана у доколици уз пуцкетав звук ватре из смедеревца, који прати и даје тон причи о наизглед непостојећим створењима.
Е, тада би на моје неверовање ти стари људи убедљиво одговарали како је неки њихов познаник видео нешто такво, како му се нешто десило и како његови потомци муке муче... све због неверовања, непоштовања и погрешних избора.
Ето, са нечим таквим – неприродним – а опет жељним да буде део природе и да је надвлада – дохватила се дружина разноврсних честитих људи – коју је сама природа дозвала – не би ли себе сачувала и очувала за будуће генерације, опомињући нас да је садашњост у којој живимо пролазна и шапутајући: memento mori!