Кућа као лик је узбудљив концепт. Она истовремено гута и упокојава своје домаћине, а уљезе избацује у земљотресном гневу (породичних драма). Сваки педаљ куће упија сећања, она су узидана у мaтеријале, укрцана у намештај, засенчена у ћошкове, прозрачена кроз завесе, узвитоперена у лиминалним ваздушним струјама, прашини, земљи, менама травњака и издисајима крошњи, лавежима, скичањима, граји, урлицима, врисцима, шапатима, громотресима и брујотресима летопада, пахуљичењу отопивог зимописа; она се костреше на све те мирисе што хрле или се спотичу из прозорског рама, свијајући платно у фантастичне ролне синаптичког ткања чије пројекције искрсавају испред суза што слано изоштре холограм, попут имерзионог уља под минуциозним објективом. Кућа је заточник и уточник, паразит који мами своје домаћине тактичном хемотаксом, али и шупље дебло спремно да уколевчи и на кратко презервира клупко живахних жила, осућено да се откотрља, распетља, декомпонује у чист тон. Кућа свира из пренаталних одјека и зато не може свако опипати у мраку њену приповедачку ћуд, јер, пре ње беше реч, па цртеж, па покрет. А када је оставе сви покрети и непокретности, из ње треба да се оваплоти нова реч, обремењена свиме што је старо, рушевно, минуло.
Толико о мојој кући, а шта рећи о Малпертуију? Божанствене дескрипције и фантастичне детињарије, или фантастичне дескрипције и божанствене детињарије. Читајући роман надао сам се да нећу морати да пожелим да сам се пре ухватио за трофазну или бочицу каквог отрова (а толико ми их је при руци) и све време сам размишљао како да рационализујем фантастику и не читам буквално јер мој мозак више нема 12 година и не стимулишу га чудовишна створења из маште. Онда је наишла реченица коју сам подвукао, да "богови дугују своје постојање људском веровању", да би се нешто касније (стр. 177) ипак показало да је у овом фиктивном свету главни хришћански бог, као и да усуд постоји. Сламка спаса може бити то што је ово прича у причи, базирана на откривеним списима, чиме се отвара могућност сумње у њихову веродостојност. Невоља је у томе што писци овој техници прибегавају баш из супротних порива, како би постигли уверљивост (притом, рукописи различитих приповедача нису контрадикторни и савршено се допуњују). Не мислим да је намера писца била да нам сугерише како је лако склепати књигу попут библије - хрпу измишљотина (нажалост!), а још мање сматрам да је имао идеју да нам покаже како се архетипи из антике повампирују јер нас књижевна елита њима трује, како нас плаше и уништавају (заморним интертекстуалним везама и смарачком митологијом). Исувише је ово жанровски испразно да би се трагало за тешком лепотом високе књижевности.