Георгиј Гамов, руски физичар који је постао америчка побјегуља и преименовао се у Џорџ ("мазићу га и пазити и зваћу га Џорџ..."), познат је сваком ко је прочитао макар једну научнопопуларну књигу. Он је открио некаква зрачења или неко слично чудо везано за Велики прасак, што се онда логично спомиње у свакој књизи која се бави популарном науком, макар онако узгред, ако јој већ тај Велики прасак није главна тема. Поред научног рада, Гамов је како кажу био и врло плодан и успјешан писац популарне науке, те сам одлучио да дохватим неко од његових таквих дјела да се увјерим како то изгледа (иако ме те побјегуље које се зову Георгиј и онда преименују у Џорџ, или Озимов у Асимов, изузетно нервирају).
Претходни пасус notwithstanding, ово НИЈЕ популарна наука, или барем није популарна наука у смислу у ком се данас тај појам користи (а при чему можемо да се позовемо на Стивена Хокинга, који је у својој Краткој повијести (да не кажем историји) времена шаљиво констатовао да свака додатна формула преполови продају књиге, па је зато у ту своју књигу уврстио само једну формулу, ону познату Е = мц^2). Гамов се уопште не суздржава од навођења разноразних формула, једну или двије је чак и извео, затим у трећем поглављу се бави неким основама диференцијалног и интегралног рачуна (са све симболима!) и иако то обрађује само за једноставне степене функције, ако вам није до математике и напрезања мозга, боље је да ову књигу прескочите. С друге стране, неки средњошколац или студент коме су ове ствари још свјеже у памети, могао би лијепо да профитира из овог додатног стручног погледа на тему.
Елем, гравитација је, као што знамо, сила која узрокује да се Земља окреће око Сунца или да камен који зафрљаците погоди неког у чело умјесто да одлети у небо и томе сличне ствари. Гамов у овој књизи прво обрађује Њутнову теорију гравитације и овај дио може да буде врло користан онима који су читали његове Математичке принципе природне филозофије и остали у потпуном мраку због компликованости (гледам у самог себе) да макар пружи да неке основне смјернице око тога шта је то тачно Њутн у свом магнум опусу покушавао (и успио) да уради. Суштински, уз претпоставку да међу небеским тијелима стварно постоји гравитациона сила која се понаша исто као обична сила због које тиква пада на земљу, показао је да ће небеска тијела имати управо такве путање које задовољавају већ раније утврђене Кеплерове законе. Објашњења у овом дијелу књиге су кристално јасна.
Међутим, онда слиједи Ајнштајнова теорија гравитације, са сви м својим необичностима и ту сам "запео" на неколико мјеста, а то су потпуно иста мјеста на којима сам запео и у свим другим књигама. Једноставно, не могу некако да се "сјединим" са том теоријом. Не вјерујем да је у питању нека њена инхерентна бизарност, биће да је у питању само мој недостатак пажње и чињеница да је, бар за ову теорију, најбољи извор управо сам Ајнштајн, а не описи из друге руке. Коначно, књижица се завршава неким неријешеним проблемима Ајнштајнове теорије, али пошто је књига писана прије 60 година, нисам сигуран да су још увијек неријешени.
Напоменуо бих још да књижица садржи симпатичне илустрације које је цртао сам аутор.
Ако вам није мрско да вам се понеки извод или интеграл промува по видном пољу, апсолутно бих вам препоручио ову књигу, али гледајте да пронађете неко новије издање (ја сам читао оно оригинално, из 1962.), чисто да имате и информације како је теорија у међувремену напредовала. Један од (малобројних) дијелова у којима застарјелост књиге долази до изражаја јесте пред сами крај, гдје се у Дираковом објашњењу неке (огромне) константе појављује количник два броја који је једнак таман тој константи. Међутим, један од тих бројева је директно везан за старост свемира, која је у то вријеме била процијењена на 5 милијарди година, а данас се тај број скоро утростручио. Према томе, тај доказ отпада, а а да нисам лијен као што јесам, провјерио бих на Интернету како су у међувремену ријешили тај проблем. Али сам лијен.