What do you think?
Rate this book
Dişi Kurdun Rüyaları
Yüzyılımızın önde gelen yazarlarından Cengiz Aytmatov'un büyük yankılar uyandıran Dişi Kurdun Rüyaları romanında iyi-kötü, ilâhî adalet ve kader gibi çetin konular sorgulanmaktadır. İnsanın bu ezelî ve ebedî soruları, bir papaz okulu öğrencisinin düşüncelerinde, esrar kaçakçılarının, Kırgız çobanlarının ve kurtların hayat hikâyelerinde, iç içe geçmiş olaylar çerçevesinde irdelenmektedir. Aytmatov, ilâhî kudretin varlığını sürekli vurgulayan, ama sorumluluğu insanda ve insanların ortak sorumluluğunda gösteren çok çarpıcı bir kurgu sunmaktadır. Dişi Kurdun Rüyaları aynı zamanda çok etkileyici bir "çevre romanı" olarak, kirletilen Kırgız bozkırları ve bozulan tabiat dengesi karşısında insanları teyakkuza geçiren adeta bir haykırışıdır.
392 pages, Paperback
First published January 1, 1986
114 people are currently reading
2129 people want to read
About the author
Chingiz Aitmatov
167 books922 followersChinghiz Aitmatov (Чингиз Айтматов, Tschingis Aitmatow, Čingiz Ajtmatov, Tšõngõz Ajtmatov, Cengiz Aytmatov, Tsjingiz Ajtmatov, Tchinguiz Aïtmatov, جنكيز ايتماتوف) was an author who wrote in both Russian and Kyrgyz. He was the best known figure in Kyrgyzstan literature.
Aitmatov's parents were civil servants in Sheker. The name Chingiz is the same as the honorary title of Genghis Khan. In early childhood he wandered as a nomad with his family, as the Kyrgyzstan people did at the time. In 1937 his father was charged with "bourgeois nationalism" in Moscow, arrested and executed in 1938.
Aitmatov lived at a time when Kyrgyzstan was being transformed from one of the most remote lands of the Russian Empire to a republic of the USSR. The future author studied at a Soviet school in Sheker. He also worked from an early age. At fourteen he was an assistant to the Secretary at the Village Soviet. He later held jobs as a tax collector, a loader, an engineer's assistant and continued with many other types of work.
In 1946 he began studying at the Animal Husbandry Division of the Kirghiz Agricultural Institute in Frunze, but later switched to literary studies at the Maxim Gorky Literature Institute in Moscow, where he lived from 1956 to 1958. For the next eight years he worked for Pravda. His first two publications appeared in 1952 in Russian: The Newspaper Boy Dziuio and Ашым. His first work published in Kyrgyz was Ак Жаан (White Rain) in 1954, and his well known work Jamilya appeared in 1958. 1980 saw his first novel The Day Lasts More than a Hundred Years; his next significant novel, The Scaffold was published in 1988. The Day Lasts More than a Hundred Years and other writings were translated into several languages.
Aitmatov suffered kidney failure and on 16 May 2008 was admitted to a hospital in Nuremberg, Germany, where he died of pneumonia on 10 June 2008, aged 79. His obituary in The New York Times characterized him as "a Communist writer whose novels and plays before the collapse of the Soviet Union gave a voice to the people of the remote Soviet republic of Kyrgyz" and adds that he "later became a diplomat and a friend and adviser to the Soviet leader Mikhail S. Gorbachev."
Chinghiz Aitmatov belonged to the post-war generation of writers. His output before Jamila was not significant, a few short stories and a short novel called Face to Face. But it was Jamila that came to prove the author's work. Louis Aragon described the novellete as the world's most beautiful love story, raising it even above Rudyard Kipling's World's Most Beautiful Love Story. Aitmatov's representative works also include the short novels Farewell, Gulsary!, The White Ship, The Day Lasts More Than a Hundred Years, and The Scaffold.
Aitmatov was honoured in 1963 with the Lenin Prize for Jamila and later he was awarded a State prize for Farewell, Gulsary!. Aitmatov's art was glorified by admirers. Even critics of Aitmatov mentioned high quality of his novels.
Aitmatov's work has some elements that are unique specifically to his creative process. His work drew on folklore, not in the ancient sense of it; rather, he tried to recreate and synthesize oral tales in the context of contemporary life. This is prevalent in his work; in nearly every story he refers to a myth, a legend, or a folktale. In The Day Lasts More Than a Hundred Years a poetic legend about a young captive turned into a mankurt serves a tragic allegory and becomes a significant symbolic expression of the philosophy of the novel.
A second aspect of Aitmatov's writing is his ultimate closeness to our "little brothers" the animals, for their and our lives are intimately and inseparably connected. The two center characters of Farewell, Gulsary! are a man and his stallion. A camel plays a prominent role in The Day Lasts More Than a Hundred Years; one of the key turns of the novel which decide
Aitmatov's parents were civil servants in Sheker. The name Chingiz is the same as the honorary title of Genghis Khan. In early childhood he wandered as a nomad with his family, as the Kyrgyzstan people did at the time. In 1937 his father was charged with "bourgeois nationalism" in Moscow, arrested and executed in 1938.
Aitmatov lived at a time when Kyrgyzstan was being transformed from one of the most remote lands of the Russian Empire to a republic of the USSR. The future author studied at a Soviet school in Sheker. He also worked from an early age. At fourteen he was an assistant to the Secretary at the Village Soviet. He later held jobs as a tax collector, a loader, an engineer's assistant and continued with many other types of work.
In 1946 he began studying at the Animal Husbandry Division of the Kirghiz Agricultural Institute in Frunze, but later switched to literary studies at the Maxim Gorky Literature Institute in Moscow, where he lived from 1956 to 1958. For the next eight years he worked for Pravda. His first two publications appeared in 1952 in Russian: The Newspaper Boy Dziuio and Ашым. His first work published in Kyrgyz was Ак Жаан (White Rain) in 1954, and his well known work Jamilya appeared in 1958. 1980 saw his first novel The Day Lasts More than a Hundred Years; his next significant novel, The Scaffold was published in 1988. The Day Lasts More than a Hundred Years and other writings were translated into several languages.
Aitmatov suffered kidney failure and on 16 May 2008 was admitted to a hospital in Nuremberg, Germany, where he died of pneumonia on 10 June 2008, aged 79. His obituary in The New York Times characterized him as "a Communist writer whose novels and plays before the collapse of the Soviet Union gave a voice to the people of the remote Soviet republic of Kyrgyz" and adds that he "later became a diplomat and a friend and adviser to the Soviet leader Mikhail S. Gorbachev."
Chinghiz Aitmatov belonged to the post-war generation of writers. His output before Jamila was not significant, a few short stories and a short novel called Face to Face. But it was Jamila that came to prove the author's work. Louis Aragon described the novellete as the world's most beautiful love story, raising it even above Rudyard Kipling's World's Most Beautiful Love Story. Aitmatov's representative works also include the short novels Farewell, Gulsary!, The White Ship, The Day Lasts More Than a Hundred Years, and The Scaffold.
Aitmatov was honoured in 1963 with the Lenin Prize for Jamila and later he was awarded a State prize for Farewell, Gulsary!. Aitmatov's art was glorified by admirers. Even critics of Aitmatov mentioned high quality of his novels.
Aitmatov's work has some elements that are unique specifically to his creative process. His work drew on folklore, not in the ancient sense of it; rather, he tried to recreate and synthesize oral tales in the context of contemporary life. This is prevalent in his work; in nearly every story he refers to a myth, a legend, or a folktale. In The Day Lasts More Than a Hundred Years a poetic legend about a young captive turned into a mankurt serves a tragic allegory and becomes a significant symbolic expression of the philosophy of the novel.
A second aspect of Aitmatov's writing is his ultimate closeness to our "little brothers" the animals, for their and our lives are intimately and inseparably connected. The two center characters of Farewell, Gulsary! are a man and his stallion. A camel plays a prominent role in The Day Lasts More Than a Hundred Years; one of the key turns of the novel which decide
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 189 reviews
December 7, 2021
“…they were come unto a place called Golgotha, that is to say, a place of a skull…” Matthew 27:33
The Place of the Skull is a tale of wolves and men – of their predatory instincts…
Mankind can’t exist without dogmas… Religious dogmas… Ideological dogmas… And dogmas are like battering rams… They crush anyone standing in their way… The main character of the story is a naïve idealist… He always finds himself standing in the way of dogmas… Outlaws have their own dogmas too…
When two dogmas collide, the deadly battle begins…
Power is based on strength and meanness and it always requires the blind obedience to dogmas.
The Place of the Skull is a tale of wolves and men – of their predatory instincts…
She would attack anything that lay in her way. She was in the grip of Nature’s great instinct to preserve her issue. Suddenly, Akbara felt herself engulfed by a great surge of tenderness, by the need to touch and warm the unborn cubs, and to give them her milk, as though they had already arrived. It was a foretaste of the happiness to come.
Mankind can’t exist without dogmas… Religious dogmas… Ideological dogmas… And dogmas are like battering rams… They crush anyone standing in their way… The main character of the story is a naïve idealist… He always finds himself standing in the way of dogmas… Outlaws have their own dogmas too…
When two dogmas collide, the deadly battle begins…
‘Get him! Get him! In the ribs! Get his wind!’ shouted the maddened Petrukha, twisting Avdiy’s arms behind his back to lay him open to a rain of blows from Makhach who, like a mad bull, was lashing at the pit of his stomach. Avdiy folded and collapsed, coughing blood, on the floor of the truck. The three of them started dragging him towards the door but he still resisted, breaking his nails as he grabbed for the boards of the floor, kicking and struggling…
Power is based on strength and meanness and it always requires the blind obedience to dogmas.
August 11, 2024
تتربع هذه الرواية بتقديري المتواضع على قمة الهرم الروائي السوفييتي والروسي بل والعالمي ايضا ، وبرأيي انه لم ولن تخرج روايه بهذا القدر من الكمال والتألق مثلها ، الشاب الصحفي افدي كاليستراتوف خريج المعهد الديني والذي ثار قبل ذلك على القيم والتعاليم الدينية المسيحيه يخوض تجربة صحفيه أودت في النهايه بحياته ، وذلك حينما قام برحلة الى مجاهل آسيا الوسطى لتغطية بعض اعمال عصابات تهريب المخدرات ، وفي أثناء رحلته تلك يلتقي بقطيع من الذئاب أكبارا الأم وتاشينار الأب ومعهما ثلاثة جراء ، ركز الكاتب منذ ابتداء هذه الرواية وحتى انتهائها على حياة هذان الذئبان ، وكيف فقدا بطنين من الجراء جراء السياسة الوحشية التي رسمتها السلطة السوفيتية الحاكمة آنذاك والتي كان الهدف منها توفير الغذاء للشعوب السوفييتية الجائعه ، تلك الشعوب التي كانت تدور آنذاك في حلقة مفرغة وفقا لسياسة البرويسترويكا الفاشله التي رسمها الرئيس السوفييتي الأسبق ميخائيل جورباتشوف حال تسلمه مهام السكرتير العام للحزب الشيوعي الحاكم في موسكو عام 1985
كانت خطة الشاب افدي كاليستراتوف تقتضي بأن يتقمص شخصية المهرب لنبتة القنب والخشخاش المخدره ،كي يتسنى له بعد ذلك الذهاب مع تلك العصابة الى حيث تنمو تلك النباتات في تلك المجاهل وبالتالي القاء الضوء على هذه الأنشطة الاجراميه التي أودت بحياة الكثيرين من أبناء شعبه ، بيد أن العصابه حينما تحققت من مقصده عذبته ورمته من سكة القطار ، لكنه لم يمت بل نجا بعد ذلك باعجوبه ثم مالبث ان قاده حظه العاثر مرة أخرى لمرافقة صيادي الغزلان الشيوعيين السكارى مرغما ، وحينما حاول اعتراض طريقهم عذبوه وعلقوه على صليب في احد
الأحراش حتى لقي حتفه في النهاية...... من خلال تلك المشاهد ينجح المؤلف في ربط معاناة هذا الشاب البائس مع معاناة اليسوع وذلك من خلال تصور بطل الرواية أثناء لحظاته الأخيرة
، ذلك النقاش الأخير الذي دار بين اليسوع و بيلاطس البنطي حاكم القدس الروماني وكيفية تردده في اصدار قرار الصلب بعد أن حاول إثناء يسوع عن المضي قدما في آرائه
في القسم الثاني من الرواية ينتقل الكاتب الى قصة خطف البطن الثاني للذئبين على يد أحد الرعاة المحليين في قرغيزيا بعد رحلة قام بها لمرافقة الجيولوجيين الباحثين عن الذهب والمعادن في قمم الجبال ، وهناك استطاع هذا الراعي الذي ازعج سكان المنطقة بتصرفاته الطائشة خطف جراء البطن الثاني للذئبان و بيعها لاحقا الى السلطة السوفييتية غير مكترث بالاثار التي ترتبت على ذلك بعد عمله المشين هذا والذي أدى في النهاية الى مقتله
في النهاية يمكننا ان نستخلص توظيف الكاتب لثلاثة مشاهد أثرى بها خيال القراء وهي قصة زيارة الفرقة الأوبرالية البلغارية لموسكو ، وقصة تم اقتباسها من الأدب الجيورجي وهي قصة الثائر الجيورجي ساندرو الذي حاول التسلل الى الأراضي التركية بعد ثورته الفاشلة ضد السلطة السوفييتية وأخيرا قصة اللقاء الأخير ليسوع مع بيلاطس البنطي قبل قرار صلبه .
في عام 1998 ان لم تخني الذاكره التقيت بمترجم هذا العمل وهو الدكتور ماجد علاء الدين في معرض الكتاب العربي في الكويت وشكرته كثيرا على ترجمته الاكثر من رائعه لهذا العمل الملحمي
كانت خطة الشاب افدي كاليستراتوف تقتضي بأن يتقمص شخصية المهرب لنبتة القنب والخشخاش المخدره ،كي يتسنى له بعد ذلك الذهاب مع تلك العصابة الى حيث تنمو تلك النباتات في تلك المجاهل وبالتالي القاء الضوء على هذه الأنشطة الاجراميه التي أودت بحياة الكثيرين من أبناء شعبه ، بيد أن العصابه حينما تحققت من مقصده عذبته ورمته من سكة القطار ، لكنه لم يمت بل نجا بعد ذلك باعجوبه ثم مالبث ان قاده حظه العاثر مرة أخرى لمرافقة صيادي الغزلان الشيوعيين السكارى مرغما ، وحينما حاول اعتراض طريقهم عذبوه وعلقوه على صليب في احد
الأحراش حتى لقي حتفه في النهاية...... من خلال تلك المشاهد ينجح المؤلف في ربط معاناة هذا الشاب البائس مع معاناة اليسوع وذلك من خلال تصور بطل الرواية أثناء لحظاته الأخيرة
، ذلك النقاش الأخير الذي دار بين اليسوع و بيلاطس البنطي حاكم القدس الروماني وكيفية تردده في اصدار قرار الصلب بعد أن حاول إثناء يسوع عن المضي قدما في آرائه
في القسم الثاني من الرواية ينتقل الكاتب الى قصة خطف البطن الثاني للذئبين على يد أحد الرعاة المحليين في قرغيزيا بعد رحلة قام بها لمرافقة الجيولوجيين الباحثين عن الذهب والمعادن في قمم الجبال ، وهناك استطاع هذا الراعي الذي ازعج سكان المنطقة بتصرفاته الطائشة خطف جراء البطن الثاني للذئبان و بيعها لاحقا الى السلطة السوفييتية غير مكترث بالاثار التي ترتبت على ذلك بعد عمله المشين هذا والذي أدى في النهاية الى مقتله
في النهاية يمكننا ان نستخلص توظيف الكاتب لثلاثة مشاهد أثرى بها خيال القراء وهي قصة زيارة الفرقة الأوبرالية البلغارية لموسكو ، وقصة تم اقتباسها من الأدب الجيورجي وهي قصة الثائر الجيورجي ساندرو الذي حاول التسلل الى الأراضي التركية بعد ثورته الفاشلة ضد السلطة السوفييتية وأخيرا قصة اللقاء الأخير ليسوع مع بيلاطس البنطي قبل قرار صلبه .
في عام 1998 ان لم تخني الذاكره التقيت بمترجم هذا العمل وهو الدكتور ماجد علاء الدين في معرض الكتاب العربي في الكويت وشكرته كثيرا على ترجمته الاكثر من رائعه لهذا العمل الملحمي
December 13, 2021
Tek na pragu nepostojanja čovjek shvata kako mu je život drag.
Predivno.
Čingiz Ajtmatov tako lijepo piše da je roman uhvatljiv od samog početka. Prvo, on ne zalazi u neke sfere koje se ne tiču samog romana i njegove tematike, čime bi bespotrebno odvlačio pažnju čitaoca od suštinskog i drugo, svu tmurnost koju priča nosi sa sobom Ajtmatov prikazuje u tako zanosnom stanju da se tragično i komično često udružuju jedno s drugim, a opet razdvojeni su kao anđeli i đavoli.
Atmosferičnost romana je zaista fascinantna. Mojunkumske savane, pune anaše, opojne konoplje za kojom grabi čovječija ruka. Brze antilope-sajgake i kurjaci za njima. Stijene i njihove nutrine. Ala-Mongju i krajolici Isik-Kulju sa beskrajnim visokim planinama pod ledom nad kojim šibaju oluje i vjetrovi. Sve ovo predstavlja egzotičan mozaik u koji će biti utkane ljudske i životinjske sudbine. Prizor kakav se rijeđe viđa u književnosti ovih dana.
Ova knjiga predstavlja traktat o moralnom načelu i gorčini koju ostavljaju ne dijela. Ona sadrži dvije priče. Prva se tiče Avdija Kalistratova koji u jednom dijelu dobija figuru Ješue. Ajtmatov će ga prikazati kao spasioca koji je razapet. I s tim u vezi će dovesti analogiju kada razgovaraju Ješua i Pontije Pilat. Slično je uradio i Bulgakov dvije decenije ranije u Majstor i Margarita. Put Kalistratova će biti trnovit i nimalo prijatan. Kada je u jednom od razgovora sa sveštenim licem postavljao retorička pitanja koja su po ovom bila drčna, mislio sam da se radi o nekom skrnuću ili slično. Međutim to se baca u vodu nakon kasnijih događaja. Kada Kalistratov na jednom putu krene da spašava ljude od njihove propasti, točak nesreće počinje da se okreće.
Druga priča se tiče vuka i vučice - Akbare i Taščajnara. Ovdje Ajtmatov pokazuje kako je čitavo tlo zemaljsko jedno gubilište na kome zlo prednjači u odnosu na dobro. Čitalac će imati priliku da razmisli o tome pogotovu na samom završetku knjige. Postoje goniči i gonjeni. Kao što vukovi love sajgake i tako lipsavajući od umora, oni se okreću stadu ovaca koje se ni ne bore da pobjegnu. Samo što kod ovaca postoje ljudi, koji su bogovi i robovi tih istih ovaca. Oni sami žive, ali ne daju drugima da prežive, osobito onima koji ne zavise od njih, a voljni su da budu slobodni. Tako će se i pokazati. Kada Bajzgar lokalni stanovnik Ala-Mongju umješa prste i mladunčad nestanu, pastir po imenu Boston imaće priliku da se iskupi. Knjiga između ostalog kako u prvom tako i u drugom dijelu predstavlja i posrednu kritiku Sovjetskog Saveza i političkog poretka koji je vladao u njemu. Pa čak će Ajtmatov ironično da ubaci onu Staljinovu “Ako nisu s nama, onda su protiv nas.”
October 17, 2020
Bittim. Yani içim dışıma çıktı. Sayfalara bağırmak, özellikle Bazarbay'ı ellerimle boğmak istedim.
Kitap bir çift kurt ile açılıyor. Aytmatov, zaten hayvan anlatmakta usta, daha önce hatta bir kitabı için, Aytmatov'un kitabında hayvan olmak vardı demiştim. Neyse bu kurt ailesi insanın doymaz gözleri ve iştahı yüzünden oradan oraya sürülüyor. Yol boyunca da ne gururları kalıyor ne yavruları. Şaşkınlar da aynı zamanda bu zoraki göç sebebiyle ama gel de anlat, insan evladı sizden daha aç kurt diye. Sonra kitap bir gazeteci üzerinden ilerliyor. Dişi kurdun son anda öldürmekten vaz geçtiği bu gazeteci ile insanlığın şaşkınlığını görüyoruz. Yeni yeni kenevirin yaygınlaştığı dönemde, gazeteci bir yazı dizisi hazırlamak için kenevir kaçakçılarına katılır. Sonra olaylar gelişir. adamın azına sıçılır yani, başına gelmeyen kalmaz. Tam anlamıyla bir kıyım grubuna katılır ve kendiside kıyılır.
Sonra kitap yine kohloz ve çiftçi eksenine döner ve o allahın bin belası, ölüsünü toprak kabul etmeyesice Bazarbay ile de karşılaşırız. Yine yazar, insan hallerini çok iyi anlatıyor. Adam yürüyen kötülük, dünyanın zarar, ziyan kişilik rezervinin yüzde doksanını barındırıyor bünyesinde ama hala iyi yürekli. Aynı biz yani, hep haklıyız, hep mağduruz, en büyük sorunumuz herkesi kendimiz gibi iyi yürekli sanmak. Bu Bazarbay piçi, kurtların yavrularını çalar ve olaylar ikinci perdede tam bir drama evrilir.
Okuduğum en geniş Aytmatov kitabıydı. Bir köye veya tarlaya tıkılmadan, saatler süren tren yolculuklarına çıkardı bizi, şehir şehir gezidirdi. Ben inanılmaz zevk aldım okurken. Yüreğim çırpındı son sayfalarında. Acıya doydum, ekmeğime kan doğrandı ve lütfen herkes beddua edebilir mi Bazarbay'a?
Kitap bir çift kurt ile açılıyor. Aytmatov, zaten hayvan anlatmakta usta, daha önce hatta bir kitabı için, Aytmatov'un kitabında hayvan olmak vardı demiştim. Neyse bu kurt ailesi insanın doymaz gözleri ve iştahı yüzünden oradan oraya sürülüyor. Yol boyunca da ne gururları kalıyor ne yavruları. Şaşkınlar da aynı zamanda bu zoraki göç sebebiyle ama gel de anlat, insan evladı sizden daha aç kurt diye. Sonra kitap bir gazeteci üzerinden ilerliyor. Dişi kurdun son anda öldürmekten vaz geçtiği bu gazeteci ile insanlığın şaşkınlığını görüyoruz. Yeni yeni kenevirin yaygınlaştığı dönemde, gazeteci bir yazı dizisi hazırlamak için kenevir kaçakçılarına katılır. Sonra olaylar gelişir. adamın azına sıçılır yani, başına gelmeyen kalmaz. Tam anlamıyla bir kıyım grubuna katılır ve kendiside kıyılır.
Sonra kitap yine kohloz ve çiftçi eksenine döner ve o allahın bin belası, ölüsünü toprak kabul etmeyesice Bazarbay ile de karşılaşırız. Yine yazar, insan hallerini çok iyi anlatıyor. Adam yürüyen kötülük, dünyanın zarar, ziyan kişilik rezervinin yüzde doksanını barındırıyor bünyesinde ama hala iyi yürekli. Aynı biz yani, hep haklıyız, hep mağduruz, en büyük sorunumuz herkesi kendimiz gibi iyi yürekli sanmak. Bu Bazarbay piçi, kurtların yavrularını çalar ve olaylar ikinci perdede tam bir drama evrilir.
Okuduğum en geniş Aytmatov kitabıydı. Bir köye veya tarlaya tıkılmadan, saatler süren tren yolculuklarına çıkardı bizi, şehir şehir gezidirdi. Ben inanılmaz zevk aldım okurken. Yüreğim çırpındı son sayfalarında. Acıya doydum, ekmeğime kan doğrandı ve lütfen herkes beddua edebilir mi Bazarbay'a?
February 26, 2016
Prvo, oko naslova: originalno je Плаха, na engleskom The Scaffold, nemački (umro u Berlinu, zato smatram bitnim) Der Richtplatz. Ništa od navedenog se ne pominje u knjizi, ali, ako bih baš morala da kažem šta je Gubilište iz naslova, to bi verovatno bila ljudska priroda.
Knjigu mi je na nekom Sajmu preporučio Vladimir Medenica, urednik Logosa (čije sam izdanje čitala) koji je i izdao sve prevode ovog pisca na srpski, mislim. Pričali smo o tome kako me je Selin satreo, kad mi on dade knjigu i reče "Evo, ako stvarno hoćeš da znaš šta je satiranje". Tako nekako i jeste. Kad sam došla do poslednjih 15 strana, ostaila sam knjigu i skoro dve nedelje razmišljala o tome kakav će biti kraj.
Elem, sve ovo znači da najiskrenije preporučujem svima koje ne zamaraju ozbiljne teme kakve su socijalizam, Bog, pravda i nepravda, čovek i priroda i sve tako redom.
Knjiga ima onaj "nobelovski model": staviš u centar moćnu figuru (npr. most) i oko nje gomilu epizoda. U ovom slučaju u centru stoji snažan karakter ženke vučice Akbare, kojoj nekoliko okota propadne usled različitih ljudskih angažovanja. Tu se postavlja (Ajtmatov odgovara!) jedno od nekoliko ključnih pitanja: šta kod krvoločne zveri može da postane povod za bezrazložna zlodela, a šta za čoveka.
Recimo da su ključne dve priče: prva, priča nekog momka koji svojevoljno napušta bogosloviju i pridružuje se beračima marihuane kao novinar istraživač (on je, možda, alegorija Isusa) i, druga, priča poštenog pastira koji se bori sa zlim komunistima. Ako imamo u vidu da je piščev otac ubijen kao nacionalista, a sam pisac kasnije bio Gorbačovljev savetnik...zamislite r' n' r.
Stabilan, jasan stil, školski klasičan. Moćan pisac koji vlada situacijom u koju čitalac mora da se uklopi, hteo - ne hteo. Hamletovski kraj.
Zbog svega, od mene 5.
Knjigu mi je na nekom Sajmu preporučio Vladimir Medenica, urednik Logosa (čije sam izdanje čitala) koji je i izdao sve prevode ovog pisca na srpski, mislim. Pričali smo o tome kako me je Selin satreo, kad mi on dade knjigu i reče "Evo, ako stvarno hoćeš da znaš šta je satiranje". Tako nekako i jeste. Kad sam došla do poslednjih 15 strana, ostaila sam knjigu i skoro dve nedelje razmišljala o tome kakav će biti kraj.
Elem, sve ovo znači da najiskrenije preporučujem svima koje ne zamaraju ozbiljne teme kakve su socijalizam, Bog, pravda i nepravda, čovek i priroda i sve tako redom.
Knjiga ima onaj "nobelovski model": staviš u centar moćnu figuru (npr. most) i oko nje gomilu epizoda. U ovom slučaju u centru stoji snažan karakter ženke vučice Akbare, kojoj nekoliko okota propadne usled različitih ljudskih angažovanja. Tu se postavlja (Ajtmatov odgovara!) jedno od nekoliko ključnih pitanja: šta kod krvoločne zveri može da postane povod za bezrazložna zlodela, a šta za čoveka.
Recimo da su ključne dve priče: prva, priča nekog momka koji svojevoljno napušta bogosloviju i pridružuje se beračima marihuane kao novinar istraživač (on je, možda, alegorija Isusa) i, druga, priča poštenog pastira koji se bori sa zlim komunistima. Ako imamo u vidu da je piščev otac ubijen kao nacionalista, a sam pisac kasnije bio Gorbačovljev savetnik...zamislite r' n' r.
Stabilan, jasan stil, školski klasičan. Moćan pisac koji vlada situacijom u koju čitalac mora da se uklopi, hteo - ne hteo. Hamletovski kraj.
Zbog svega, od mene 5.
December 30, 2013
На мой взгляд, "Плаха" - это вершина творчества Айтматова. Конечно, "Белый пароход" и "Дольше века" - прекрасные книги, но "Плаха" по своей глубине и многослойности оставляет их позади.
Книга примечательна своей необычной структурой. Композиция "рамка в рамке", так любимая Айтматовым, здесь используется очень часто. Весь роман - это своеобразная "матрёшка": читаешь рассказ, а в нём ещё один, и чем дальше, тем более глубокие темы поднимает автор. И в самом сердце романа - айтматовская интерпретация евангельских событий, вставшая для меня в один ряд с булгаковской.
И здесь, конечно, ключевой фигурой становится герой романа Авдий Каллистратов - тот самый "лишний" человек, о котором вот уже двести лет рассуждают русские писатели. Не сочувствуя ни религиозному догматизму, ни советскому материализму, Айтматов устами своего героя произносит такие простые слова, которые позволяют взглянуть на мир по-новому.
Созданный в конце советской эпохи, роман также затрагивает социальные проблемы той страны, теперь доставшиеся нам по наследству. Но это лишь пролог к разговору о том, добры или злы люди по своей природе и что ждёт нас в будущем.
Книга примечательна своей необычной структурой. Композиция "рамка в рамке", так любимая Айтматовым, здесь используется очень часто. Весь роман - это своеобразная "матрёшка": читаешь рассказ, а в нём ещё один, и чем дальше, тем более глубокие темы поднимает автор. И в самом сердце романа - айтматовская интерпретация евангельских событий, вставшая для меня в один ряд с булгаковской.
И здесь, конечно, ключевой фигурой становится герой романа Авдий Каллистратов - тот самый "лишний" человек, о котором вот уже двести лет рассуждают русские писатели. Не сочувствуя ни религиозному догматизму, ни советскому материализму, Айтматов устами своего героя произносит такие простые слова, которые позволяют взглянуть на мир по-новому.
Созданный в конце советской эпохи, роман также затрагивает социальные проблемы той страны, теперь доставшиеся нам по наследству. Но это лишь пролог к разговору о том, добры или злы люди по своей природе и что ждёт нас в будущем.
September 8, 2025
امروز یادم آمد که در حوالی شانزده سالگی (یعنی شانزده سال پیش) چهار کتاب از چنگیز آیتماتوف را پشت هم خواندم و تنها داستانی که در تمام این سالها فراموشش نکردم همین کتاب بود، رویاهای ماده گرگ.
سه داستانِ به هم پیوسته، اولی از نگاه ماده گرگی است که در جنگل با تولههایش زندگی میکند و شکارچیها وارد قلمرویش میشوند. دومی داستانِ جوانی بنام «آبدیاس» است که بخاطر مخالفت با مذهبیهای تندرو و خشونتهای بیدلیل ... از تحصیل بازمیماند و کلیسا هم بیرونش میکند، به ناچار برای روزنامهای مقاله مینویسد. برای تحقیق میدانی با جوانانی که قاچاق میکنند آشنا میشود اما ماجرا با همان سبوعیتی پیش میرود که او از ابتدا با آن مخالف بود. همان بلایی که سر مسیح آمد حالا به سر او میآورند، دو مردِ مست، آبدیاس را به صلیب میکشند. و سومی داستانِ چوپانی است که با دولتیها مشکلی پیدا کرده و از طرفی هم گرگها به برّههایش حمله میکنند.
امشب تابلوی The mocking of christ از Carl bloch را دیدم، از نگاهِ مسیح به یادِ آبدیاس افتادم. نگاهِ مظلومی که باورش نمیشود چه دیوانههایی دست به چه وحشیگریهایی میزنند. یادش بخیر، یک زمانی داستانِ مردِ سادهدل و خیرخواه و خوشقلبی را خواندم که تابحال از یادش نبردم.
سه داستانِ به هم پیوسته، اولی از نگاه ماده گرگی است که در جنگل با تولههایش زندگی میکند و شکارچیها وارد قلمرویش میشوند. دومی داستانِ جوانی بنام «آبدیاس» است که بخاطر مخالفت با مذهبیهای تندرو و خشونتهای بیدلیل ... از تحصیل بازمیماند و کلیسا هم بیرونش میکند، به ناچار برای روزنامهای مقاله مینویسد. برای تحقیق میدانی با جوانانی که قاچاق میکنند آشنا میشود اما ماجرا با همان سبوعیتی پیش میرود که او از ابتدا با آن مخالف بود. همان بلایی که سر مسیح آمد حالا به سر او میآورند، دو مردِ مست، آبدیاس را به صلیب میکشند. و سومی داستانِ چوپانی است که با دولتیها مشکلی پیدا کرده و از طرفی هم گرگها به برّههایش حمله میکنند.
امشب تابلوی The mocking of christ از Carl bloch را دیدم، از نگاهِ مسیح به یادِ آبدیاس افتادم. نگاهِ مظلومی که باورش نمیشود چه دیوانههایی دست به چه وحشیگریهایی میزنند. یادش بخیر، یک زمانی داستانِ مردِ سادهدل و خیرخواه و خوشقلبی را خواندم که تابحال از یادش نبردم.
February 16, 2022
...I zavijaće vučica, plaćajući za ova maštanja. Jer sva su maštanja takva - u početku se rađaju u uobrazilji, a onda se većinom ruše zato što su se osmelila da izrastu bez korena, kao poneki cvetovi i drveta... I sa svim maštanjem je tako - u tome je njihova tragična nužnost u spoznaji dobra i zla.
U moru autora koje savremena književnost nudi čitalačkoj publici, katkad se otkrije ime čija dela nisu stvorena da se čitaju, već da zaposednu i očaraju i da uzvise čitanje na jedan viši nivo koji knjigama dostižu samo retki pisci, a među njima jeste Čingiz Ajtmatov.
Čarobno.
5/5
March 25, 2019
“Dişi Kurdun Rüyaları” Cengiz Aytmatov’dan okuduğum üçüncü kitap. Kassandra Damgası ve Deniz Kıyısında Koşan Ala Köpek’i daha önce okumuştum. Her üç kitapta da insanın doğa karşısındaki konumu temel unsur olarak kullanılmış. Bu açıdan ve diğer pek çok açıdan Dişi Kurdun Rüyaları üç kitap içinde en iyisi diyebilirim.
Romanın çerçeve öyküsünü seren giriş bölümünde, Dişi Kurt Akbar’ın, eşi Taşçaynar ve yavruları ile birlikte Mujunkum bozkırındaki yaşantısını okuyoruz. Türlerine özgü ve doğayla tamamen uyumlu dürtüleri takip eden kurt ailesinin yaşamı insanoğlunun gelişiyle alt-üst oluyor.
İkinci bölümde kilise öğretisine aykırı fikirleri nedeniyle papaz okulundan kovulan Abdias’ın hikâyesi var. Bu bölümde, Sovyet rejiminin çevre ve uyuşturucu ile mücadele politikalarına eleştiri, Abdias’ın idealist inanç ve din sorgulamaları eşliğinde verilmiş. Bu bölüme ayrıca Nasıralı İsa’nın çarmıha geriliş öyküsü, Abdias’ın kendi hayat sorgulamalarına karıştırılarak yerleştirilmiş. Doğrusu bu bölümlerde sıkıldım. Ayrıca, bu bölümde anlatıcı bakış açısının birden değişmesi kurgu bütünlüğüne zarar vermiş. Çeviriden kaynaklı da olabilir diye düşünüyorum. Umarım öyledir.
Üçüncü bölümde ise girişteki kurt ailesi ile cesur ve çalışkan çoban Boston’un karşılaşması/mücadelesi var. Sovyetler Birliği’nin tarım ve hayvancılık politikası da bu bölümde ağır bir şekilde eleştirilmiş. Ancak asıl büyüleyici olan kurtların, özellikle de dişi kurt Akbar’ın duygularının, içgüdüsel davranışlarının insan gözüyle gerçekçi bir şekilde tanımlanması. Romanın unutulmaz yapan bu kısım kanımca.
Aytmatov’u kendi dilinden okuyabilmek isterdim. Eminim orijinal metinde Mujunkum bozkırı, Issık göl, Calpak-saz, Ala-Mengü dağı tasvirleri, sayga sürülerinin hareketleri, kenevir tarlalarında dolaşan kurtlar ve insanların hayalleri, kurguyla çok daha ahenkli bütünleşmiştir.
Bu romanın, Sovyet rejimine ağır bir eleştiri kitabı olması yanında, asıl değerinin çevreci mesajlarında olduğunu birçok okur ifade etmiş. Ben de aynı fikirdeyim. Daha 1980’lerde yazılmış olması Aytmatov’un ileri görüşlülüğünü ve evrensel bakış açısını kanıtlıyor.
“Doğa er geç intikamını alır” diye bitireyim. Zaten kitap da öyle bitiyor.
Romanın çerçeve öyküsünü seren giriş bölümünde, Dişi Kurt Akbar’ın, eşi Taşçaynar ve yavruları ile birlikte Mujunkum bozkırındaki yaşantısını okuyoruz. Türlerine özgü ve doğayla tamamen uyumlu dürtüleri takip eden kurt ailesinin yaşamı insanoğlunun gelişiyle alt-üst oluyor.
İkinci bölümde kilise öğretisine aykırı fikirleri nedeniyle papaz okulundan kovulan Abdias’ın hikâyesi var. Bu bölümde, Sovyet rejiminin çevre ve uyuşturucu ile mücadele politikalarına eleştiri, Abdias’ın idealist inanç ve din sorgulamaları eşliğinde verilmiş. Bu bölüme ayrıca Nasıralı İsa’nın çarmıha geriliş öyküsü, Abdias’ın kendi hayat sorgulamalarına karıştırılarak yerleştirilmiş. Doğrusu bu bölümlerde sıkıldım. Ayrıca, bu bölümde anlatıcı bakış açısının birden değişmesi kurgu bütünlüğüne zarar vermiş. Çeviriden kaynaklı da olabilir diye düşünüyorum. Umarım öyledir.
Üçüncü bölümde ise girişteki kurt ailesi ile cesur ve çalışkan çoban Boston’un karşılaşması/mücadelesi var. Sovyetler Birliği’nin tarım ve hayvancılık politikası da bu bölümde ağır bir şekilde eleştirilmiş. Ancak asıl büyüleyici olan kurtların, özellikle de dişi kurt Akbar’ın duygularının, içgüdüsel davranışlarının insan gözüyle gerçekçi bir şekilde tanımlanması. Romanın unutulmaz yapan bu kısım kanımca.
Aytmatov’u kendi dilinden okuyabilmek isterdim. Eminim orijinal metinde Mujunkum bozkırı, Issık göl, Calpak-saz, Ala-Mengü dağı tasvirleri, sayga sürülerinin hareketleri, kenevir tarlalarında dolaşan kurtlar ve insanların hayalleri, kurguyla çok daha ahenkli bütünleşmiştir.
Bu romanın, Sovyet rejimine ağır bir eleştiri kitabı olması yanında, asıl değerinin çevreci mesajlarında olduğunu birçok okur ifade etmiş. Ben de aynı fikirdeyim. Daha 1980’lerde yazılmış olması Aytmatov’un ileri görüşlülüğünü ve evrensel bakış açısını kanıtlıyor.
“Doğa er geç intikamını alır” diye bitireyim. Zaten kitap da öyle bitiyor.
February 26, 2023
Иако није део књиге, описивање Киргизије, те вероватно свима нама, непознате државе, представља и најлепши, а вероватно и најквалитетнији део књиге. Планине и степе су одлика ове државе, чија висина углавном премашује три хиљаде метара надморске висине и у складу са својим пореклом Чингиз о њима и пише, али не само о њима, већ и о биљном и животињском свету свог краја и обичајима свог народа.
„И завијаће вучица, плаћајући за своја маштања. Јер сва су маштања таква- у почетку се рађају у уобразиљи, а онда се већином руше зато што су се осмелила да израсту без корена, као понеки цветови и дрвета.“
Као што је на насловници истакнуто вукови су једни од главних ликова ове књиге, која у различитим деловима има и различите главне јунаке. Време које описује Чингиз је доба када је СССР био власништво његове земље, обичаја људи и права на размишљање и одлучивање. Доба појачане индустријализације захтевало је нове изворе сировина за привреду, производњу, захтевале су нове површине и пространства, а у таквој прерасподели снага није било места за степске вукове и њихову храну у виду степских антилопа сајгака. У судару са људима вукови, чија је особина да склапају парове за читав живот и бивају верни једној идеји, губе своја станишта, своју храну, пород и неизоставно бивају увучени у талог људске алавости. У сусрет причи о вуковима сусрећемо се са причом Калистратова, којом Чингиз обрађује митску, библијску, вековно- цивилизацијску причу и дилему човека о борби таме и светла, пакла и раја, зле и питоме мисли, Понтија Пилата и Христа, Сотоне и Анђела раја. Кроз причу у којој се сусрећу вучица Акбара и сам самозвани просветитељ Калистратов у којој Он покушава да од зла трговине опојном Анашом одговори одавно заблуделе младиће. Кроз причу о походу на поља анаше Чингиз прожима причу и, или своја убеђења о односу Пилата и Христа, што је већ раније урадио на сличан начин и Булгаков, али и бројни други писци. На том путовању степама совјетске азијске стварности Чингиз нам поручује да је свет вукова и људи занавек једно губилиште у коме у сусрету добра и зла, зло својом гласовитошћу и буком често надјачава покушаје мирног и праведног живота. У том губилишту пород представља повод за освету, повод за зараду и повод за смрт. Овај свет вечито тражи жртву од живих бића, тражи верност и до сржи изражену патњу, у вечитој борни добра и зла у којој невине душе губе битку, а праведници смисао за живот.
Губилиште је прича о вуковима препуним људских хуманих и рајских мисли и људима препуних вучјих и злих мисли, уз прелепе описе природе, обичаја непознатог народа и једно губилиште које нема мирног кутка безбедног за степске вукове какви су Акбара и Ташчајнар. Добио сам препоруку, јаку и квалитетну и поред пар ситних, небитних мањкавости, желим препоруку да пренесем даље, јер овај аутор, оа књига вреде веће пажње.
„Зло се супроставља добру чак и онда кад добро жели да помогне онима који су ступили на пут зла.“
„И завијаће вучица, плаћајући за своја маштања. Јер сва су маштања таква- у почетку се рађају у уобразиљи, а онда се већином руше зато што су се осмелила да израсту без корена, као понеки цветови и дрвета.“
Као што је на насловници истакнуто вукови су једни од главних ликова ове књиге, која у различитим деловима има и различите главне јунаке. Време које описује Чингиз је доба када је СССР био власништво његове земље, обичаја људи и права на размишљање и одлучивање. Доба појачане индустријализације захтевало је нове изворе сировина за привреду, производњу, захтевале су нове површине и пространства, а у таквој прерасподели снага није било места за степске вукове и њихову храну у виду степских антилопа сајгака. У судару са људима вукови, чија је особина да склапају парове за читав живот и бивају верни једној идеји, губе своја станишта, своју храну, пород и неизоставно бивају увучени у талог људске алавости. У сусрет причи о вуковима сусрећемо се са причом Калистратова, којом Чингиз обрађује митску, библијску, вековно- цивилизацијску причу и дилему човека о борби таме и светла, пакла и раја, зле и питоме мисли, Понтија Пилата и Христа, Сотоне и Анђела раја. Кроз причу у којој се сусрећу вучица Акбара и сам самозвани просветитељ Калистратов у којој Он покушава да од зла трговине опојном Анашом одговори одавно заблуделе младиће. Кроз причу о походу на поља анаше Чингиз прожима причу и, или своја убеђења о односу Пилата и Христа, што је већ раније урадио на сличан начин и Булгаков, али и бројни други писци. На том путовању степама совјетске азијске стварности Чингиз нам поручује да је свет вукова и људи занавек једно губилиште у коме у сусрету добра и зла, зло својом гласовитошћу и буком често надјачава покушаје мирног и праведног живота. У том губилишту пород представља повод за освету, повод за зараду и повод за смрт. Овај свет вечито тражи жртву од живих бића, тражи верност и до сржи изражену патњу, у вечитој борни добра и зла у којој невине душе губе битку, а праведници смисао за живот.
Губилиште је прича о вуковима препуним људских хуманих и рајских мисли и људима препуних вучјих и злих мисли, уз прелепе описе природе, обичаја непознатог народа и једно губилиште које нема мирног кутка безбедног за степске вукове какви су Акбара и Ташчајнар. Добио сам препоруку, јаку и квалитетну и поред пар ситних, небитних мањкавости, желим препоруку да пренесем даље, јер овај аутор, оа књига вреде веће пажње.
„Зло се супроставља добру чак и онда кад добро жели да помогне онима који су ступили на пут зла.“
December 21, 2021
Para empezar, me hubiera parecido más apropiado el título que recibió en turco, Sueños de la loba (Dişi Kurdun Rüyaları); no he encontrado una traducción del título original en ruso (Плаха).
La novela trascurre en algunas de las zonas más agrestes de Kirguisia, conocida también como Kirguistán (“el lugar de los kirguis") y tiene su foco principal a la naturaleza: la sabana, la estepa, las lagunas, las montañas y los collados; y los animales que la habitan, los saigas (una especie de venados), y los que son convocados como protagonistas que actúan y hablan en nombre de toda esta naturaleza: la pareja de lobos integrada por Akbara y Tash-Chanair. Y desde la perspectiva de los lobos, comenzamos a percibir la gradual introducción del hombre en estos territorios, de los cuales van siendo empujados hasta las cercanías de las zonas peligrosas, donde los pastores crían a sus ovejas.
Y sobre este fondo, nos acercamos a la vida de los humanos de la región rural, que se encuentra, en cierta forma, como le pasa a la naturaleza, en la situación de dar respuesta a las demandas procedentes de las ciudades: la productividad, la responsabilidad y la decisión del uso de la tierra, los dogmatismos del socialismo de la URSS, las visitas clandestinas para conseguir anash (planta que crece en la zona, similar a la marihuana). Y en medio de esta transición compleja, aparece el personaje de Abdías, un joven exseminarista, inocente y bien intencionado que dedica su vida a que los hombres vuelvan a Dios, al respeto mutuo, al amor; sus peripecias adquieren un carácter casi tragicómico en este mundo vacilante y complejo, aunque en su honestidad a prueba de todo, abre la puerta a grandes discusiones sobre el desarrollo espiritual del hombre en medio de una sociedad crecientemente materialista y hedonista, preocupación permanente del autor.
Aparecen otros humanos en la historia; pero quisiera destacar a Bostón Urkunchíev, cuyo calvario me ha parecido el más conmovedor.
En síntesis, me he encontrado con una obra que no es fácil de leer, pero que me ha permitido aproximarme a una comprensión de una de las zonas más desconocidas del planeta, y sobre todo a la condición humana, y sus relaciones entre sí, con otras sub-culturas y con la naturaleza.
Chinguiz Aitmátov (1928-2008) nació en Kirguisia, cuando era parte de la URSS. Aunque su padre fue fusilado durante la Revolución, llegó a ocupar un papel destacado en la política de la URSS, llegando a ser colaborador de Gorbachov. Se lo considera el máximo exponente literario de Kirguisia; su obra más destacada es Jamilia, que finalmente pude conseguir y leer en castellano: una novela muy bella.
La novela trascurre en algunas de las zonas más agrestes de Kirguisia, conocida también como Kirguistán (“el lugar de los kirguis") y tiene su foco principal a la naturaleza: la sabana, la estepa, las lagunas, las montañas y los collados; y los animales que la habitan, los saigas (una especie de venados), y los que son convocados como protagonistas que actúan y hablan en nombre de toda esta naturaleza: la pareja de lobos integrada por Akbara y Tash-Chanair. Y desde la perspectiva de los lobos, comenzamos a percibir la gradual introducción del hombre en estos territorios, de los cuales van siendo empujados hasta las cercanías de las zonas peligrosas, donde los pastores crían a sus ovejas.
Y sobre este fondo, nos acercamos a la vida de los humanos de la región rural, que se encuentra, en cierta forma, como le pasa a la naturaleza, en la situación de dar respuesta a las demandas procedentes de las ciudades: la productividad, la responsabilidad y la decisión del uso de la tierra, los dogmatismos del socialismo de la URSS, las visitas clandestinas para conseguir anash (planta que crece en la zona, similar a la marihuana). Y en medio de esta transición compleja, aparece el personaje de Abdías, un joven exseminarista, inocente y bien intencionado que dedica su vida a que los hombres vuelvan a Dios, al respeto mutuo, al amor; sus peripecias adquieren un carácter casi tragicómico en este mundo vacilante y complejo, aunque en su honestidad a prueba de todo, abre la puerta a grandes discusiones sobre el desarrollo espiritual del hombre en medio de una sociedad crecientemente materialista y hedonista, preocupación permanente del autor.
Aparecen otros humanos en la historia; pero quisiera destacar a Bostón Urkunchíev, cuyo calvario me ha parecido el más conmovedor.
En síntesis, me he encontrado con una obra que no es fácil de leer, pero que me ha permitido aproximarme a una comprensión de una de las zonas más desconocidas del planeta, y sobre todo a la condición humana, y sus relaciones entre sí, con otras sub-culturas y con la naturaleza.
Chinguiz Aitmátov (1928-2008) nació en Kirguisia, cuando era parte de la URSS. Aunque su padre fue fusilado durante la Revolución, llegó a ocupar un papel destacado en la política de la URSS, llegando a ser colaborador de Gorbachov. Se lo considera el máximo exponente literario de Kirguisia; su obra más destacada es Jamilia, que finalmente pude conseguir y leer en castellano: una novela muy bella.
April 26, 2024
People are looking for fate, and fate is looking for people...
I’ve read it for the third time.No regrets.
If you take up this book, know - Chingiz Aitmatov will break your heart. Because it is impossible to remain indifferent to the topics that the author so masterfully touches upon.
Here is an endless confrontation of good, drowning in the abyss of evil, and evil is often stupid and meaningless;
Here is the irresponsible attitude of man to nature;
Here is a strong religious component, written very in the forehead;
And here is the ongoing story of the struggle, flowing into the history of death.
And all this in the eastern expanses with magnificent landscapes, to the territory of which the author brings both readers and his heroes. And not only humans, but also wolves.
That’s how, having bizarrely connected such different lives, the writer shows the tragedies unfolding in both worlds. Deep, touching and meaningful. Sometimes it’s hard, stuffy, but on the last pages of this bitter ending you’re already dissolving in the text and hear the same sad wolf howl more and more clearly
I’ve read it for the third time.No regrets.
If you take up this book, know - Chingiz Aitmatov will break your heart. Because it is impossible to remain indifferent to the topics that the author so masterfully touches upon.
Here is an endless confrontation of good, drowning in the abyss of evil, and evil is often stupid and meaningless;
Here is the irresponsible attitude of man to nature;
Here is a strong religious component, written very in the forehead;
And here is the ongoing story of the struggle, flowing into the history of death.
And all this in the eastern expanses with magnificent landscapes, to the territory of which the author brings both readers and his heroes. And not only humans, but also wolves.
That’s how, having bizarrely connected such different lives, the writer shows the tragedies unfolding in both worlds. Deep, touching and meaningful. Sometimes it’s hard, stuffy, but on the last pages of this bitter ending you’re already dissolving in the text and hear the same sad wolf howl more and more clearly
May 1, 2020
"Gubilište", Čingiz Ajtmatov
Nepregledna Mojunkumska savana dovoljno je velika da pruži dom i zverima i čoveku, i da, za života, jedno drugom ne stanu na put. Vučica Akbara u ovim predelima lovi, podiže okot i deli jazbinu sa svojim doživotnim partnerom, Taščajnarom. Mudra i plavooka i povremeno opijena blaženstvom nastalim nakon valjanja po travi koju ona zna po mirisu i listu, a čovek po imenu "anaša"ili divlja konoplja, kao i osobini da se prerađuje u kvalitetan narkotik i prodaje za dobar novac. Među tim poljima anaše, Akbara će po prvi put sresti goluždravu uplašenu životinju koju će na dalje raspoznavati kao ljudsko biće. I koliko god se radnja romana u daljem toku seli sa vuka na ČOVEKA, kao glavnog aktera ovog dela, vučica Akbara ostaje osnova ove priče, nit koja spaja:
*Avdija Kalistratova, usamljenog teologa i novinara u pokušaju,
* imućnog pastira Bostona, koji živi sa gorkim uspomenama i u pokušaju da mu novostvorena porodica pruži sreću i duševni mir,
*i Bazarbaja, na koga ne treba trošiti reči jer će ih pisac potrošiti dovoljno da vam predstavi ovu karakternu hulju i bitangu, pijanduru i provokatora.
Njihove sudbine poput lepka povezuje ovaj vučji par koji beži i premešta se tražeći svoj mir i svoju zverinju pravdu.
Pišući neku vrstu književnog triptiha, Ajtmatov portretiše čoveka, i dobrog i lošeg, ekstrahuje dobrotu kao entitet i zlo kao silu, i žao mi je, ali ta sila vodi u ovoj borbi, vodi jer metod ne bira, Boga ne priznaje, dobroti se smeje, tuđ život ne ceni.
"Zlo se suprostavlja dobru čak i onda kad dobro želi da pomogne onima koji su stupili na put zla"
Ajtmatovo "Gubilište" podvucite truput. Prvi put za ljude koje će tući i vešati jer pozivaju na iskupljenje. Drugi put za vuka i vučicu i sav njihov nakot koji nema doma, staništa i mira. I treći put podvucite za Isusa iz Nazareta, onog koji je možda najbolji primer čovečjeg izdajstva i osude, pokajanja i iskupljenja.
Gubilište može biti mesto pogubljenja. Može biti i okolnost u kojoj ste izgubili sve oko sebe. Dešava se, i to često na ispravnoj strani. Kad se desi, čovek zaziva Boga, žena leleče a vučica zavija. Ajtmatov na gubilište vodi precizno i surovo. Ovo nikako nije jedan od onih romana gde pravda pobeđuje i gde dočekate srećan kraj. Priča je moćna i mračna. Ajtmatov je pisac koji obrazlaže filozofske teme bez filozofije, teološke kroz nove vidike i bez napornosti za čitanje, dotiče se i komunizma a i o njemu govori kroz pastirski život i prostu logiku. On je pisac izuzetne misli i ideje, kod koga se podjednako uživa u rečenici kao i u samom delu. Ali ne čitajte ga ako niste spremni da primite pesnicu u stomak i da progutate žuč koju će ta pesnica poterati.
Nepregledna Mojunkumska savana dovoljno je velika da pruži dom i zverima i čoveku, i da, za života, jedno drugom ne stanu na put. Vučica Akbara u ovim predelima lovi, podiže okot i deli jazbinu sa svojim doživotnim partnerom, Taščajnarom. Mudra i plavooka i povremeno opijena blaženstvom nastalim nakon valjanja po travi koju ona zna po mirisu i listu, a čovek po imenu "anaša"ili divlja konoplja, kao i osobini da se prerađuje u kvalitetan narkotik i prodaje za dobar novac. Među tim poljima anaše, Akbara će po prvi put sresti goluždravu uplašenu životinju koju će na dalje raspoznavati kao ljudsko biće. I koliko god se radnja romana u daljem toku seli sa vuka na ČOVEKA, kao glavnog aktera ovog dela, vučica Akbara ostaje osnova ove priče, nit koja spaja:
*Avdija Kalistratova, usamljenog teologa i novinara u pokušaju,
* imućnog pastira Bostona, koji živi sa gorkim uspomenama i u pokušaju da mu novostvorena porodica pruži sreću i duševni mir,
*i Bazarbaja, na koga ne treba trošiti reči jer će ih pisac potrošiti dovoljno da vam predstavi ovu karakternu hulju i bitangu, pijanduru i provokatora.
Njihove sudbine poput lepka povezuje ovaj vučji par koji beži i premešta se tražeći svoj mir i svoju zverinju pravdu.
Pišući neku vrstu književnog triptiha, Ajtmatov portretiše čoveka, i dobrog i lošeg, ekstrahuje dobrotu kao entitet i zlo kao silu, i žao mi je, ali ta sila vodi u ovoj borbi, vodi jer metod ne bira, Boga ne priznaje, dobroti se smeje, tuđ život ne ceni.
"Zlo se suprostavlja dobru čak i onda kad dobro želi da pomogne onima koji su stupili na put zla"
Ajtmatovo "Gubilište" podvucite truput. Prvi put za ljude koje će tući i vešati jer pozivaju na iskupljenje. Drugi put za vuka i vučicu i sav njihov nakot koji nema doma, staništa i mira. I treći put podvucite za Isusa iz Nazareta, onog koji je možda najbolji primer čovečjeg izdajstva i osude, pokajanja i iskupljenja.
Gubilište može biti mesto pogubljenja. Može biti i okolnost u kojoj ste izgubili sve oko sebe. Dešava se, i to često na ispravnoj strani. Kad se desi, čovek zaziva Boga, žena leleče a vučica zavija. Ajtmatov na gubilište vodi precizno i surovo. Ovo nikako nije jedan od onih romana gde pravda pobeđuje i gde dočekate srećan kraj. Priča je moćna i mračna. Ajtmatov je pisac koji obrazlaže filozofske teme bez filozofije, teološke kroz nove vidike i bez napornosti za čitanje, dotiče se i komunizma a i o njemu govori kroz pastirski život i prostu logiku. On je pisac izuzetne misli i ideje, kod koga se podjednako uživa u rečenici kao i u samom delu. Ali ne čitajte ga ako niste spremni da primite pesnicu u stomak i da progutate žuč koju će ta pesnica poterati.
May 12, 2021
Kakva knjiga!
February 26, 2024
„Akbara”, „Urletul durerii”, „Lupoaica cu ochi albaștri” sunt titluri pe care eu le-aș fi văzut mai potrivite pentru acest roman deoarece drama lupoaicei o depășește pe cea a lui Avdeu Kallistratov, un seminarist idealist dat afară din sânul bisericii care e convins că puterea religiei poate schimba lume.
Narațiunea abundă în scene care te teleportează direct în nemărginita stepă Moiunkumî, fie alături de Avdeu când culege iarba „anașa” gol alegând de la un capăt la altul al câmpului, fie alături de lupi și marșurile lor nesfârșite din calea omului. Polemica imaginată dintre Pilat din Pont și Iisus, precum și trăirile interioare ale lui Avdeu și ale lupilor, rămân vârful acestei povestiri:
„Apoi lupoaica a început să schelălăie prelung, ridicând botul în sus, a început să urle cu jale, de parcă cineva o jignise de moarte, și din ochii ei albaștri neobișnuiți au prins să curgă șiroaie de lacrimi tulburi. Și nu avea cine să-i aline durerea, nu avea cine să răspundă cu lacrimi lacrimilor ei. Munții înalți erau reci și străini...”
„Când la seminar, a studiat viața lui Hristos, a trăit într-atât chinurile Lui, încât a plâns în hohote când a citit cum L-a trădat Iuda în grădina Ghetsimani! O, și cum a văzut el năruirea lumii în faptul că Hristos a fost răstignit în acea zi dogoritoare pe acel Deal numit Pleșuv! Însă pe vremea aceea tânărul fără experiență nu și-a pus întrebarea: dacă există o lege după care lumea mai mult își pedepsește fiii pentru cele mai pure idei și îndemnuri ale spiritului? Ar fi meritat, poate, să se întrebe: dar dacă aceasta e forma de existență și modul de a triumfa al unor astfel de idei? Ce ar fi, dacă e așa? Dacă tocmai acesta este prețul unei astfel de biruințe?”
Narațiunea abundă în scene care te teleportează direct în nemărginita stepă Moiunkumî, fie alături de Avdeu când culege iarba „anașa” gol alegând de la un capăt la altul al câmpului, fie alături de lupi și marșurile lor nesfârșite din calea omului. Polemica imaginată dintre Pilat din Pont și Iisus, precum și trăirile interioare ale lui Avdeu și ale lupilor, rămân vârful acestei povestiri:
„Apoi lupoaica a început să schelălăie prelung, ridicând botul în sus, a început să urle cu jale, de parcă cineva o jignise de moarte, și din ochii ei albaștri neobișnuiți au prins să curgă șiroaie de lacrimi tulburi. Și nu avea cine să-i aline durerea, nu avea cine să răspundă cu lacrimi lacrimilor ei. Munții înalți erau reci și străini...”
„Când la seminar, a studiat viața lui Hristos, a trăit într-atât chinurile Lui, încât a plâns în hohote când a citit cum L-a trădat Iuda în grădina Ghetsimani! O, și cum a văzut el năruirea lumii în faptul că Hristos a fost răstignit în acea zi dogoritoare pe acel Deal numit Pleșuv! Însă pe vremea aceea tânărul fără experiență nu și-a pus întrebarea: dacă există o lege după care lumea mai mult își pedepsește fiii pentru cele mai pure idei și îndemnuri ale spiritului? Ar fi meritat, poate, să se întrebe: dar dacă aceasta e forma de existență și modul de a triumfa al unor astfel de idei? Ce ar fi, dacă e așa? Dacă tocmai acesta este prețul unei astfel de biruințe?”
June 14, 2025
Губилиште - како прикладан опис света у који нас је Ајтматов увео - у којем се оваплотио дух руске степе и сурових планина. Роман вас увлачи у дубину мојункумске природе — не као посматрача, већ као сведока неизбежног сукоба између човека, дивљине и бога. Књига не даје ни трунку комфора, утехе или скровишта. Јер је ова прича све само не лагана. Кроз њу се иде тихо, са зазирањем од злокобних догађаја који следе, са дубоким осећајем нелагоде у свакој реченици. Једини мир дају оживљавајуће слике степе и њене тишине.
Књига комбинује три наративна тока - приче о вучици Акбари, њеном нераздвојном пратиоцу и породу који покушавају да сачувају, о новинару-богослову Авдију који се ставља у улогу месије и поштеном земљораднику Бостону над којим се зла судбина поиграва. Приче се преплићу као нити, надовезују, урањају једна у другу и рађају се на начин какав до сад нисам срео - тако да се не осети ни где једна почиње, ни где друга завршава.
Истражују се дубоке теме природе добра и зла, шта нас нагони да чинимо злодела и како се носимо са неправедношћу света према нама. То је и еколошка парабола о последицама људске похлепе и разарања света који не разумеју. Јер свет је изгубио свој ослонац и стихијски нестају доброта, чиста савест и природни закони.
Драго ми је што сам на препоруку узео овог аутора, скривеног од очију шире јавности, чије дело буди дух једног импозантног света и времена људске помрачености.
4.5/5
"А плава стрмен Исик-Куља бивала је све ближа и он зажеле да се раствори у њој, да ишчезне - и желео је и није желео да живи. Баш као ови пенушави таласи - талас ускипти, нестане и изнова се обнавља сам из себе..."
"Само за једно молим, учини овакво чудо: нека брод онај плови стално истом оном трасом из дана у дан, из ноћи у ноћ, све док се дан и ноћ смењују оним редоследом у космичком обртању Земље који си Ти одредио. Нек плови он, тај брод, са стражом сталном, са цевима занавек покривеним, из океана у океан, и нека таласи ударају о крму и нек се чују њихов непрестани моћни хук и тутњава. Нека га капљице океана засипају кишом шуштавом, нека удише ону влагу, грку и испарљиву. Нек чује шкрипу палубе, рику мотора из потпалубља и крике галебова који с повољним ветром следе брод. И нек плови брод ка светлом граду на далеком океанском жалу, премда му пристајање уз њега занавек није дато…"
Књига комбинује три наративна тока - приче о вучици Акбари, њеном нераздвојном пратиоцу и породу који покушавају да сачувају, о новинару-богослову Авдију који се ставља у улогу месије и поштеном земљораднику Бостону над којим се зла судбина поиграва. Приче се преплићу као нити, надовезују, урањају једна у другу и рађају се на начин какав до сад нисам срео - тако да се не осети ни где једна почиње, ни где друга завршава.
Истражују се дубоке теме природе добра и зла, шта нас нагони да чинимо злодела и како се носимо са неправедношћу света према нама. То је и еколошка парабола о последицама људске похлепе и разарања света који не разумеју. Јер свет је изгубио свој ослонац и стихијски нестају доброта, чиста савест и природни закони.
Драго ми је што сам на препоруку узео овог аутора, скривеног од очију шире јавности, чије дело буди дух једног импозантног света и времена људске помрачености.
4.5/5
"А плава стрмен Исик-Куља бивала је све ближа и он зажеле да се раствори у њој, да ишчезне - и желео је и није желео да живи. Баш као ови пенушави таласи - талас ускипти, нестане и изнова се обнавља сам из себе..."
"Само за једно молим, учини овакво чудо: нека брод онај плови стално истом оном трасом из дана у дан, из ноћи у ноћ, све док се дан и ноћ смењују оним редоследом у космичком обртању Земље који си Ти одредио. Нек плови он, тај брод, са стражом сталном, са цевима занавек покривеним, из океана у океан, и нека таласи ударају о крму и нек се чују њихов непрестани моћни хук и тутњава. Нека га капљице океана засипају кишом шуштавом, нека удише ону влагу, грку и испарљиву. Нек чује шкрипу палубе, рику мотора из потпалубља и крике галебова који с повољним ветром следе брод. И нек плови брод ка светлом граду на далеком океанском жалу, премда му пристајање уз њега занавек није дато…"
July 23, 2020
Cengiz Aytmatov her zaman saheserler yazan ve icinde olmak istemeyeceginiz olay orgusuyle sizi alip goturen kalemiyle kesinlikle inanilmaz biri.
Adindanda anlasilabilecegi gibi asil kahramanimiz bir disi kurt ama yaninda okudugumuz hayat perspektifleriyle inanilmaz bir roman. Acilsrin hem insanlar hem de hayvanlar icin nasil kat kat katmerlendigini, nasil yasandigini ve nasil bir yaziniz oldugunu sorgulatan bir kitap.
10 yildiz olsa veririm.
Adindanda anlasilabilecegi gibi asil kahramanimiz bir disi kurt ama yaninda okudugumuz hayat perspektifleriyle inanilmaz bir roman. Acilsrin hem insanlar hem de hayvanlar icin nasil kat kat katmerlendigini, nasil yasandigini ve nasil bir yaziniz oldugunu sorgulatan bir kitap.
10 yildiz olsa veririm.
January 7, 2025
kitap elimde süründü ama bunun sebebi kesinlikle kitap değil :( okuma düzenim alt üst olduğu için aylardır kitap okuyamıyordum. bu sebeple bitirememiştim. yeni yıl ile birlikte düzene oturtmak için ilk olarak yarım b��raktığım kitabımı bitirdim :)
en sevdiğim roman yazarı Cengiz Aytmatov'un okuduğum 8. kitabıydı Dişi Kurdun Rüyaları. her zamanki gibi harika bir kitaptı. hikaye baya dallanıp budaklanıyor. hikayeye neden girip çıktığını anlamadığım Abdias, boğazlamak istediğim Bazarbay, çok üzüldüğüm Boston ve asıl kahramanlar Akbar ve Taşçaynar. her zamanki gibi betimlemeler ile bizi kitabın içine çok güzel çekmiş yazar. uzun zamanda da okusam iyi ki okudum dedim.
en sevdiğim roman yazarı Cengiz Aytmatov'un okuduğum 8. kitabıydı Dişi Kurdun Rüyaları. her zamanki gibi harika bir kitaptı. hikaye baya dallanıp budaklanıyor. hikayeye neden girip çıktığını anlamadığım Abdias, boğazlamak istediğim Bazarbay, çok üzüldüğüm Boston ve asıl kahramanlar Akbar ve Taşçaynar. her zamanki gibi betimlemeler ile bizi kitabın içine çok güzel çekmiş yazar. uzun zamanda da okusam iyi ki okudum dedim.
April 21, 2016
A good dose of the harsh realism of Aitmatov that I'm so fond of. This novel really left an impression on me.
Those who blindly believe in fairness and innocence are often driven to tragic outcomes. Here it's told through interconnecting stories from the perspectives of a former priest student that inflitrates a group of drug smugglers in order to write an article for a newspaper, Jesus Christ during his last conversation with Pontius Pilate before his crucifixion, as well as an ordinary sheep herder.
The book caught me rather gradually. Its characters were ever so real and genuine, and I was really hoping for things to take a better turn, yet knowing Aitmatov, it's not exactly a realistic expectation.
From the multiple protagonists the Kyrgyz sheep herder struck me the most. He was not mentioned in the back cover and was introduced only quite late in the novel. Unlike the others, he had no ideology apart from the desire to do his work responsibly and be good to his family. His story also concludes the entire novel, which really makes him stay in the mind of the reader and leaves one wondering if thers's any sense in anything.
Those who blindly believe in fairness and innocence are often driven to tragic outcomes. Here it's told through interconnecting stories from the perspectives of a former priest student that inflitrates a group of drug smugglers in order to write an article for a newspaper, Jesus Christ during his last conversation with Pontius Pilate before his crucifixion, as well as an ordinary sheep herder.
The book caught me rather gradually. Its characters were ever so real and genuine, and I was really hoping for things to take a better turn, yet knowing Aitmatov, it's not exactly a realistic expectation.
From the multiple protagonists the Kyrgyz sheep herder struck me the most. He was not mentioned in the back cover and was introduced only quite late in the novel. Unlike the others, he had no ideology apart from the desire to do his work responsibly and be good to his family. His story also concludes the entire novel, which really makes him stay in the mind of the reader and leaves one wondering if thers's any sense in anything.
May 27, 2018
Bütünlük göremedim. Ana karakterlerin hikayelerini amaç olarak görüp bu amaç için neredeyse bütün yan karakterleri feda etmiş. Konular çok savrulmuş, kitabın yüzlerce sayfasını oluşturan mesele çözülmediği halde karakter atlayışından sonra o konu orada kalmış. Yani sadece yan karakterler değil onların hikayelerini de yarıda bırakmış. Hadi eser Akbar'ın üzerinden gidiliyor diyelim ama Akbar da hikayede çok baskın değil. Bana bitmemiş hissi uyandırdı.
July 16, 2021
Odlična na više nivoa.
March 6, 2021
Մի քանի բառով նկարագրեմ գիրքը. գայլեր, սովետ, որսորդներ, դաժան մարդ արարած հասկացություն ու անսպասելի ու տխուր ավարտ։
շատ տպավորված եմ, շա՜տ
սկիզբը մի փոքր թույլ ու անհետաքրքիր ա սկսում, բայց հետո սկսում ա բացվել ու դու ուզած-չուզած մտնում ես էդ աշխարհ
սիրունություն էր էս գիրքը, մարդկային փոխհարաբերությունների, կենդանիների հանդեպ ճիշտ սիրո ու ի վերջո ամեն ինչի փոխհատուցման մասին
սա ևս փաստում ա մարդ արարածի դաժանության աստիճանի չափը կապված թե՛ հասարակական, թե՛ սոցիալական, թե՛ կենդանական ներքին բնազդի ու մի շարք այլ դիպուկ հարցերի մասին
իսկ ավարտը, ավարտը՜, երևի էն ամենաչսպասված մասերից էր, որ մտածում էիր հաստատ մեղմ ձևով կվերջանա, բայց նյետ, հեղինակը լավ էլ դաժան գտնվեց ։դ
կարդում ենք անպայման, տպավորված եմ շատ ^ ~ ^
շատ տպավորված եմ, շա՜տ
սկիզբը մի փոքր թույլ ու անհետաքրքիր ա սկսում, բայց հետո սկսում ա բացվել ու դու ուզած-չուզած մտնում ես էդ աշխարհ
սիրունություն էր էս գիրքը, մարդկային փոխհարաբերությունների, կենդանիների հանդեպ ճիշտ սիրո ու ի վերջո ամեն ինչի փոխհատուցման մասին
սա ևս փաստում ա մարդ արարածի դաժանության աստիճանի չափը կապված թե՛ հասարակական, թե՛ սոցիալական, թե՛ կենդանական ներքին բնազդի ու մի շարք այլ դիպուկ հարցերի մասին
իսկ ավարտը, ավարտը՜, երևի էն ամենաչսպասված մասերից էր, որ մտածում էիր հաստատ մեղմ ձևով կվերջանա, բայց նյետ, հեղինակը լավ էլ դաժան գտնվեց ։դ
կարդում ենք անպայման, տպավորված եմ շատ ^ ~ ^
June 21, 2018
Чингиз Айтматов – это киргизский Шекспир и Достоевский вместе взятые.
Его роман «Плаха» — это многогранное произведение, даже трагедия. В центре, степь с её закономерным течением, и человек, его натура и пороки, сжатые в коробке деградирующие социалистической системы.
Хотя трагедия не написана рифмами как трагедии Шекспира, «Плаха» читается как поэзия. Красивое описание дикой саванны, где правят свои закон. Здесь, читатель остро переживает сцену охоты людей на длинноногих сайгаков; испытывает боль волчицы, когда человек похищает её волчат для продажи шкуры; когда человек устраивает пожары в целях истребления конопли.
Дальше, читатель следует за журналистом Авдием Каллистратовым, который хочет раскрыть в своей статье о повсеместной наркомании молодежи в советском союзе. Для этого, он присоединяется к группе, которая перегоняет анашу из Средней Азии в Россию.
В романе, Айтматов задается глубокими вопросами. Почему люди воют? Почему людям не хватает бескрайней земли? Что такое родина? Какую роль религия играет в обществе? Что значит любовь для человека? В романе также преследуется критика социалистической системы, которая препятствует развитию общества и страны в общем.
Мне очень понравилась параллельная история о чабане Бостоне, передовике, который честно трудиться со всей душой всю жизнь. Но его успех вызывает лишь зависть у его врагов и даже его соседей.
Бостон, также как Авдий, видит, что молодое поколение не желает продолжать заниматься скотоводством, и вообще трудиться. Люди все большее отстраняются от своих корней, обычаев и устоев.
Бостон считает единственным выходом является наделить людей, своей личной землей, чтобы у чабанов была мотивация продолжать приумножать свою отару, «…чтобы он за нее болел, чтобы помощники и их семьи болели за эту землю.
Когда Бостон выдвинул идею о частной земле, его недоброжелатели обвинили его в посягательстве на «священные принципы социализма.»
Айтматов показывает, что социализм создали сами люди. Народ, а это порой знакомые и соседи, доносили на других из-за зависти или ненависти. Народ – это перегонщики наркотиков, которые ради наживы отравляли молодёжь.
Айтматов показывает, что виновник всего зла, не система, а сам человек. Он пишет,
бог – это все люди. Люди - это творцы добра и зла; творцы прошлого, настоящего и будущего. Никто иной как человек создает системы, которые поощряют либо добро, либо зло.
В итоге, Авдия Каллистратова распяли сами же люди, как когда-то Христа, а Бостон был изгнан из колхоза и потерял своего младшего сына. Не сумев пережить горя, он застрелился. И только степь, продолжала молча созерцать и существовать.
Человек – это еще целый мир. Его жизнь – это целый мир. Его душа заключает в себе бесконечные переживания, его сердце испытывают различные чувства, его глаза, видят многое в жизни. Всему этому наступает конец, смерть человека – это конец света, пишет Айтматов.
Умирая, Бостон думал:
«Вот и конец света… ему открылась страшная истина: весь мир до сих пор заключался в нем самом и ему, этому миру, пришел конец. …и все, что он видел и что пережил на своем веку, - все это было его вселенной, жило в нем и для него, и теперь хотя все это и будет пребывать, как пребывало вечно, но без него -то будет иной мир, а его мир, неповторимый, невозобновимый, утрачен и не возродится ни в ком и ни в чем. Это и была его великая катастрофа, это и был конец его света...А синяя крутизна Иссык-Куля все приближалась, и ему хотелось раствориться в ней, исчезнуть - и хотелось и не хотелось жить. Вот как эти буруны - волна вскипает, исчезает и снова возрождается сама из себя...»
Его роман «Плаха» — это многогранное произведение, даже трагедия. В центре, степь с её закономерным течением, и человек, его натура и пороки, сжатые в коробке деградирующие социалистической системы.
Хотя трагедия не написана рифмами как трагедии Шекспира, «Плаха» читается как поэзия. Красивое описание дикой саванны, где правят свои закон. Здесь, читатель остро переживает сцену охоты людей на длинноногих сайгаков; испытывает боль волчицы, когда человек похищает её волчат для продажи шкуры; когда человек устраивает пожары в целях истребления конопли.
Дальше, читатель следует за журналистом Авдием Каллистратовым, который хочет раскрыть в своей статье о повсеместной наркомании молодежи в советском союзе. Для этого, он присоединяется к группе, которая перегоняет анашу из Средней Азии в Россию.
В романе, Айтматов задается глубокими вопросами. Почему люди воют? Почему людям не хватает бескрайней земли? Что такое родина? Какую роль религия играет в обществе? Что значит любовь для человека? В романе также преследуется критика социалистической системы, которая препятствует развитию общества и страны в общем.
Мне очень понравилась параллельная история о чабане Бостоне, передовике, который честно трудиться со всей душой всю жизнь. Но его успех вызывает лишь зависть у его врагов и даже его соседей.
Бостон, также как Авдий, видит, что молодое поколение не желает продолжать заниматься скотоводством, и вообще трудиться. Люди все большее отстраняются от своих корней, обычаев и устоев.
Бостон считает единственным выходом является наделить людей, своей личной землей, чтобы у чабанов была мотивация продолжать приумножать свою отару, «…чтобы он за нее болел, чтобы помощники и их семьи болели за эту землю.
Когда Бостон выдвинул идею о частной земле, его недоброжелатели обвинили его в посягательстве на «священные принципы социализма.»
Айтматов показывает, что социализм создали сами люди. Народ, а это порой знакомые и соседи, доносили на других из-за зависти или ненависти. Народ – это перегонщики наркотиков, которые ради наживы отравляли молодёжь.
Айтматов показывает, что виновник всего зла, не система, а сам человек. Он пишет,
бог – это все люди. Люди - это творцы добра и зла; творцы прошлого, настоящего и будущего. Никто иной как человек создает системы, которые поощряют либо добро, либо зло.
В итоге, Авдия Каллистратова распяли сами же люди, как когда-то Христа, а Бостон был изгнан из колхоза и потерял своего младшего сына. Не сумев пережить горя, он застрелился. И только степь, продолжала молча созерцать и существовать.
Человек – это еще целый мир. Его жизнь – это целый мир. Его душа заключает в себе бесконечные переживания, его сердце испытывают различные чувства, его глаза, видят многое в жизни. Всему этому наступает конец, смерть человека – это конец света, пишет Айтматов.
Умирая, Бостон думал:
«Вот и конец света… ему открылась страшная истина: весь мир до сих пор заключался в нем самом и ему, этому миру, пришел конец. …и все, что он видел и что пережил на своем веку, - все это было его вселенной, жило в нем и для него, и теперь хотя все это и будет пребывать, как пребывало вечно, но без него -то будет иной мир, а его мир, неповторимый, невозобновимый, утрачен и не возродится ни в ком и ни в чем. Это и была его великая катастрофа, это и был конец его света...А синяя крутизна Иссык-Куля все приближалась, и ему хотелось раствориться в ней, исчезнуть - и хотелось и не хотелось жить. Вот как эти буруны - волна вскипает, исчезает и снова возрождается сама из себя...»
September 2, 2017
Dehşet bir kurt romanı. Bir roman bu kadar mı güzel olur? Aytmatov bir kurdun yaşamına meğerse dünyanın çilesi sığdırmış. Sanki okumuyor, kurtla beraber Issık Göl kıyısında geziyorsunuz. Tasvirler o kadar canlı. Rahat bir hafta etkisinden kurtulamazsınız. Bu eser Aytmatov’un, Sovyet rejimine en sağlam muhalefet eden romanlarından birisi aynı zamanda. Yanlarında bahsederseniz, sola gönül vermiş kişilerin biraz bozulacağı eserlerin başında geliyor Dişi Kurdun Rüyaları. 1986 yılında yayınlanan kitap belki de sıcaklığıyla "demir perde"yi eriten eserlerden birisi. Tıpkı Ergenekon'u eriten ateş gibi. Geçen ay, kitabı okumakta olan birisi Ekşi Sözlüğe “umarım birkaç 10 sayfa sonra yeniden kurtlara döner” yazmış. Doğru, Aytmatov sizi bazı bölümlerde kurtlardan uzak bırakıyor. Ama yine de sıkılmayacaksınız. Eminim üç beş on sayfa kurtlardan uzak kalsanız da okumaya devam edeceksiniz. Birkaç defa bile okuyabilirsiniz. Başyapıt… Son olarak şöyle bir alıntıyla bitireyim: “Üstelik bütün gölü kurutmaları ihtimali vardı. Korunmaya alınmış, sit alanı ilan edilmiş olsun, olmasın, tereddütsüz yakacaklardı o bölgeyi. İnsanoğlu çıkarı uğruna yerküreyi bir limon gibi sıkabilirdi.” Batı Türkistan’daki Aral Gölünü de öyle yapmadılar mı?
May 16, 2020
هذه واحدة من أعجب الروايات الروسية التي قرأتها منذ زمن بعيد. خطوط كثيرة منفصلة متصلة، وطموح أدبي جامح لمناقشة قضايا الإنسان الرئيسة وعلاقته بالطبيعة، كما يبدو فيها تأثرات عديدة بأعمال مؤسسة في الأدب الروسي. يبدو مثلا تأثره بالمعلم وماجريتا من حيث رجوعه لقصة بيلاطس والمسيح وتضفيرها داخل العمل الفني، ويبدو تأثره بالأبلة لدوستويفسكي من حيث تصويره للشخصية المثالية التي تبدو أحيانًا طيبة حد السذاجة.
ورغم كل التأثرات يبدو صوت جينكيز ايتماتوف فيها واضحًا من حيث إحساسه المرهف بالطبيعة، كما يبدو مجددًا حينما يجعل ذئبة إحدى بطلات عمله الفذ. عمل يصعب التحدث عنه سريعًا بل يحتاج إلى دراسات مستفيضة، لكن يمكن وصفه بكلمة واحدة سريعًا: عبقري.
ورغم كل التأثرات يبدو صوت جينكيز ايتماتوف فيها واضحًا من حيث إحساسه المرهف بالطبيعة، كما يبدو مجددًا حينما يجعل ذئبة إحدى بطلات عمله الفذ. عمل يصعب التحدث عنه سريعًا بل يحتاج إلى دراسات مستفيضة، لكن يمكن وصفه بكلمة واحدة سريعًا: عبقري.
August 9, 2019
Dişi Kurdun Rüyaları-Cengiz Aytmatov
Aytmatov için ne kadar övgüler düzsem az kalır. En sevdiğim yazarlardan birisi. Sade ama zengin ve şiir gibi diliyle olsun, değindiği meseleler olsun işlediği konular olsun her eseri bir şölen adeta. Öznel bir anımı da anlatmadan geçemeyeceğim. Üniversiteyi bir yıl uzatmamın sebebi Aytmatov'un bir tiyatro metnidir. Bitirme tezi olarak aldığım tiyatro metnini zamanında çevirememiş ve okulu uzatmıştım.
Yazarın bu kitabına gelecek olursam, okuduğum kitapları içinde en özellerinden ve güzellerinden birisiydi diyebilirim. Çevre sorunlarından özellikle insanların çevreye verdikleri zarardan inanç meselelerine kadar birçok konuyu harmanlamış Aytmatov. Kitapta birbirleriyle ilintili ya da bir şekilde birbirine temas eden dört ayrı hikaye var. Bunlardan birisi kurtların hikayesi. Zaten yazar kitaptaki diğer olayları da kurtların hikayesiyle birbirine bağlamış. Yazarın betimlemelerini okurken inanılmaz zevk aldım. İyi ki böyle bir yazar Türk dünyasından çıkmış ve eski masalları, mitosları eserlerinde işlemiş dedim. Ayrıca Sovyetlerin yanlış politikalarına da epey giydirmiş yazar. Öte yandan Aytmatov'un Nobel alamadığı bir dünyada bende zaten pek bir hükmü olmayan Nobel'in artık hiçbir değeri kalmadı. Keza Yaşar Kemal de almalıydı. Ama büyük romancımız Orhan Pamuk aldı ya yeter. Yakında Elif Shafak da alır tam olur. :)
Velhasılıkelam iyi bir roman okumak isteyenlere öneririm. Aytmatov okumamışlar içinse önce beyaz Gemi veya Cemile'den başlamalarını öneririm.
NOT:Ötüken baskısından okudum. Çeviri çok hoşuma gitti.
Aytmatov için ne kadar övgüler düzsem az kalır. En sevdiğim yazarlardan birisi. Sade ama zengin ve şiir gibi diliyle olsun, değindiği meseleler olsun işlediği konular olsun her eseri bir şölen adeta. Öznel bir anımı da anlatmadan geçemeyeceğim. Üniversiteyi bir yıl uzatmamın sebebi Aytmatov'un bir tiyatro metnidir. Bitirme tezi olarak aldığım tiyatro metnini zamanında çevirememiş ve okulu uzatmıştım.
Yazarın bu kitabına gelecek olursam, okuduğum kitapları içinde en özellerinden ve güzellerinden birisiydi diyebilirim. Çevre sorunlarından özellikle insanların çevreye verdikleri zarardan inanç meselelerine kadar birçok konuyu harmanlamış Aytmatov. Kitapta birbirleriyle ilintili ya da bir şekilde birbirine temas eden dört ayrı hikaye var. Bunlardan birisi kurtların hikayesi. Zaten yazar kitaptaki diğer olayları da kurtların hikayesiyle birbirine bağlamış. Yazarın betimlemelerini okurken inanılmaz zevk aldım. İyi ki böyle bir yazar Türk dünyasından çıkmış ve eski masalları, mitosları eserlerinde işlemiş dedim. Ayrıca Sovyetlerin yanlış politikalarına da epey giydirmiş yazar. Öte yandan Aytmatov'un Nobel alamadığı bir dünyada bende zaten pek bir hükmü olmayan Nobel'in artık hiçbir değeri kalmadı. Keza Yaşar Kemal de almalıydı. Ama büyük romancımız Orhan Pamuk aldı ya yeter. Yakında Elif Shafak da alır tam olur. :)
Velhasılıkelam iyi bir roman okumak isteyenlere öneririm. Aytmatov okumamışlar içinse önce beyaz Gemi veya Cemile'den başlamalarını öneririm.
NOT:Ötüken baskısından okudum. Çeviri çok hoşuma gitti.
December 12, 2017
This was my first book I read of Chingiz Aitmatov and this suddenly became one of the best novels I have read so far. There is pain, grief, melancholia and unfortunate events (or whatever you say) in the novel. You don't smile when you read this but you know you are reading a very good story (or stories)
August 7, 2007
This is a great book by a Central Asian author named Chingiz Aitmov. It was recommended to me by my friend Rosa who is familiar with his work. I think it's a great read and highly recommend it to anyone who can get their hands on a copy. Mine's currently on loan...
November 26, 2012
If you like long and boring meditations on Christianity, then this book is for you. However, said meditations have been done much better by other Russian writers.
Displaying 1 - 30 of 189 reviews