Војник ничије војске

by Илија Гајица

Рађањем млађег од двојице браће, на дан 8. маја, који носи посебну симболику, нешто касније добијају и сестру која употпуњује једну класичну породицу средње класе, најчешће заступљену у бившој нам, заједничкој држави, са кућом у “Ружинграду”, предграђу Београда, у којем се ништа не дешава осим вечерњих, недјељних сијела у старој и оронулој кафани “Прилеп” на којима се мјештани такмиче у изговореној количини лажи, а побједник бива награђен ракијом…
И та кафана, и то такмичење, уз често постављено питање могу ли се уједно вољети и Бог и Тито, имају значајну улогу у овој књизи, та компарација времена, од оног послије Другог свјетског рата, када човјек са ожиљком држи предавање како ће за десет година, у новонасталом социјалистичком систему бити све идеално за живот па до времена, и једне од посљедњих реченица овог дјела, рушења власти (5. октобар 2000.) када је чика Радмило рекао да ће нашом земљом коначно управљати патриоте и поштени људи…
На неки начин ово је аутобиографски роман, писан у необичној форми, у другом лицу једнине, са честим елементима епистоларног романа, али и генерацијски подсјетник свих нас који смо рођени у једној држави, а будили се у другој…

210 pages, Paperback

Published January 1, 2017

Reviews

[Sladja · Rating 4 out of 5]

Као што је Балашевић у име "свих нас рођених педесет и неке спјевао стих" тако и Гајица пјева у име свих нас рођених седамдест и неке у роману "Војник ничије војске". Одрасли на лажима и обманама државе на издисају, а несвјесни тога, једино што желимо јесте да "преспавамо" читаву једну деценију, чувајући у себи само илузију срећног дјетињства. Роман је написан у другом лицу, као сјећање старијег брата који се обраћа млађем брату, који тренутно није са њим, а гдје је сазнајемо прији крају рукописа. Прича, односно сјећање почиње седамдестих година, а завршава почетком деведестих. Остала сјећања од деведесетих до данас дата су штуро у пар реченица, као да и сам аутор не жели да има било какво сјећање на овај период. Иако нема посебну радњу, роман прати одрастање на периферији Београда, али које није битно дргачије од одрастања на било ком другом мјесту некада зајеничке нам државе. Оно што ово сјећање разликује од сјећање оних из педесет и неке или шездесет и неке није југоносталгија, односно хвалоспјеви земљи Дембелији и жал за оним што је прошло, већ сјећање на несташице, неправде и урушавање једног система одмах након смрти највећег Сина наших народа и народности. Чини се да након таквог реда и поретка и није било друге већ да се заврши онако како се завршило, са жељом да се све преспава и никад се из таковог сна не пробуди.