What do you think?
Rate this book
Prozor u dvorište
U svojim esejima o engleskoj, američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka Zoran Paunović se (s)nalazi kao da je kod kuće. To i jeste njegov prostrani dom. Jer Prozor u dvorište znači i - pogled unutra. A sa tog mesta pogled na svet je pogled - iznutra.
Paunović analizira anglo-saksonsku poeziju, prozu i dramu jednovremeno hirurški precizno i stvaralački slobodno sučeljavajući je (in)direktno sa ovdašnjom kroz stručni, ali lični duhovni prostor. Njegovo razmatranje pojedinih dela, autora, pokreta i književnih pravaca ne podrazumeva samo uočavanje njihovih uzroka i posledica, već pokriva globalni kontekst skoro proročkim uvezivanjem čitavih vremenskih razdoblja i različitih vekova. Paunovića krasi sintetičko mišljenje, izuzetna sposobnost za pronalaženje paralela u različitim književnim epohama suptilnim sistemom interpretacije od kog stvara novo originalno delo - sopstveno. On je autoritet koji to nekako ne želi da bude; stručnjak naučnog i umetničkog poštenja i skromnosti; mudri tumač i vrcavi i duhoviti teoretičar; hrabri analitičar koji se ironično odnosi i prema sopstvenom mišljenju. On sme, kao retko ko, da se uhvati u koštac sa opšteprihvaćenim stavom o nekoj "lošoj" knjizi i da dokaže kako je namerno takva, a onda možda ili sigurno i - dobra.
Iznad svega, Paunović je izvanredan stilista. Njegova odnegovana rečenica ponekad deluje kao da se priviđa, kao da vam je rekla više no što ste razumeli i poželeli. Eseji Zorana Paunovića zapravo su, sami po sebi, i nauka i umetnost.
Vladislav Bajac
Paunović analizira anglo-saksonsku poeziju, prozu i dramu jednovremeno hirurški precizno i stvaralački slobodno sučeljavajući je (in)direktno sa ovdašnjom kroz stručni, ali lični duhovni prostor. Njegovo razmatranje pojedinih dela, autora, pokreta i književnih pravaca ne podrazumeva samo uočavanje njihovih uzroka i posledica, već pokriva globalni kontekst skoro proročkim uvezivanjem čitavih vremenskih razdoblja i različitih vekova. Paunovića krasi sintetičko mišljenje, izuzetna sposobnost za pronalaženje paralela u različitim književnim epohama suptilnim sistemom interpretacije od kog stvara novo originalno delo - sopstveno. On je autoritet koji to nekako ne želi da bude; stručnjak naučnog i umetničkog poštenja i skromnosti; mudri tumač i vrcavi i duhoviti teoretičar; hrabri analitičar koji se ironično odnosi i prema sopstvenom mišljenju. On sme, kao retko ko, da se uhvati u koštac sa opšteprihvaćenim stavom o nekoj "lošoj" knjizi i da dokaže kako je namerno takva, a onda možda ili sigurno i - dobra.
Iznad svega, Paunović je izvanredan stilista. Njegova odnegovana rečenica ponekad deluje kao da se priviđa, kao da vam je rekla više no što ste razumeli i poželeli. Eseji Zorana Paunovića zapravo su, sami po sebi, i nauka i umetnost.
Vladislav Bajac
- GenresNonfiction
279 pages, Paperback
First published January 1, 2017
2 people are currently reading
32 people want to read
About the author
Zoran Paunović
43 books46 followersZoran Paunović (1962), redovni profesor za užu naučnu oblast Engleska i američka književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je pet knjiga i više od stotinu naučnih i stručnih radova, kao i tridesetak književnih prevoda sa engleskog (za koje je dobio nekoliko nagrada i priznanja, pored ostalih i nagrade „Miloš N. Đurić“ i „Laza Kostić“). Predavanja po pozivu držao u SAD, Velikoj Britaniji i regionu. Potpredsednik srpskog PEN centra od 2010. godine. Dopisni član SANU od novembra 2018. godine.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 5 of 5 reviews
July 17, 2019
Zoran Paunović je za mene mitsko biće. On se tako gipko i elegantno kreće kroz tekst, pliva kroz sve njegove slojeve i u svim pravcima, širom otvara sva vrata i prozore književnog zdanja da uđu vazduh i svetlo. Takođe ćete u prevodu od njega dobiti poglavlja koja se nižu fluidno i nenametljivo, da pomisliš kako bi eto recimo taj Barns sigurno baš tako pisao da je igrom slučaja pisao na srpskom. Što je beskrajno glupa ideja, ali uprkos tome dobro ilustruje doživljaj (prividne) lakoće pri pokušaju da se iznova stvori jedno te isto delo. Jer najgore su one očigledne, svedene i prigušene rečenice. Krajnje opake. I sam Paunović zna koliko ga je znoja koštalo da servira delo u kojem je njegov tvorac sadržan u potpunosti, iako u tom i takvom tekstu izvornog tvorca zapravo nikad nije ni bilo, a da prevodilac ostane u potaji, ma koliko da u stvari upravo on jeste u tekstu.
Za esej je važno da autorovo viđenje po znanju i iskustvu bude relevantno za datu temu i da pronađe pravu ravnotežu između stručnosti i osobnog promišljanja. Odgovorno tvrdim da to ovde besprekorno funkcioniše. Ali i dalje ostaje pitanje koliko će se autorov izbor tema podudarati sa čitaočevim ličnim senzibilitetom. Ovde je mahom reč o književnost sa anglofonog podneblja (Engleska, SAD, indirektno Afrika, Australije nema), a meni lično to sasvim fino paše. U onoj banalnoj generalizaciji po kojoj nekome jeste ili nije bliska književnost sa određenog područja ili na određenom jeziku, ja mirno mogu da kažem da volim Engleze. Što ne znači da volim baš sve zastupljene pisce ili epohe. Ali ni o jednom književniku ili delu mi nije bilo mrsko da čitam. Najpre jer to što ja ne bih nečiji lik ili citat istetovirala na rame nipošto ne umanjuje njegov značaj u istoriji književnosti. A zatim i jer Paunović piše vrlo živo, slikovito, koncizno, duhovito. I hvala mu na tome što čitalac sazna svašta što sam ne bi istraživao, što dobije nove ideje i podstrek, ali bez dojma da mu se išta nameće. Ovi tekstovi se čitaju bezmalo sami, i to jer su beskrajno zanimljivi, a ne jer tako mora.
Meni su obrađivani autori i dela bliski, bliska su mi i važna i pitanja koja se tiču pristupa tekstu, prevodu, izdavaštvu. Zaista ne znam kako bi ove eseje doživeo neko sa najstrašnijom averzijom prema određenoj epohi ili ko nikada nije ni pomislio na odnos prevedene i izvorne književnosti ili kome suštinsku prepreku predstavlja to što nekog pisca nije čitao. Ali meni je ovo bilo čarobno. Za mene je ovo bio ponovni susret, ali indirektan i utoliko pronicljiviji. Ponovni susret sa delima koja blentavo volim i fetišizujem (Šekspir, „Lolita“, „Slika Dorijana Greja“, Fokner). Ponovni susret sa piscima koji su mi kao dalja (i neka bliža) rodbina: Znamo se odavno, nisu oni meni mrski, ali ću se na porodičnim okupljanjima svojski potruditi da ih izbegnem (Bajrone, Kostiću, Dikense, vas gledam). Ponovni susret u maniru „ne, nemoj mi prići“ (Džojs). I ponovni budući susret sa delima koja odavno već merkam, onako kao preko ruba lepeze, pa neka ovo bude podsetnik šta da tražim za sledeći rođendan („Podzemlje“). Bilo je doduše i podsećanja na srećom pokojnu Narodnu knjigu, koju bi uredno trebalo zapaliti zajedno sa svima u redakciji. Jer spram onoga za šta su ti ljudi procenili da treba da se objavi, i najsurovije mučenje je i dalje neopravdano blago. Ako se neko pita zašto sam se od tolikog bogatstva ove zbirke uhvatila baš te nesreće – iz čiste zluradosti, meni je to nekako kao da mi je Bog rekao da sam u pravu. Jer je upravo Narodna knjiga upotrebljena kao primer izdavačkog, prevodilačkog, uredničkog zločina. Nedostaju ABNed i „Finegana buđenje“.
Za sam kraj, ne treba zaboraviti da je Zoran Paunović i predavač, da u najširem smislu tog izraza podučava druge. Posle ovih eseja i kritika, ja sam dobila želju da čitam, čitam sve one krive tornjeve od knjiga koji mi se gomilaju po policama, komodama i podu, da se bavim tekstom, da promišljam, upoređujem, izvrnem kao rukavicu i okrenem ga naglavačke, posle ovoga se manje plašim izvornog „Uliksa“ i želim da nabavim za početak jedan roman Grejema Grina. Naposletku i da ne budem lenji gmaz nego da izvučem i artikulišem neki bilans iz svih tih razmišljanja. A zaista ne znam šta bi bolje mogao da probudiš u nekome nego poriv za samostalnim, analitičkim radom i otkrivanjem novih sadržaja.
Za esej je važno da autorovo viđenje po znanju i iskustvu bude relevantno za datu temu i da pronađe pravu ravnotežu između stručnosti i osobnog promišljanja. Odgovorno tvrdim da to ovde besprekorno funkcioniše. Ali i dalje ostaje pitanje koliko će se autorov izbor tema podudarati sa čitaočevim ličnim senzibilitetom. Ovde je mahom reč o književnost sa anglofonog podneblja (Engleska, SAD, indirektno Afrika, Australije nema), a meni lično to sasvim fino paše. U onoj banalnoj generalizaciji po kojoj nekome jeste ili nije bliska književnost sa određenog područja ili na određenom jeziku, ja mirno mogu da kažem da volim Engleze. Što ne znači da volim baš sve zastupljene pisce ili epohe. Ali ni o jednom književniku ili delu mi nije bilo mrsko da čitam. Najpre jer to što ja ne bih nečiji lik ili citat istetovirala na rame nipošto ne umanjuje njegov značaj u istoriji književnosti. A zatim i jer Paunović piše vrlo živo, slikovito, koncizno, duhovito. I hvala mu na tome što čitalac sazna svašta što sam ne bi istraživao, što dobije nove ideje i podstrek, ali bez dojma da mu se išta nameće. Ovi tekstovi se čitaju bezmalo sami, i to jer su beskrajno zanimljivi, a ne jer tako mora.
Meni su obrađivani autori i dela bliski, bliska su mi i važna i pitanja koja se tiču pristupa tekstu, prevodu, izdavaštvu. Zaista ne znam kako bi ove eseje doživeo neko sa najstrašnijom averzijom prema određenoj epohi ili ko nikada nije ni pomislio na odnos prevedene i izvorne književnosti ili kome suštinsku prepreku predstavlja to što nekog pisca nije čitao. Ali meni je ovo bilo čarobno. Za mene je ovo bio ponovni susret, ali indirektan i utoliko pronicljiviji. Ponovni susret sa delima koja blentavo volim i fetišizujem (Šekspir, „Lolita“, „Slika Dorijana Greja“, Fokner). Ponovni susret sa piscima koji su mi kao dalja (i neka bliža) rodbina: Znamo se odavno, nisu oni meni mrski, ali ću se na porodičnim okupljanjima svojski potruditi da ih izbegnem (Bajrone, Kostiću, Dikense, vas gledam). Ponovni susret u maniru „ne, nemoj mi prići“ (Džojs). I ponovni budući susret sa delima koja odavno već merkam, onako kao preko ruba lepeze, pa neka ovo bude podsetnik šta da tražim za sledeći rođendan („Podzemlje“). Bilo je doduše i podsećanja na srećom pokojnu Narodnu knjigu, koju bi uredno trebalo zapaliti zajedno sa svima u redakciji. Jer spram onoga za šta su ti ljudi procenili da treba da se objavi, i najsurovije mučenje je i dalje neopravdano blago. Ako se neko pita zašto sam se od tolikog bogatstva ove zbirke uhvatila baš te nesreće – iz čiste zluradosti, meni je to nekako kao da mi je Bog rekao da sam u pravu. Jer je upravo Narodna knjiga upotrebljena kao primer izdavačkog, prevodilačkog, uredničkog zločina. Nedostaju ABNed i „Finegana buđenje“.
Za sam kraj, ne treba zaboraviti da je Zoran Paunović i predavač, da u najširem smislu tog izraza podučava druge. Posle ovih eseja i kritika, ja sam dobila želju da čitam, čitam sve one krive tornjeve od knjiga koji mi se gomilaju po policama, komodama i podu, da se bavim tekstom, da promišljam, upoređujem, izvrnem kao rukavicu i okrenem ga naglavačke, posle ovoga se manje plašim izvornog „Uliksa“ i želim da nabavim za početak jedan roman Grejema Grina. Naposletku i da ne budem lenji gmaz nego da izvučem i artikulišem neki bilans iz svih tih razmišljanja. A zaista ne znam šta bi bolje mogao da probudiš u nekome nego poriv za samostalnim, analitičkim radom i otkrivanjem novih sadržaja.
July 8, 2018
U jednom od nekoliko eseja u ovoj zbirci koji su posvećeni prevođenju, lamentirajući nad kriterijumima po kojima se kod nas biraju knjige za prevod (prvenstveno logika tržišta) pisac, s pravom, upozorava čitaoca "da postoji veliki broj knjiga koje nisu i koje neće nikada biti prevedene, a to svakako zaslužuju". Nejasno je zašto onda on sam nije iskoristio formu eseja da nas upozna s nekima od njih kao kritičar, kad mu halapljivi izdavači koje samo pare interesuju već ne dopuštaju da to uradi kao prevodilac.
Da se razumijemo, ni jedan od Paunovićevih tekstova o Dikensu, Fokneru, Nabokovu, Džojsu, Osteru ili DeLilu nije nedovoljno dobar, radi se naprosto o tome da su pisci o kojima Paunović piše "dežurni krivci" u svakoj priči o engleskoj ili američkoj književnosti, i kod nas su poznati i prevođeni, neki i po više puta, pa je svako koga to zanima već mogao da pročita i solidnu količinu kritičkog i biografskog materijala o njima.
Međutim, ako se ova generalna primjedba stavi na stranu, Paunovićevi eseji, uglavnom na engleske i američke književne teme (nekoliko ih se odnosi na srpsku književnost), zaslužuju preporuku. Pisani dinamičnim stilom, lišenim nepotrebnog naučnog jezika kojim se kritičari iz akademskog miljea ponekad razmeću i kad pišu za širu publiku, eseji dobro komuniciraju sa čitaocima. Ako i ne donose mnogo suštinski novoga, jasno i efektno verbalizuju ideje koje su se u nekom nepovezanom, neartikulisanom obliku mnogim čitaocima knjiga o kojima Paunović piše sigurno motale po glavi.
Da se razumijemo, ni jedan od Paunovićevih tekstova o Dikensu, Fokneru, Nabokovu, Džojsu, Osteru ili DeLilu nije nedovoljno dobar, radi se naprosto o tome da su pisci o kojima Paunović piše "dežurni krivci" u svakoj priči o engleskoj ili američkoj književnosti, i kod nas su poznati i prevođeni, neki i po više puta, pa je svako koga to zanima već mogao da pročita i solidnu količinu kritičkog i biografskog materijala o njima.
Međutim, ako se ova generalna primjedba stavi na stranu, Paunovićevi eseji, uglavnom na engleske i američke književne teme (nekoliko ih se odnosi na srpsku književnost), zaslužuju preporuku. Pisani dinamičnim stilom, lišenim nepotrebnog naučnog jezika kojim se kritičari iz akademskog miljea ponekad razmeću i kad pišu za širu publiku, eseji dobro komuniciraju sa čitaocima. Ako i ne donose mnogo suštinski novoga, jasno i efektno verbalizuju ideje koje su se u nekom nepovezanom, neartikulisanom obliku mnogim čitaocima knjiga o kojima Paunović piše sigurno motale po glavi.
January 17, 2020
Pročitavši Paunovićev Istorija, fikcija, mit: Esej o anglo-americkoj knjizevnosti pre par meseci, prelomio sam da treba pročitati više od Barnsa, Nabokova, Voneguta i DeLila. Ta zbirka svakako jeste za svakog ko voli da čita, ali je ipak sastavljena od kraćih eseja koji manje više liče na biografije pisaca i nabrajanje njihovih dela.
Ovo je bolje. Eseji o engleskoj, američkoj i pomalo o srpskoj književnosti dvadesetog veka, u kojima analizira dela i njihove pravce, daje stručno i lično mišljenje, istovremeno ti pomažu proširiti razmišljanje za vreme čitanja, i to ne samo čitajući dela koja se ovde seciraju. Ovo jeste akademsko razmišljanje, ali sa dovoljno strasti da ne postane suvo - njegovi eseji o lošim prevodima su na trenutke potpuno masakriranje, ali istovremeno i analiza zbog koje ću se plašiti svaki sledeći put kad počnem da čitam bilo šta u prevodu. Ponekad čitam, jasno mi je da sa tekstom nešto ne valja, ali ne mogu da kažem šta. Da li je krivica prevoda ili je ipak pisac bio pomalo čudan? Kao da to nije dovoljan problem, što kaže Paunović, čak i kad je prevod tehnički solidan, često gubi duh i stil autora. Kako to primetiti? I kako se odbraniti od toga? Pretpostavljam da nikako, trebalo bi da postoji nekakva 'policija za prevode' koja bi nam govorila šta čitati prevedeno, a šta u originalu. Paunovićev blog, možda?
Osim tog lamenta nad prevodima, najviše prostora zauzimaju Džojs, Nabokov, DeLilo i Fokner, a tu su i Oster, Crnjanski, Tišma, Dikens, Šekspir i drugi.
Pita me supruga šta bi mogla da čita kako bi više uživala u knjigama, cenila nijanse pročitanog. Kažem joj da nisam dovoljno stručan na tu temu, ali od onog što sam pročitao, svakako Nabokovljeva predavanja (objavljena u obliku eseja) i ovih 30-ak Paunovićevih eseja.
Ovo je bolje. Eseji o engleskoj, američkoj i pomalo o srpskoj književnosti dvadesetog veka, u kojima analizira dela i njihove pravce, daje stručno i lično mišljenje, istovremeno ti pomažu proširiti razmišljanje za vreme čitanja, i to ne samo čitajući dela koja se ovde seciraju. Ovo jeste akademsko razmišljanje, ali sa dovoljno strasti da ne postane suvo - njegovi eseji o lošim prevodima su na trenutke potpuno masakriranje, ali istovremeno i analiza zbog koje ću se plašiti svaki sledeći put kad počnem da čitam bilo šta u prevodu. Ponekad čitam, jasno mi je da sa tekstom nešto ne valja, ali ne mogu da kažem šta. Da li je krivica prevoda ili je ipak pisac bio pomalo čudan? Kao da to nije dovoljan problem, što kaže Paunović, čak i kad je prevod tehnički solidan, često gubi duh i stil autora. Kako to primetiti? I kako se odbraniti od toga? Pretpostavljam da nikako, trebalo bi da postoji nekakva 'policija za prevode' koja bi nam govorila šta čitati prevedeno, a šta u originalu. Paunovićev blog, možda?
Osim tog lamenta nad prevodima, najviše prostora zauzimaju Džojs, Nabokov, DeLilo i Fokner, a tu su i Oster, Crnjanski, Tišma, Dikens, Šekspir i drugi.
Pita me supruga šta bi mogla da čita kako bi više uživala u knjigama, cenila nijanse pročitanog. Kažem joj da nisam dovoljno stručan na tu temu, ali od onog što sam pročitao, svakako Nabokovljeva predavanja (objavljena u obliku eseja) i ovih 30-ak Paunovićevih eseja.
April 14, 2022
„..umetnost živi od pojedinačnih iskustava, pri čemu je svaki ljudski život - ma kako se običnim i beznačajnim činio, dostojan umetnosti ukoliko je prožet iskrenim, čistim i dubokim osećanjima.“
•
•
Emocija je puls svakog vida umetnosti. Brana koja spaja delo i njegovu publiku. Svako delo je univerzalno koliko i poruke koje su u njega utkane. Svaki čovek ih drugačije tumači. Samim tim, svako od nas u nekom umetničkom delu pronalazi upravo ono za čime u datom trenutku, često nesvesno, traga. Upravo iz ovog razloga od protoka vremena najveću korist ima upravo umetnost. Sazrevanjem tumača i delo se naizgled neprimetno, a zapravo suštinski transformiše - iznova otkrivajući do tada neprimetan deo svoje lepote.
•
Zbirka eseja Zorana Paunovića maestralna je simbioza ljubavi prema književnosti i životu uopšte. Upravo nas neumorno traganje za njegovim smislom navodi da tumaramo svetom umetnosti, u svim njenim oblicima, i u njoj pronađemo neotuđiv deo sebe. Zato čitamo, slušamo i gledamo.
Suština života utisnuta je na list hartije u vidu reči ili note. Uokvirena je slikarskim ili filmskim platnom. Obuhvaćena u jednoj rečenici, pasusu ili poglavlju; uhvaćena u krupnom kadru koji nestaje zajedno sa treptajem oka, a svega jedan niz nota dovoljan je da melodija stvori neraskidivu vezu sa pojedincem.
•
Umetnost ne postoji zarad umetnosti. Ona, naravno, postoji da nas neprestano podseća na smisao našeg postojanja. Ključ do iskrene emocije kojom je neko delo prožeto krije se u osnovi čovečnosti - empatiji. Zato čitamo - da saznamo, razumemo i, pre svega, spoznamo.
•
Eseji o književnosti i sami književni ogledi su za svakog knjigoljupca prevashodno susret sa njihovim autorom - srodnom dušom i saputnikom u traganju za suštinom života kroz mnogobrojne rukopise koji ne gore. Poput Dostojevskog - i oni su besmrtni.
•
•
Emocija je puls svakog vida umetnosti. Brana koja spaja delo i njegovu publiku. Svako delo je univerzalno koliko i poruke koje su u njega utkane. Svaki čovek ih drugačije tumači. Samim tim, svako od nas u nekom umetničkom delu pronalazi upravo ono za čime u datom trenutku, često nesvesno, traga. Upravo iz ovog razloga od protoka vremena najveću korist ima upravo umetnost. Sazrevanjem tumača i delo se naizgled neprimetno, a zapravo suštinski transformiše - iznova otkrivajući do tada neprimetan deo svoje lepote.
•
Zbirka eseja Zorana Paunovića maestralna je simbioza ljubavi prema književnosti i životu uopšte. Upravo nas neumorno traganje za njegovim smislom navodi da tumaramo svetom umetnosti, u svim njenim oblicima, i u njoj pronađemo neotuđiv deo sebe. Zato čitamo, slušamo i gledamo.
Suština života utisnuta je na list hartije u vidu reči ili note. Uokvirena je slikarskim ili filmskim platnom. Obuhvaćena u jednoj rečenici, pasusu ili poglavlju; uhvaćena u krupnom kadru koji nestaje zajedno sa treptajem oka, a svega jedan niz nota dovoljan je da melodija stvori neraskidivu vezu sa pojedincem.
•
Umetnost ne postoji zarad umetnosti. Ona, naravno, postoji da nas neprestano podseća na smisao našeg postojanja. Ključ do iskrene emocije kojom je neko delo prožeto krije se u osnovi čovečnosti - empatiji. Zato čitamo - da saznamo, razumemo i, pre svega, spoznamo.
•
Eseji o književnosti i sami književni ogledi su za svakog knjigoljupca prevashodno susret sa njihovim autorom - srodnom dušom i saputnikom u traganju za suštinom života kroz mnogobrojne rukopise koji ne gore. Poput Dostojevskog - i oni su besmrtni.
April 7, 2020
Mislim da niko ne ume ovako lepo da piše o književnosti, a malo ko ume ovako da pokaže koliko mu je do književnosti stalo.
Neke od eseja sam čitala ranije u Nedeljniku Vreme, drago mi je što ih sad imam objedinjene u svojoj kolekciji, nedostaje mi ovde jedino "Tebi, moja Dolores."
Neke od eseja sam čitala ranije u Nedeljniku Vreme, drago mi je što ih sad imam objedinjene u svojoj kolekciji, nedostaje mi ovde jedino "Tebi, moja Dolores."
Displaying 1 - 5 of 5 reviews