Proljeća Ivana Galeba

by Vladan Desnica

Meditativno-analitički roman hrvatskog književnika Vladana Desnice Proljeća Ivana Galeba je jedan od najboljih ostvarenja poslijeratne hrvatske narativne proze.

Genres: Classics, Fiction, Serbian Literature, Novels, College, Read For School, Philosophy

402 pages, Paperback

First published January 1, 1957

About the author

Vladan Desnica (Zadar, 17. rujna 1905. - Zagreb, 4. ožujka 1967.), srpski književnik. Prvim se radovima javio uoči Drugoga svjetskog rata objavivši svoj novelistički prvijenac Životna staza Jandrije Kutlače (1935) u Magazinu sjeverne Dalmacije. Ali tek kad je objavio roman pod oksimoronskim naslovom Zimsko ljetovanje (1950.), Desnica je, prateći skupinu Zadrana koji su se pred savezničkim bombama tijekom rata sklonili u sela zadarskog zaleđa, ušao u književnost kroz glavna vrata i odmah stao u red prvih srpskih pripovjedača kao umjetnik visoko njegovane rečenice realističko-naturalističkog stila, koja ima uzor u stilu talijanskoga verizma pa je, unatoč agitpropovsko-cekaovskoj kritici, odmah pozdravljen i prihvaćen od najmlađih pisaca.

Njegove knjige pripovijedaka Olupine na suncu (1952.), Proljeće u Badrovcu (1955.), Tu, odmah pored nas (1956.) i Fratar sa zelenom bradom (1959.) bile su već dočekivane kao djela renomiranog pisca, kontemplativnog pripovjedača andrićevskog tipa, dok je meditativno-analitički roman Proljeća Ivana Galeba (1957.) bio kulminacija njegovih stvaralačkih mogućnosti i jedan od najboljih ostvaraja poslijeratne srpske narativne proze što dokazuje i činjenica da je njegovo djelo "Pravda" uvršteno u obveznu lektiru za osmi razred osnovne škole.

Ako je Marinkovićev svjetonazor ironija, Desničin je sumnja. Pisao je proračunato i smišljeno, u punoj ravnoteži intelektualne snage i emotivne napetosti: kao da mu nijedna riječ nije slučajna, bez misaonog i stilskog opravdanja. A ipak, njegove rečenice i prozne cjeline djeluju nenamješteno, osvajaju lakoćom, odbijaju svaku pomisao na konstrukciju. Načinom, ali ne i sredstvima svoga rada, bio je blizak Goranovu tipu konstruktora-pripovjedača, ali neposrednošću, upravo prisnošću svoga pripovijedanja nadmašuje i mnoge pisce kojima su eruptivna elementarnost, sugestivna elokvencija, nagonska emotivnost i sve ostalo što čini spontanu prirodnost najuočljivije umjetničke osobine.[6] Gradio je svoju prozu znanstveničkom akribijom, tražeći uporno, s ukusom onu jedinu ispravnu riječ i nezamjenjivu stilizaciju. Neke su mu novele ušle kao poglavlja u roman Proljeća Ivana Galeba, a pojedini fragmenti toga romana, grafički prilagođeni, tiskani su i kao pjesme (u zbirci Slijepac na žalu, 1956.): dokaz, da je stilska homogenost njegove umjetnosti gotovo savršena.

Reviews

[Momčilo Žunić · Rating 5 out of 5]

Ponovnoj viziti "Galebu" prethodilo je pogodbeno pribojavanje da će igra sa smrću preteći nad igrom s prolećem i da se ovog puta neću nasankati na ludičku prirodu Ivanovih razmišljanja ("arabeska misli"), žabice asocijacija ("tiranija nehotičnog pamćenja") i...

Prileći ću u sećanje: nemajući koga da me od preuranjenog poduhvata odvrati, "Galeba" sam pokušavao da čitam nekolicinu puta tokom osnovne škole. Nolitova crvenkasto-krem knjiga za svakoga - neće baš biti i za svačiji uzrast! - iz bakine zastakljene vitrine. Ako ništa, barem je i Ivi i meni bilo zajedničko gvirkanje i prebiranje po porodičnim "depoima". Samcijat, jer igra nikad nije moguća dok je nekog u blizini, u tom konspirativnom poduhvatu pregledanja i zbrajanja "dragocenosti", posvećenog dodirivanja i pomeranja fražilnih (staklenih) figurica i bižuterija - sve se mora vratiti tačno kako je bilo! - prelistavanja foto-albuma, izručivanja i slaganja novčića (drahmi, lira, pfeniga), izvlačenja i pribadanja zbirke znački u jastuče, s naposletkom u pobožnom mantranju naslova iz porodične biblioteke, napose onih sa prizvukom začudnog a egzotičnog: Vjenceslav Novak "Poslednji Stipančići", Voranc Prežihov "Doberdob" (i dalje ga pročitavam kao "Doberdov"), Evgenij Kumičić "Gospođa Sabina", Simo Matavulj "Bakonja fra Brne", Ivo Ćipiko "Pauci" i Vladan Desnica s "Proljećima Ivana Galeba".

Svako novo porinuće u ovaj roman neizostavno računa na ovakvu poputbinu, ali i na prilježnost da po marginama sejem etiketu "MOJA KNJIGA" - od "zapažačke zasjede" do, recimo, brkova koji prete da se odlepe. I ničeg suvišnog iako se pribojavalo (ponukano tuđim čitanjima?) da će se u galebovskom solilokvij-ćeretanju možda zapatiti. Bezrazložna bojazan: nikakvih "kontrastalija" nema u protejskoj prirodi pripovedanja i Galebovoj ličnosti, pripovednom subjektu koji je klupko intimnih kontradikcija. Ponovo sam polagao ispit pred mojim piscem!, stoga neka na ovom mestu stoji i to da mi je Desnica na fakultetu bio poslednja usmena ispisnica iz proze.

Ovako ću odgovarati sada bez konsultacija sa sekundarnom literaturom:

Fleksibilna a proždrljiva modernistička kompozicija -  Desničin roman je progutao nekolike druge pripovetke, primerice "Zašto je plakao Slinko" i "Deltu", a u njemu je i poduže zametnuće "Athanatika"* - u nemiru je prevladavanja između esejističko-meditativnog i dijegetičkog. Uslovno uzev, ukoliko bi se narativ konačno raspršio, priklonio bi se poetici esejističkog, odnosno opažajno-aforističkog fragmenta; ukoliko bi se učvrstio, svedočio bi postojanije, premda je to i posve dostatno i primetno, o zgasnuću građanske porodice (pobeda slabije krvi, poslednji izdanak, osiromašenje**) i promeni društvene paradigme, što se prati sve do pojave fašizma s apotekarem Ivanom i mladića Radivoja kao oprečnog, generacijsko-ideološkog homo novusa.

*Mozaičnost romanesknog sklopa, doduše drugačijeg kova, inkorporirana je i u "Zimskom ljetovanju", a u vezi je sa mnoštvenošću likova, odnosno pomanjkanjem glavnog junaka.

**Kako je to samo fino zaokruženo i uvezano sa motivom kartonskog kofera i zalagaonice na kraju!

Sproću defabularizacije zametno je Galebovo umeće da domašta i isprede zgodnu pripovednu nit iz čega god mu se prohte, ali, uprkos svemu Ive nije vičan pisanju: "Da sam kojom srećom ili nesrećom pisac[...]" i(li) "Jednu dalju zapreku mom pisanju vidim u tome što sam strašno, baš strašno neuk. U izvjesnom smislu, uprav djevičanski neuk." Akoli ga uz to smestimo pod žanrovsku lupu Kunstler romana, uvidećemo da Desnica - za razliku od Prusta a sličeći Džojsu - ovakav narativ ironijski potkopava pošto se u biti radi o romanu o umetniku koji to nije. O tome svedoči kako Galeb sam - o, časne li osrednjosti - tako i njegova "promašena karijera". Avaj, "Proljeća" su samim tim nekakav "irealni dnevnik", "unutrašnji solilokvij" koji očito sastavlja i piskara polovični umetnik i ne-pisac po vokaciji, a ispisivana su, u parafrazi budi rečeno, kao prilični saveznik protiv samoće i dugog vremena. Ispod svega je, naravno, podastrto pripovedanje pred izvesnošću smrti - čitave niske tuđih i svešću o sopstvenoj konačnici - kao modernističkog toposa par excellence.***

***Pored "Proljećâ" (1957) - u kojima su najsimptomatičniji i najilustrativniji postoperativni prekidi svesti - zapinje se o smrt u  izvanrednom nizu domaćih romana visokog modernizma: u "Prokletoj avliji" (1954), "Izlasku" (1960), "Drugoj knjizi seoba" (1962), "Dervišu" (1966),...

Sproću konfabulacije, s naličja stoji osebujni mentalno-senzitivni sklop, slasno autopoetički obznanjen: "Da ja pišem knjige", a nepobitno je da piše makar jednu, "u tim se knjigama ne bi događalo ama baš ništa.", na drugom se mestu dovršavajući ekskursnom višnjom: "Na svakom ćošku pobjegnem sam sebi s lanca." Pa opet, ima u tom zibanju još ponečega: eskapističkog i zaobilazno samoosuđujeg. Kada god li zagusti, a sredina vlastitog života je onaj sunovrat preko kojeg se najzdušnije preleće, pripovedač se sklanja, bežeći od krivice i doslovno (iz zavičaja, iz braka, od ćerke, pa možda i od muziciranja, jer kakav je to vanjski nesretan slučaj" i "milostivi udes" usled koga je u bolnici?!) i misaono-metaforički, prepokrivajući, stanovito prepredeno, savest esejističko-univerzališućim diskursom, i to svaki put kada iskazno preti da sklizne u ispovedanje. Stoga, štaviše, i jedan od najpoznatijih navoda da je "Čovječanstvo [je] već dovoljno odraslo, dovoljno se prozlilo a da bi mu trebalo fabulirati!" nudi iščitavanje u tom ključu, što je u strateškom skladu sa politikom odgađanja i poetikom rastezanja kojima je sklon i do kojih mu je oduvek bilo naročito stalo.

Kojima smo skloni i do kojih nam je stalo.

Naši smo.

[Јуро Дива · Rating 5 out of 5]

Alal vera!

[Александра · Rating 4 out of 5]

Једна од оних које морају да се читају поново, у различитим животним добима, како би је разумели што боље и како би нам отворила (или затворила) неке путеве размишљања и осећања. Сећам је се као лектире, тад ни реч нисам разумела, а сад је било као да сам читала неко потпуно другачије дело. Будимо искрени, заслужује прегршт ових виртуелних звездица, али од мене четири само зато што сам се свађала с Иваном превише пута и никако нисам могла да пронађем валидне аргументе за неке ставове овог фиктивног лика. ,,На концу", за пет, десет или двадесет наредних пролећа, кад се поново сретнемо, можда ћемо се слагати у свему! Дневник читања ми се прејео реченицама и читавим пасусима из овог дела, дође ми да их научим напамет јер су написани с толико умећа и природности.

[Norah Una Sumner · Rating 4 out of 5]

"Do Kolumba, s čovjekom su umirala tri kontinenta; poslije Kolumba četiri, a još kasnije pet.A s ponekim umiru čitave galaksije.
Jer, za smrt treba fantazije. Stvaralačke fantazije.I smrt je naš stvaralački akt.Naš najviši stvaralački akt.Stoga, za onog ko nema fantazije, nema ni smrti."

Jedan od onih retkih slučaja kada postoje delovi koje s radošću preskačem ali i poglavlja koja mogu čitati beskonačno mnogo puta. Čini mi se da sam je tek nakon drugog čitanja više zavolela i više se povezala s Ivanom i njegovom filozofijom života i smrti.

"Treba mrziti smrt.Treba pobijati smrt,bez predaha,svim sredstvima,na svakom koraku. Treba mobilizirati sve ljudske snage na tu mržnju protiv smrti.Jer u životu kao da se i ne radi drugo no samo umire. Život kao da i ne znači drugo nego nanizati velik, grdan broj umiranja, svojih rođenih i tuđih - pa najzad umrijeti, sasvim umrijeti.Prestati doživljavati čak i umiranja."

Poetički lepo prikazan odnos istine i laži, života i smrti, ljubavi i mržnje, ravnodušnosti i želje, ispunjenih i promašenih sudbina je ipak ono što čini ovu knjigu vrednu čitanja, vrednu zanemarivanja onih, već spomenutih, poglavlja od kojih me je glava zabolela.

"A putem prema gradu mislio sam: čemu toliko žure? Zar se boje da neće stići na svoj dio patnje i gorkih saznanja? Za dugih samotničkih solilokvija u bolnici naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obađe čitav svoj krug. Pa našto onda tolika žurba?"

[Palindrome · Rating 5 out of 5]

O ponovnom čitanju ovog romana najbolje je da prepišem poruku kojom sam obnarodovala da sam ponovo krenula sa Ivanom Galebom:

"Čitam Proljeća Ivana Galeba. On u bolnici, ja u bolnici. On kontemplira, bogami, i ja."

Dodajem ovom prilikom: i ne znam šta bi bilo sa mojom glavom da se nismo susreli ponovo, ove zime, u nedoba.

Ocena: pet sa zvezdicom. Ma, nek budu tri.

[Vlatko · Rating 5 out of 5]

"Žmirim na mladom proljetnom suncu, i osjećam da sad već životu ne treba tražiti drugog cilja ni dubljeg smisla. Vedar sunčan dan, i kora hljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom- i ja ne mogu zamisliti veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremaju, a misli imaju prazničko ruho i bijele skrštene ruke."

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 4 out of 5]

„Čim se riješi pitanje hljeba, trebat će već jednom nešto učiniti, poduzeti jednu golemu, kolektivnu, sveopću akciju protiv smrti.”

„Zvanična” kritika i ja se ne slažemo baš uvek, al' kad se složimo — to bude i u izboru citata.

Roman ovaj najlakše bi bilo predstaviti navodeći ono čega u njemu nema: sižejnu osu, fabulu, linearnost, naraciju, junaka... rečju — romanesknost u očekivanom i okamenjenom smislu. Imajući to na umu, pokušala sam da zagrabim u njega umerenoteorijskim sitom, i popišem ono što se zakači.

Najpre, što kaže Dragan M. Jeremić, Desnica uvek upotrebljava tačne reči. Nema rečenice u celoj knjizi koja bi, drugačija, bila bolja u ispunjenju namere pisca (iako sam Ivan Galeb tvrdi da reč uvek izneverava misao i osećaj). Tu se odmah može odrediti i prema odnosu pisac — pripovedač: Ivan Galeb jeste Vladan Desnica, ali Vladan Desnica nije samo Ivan Galeb, već i svi ostali polemički glasovi koji se javljaju u epizodama. Pesnički subjekat i sagovornici diskutuju o Bogu, o literaturi, o pojmu ideje, o umetnosti i umetnicima, o strasti, o izboru, o nostalgiji, o (ne)postojanju stvarnosti, o pozorištu, o doživljaju prirode, o doživljaju uopšte... o tome postoji li 'uopšte' kao pojam, o građanskom društvu, o narodu i državi u suprotnim taborima, o erosu i smrti, o dobrotvorstvu i zahvalnosti, o volji i želji, o umetnosti i žrtvi, o kontradikciji kao posledici imanja ličnosti, o značaju dualiz(a)ma za stvarnost (koja može a i ne mora postojati, ali mora oba u isto vreme)... Miodrag Petrović Galebov odnos prema jastvu i sva pobrojana meditativno-filozofsko-senzibilno-intelektualistička pitanja sumira u zgodnoj sintagmi — sondiranje bića.

Desničine poetičke (pret)postavke naizmenično izgovaraju različiti Galebovi sagovornici (od Galeba samog do pijanca namerenog da izda naučnofantastični roman o serumu protiv smrti).

„Da ja pišem knjige, u tim se knjigama ne bi događalo ama baš ništa.”

Sasvim skladu sa njima, autor veštim rasporedom kolokvijalizama i autoreferencijalnim 'vraćanjima na glavni tok' čitaoca uspeva da provede kroz esejistično i naizgled preopširno sporedno, i to „svim putevima odjednom”.

Ivan Galeb neprestano promišlja o sebi, koristi svoj lični usud kao tocilo za ironiju, ne dopušta čitaocu ni da ga sažaljeva, ni da ga napusti. Poredi se ta naročita misaonost s Heseom i Manom, s pravom.

Biranje pravog vremena za čitanje, nažalost, može se sravniti samo s biranjem lubenice: kome se posreći da „Proljeća” otvori u tačnom životnom dobu, uživaće zaista. Mi ostali možemo da se pravimo, ili da priznamo i pokušamo opet, ako zlom srećom nismo već zakasnili.

[Jelena · Rating 5 out of 5]

Ako postoji ijedna knjiga koja zaslužuje ocjenu 10, onda su to Proljeća.

Na momente teška za čitati, sa digresijama ali taaako dobra. Izrasla iz eseja (slično kao Andrićeva Ćuprija), fragmentovana i povezana samo biografijom jednog umjetnika, jednog muzičara koji u bolnici razmišlja o svom prošlom životu. Roman se upravo i razvija tom asocijativnošću koja nas vraća u njegovo djetinjstvo (njegova prva proljeća) pa sve do onog trenutka kada napokon izlazi u svoje novo proljeće.
Suvišno je reći da je Desničin stil lijep. Na momente podsjeća dosta na Isidorine 'Saputnike' ali kod njega ipak više prevladava taj naučnički, esejistički diskurs. Mada, imate tu divnih čisto umjetničkih poglavlja.

[Antoan Hendler · Rating 5 out of 5]

Kapitalno djelo!!
Desnica se ovdje otkriva kao zreo autor, prije svega mislilac, erudita ali i majstor riječi.
Bio je potreban duži vremenski odmak od prvog čitanja da bih u potpunosti doživio i shvatio djelo.

[Bogdan Panajotovski · Rating 5 out of 5]

Moguće najveća knjiga naše književnosti. Teško može bolje

[Nataša]

Lepo piše Vladan Desnica, milina jedna.

Uprkos sporoj radnji i čestim nutrenjima koja su me znala zamarati, ovo je svakako nešto što ostavlja utisak i vredno je čitanja.
Plus, Jadranska obala i opisi primorskih mesta, za veći gušt. 😎

[Jovana Bobic · Rating 4 out of 5]

,,Nikad se nisam stideo jednostavnosti mojih radosti. Često im je uzrok bio upravo ništavan. Pa ipak, to su možda bile one najveće. Ili bar najčišće. Činjenica je da se njih najbolje sećam, pa makar koliko vremenski daleke bile. Da bi se čovek radovao, da bi se radovao u pravom, čistom smislu te reči, treba da za jedan časak opet postane dete. Radost je stvar koju odrasli ne poznaju. “

[Milica · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga zaslužuje milion zvezdica.

Toliko divno napisana, delo koje vas vodi kroz čitav jedan život umetnika Ivana Galeba, predstavlja na najdivniji način čoveka, svaki aspekt života, umetnosti, stvaranja, dočarava prokletstvo koje je zapisano u sudbini naših predaka i bolest koja gotovo postaje član porodice.

Ne postoji tema o životu čoveka koje se ova knjiga nije dotakla i tako iskreno je obradila, bilo da je o samoći, ljubavi, prvim prijateljima, državi, filozofiranju, pisanju, nadi, volji...

Ne moram da čitam druga dela Vladana Desnice da znam da je ovo jedno pravo kapitalno delo.

[Sladjana Kovacevic · Rating 5 out of 5]

PROLJEĆA IVANA GALEBA-VLADAN DESNICA
✒"Јутрос сам листао ове биљешке и опет се насмијао над самим собом. Ако се не варам, хтио сам да испричам нешто као „мој живот”, или можда „моје дјетињство” — а ето сам одлутао у некакве медитације, у некаква маштања, чак у некакво моралисање! И испало је више као неки „иреални дневник”: не знам сам да ли дневник некадашњих дана, или ових садашњих, или можда неких трећих, непостојећих дана који висе ван времена. А могао бих да испишем на челу ових страница и наслов: „један неосмишљени животопис ”."
🤓Ne kažem da nisam razumela knjigu kad mi je bila lektira,ali sam je definitivno drugačije razumela.
🤓Ivan Galeb,umetnik koji je čitav život proveo vođen više osećajem nego racionalno,odjednom se našao u situaciji s mnogo vremena na raspolaganju za razmišljanje i svođenje računa sa sobom i sa svetom i životom.
🤓Na pragu starosti,u bolnici,s neizvesnom sudbinom,Ivan Galeb pokušava da dokuči tajnu sopstvenog postojanja i da razume smisao svojih i postupaka ljudi s kojima je bio ili je u tom trenutku u kontaktu.
🤓Izvanredan psihološki roman,ispunjen događajima od ranog detinjstva kroz čitav život naratora. Preporučujem čitanje nekoliko puta,u raznim periodima života,uvek ćete otkriti nešto novo iz drugačije perspektive sopstvenog iskustva.
✒"Склапам поново очи, и гле, као да то није рој младих мушица што око моје главе игра тјеран у ковитлацдашком вјетра који по тек просушеној земљи шара мале вирове прашине, већ да то око мене шуме моја минула прољећа.
Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла. Ведар сунчани дан, и кора хљеба, и крпа неба са шаком звијезда над главом — и ја не могу да замислим веће ни стварније среће: све жеље шуте и чула дремљу, а мисли имају празничко рухо и бијеле скрштене руке.
На концу свију стаза стоји шутња и мир са свиме: широки мир са болом, с људима, са животом — са самим собом. У мени тишина, нада мном подне без руба, уоколо призори земље у доброј поплави сунца."
#7sensesofabook #classicliterature #knjige #bookstagram #literature #readingaddict

[Iva · Rating 5 out of 5]

Na nastavi je nismo cjelovitu čitali, ali završit cu ja to čim uhvatim priliku. Meni najdraže djelo hrvatskog modernizma. Jako mi se sviđa ova netradicionalna struktura sa poglavljima koji gotovo čine eseje sa mnogim intelektualnim razmišljanjima i analizama. Upravo sam dovršila i esej o 17-om poglavlju gdje govori o ljepoti. Nisam mogla bolju temu dobiti. Tko god ima priliku, barem to nek pročita :DD

[Ivana · Rating 5 out of 5]

Among the best novels that the intellectual proustian prose has to offer and probably the best Croatian writer of this style...Desnica u ovom romanu govori kroz usta pripovjedača koji je pretpostavljam vrlo njemu nalik, govori o svojoj poetici, o svome životu, o kolopletu svega što sačinjava njegov život, pa su tako ovdje uključena i njegove kratke priče, koje sam već čitala i koje su mi se svidjele, a koje se začudo dobro uklapaju u ovaj esejistički, senzibilizirani, umjetnički, filozofski tip proze koja odbija bilo kakve zakonitosti i koja govori protiv uobičajene priče odbacujući tipičan narativni oblik romana kao nešto što je čovjek kao biće nadrastao, priča u tipičnom smislu riječi treba biti zanemarena prema riječima protagonista, ali ipak ovo nije roman sasvim bez priče i naracije, iako je ta priča grozničavo isprekidana. Kako opisati ovaj roman? Ima tu svega kao što sam rekla od poezije do poetike Desnice. Glavni junak je Ivan Galeb, violinist i lutalica, zaljubljen u umjetnost, skoro pa pisac,pjesnik i umjetnik, ali bez volje, ne mogu ga točno definirati možda nešto na pola puta između boema i filozofa, koji se sjeća svoga života dok leži u bolnici, ali za razliku od Prousta on se ne bavi samo prisjećanjem, već se u sve to miješa i dosta sadašnjosti, a možda i neke misli o budućnosti, neke nade...jako kompleksno djelo, dugačko i opširno opsegom u metaforičkom i doslovnom značenju. U dialogu fratra Anđelka (liberalnog fratra koliko god to neobično zvučalo)i Ivana Galeba otkrivaju se mnoge zanimljive stvari,a posebno mi je zanimljivo kako se Ivan opisuje kao netko više senzibiliziran nego inteligentan, kao da u toj osjetljivosti leži njegova ličnost. Desnica je osjetljiv pisac, a ta osjetljivost možda je baš ono što nazivamo intelektualnost, smatrajući ga inovatorom u hrvatskoj prozi u tom smislu. Još nešto što bih izdvojila je stil, način na koji Desnica posvećuje pozornost svakoj riječi i sveukupno ima nešto jednostavno prekrasno u njegovom jeziku. Barem je to moje mišljenje, a taj stil je ujedno i ono što me se najviše dojmljivo i privoljelo da se posvetim ovoj knjizi unatoč tome što sam u stisci sa vremenom trenutno.

[Matija · Rating 3 out of 5]

Nevjerovatna knjiga, ali definitivno i jedna od najtežih za čitanje, vjerovatno zbog činjenice da nema klasičnu fabulu već je 300 i kusur strana u vidu prisjećanja povrijeđenog violiniste iz bolničkog kreveta. Ovo je jedna od “najčulnijih” knjiga koje sam čitao i bilo je stranica koje se čitaju u zanosu, međutim bilo je i toliko rečenica koje se moraju čitati iznova i iznova samo da bi se razumjele, što čini samo čitanje izuzetno zahtjevnim. Mislim da sam trenutno premlad za knjigu tako da je ovo definitivno knjiga koju želim da pročitam opet u starosti.

[Staša · Rating 5 out of 5]

“Koliko je puta čovjeku potrebno da bi samoga sebe našao, a koliko da bi se od sebe sklonio?”
Predivna❤️

[Anya · Rating 5 out of 5]

Uhh...🖤

[Perošksid · Rating 5 out of 5]

O ovoj knjizi se ne može pričati, može se piti i plakati od ljepote.

[Ivana · Rating 2 out of 5]

"Žmirim na mladom proljetnom suncu i osjećam da sad već životu ne treba tražiti drugog cilja ni dubljeg smisla. Vedar sunčani dan, i kora hljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom - i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli imaju prazničko ruho i bijele skrštene ruke."

uh, nikad dulje nisam razvlačila čitanje knjige, trebala su mi dva proljeća:))

[Katarina · Rating 4 out of 5]

“Jedino smrt je realna. Ona je jedino što nam se u životu stvarno događa.”

Egzistencijalno pitanje koje ja želim postaviti: jesi li stvarno pročitala lektiru za faks ako ju nisi pročitala u zadnji čas? To mi je ovaj semestar trend. Šta'š.

Inače nisam neki fan romana struje svijesti, ali ovo djelo me privuklo svojom jednostavnošću u kompleksiji i lakom čitljivošću - iako se bavi dosta egzistencijalnim temama. Interesantna mi je ideja naslovnih proljeća, te se naslov pokazuje prikladnim u Ivanovoj ljubavi prema tom godišnjem dobu, kao i prirodi, te njegovom konstantnom komentaru na ideje raspadanja i ponovnog rađanja. Iako sam rekla da ne volim pretjerano romane struje svijesti, volim kada se roman igra kronološkim poretkom, te mi se to ovdje svidjelo. Također, mislim da je autor dosta vješto izveo tu meta-tekstualnost, tu samosvjesnost lika da piše književno djelo, što daje određenu dubinu knjizi. I društveni komentaru uklopljeni su vrlo vješto, te su zanimljivi za čitati.

Sve u svemu, jedno od boljih koje sam trebala pročitati za kolegij, iako me nije oduševilo koliko i Sam čovjek.

[Miran · Rating 5 out of 5]

Potpuno neocekivana knjiga prepuna pametnih i mudrih misli uklopljenih u zivot jednog glazbenika.
Osjecao sam se kao da mi mudri stari djed prica o svom zivotu.
Osjecam da u ovoj knjizi ima toliko puno stvari za izvuci i koristiti u svom zivotu kako bi nam zivot svima bio sto ugodniji i smisleniji.
Za svaku preporuku!

[Sgt.oddball · Rating 1 out of 5]

Knjiga sastavljena od floskula "na koncu" i "na koncu konca" (ne šalim se, svaka druga strana, ko ne veruje nek uzme da pročita, izazivam ga). Najveći užas je to što se kraj nikada ne nazire dok čitate. Trećerazredno filozofiranje sa pokušajima anegdota tu i tamo i trunkama patetike.

[Ivanko · Rating 5 out of 5]

Memoari čovjeka na samrti.
Estetički dualitet Ivana Galeba.
Ponajbolji roman na hrvatskom jeziku.

"Neke stvari kao da su najbolje, najčistije, najizvornije baš u predjelima gdje je život najgoliji a ljudi najsirotiji."

[Čedomir · Rating 5 out of 5]

Malčice ste trivijalan u vašim mataforama, primijetio bih.

[Nevena · Rating 5 out of 5]

Divim se umeću sa kojim je Desnica napisao filozofski roman, koji je ipak vrlo dinamičan. On je maštovit i gleda na svet i na ljude iz veoma zanimljive perspektive. Tera na razmišljanje i budi razne emocije..

[Џуди · Rating 5 out of 5]

„...I kada bacim pogled unatrag na život, on mi se ukazuje kao ljeskava i nemirna površina satkana od krpica svetlosti i od krpica mraka..."<3

[Штрумпфета (Štrumpfeta) · Rating 1 out of 5]

1,5*

[Ermina · Rating 4 out of 5]

Simpatičan roman, ali sa kontemplacijama koje zadivljuju!