Рађањем млађег од двојице браће, на дан 8. маја, који носи посебну симболику, нешто касније добијају и сестру која употпуњује једну класичну породицу средње класе, најчешће заступљену у бившој нам, заједничкој држави, са кућом у “Ружинграду”, предграђу Београда, у којем се ништа не дешава осим вечерњих, недјељних сијела у старој и оронулој кафани “Прилеп” на којима се мјештани такмиче у изговореној количини лажи, а побједник бива награђен ракијом… И та кафана, и то такмичење, уз често постављено питање могу ли се уједно вољети и Бог и Тито, имају значајну улогу у овој књизи, та компарација времена, од оног послије Другог свјетског рата, када човјек са ожиљком држи предавање како ће за десет година, у новонасталом социјалистичком систему бити све идеално за живот па до времена, и једне од посљедњих реченица овог дјела, рушења власти (5. октобар 2000.) када је чика Радмило рекао да ће нашом земљом коначно управљати патриоте и поштени људи… На неки начин ово је аутобиографски роман, писан у необичној форми, у другом лицу једнине, са честим елементима епистоларног романа, али и генерацијски подсјетник свих нас који смо рођени у једној држави, а будили се у другој…