L'Archipel des Solovki

by Zakhar Prilepin, Joëlle Dublanchet (Traduction)

Zakhar Prilepine ose et assume le romanesque pour racon­ter les Solovki – premier camp du régime soviétique, à cent soixante kilomètres du pôle Nord. Créé quelques années après la révolution d’Octobre, il a été installé presque symbolique­ment dans un haut lieu monastique.
Sans craindre les scènes de genre, les discussions métaphy­siques, la folie meurtrière, Prilepine réussit à nous faire croire à l’histoire d’amour d’un détenu et de sa “gardienne” tout en maîtrisant brillamment, sans jamais être pris en défaut quant à l’exactitude historique – il a lu Soljénitsyne –, une narration riche d’une foule de personnages.
Artiom, jeune homme parricide (allusion assumée aux Frères Karamazov) déporté aux Solovki, se retrouve ainsi immergé au milieu d’une population, haute en couleur, de droits-com­muns, de politiques, de membres du clergé, d’officiers de l’Ar­mée blanche, de soldats de l’Armée rouge, de tchékistes...
Une tentative d’assassinat perpétrée sur la personne du chef du camp va bouleverser de fond en comble le destin de tous les protagonistes. L’ordre sera rétabli, le vrai Goulag pourra commencer avec son cortège d’horreurs.
Dans une langue dense, tenue, charnelle, Zakhar Prilepine, l’écrivain le plus populaire actuellement dans son pays, fixe ce moment nodal où tout va basculer pour faire de la Russie l’enfer d’une autre planète.
Un roman russe, très souvent dostoïevskien, un grand livre !

Genres: Russia, Fiction, Russian Literature, Historical Fiction, Historical, Contemporary

832 pages, Paperback

First published April 1, 2014

About the author

Yevgenii Nikolaevich Prilepin (Russian: Евге́ний Никола́евич Приле́пин, writing as Zahar Prilepin (Russian: Захар Прилепин), and sometimes using another pseudonym, Evgeny Lavlinsky (Russian: Евгений Лавлинский), this one mostly for journalistic publications, is a Russian writer, and a member of Russia's unregistered National Bolshevik Party since 1996.

http://en.wikipedia.org/wiki/Zakhar_P...

Reviews

[Malacorda · Rating 4 out of 5]

...quando si dice che è il libro a scegliersi il lettore e non viceversa: questo libro mi ha chiamata, letteralmente. Io mi aggiravo per la libreria un po' incerta, avendo pochi minuti a disposizione, e lui se ne stava lì nello scaffale stretto stretto tra altri cento: un dorso nero spesso tre dita, dunque non possono essere stati né il colore, né la copertina che io non vedevo, ad attirare la mia attenzione. Eppure, già da lontano ho saputo che dovevo andare lì. Ho avvertito la prepotente chiamata telepatica, di più, una vera e propria telefonata, e l'occhio e la mano si sono diretti al volume con assoluta sicurezza. Quando le cose accadono in maniera così decisa e netta non si può certo pensare di contrastarle: vado alla cassa e pago.

Ho trovato così un romanzone quasi quasi da 5/5, dotato di grande ricchezza sotto ogni punto di vista, che si propone di descrivere – con lo stesso tono e lo stesso spirito come se si trattasse di una grandiosa impresa epica – gli albori di quello che solo in seguito verrà ribattezzato come "Arcipelago Gulag". E ci riesce: avendo alle spalle un notevole lavoro di ricerca e documentazione, nonché evidenti capacità e conoscenze letterarie da parte dell'autore, ci riesce proprio. Riesce ad avere persino un alone di somiglianza con 1984 di Orwell.

Il campo di prigionia delle isole Solovki verso la fine degli anni '20 è raccontato come un mondo a parte ma anche come una Russia in miniatura, con rivoluzionari e controrivoluzionari, bianchi e rossi, cosacchi e ceceni, contadini analfabeti e colti nobili che parlano quattro o cinque lingue, poeti e criminali tatuati, cinesi, vescovi ortodossi, scienziati stralunati.

La narrazione è lenta perché dettagliatissima, ma sempre gustosa e coinvolgente, mai nemmeno per un attimo mi sono annoiata e mai mi sono persa tra i tanti nomi ed eventi, grazie anche alla trama perfettamente in ordine cronologico e con una struttura classicissima nell'alternanza di climax e anticlimax, nell'avvicinamento dei due innamorati appartenenti a fazioni opposte, nelle numerose e ben piazzate citazioni letterarie. Nulla di visionario o surreale, persino i sogni del protagonista sono estremamente chiari e concreti (cosa che ho molto gradito), si incontra anche una certa qual tensione spirituale che cerca di travalicare i confini della religione e dell'ateismo di regime. Anche l'umorismo che compare qua e là è decisamente di mio gusto.

Il protagonista Artëm, con il suo amore per la poesia e il suo cercare di vedere sempre ogni cosa in rima, è degno precursore dei ragazzi moscoviti che si troveranno, poco più di vent'anni dopo, nella Storia Russa della Ulitskaja.
Nella prima parte del racconto, durante tutta un'estate solovkiana, si osserva Artëm compiere una contorta ma a suo modo irresistibile scalata delle gerarchie interne al campo di prigionia – o laboratorio, come lo chiama il direttore del campo, un modo di concepire la cosa che anticipa di parecchio la "casa" del reality show, ma a quanto pare inizialmente c'è stato chi credeva veramente nell'avviarsi di un progetto 'alternativo'. Il susseguirsi di episodi drammatici con momenti di ilarità è lo specchio dell'animo del protagonista: anch'egli, dentro di sé, si dibatte tra la cupa disperazione della detenzione e la felicità che è in grado di ricavare dalle piccole, piccolissime cose quotidiane, discorrendo tra sé e sé, mentalmente oppure anche ad alta voce, dandosi sempre buoni consigli e quasi mai mettendoli in pratica.

Nella seconda parte, gli spifferi invernali non saranno solo di tipo meteorologico: il cupo inverno della ragione si manifesta in tutta la sua tragedia nelle pagine più agghiaccianti, le quali espongono in maniera estremamente semplice ed empirica (e ancora una volta, documentata) come l'esperimento sia orribilmente fallito in partenza e stia anzi dando il via ad un disastro che va ingigantendosi; le pagine mostrano come si trasforma un uomo in una larva, così che il lettore può tornare una volta di più a domandarsi "...se questo è un uomo": perché se da un lato l'essere umano "è una bestia dura a morire" - quantomeno dal punto di vista strettamente fisiologico - è pur vero che quando qualcosa nella sua anima si spezza, non lo si può aggiustare più.

Ora che l'ho terminato mi sento parecchio orfana, certe soddisfazioni non capitano tutte le volte che si inizia un libro nuovo e per di più acquistato completamente alla cieca. Consigliatissimissimo.

[Patrizia · Rating 5 out of 5]

Il monastero appare come un blocco piovuto dal cielo per schiacciare e rinchiudere uomini d’ogni genere. Vi è rappresentata la Russia degli anni 20 del secolo scorso, dai criminali comuni ai detenuti politici, accomunati dall’essere oggetto di un esperimento di riqualificazione e redenzione dell’uomo. Un’anticipazione del gulag e un triste fallimento.
Le ore e i giorni scorrono sulle spalle di quella varia umanità, che tenta comunque di mantenere una parvenza di normalità. È un romanzo dolente sulla perdita della libertà, sulla crudeltà e sul cinismo delle guardie, ma è anche una storia di sentimenti che nascono, dall’amicizia fino all’amore in una comunità di detenuti che si tenta di spersonalizzare e distruggere.

[Ana · Rating 5 out of 5]

Knjiga je odlična! Iako je tema mučna, jeziva i ponekad neverovatno okrutna, stil pisanja Zahara Prilepina je tako topao i prijatan da potire svu negativnost radnje romana i ostavlja na mene prijatan utisak i želju da pamtim ovaj roman dugo.
Preporučujem toplo svim ljubiteljima ruske klasične književnosti.

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

„Човек је мрачан и страшан, али свет је хуман и топао.“

Соловецки логор је први концентрациони логор или гулаг створен у тек формираном СССР- у претварањем намене Соловецког манастира у казнено поправну институцију. Место на коме се налазио овај логор је крајњи север Сибира, а обитељ је термин који се у православним манастирима користи за манастирско братство. Питање које сам поставио у себи након читања књиге је: У којој мери је у Обитељи заступљена истина, а у којој фикција? Одговор је дао сам писац:

„Све је у роману истина, а оно што је фикција то сам некако интуитивно дописао и зато, када ми се обраћају потомци логораша не могу да их разуверим да нисам баш све сазнао из прве руке већ да има дијалога који су плод мог књижевног рада.“

Застрашујуће је откриће да једино што је фикција у Обитељи јесу дијалози који су у служби што вернијег приказивања догађаја и дешавања у Соловецом логору. Мотив због кога је Прилепин уопште приступио петогодишњем истраживачком раду јесте што је његов прадеда био један од логораша у том првом гулагу. Основу приче и чине прадедина сећања на то време и приче које је он причао своме сину, а он у виду породичног предања дао у власништво аутора овог дела. Прилепин се данас сматра једним од највећих познавалаца ситуације у Соловецком манастиру у периоду када су из њега црвеноармејцији и ЧК припадници покушали да истерају Бога.

„Бог је отац. А ја сам убио оца. нема мени сад никаквог Бога. само ја, син. Сам себи Свети Дух.
'...Док постоји отац- ја сам иза његових леђа скривен од смрти. Ако ти је умро отац- излазиш један на један... куда? Код Бога? Некуда излазиш. А ја лично, ја сам лично збрисао оца са свог пута и ет, изашао сам- и где је тај који ће да ме дочека? Еј, ко је овде? Има ли кога...'
Ослушнуо је кроз тешки ноћни сан: никог.
'Бог не мучи. Бог оставља заувек. Врати се, Господе. Убиј ме, али врати се.'
Врата покајања ми отвори Животодавче.
Бешумно се појави, чак није рука него огроман прст- и згњечи стеницу.“

Како преживети логор у коме нема непријатеља? Нису ту ни Немци из партизанских филмова, нема злог Јапанца који се дере са мачем у руци, нити оних страшних Вијетнамаца из Ловца на јелене који се забављају руским рулетом. Овде су непријатељи писци, научници, свештеници, политички неистомишљеници, подељени на црвене и беле, али исти или бар сличан народ. Линију разграничења, између оних који иду на ваљање трупаца и оних који пазе на њих и злурадо се шале док су им у руци тољаге, бичеви и друга оруђа за комуникацију, лако је прећи, али само у једном смеру, смеру сужња. Соловецки манастир више нема крст на својој куполи, нема ни звоно да позива на молитву, а ни фреске на својим зидовима. Уместо крста на куполама поносно сијају црвене петокраке звезде попут пентаграма упозоравајући ко или шта је заузело место молитвене литургијске мелодије и цртајући у срцу сазнање да идолопоклонство у виду фресака неће бити допуштено осим ако је прекречено и невидљиво. Најопаснији станари логора, који је учио дуго да би се факултетски уздигао до места у сазвежђу Архипелаг Гулага, били су они којима је снага била у знању, они који су видели опасност, који су тражили слободну реч, слободан дах и слободан корак. Писци, научници, политичари, свештеници који се моле и прикупљају себи смртнике, учен свет они су били истински злотвори овог логора смрти, криминалци су били само сценски украс, додатак јелу, оправдање за постојање нечега оваквог.

„Слобода избора којом нас је Свеблаги Господ обдарио, јесте најважнији дар... Ја сам увек знао за ту слободу, држао сам је у унутрашњем џепу, држао сам је као чврст доказ права на слободно кретање кроз читав живот. Са тим документом увек сам памтио да се од смрти можеш сакрити за жбунић, потрчати назад... предати се најзад- а она ће да се смилује, да те поново пусти... Али овде осећам да сам ухваћен- и душа ме боли и трепери.“

Кроз причу о Артјому и обиље ликова са којима се сусреће, приказан је начин живота логораша, живота који се толико разликује од оних дана проведених на слободи. Планирање овде не постоји, журба такође, живот тече од данас до сутра, са неким малим задовољствима, неким малим ритуалима, малим пријатељствима и великим опрезом. Планирање бекства не постоји, на северу је ледено водено пространство, пливати је немогуће, бродови не постоје, а Финска и Норвешка су далеко колико и путовање на месец. Уколико је неко сналажљив или довољно срећан добиће посао да гаји лисице, чува место на којима научници раде или ће га вођа логора узети под своје да тражи манастирско благо. Ту пропусницу треба чувати, тај живот треба гајити, тада језик мора да не постоји, треба пазити да не сретнеш онога коме си просуо зубе, увек може доћи нож из мрака, увек се може отићи на лошије радно место, у лошију радну групу. Може се због лошег познанства и нечијег презира доспети на гору одакле излаза нема, осим ако неки од чувара из забаве не зазвони у звоно, меденицу и изведе срећног добитника метка у чело. Али Артјом има Галину, њу која одлучује о животу и см��ти, њу која се заљубила, њу која као и сви чекисти и владаоци, брзо може доћи до тренутка када ће нека меденица њима зазвонити, када ће обући одело логораша, када ће бити са оне друге стране, оне која не наређује, не влада и не стреља. Ово је место на коме се не живи, али где се воли и мали јелен Мишка и џукац Блек и досадни галебови и онај тренутак када у се у мањерци нађе траг нечега што није вода и врућа вода у цименти, ово је место на коме се преживљава без топлоте и емпатије, ово је место у коме се умире.
Књига је поткрепљена поговором у коме се налази дневник Галине, као и судбина неких важнијих ликова из књиге. Међу њима се издваја Ејхманис, који је као припадник ЧК, који се касније претворио у општепознати КГБ, био један од главних шрафова настанка гулага и живота у њима. И као и сви шрафови и руководиоци и он добија заслужену казну облачења неке друге униформе. Поговор заокружује причу и даје јој реалан и стваран оквир и својом садржином дарује језу реалности због оног што је било, а није фикција, нажалост.

„Овде људи- у- ми- ру! Свакога дана неко умире! И то је начин Соловецких логора. Није трагедија, није драма, није Софокле, није Еурипид- већ начин живота. Свакидашњица!“

[Bezimena knjizevna zadruga]

Čovek bi rekao da je umetnička snaga gulaga iscrpljena Solženjicinovim mamutskim remek delom, ili Andrićevom minijaturom, ili Aninim dnevnicima, ili stotinama drugih genijalnih spisa koji su cedili, ledili i lomili milione. Čovek bi rekao da je tema potrošena.

Čovek bi rekao da Rusija više ne stvara klasike, da je pobegla u Peljevinove i Sorokinove parasvetove, u Dovlatovljev humor, da je i dalje fantastična samo na drugačiji, neklasičan i nedokumentaran prozni način.

Čovek bi rekao da daleko na severu, u Belom moru, hiljadama milja daleko od ikakve civilizacije, u logoru podignutom na ispražnjenom manastirskom posedu, koji je postavio standarde svih budućih pakleno kreativnih psihofizičkih mučionica, nema života i nema ljubavi, i nema prirode, i nema radosti. Čovek bi rekao da je to dvadeset i neki krug pakla, svojim neobjašnjivim strahotama upravo toliko udaljen od devetog. Tamo gde ljudi spavaju jedni preko drugih na gomili, u cik cak položajima, u ledenoj crkvi, goli, da se ne bi smrzli, dok ispovedaju svoje najbizarnije grehe vladičici koji im iste oprašta. Čovek bi rekao da je ovo samo demonska tama.

Čovek bi na kraju rekao da tip poput Prilepina ne može ovakvo dokumentarno prozno čudovište obogatiti predivnom ljudskom toplinom, razigranim i fantastičnim pisanjem, načinivši od njega dostojan klasik novog doba. Čovek bi rekao da tip poput Prilepina neće uspeti šestostraničnu epopeju završiti najprikladnijom i najdivnijom završnom rečenicom kojom je ikad završena neka knjiga. Čovek bi rekao svašta.

Čovek je budala. Čitajte. Knjiga slavi život.

[Francesco · Rating 5 out of 5]

Il nonno del sistema di detenzione russo è il Katorga zarista (siamo nel '600) successivamente, dobbiamo aspettare l'indomani della fine della prima guerra mondiale, arriva il padre ed è lo Slon un unico campo che ha la sua sede nelle isole Solovki proprio nel monastero che da il titolo a questo romanzo... Il Gulag è figlio dello Slon

non c'erano regole scritte... le norme di comportamento te le facevi tu in base a che circostanze venivi malmenato, se facevi qualcosa e prendevi il calcio del fucile sullo sterno allora quella cosa non la facevi più. se un giorno, per salvare la tua pellaccia dovevi fare la spia, tu facevi la spia, poi tra una settimana ti avrebbero tagliato la gola per quella soffiata, ma tu dovevi sopravvivere QUEL giorno. i vestiti erano a volte più importanti del cibo, soprattutto d'inverno lì sì che avresti venduto la madre e pure la figlia per dei vestiti... ricordati tu devi fare solo una cosa... SOPRAVVIVERE

[Jadranka]

“Čovek je mračan i strašan, ali svet je human i topao.”
Zadnja je to rečenica ovog romana. Otprilike takva se atmosfera provlači kroz ceo ovaj roman. Ne dajem ocenu zato što me je malo i namučio ovaj roman. Ljudima ne treba puno da bi postali životinje.

[Chik67 · Rating 4 out of 5]

Il monastero delle isole Solovki è l'universo carcerario dove il nuovo potere comunista sovietico, durante gli anni '20, inizia quel misto di tentativo di rieducazione/redenzione/punizione che oscilla tra sogno dell'uomo nuovo e realtà della tortura, utopia della ricostruzione e quotidianità della sopraffazione.
Prigionieri comuni, ex combattenti delle truppe zariste, disertori, devianti ideologici tutti assieme e assieme sottoposti all'estro mutevole del direttore di un campo che mette assieme feroci punizioni corporali e teatro, ricerca scientifica e privazioni alimentari.
Artem, il protagonista, naviga in questo mare quanto mai complesso forte della sua ingenuità intelligente. Sempre immediato ma mai sprovveduto, vede la sua strategia di sopravvivenza, restarsene nascosto nelle pieghe del sistema senza farsi notare, sparigliata da una serie di scelte istintive che, in circostanze difficili, lo mettono sotto gli occhi di tutti.
Ad essere rappresentato, però, non è solo il carattere del giovane Artem, ma un intero popolo che sembra pieno di una disperata vitalità che si nutre di poesie e aringhe, di drammi, freddo, canti e pugni con uguale voracità. Generosità e meschinità sono sempre separate da una linea sottile.
Sempre ballando allegri, sempre sul limitare della catastrofe, il libro procede mischiando citazioni colte e fatti reali (si appoggia su di un monumentale lavoro di documentazione: molti dei personaggi sono reali).
Un romanzo assolutamente consigliato, le cui 800 pagine scorrono tra le dita del lettore e avvincono.

[Sanja Milojević · Rating 5 out of 5]

Mislila sam da nikada necu zavrsiti ovu knjigu zbog sitnih slova. Ali evo, gotovo je.
U nekim delovima jako mucna da prosto ne mogu da poverujem sta covek sve moze da prezivi. Vezala sam se za glavnog lika i jako mi se dopao. Najtuznije mi je bilo sto u najtežim trenucima se priseca detinjstva, pozeli da je ponovo beba u narucju majke bezbedan i bezbrizan.

[Alex Goldstein · Rating 2 out of 5]

В общем, не понравилось.
Плюс: несомненный литературный талант автора и владение языком.
Минусы:
- описания советских лагерей читанные в других книжках выглядят намного сильнее и реалистичнее (в первую очередь Солженицын, но также Евгения Гинзбург и недавно прочитанные мемуары Бегина "Белые ночи"). Здесь же постоянно закрадывается вопрос, насколько описания жизни в Соловецком лагере суть плод фантазии автора, а насколько отражение реальных обстоятельств.
- Абсолютная несимпатичность всех персонажей поголовно, включая главного героя. Никому не сочувствуешь, ни за кого не переживаешь.
- Главный герой этакий мини-супермен, уверенный в себе парень Никакого развития характера на протяжении всего произведения - какой он в начале, ровно такой же и в конце.
- Сюжетная линия рваная, героя постоянно мотает туда-сюда без особой логики. События случаются тоже как-то внезапно, сами по себе.
- Куча философских разговоров непонятно о чем, невнятных и неинтересных.

Между прочим, все минусы кроме первого присутствуют и в повести "Санькя" - хотя та мне понравилась намного больше.

[Quiver · Rating 4 out of 5]

Teška, srcecepajuća knjiga. Nekako preživeh. Preporučujem samo okorelim čitaocima, ljubiteljima priča iz gulaga.

[Sergey Tomson · Rating 4 out of 5]

На днях побывал в книжном магазине. Поразился – книга, оказывается, толстенная. А прочёл и совсем не почувствовал объёма, словно куском проглотил. Со всей мерзостью, дикостью, ужасами и хрустом человеческих судеб. Прилепин в лагере не сидел и поэтому некоторые, насколько мне известно, книгой брезгуют. По-моему, напрасно. Дело же не в описании кошмаров лагерной жизни. Удивительно, что к этому со временем формируется предложенное автором же отношение: «Каждый день кто-то умирает! И это – быт Соловецкого лагеря. Не трагедия, не драма, не Софокл, не Еврипид – а быт. Обыденность!». «Картошка с треской весит больше, чем совесть, а клопы наглядней ада».
Так он ведь не для того писал, чтобы в очередной раз рассказать, в каких изощренных муках может подохнуть человек. Не умереть, а именно подохнуть. Это же глупость. Соловецкий лагерь - скорее некий антураж, притом колоритный. Лагерь-то находился на территории Соловецкого монастыря. Там из-под извёстки заключенные лики святых выцарапывали и молились им, даже неверующие. И всё духовенство там же. На месте алтаря – параша. «Это не лаборатория. И не ад. Это цирк в аду. Фантасмагория». Читаешь всё это и то и дело ловишь себя на мысли, что так оно и есть. Представьте, у них там театры и Афинские ночи – напрочь забываешь, что все эти интеллигентные люди не во фраках, а в робах. А их разговоры – это дух времени, лучшие традиции классической литературы с темой «русского мужика» и прочими прелестями. Если будите читать, обязательно обратите внимание на рассуждения Мезерницкого о русском мужике, Толстове, Чехове! Это потрясающе!
“В раю нераспятых нет”
«Обитель» книга глубочайшая, если не сказать титаническая. Столько неоднозначных характеров! И как удивительны и почти всегда неожиданны их перверсии. И вдруг посреди этого тугого клубка судеб возникает женщина - Галина. Я долго не мог понять – зачем? Ну не для романтической же темы? А потом меня шарахнуло – да это же метафора. Бл��стящая метафора! И в ней воплощена сама суть взаимоотношений русского человека с Родиной: «Сука какая, – подумал Артём с неизъяснимой нежностью». Галя – это русская Родина! Во всех её проявлениях! Меня это потрясло. Глаза будто бы обратились в зубы, и я впился ими в текст с такой жадностью, словно после затяжной голодовки. В такие моменты всегда ощущаю острую нехватку ума и общей начитанности. Просто бешусь от этого. Уверен, что людям эрудированным и подкованным в историческом плане эта книга доставит ещё большее удовольствие, чем мне.
«Истина – то, что помнится». Роман не закончился, он оборвался. Оборвалось сначала повествование, а потом фактический архивный материал в виде дневников самой Галины. «Все дневники и воспоминания – куда большее вранье, чем любой роман. В романе писатель думает, что он спрятался, и открывается в одном из героев, или в двух героях, или в трёх героях весь целиком, со всей подлостью. А в дневнике, который всегда пишется в расчёте на то, что его прочтут, пишущий (любой человек, я, например) кривляется, изображает из себя. Судить по дневникам – глупо». И поэтому «Обитель» осталась для меня неразгаданной до конца задачкой, недорасшифрованным посланием, в чём я так же нахожу определённую прелесть.
Непростая книга. К прочтению обязательно.

[Jethro Tull · Rating 5 out of 5]

Roman je na hrvatskom objavljen pod naslovom "Manastir". Preveo Ivo Alebić. Sandorf, Zagreb, 2021. Nije registriran u bazi Goodreadsa.
Ovo je remek-djelo kontroverznog ruskog pisca Prilepina. Ostavlja bez daha jer zadire u same korijene zla i onog animalnog u čovjeku. Roman je prava anatomija ljudske destruktivnosti koju generira sotonski staljinistički režim. Opisuje život i međuljudske odnose u sovjetskom gulagu: taktike preživljavanja, bitku za svaki udisaj . Zadnja rečenica romana može stajati i kao svojevrsni motto:
Čovjek je mračan i strašan, no svijet je čovječan i topao.
850 potresnih stranica. Pravi nasljednik Dostojevskog.

[Max Chervov · Rating 4 out of 5]

Без преувеличения очень хорошая книга! Сюжет, который врезается в память, неоднозначные персонажи, безжалостная концовка. В некоторые моменты скрипел зубами -- до того переживал и злился. То ли на страну, то ли на людей вокруг (ничего не меняется по сути, весь мир на деле -- эдакие "Соловки"), то ли на человеческую сущ(ч)ность в целом.

Бывают книги, которые сразу после прочтения хочется начать читать заново -- это именно такой случай. Хотелось снова перечитать первые реплики, получше запомнить любимых персонажей, как бы взглянуть на них с другой стороны, уже зная, на что они способны. И хотелось надеяться, что во второй раз у них всё выйдет чуточку получше, сволочи не будут совсем уж сволочами, а невинные не будут страдать. Но СЛОН и во второй раз остаётся всё тем же адом, где происходят ужасные вещи. Если бы это было только на бумаге...

Знакомый сравнил "Обитель" со знаменитым романом "Архипелаг ГУЛАГ" Солженицына. Теперь я вижу, почему: так же страшно и натуралистично, тот же немой вопрос "за что и как такое вообще может быть". Но тем не менее, "Обитель" -- самостоятельное произведение, без лишних заимствований. Это очень глубокий и очень тёмный роман. Подобно омуту, который скрывает непонятно что на самом дне. И я очень рекомендую вам туда нырнуть -- чтобы потом выбраться очищенному, с осознанием некоторых вещей, до этого не обдуманных.

[Między sklejonymi kartkami]

Dałam sobie spokój po 80 stronach. Nie znalazłam w tej książce nic, czego oczekuję po literaturze wysokiej. Styl i język płaskie, dialogi opatrzone "didaskaliami" aż do przesady, konstrukcja fabuły taka, że nie poczułam najmniejszej potrzeby sięgania poza ten przydługawy wstęp. Być może dalej byłoby lepiej, ale widziałam, że negatywne opinie osób, które zabrnęły dalej, znacząco pokrywają się z moimi odczuciami. Główny bohater... nie powiem, że słaby charakterologicznie, ale zupełnie mnie nie przekonał. Spore rozczarowanie, postanowiłam nie męczyć się przez kolejne ponad 500 stron.

[Simona F. 'Free Palestine, Stop Genocide' · Rating 5 out of 5]

Il Monastero delle isole Solovki è stato trasformato in penitenziario (e successivamente in gulag) nel 1921 e per 18 anni è stato teatro di indicibili violenze, soprusi, abusi da parte di coloro che lo dirigevano e dei soldati dell'Armata Rossa qui dislocati. Quasi tutti coloro che si trovavano al Monastero vi erano stati obbligati a causa dei loro crimini, comuni o politici, anche i famigerati "cekisti" (i membri della polizia politica) erano stati trasferiti lì perché colpevoli di reati. In questa cornice infernale, spicca Artem Gorjainov, prigioniero dall'integrità intatta, giovane uomo che non riesce a perdere la propria voglia di vivere, nonostante la lotta con i suoi fantasmi personali e nonostante le incredibili violenze che subisce e a cui assiste.
Leggere questo romanzo è stata un'impresa dolorosa e faticosa dal punto di vista emotivo, soprattutto perché è davvero difficile interpretare o anche solo accettare il livello di abiezione e indegnità raggiunto dagli esseri umani coinvolti. Nonostante ciò è stata anche un'impresa davvero piacevole, dal punto vista dello stile narrativo e delle capacità dell'autore di caratterizzare il protagonista e gli altri personaggi in maniera profonda.

[Trounin · Rating 3 out of 5]

Плутовским романам никогда не умереть, особенно в условиях российской действительности. Желание равной жизни для всех приводит к тому, что некоторые неизбежно оказываются равнее. Но не только российская действительность этим грешит. Почти всякое произведение человеческой мысли – стремление показать возможность неосуществимого в обыденной жизни. Берётся непритязательный персонаж, гиперболизируется и становится участником определённых событий, которые чаще всего преодолевает за счёт дарованных ему писателем способностей. Не приложи к его судьбе руку творец ещё одного придуманного мира, ничего бы из такого персонажа не вышло.

(c) Trounin

[Sabina_bere · Rating 4 out of 5]

Prva polovica knjige je bila odlična, v drugem delu pa je avtor zašel v že skorajda precej nerealistične vode, kar me je neprijetno presenetilo. Zgodovina je postala zgolj fiktivno ozadje, v ospredje pa se je postavila nekakšna filozofija eksistence posameznika, vendar mislim, da se avtor tukaj malo preveč trudi stlačiti moderno mišljenje v okolje nekega samostana, okolje nekega "laboratorija" ali taborišča, če hočete.
Priznati pa moram, da sta jezik in slog nekaj posebnega in to se mi zdi pri Samostanu največji adut.

[Katerina · Rating 3 out of 5]

Слишком много многоточий и молодецкой удали, ну и про секс очень дурно написано.

[Mirosław Dworniczak · Rating 5 out of 5]

Od razu zastrzegam - nie będę się odnosił do poglądów politycznych czy też przeszłości autora. Oceniam tylko i wyłącznie książkę. A moim zdaniem zdecydowanie warto ją przeczytać. Mocna rzecz, nawet bardzo mocna, choć nie jesteśmy epatowani niepotrzebnymi opisami okrucieństw obozowych. Opis książki daruję sobie, bo można go przeczytać w wielu miejscach. W sumie jestem zaskoczony, że młody w sumie człowiek stworzył dzieło, które można bez problemu ustawić obok takich, jak "Jeden dzień Iwana Denisowicza", "Inny świat" czy "Pięć lat kacetu". Ale to jest jeszcze coś więcej - bo to książka o duszy. O tym, jakie zmiany w człowieku umieszczonym w obozie powoduje interakcja z innymi - współtowarzyszami niedoli, ale też strażnikami. O tym, jak w kilka dni więzień spada na samo dno, a potem się wygrzebuje. I o jeszcze bardziej tragicznym procesie, gdy z względnie dobrych warunków nagle bez specjalnego uzasadnienia zostaje strącony w piekło w piekle. I o tym, jak reaguje, gdy to samo spotyka czekistów, którzy ledwie dzień wcześniej byli panami życia i śmierci.
Znajdziemy tu rozważania niemal filozoficzne, ale także sporo dowiemy się o psychologii zła, o tym jak można kompletnie zobojętnieć na obserwowaną cały czas agresję, nienawiść i śmierć. A jednocześnie są tam elementy jaśniejsze - dziwna miłość więźnia do czekistki, łaknienie bliskości drugiego człowieka, normalnych rozmów, normalnego świata.
Reasumując - jeśli nie boicie się ciężkich, dusznych książek - ta na pewno Wam się spodoba.

[La mia · Rating 4 out of 5]

Mi ha colpito la capacità di tenere alta l’attenzione su un unico protagonista in un romanzo di oltre 800 pagine, manovrando un numero infinito di personaggi, tutti “veri”, completi, credibili. Pochissimi i momenti di cedimento, quelli in cui ti dici che forse qualche pagina si poteva tagliare. C’è tanto in questo libro, ma tutto sembra necessario. A partire dalla complessità di Artëm, il protagonista, apparentemente privo di ideali o aspirazioni, innamorato unicamente della poesia, ma irriducibilmente resistente a chi lo vuole cambiare, piegare, inquadrare.
Il freddo, la violenza, la natura, lo squallore di una prigione non sono solo ingredienti del quadro, sembrano diventare personaggi della storia. Prilepin ha scritto dopo un impegnativo lavoro di documentazione, ma la maestria non è tanto nella veridicità di quanto scrive, ma nella capacità di amalgamare una ricetta così complessa.
Nell’intervento al Salone di Torino 2017, intervistato da Barbero, Prilepin sottolineò come la Storia e le storie sono spesso scritte solo dai vincitori. Noi oggi diamo un giudizio negativo dei lager sovietici, e non potrebbe essere altrimenti. Prilepin ci ricorda che le isole Solovki erano una prigione zarista prima di diventare una prigione sovietica, e prima ancora un Monastero. E allora il compito dello scrittore, secondo Prilepin, è quello di conoscere e narrare, per fare in modo che chi legge possa comprendere una verità più complessa di quella facile da gestire che prevede un mondo diviso in buoni e cattivi.

[Edmond Dantes · Rating 4 out of 5]

Un solo errore, cui occorerrebbe rimediare in caso di ristampa....
Mettera la Postfazione come prefazione; il lettore sarebbe più motivato a superare le prime 100 pafine in cui non sembra capire che succede...

[Artem Karapetov · Rating 5 out of 5]

Отличная книга. Одна из лучших за последние годы

[La lettrice controcorrente · Rating 4 out of 5]

L'acqua gelata, i tronchi pesanti da spostare, le cimici che divorano e pizzicano la pelle. Le briciole di pane che diventano poltiglia all'interno delle tasche, la notte passata letteralmente accatastati l'uno sull'altro per non morire di freddo... l'attesa del pacco, le botte, il dolore, la morte. Stiamo vivendo un incubo? No, siamo alle Isole Solovki, uno dei primi luoghi di reclusione ideato dai sovietici.

Il monastero di Zachar Prilepin (Voland) è il lungo (ma vi assicuro che sembrerà brevissimo) racconto della vita in un gulag quando non era ancora un gulag. Una sorta di capitolo precedente, una specie di sguardo sul sistema penitenziario sovietico, prima che nascessero i campi di lavoro così come ci sono stati raccontati. 

Ho aspettato tanto prima di scrivere questa recensione, le parole non sono uscite subito come avrei voluto. Non so se sono riuscita a rendere la bellezza di questa pagine, così, provo a restituirvi le mie sensazioni, le mie impressioni. Sperando così di convincervi a buttarvi in una storia lunga, impegnativa e... indimenticabile.  Ho amato Il monastero, all'inizio ho fatto fatica con lo stile di Prilepin così incalzante, così scattante, così duro. Non ero abituata ai paragrafi corti, ai colpi di scena, ai ritorni, ai dialoghi scarni, i monologhi interiori simili a descrizioni... a questo personaggio così strambo che alterna momenti di sfacciata lucidità ad altri di oblio misterioso, intontimento generale... forse addirittura apatia.

Inutile dire che quando Voland mi ha mandato il libro ero la persona più felice sulla faccia della terra. Ma, mi aspettavo un romanzo corale con la stessa, o comunque simile, costruzione de Nel primo cerchio del mio amato S., ma così non è stato. I due romanzi non si possono paragonare né per stile né per impianto.

Prima ancora di addentrarmi nella storia che vi stupirà e vi conquisterà, già lo so, volevo consigliarvi di leggere il saggio finale della traduttrice Nicoletta Marcialis, prima ancora di leggere il libro. E' lei a chiarirci in quale avventura ci stiamo buttando, è lei a fornirci strumenti e riferimenti che non saremmo (forse) in grado di cogliere. E' sempre lei a riportarci le parole di Prilepin su Il monastero.

Quando ho cominciato a scrivere Il monastero pensavo di scrivere un racconto, o al massimo un romanzo breve. Poi però ho iniziato a documentarmi, e ho scoperto una quantità straordinaria di storie incredibili, in cui čekisti e antičekisti, rivoluzionari e controrivoluzionari, russi, ortodossi, musulmani, caucasici, polacchi, chi volete voi, entrano nelle più complicate e varie forme di interrelazione. Tutto ciò mi ha dato alimento. Ed ecco i risultati [...] Questo non è un libro sul GULAG. Il GULAG nasce dopo le Solovki. Ciò che hanno descritto Solženicyn e Šalamov non sono le Solovki. Nel mio romanzo c'è la storia della prima fase del sistema penitenziario sovietico. C'era una qualche verità-non verità, c'era l'idea di forgiare l'uomo nuovo. È fallita. Hanno perso. Hanno prodotto solo una poltiglia sanguinolenta. Ma per me era importante capire dove fosse l'inizio, come tutto ciò succeda - un passo dopo l'altro, piena di illusioni, la gente marcia verso l'inferno. È questo che trovo interessante."
RECENSIONE COMPLETA: www.lalettricecontrocorrente.it

[Асет Нурпеисов · Rating 4 out of 5]

По ходу чтения книги я хотел написать о многом. О том как лагерь СЛОН (Соловецкий лагерь особого назначения), как и все лагеря зарождавшегося в СЛОНе ГУЛАГа перетирали людей в запуганных животных и о том как вера помогала людям спастись. Но конец книги с его выжимками из мемуаров и дел с сухим канцелярским языком переменил мое отношение ко всей книге в целом.

Это книга о нашем общем, недавнем прошлом. О том как в советском соловецком лагере сидели граждане всех национальностей. Лагерь как механизм пожирал людей и перерабатывал их в усредненных забитых существ без памяти. Большевики победили и хорошенько поработали над тем, чтобы все это поняли. Но как следует из рассказа они этого не хотели, их вынуждали к этому обстоятельства.

Вообще книга рассказывает о том, что святых не было ни среди тех кто сидел, ни среди тех, кто охранял. Была только необходимость в порядке, который нужно было кому-то поддерживать, иначе все снова бы начало расползаться в кашу. И порядок поддерживали, жестко и жестоко.

В конце книги, уже не в художественном повествовании, а в биографических справках о главных героях есть упоминание о том, что один из главных героев книги - Федор Эйхманис, отец и первый руководитель ГУЛАГа и СЛОНа, в то же время активно проявил себя и у нас в Казахстане, был начальником Казалинского отделения ЧК, с 1922 года — начальник 2-го отделения Восточного отдела ГПУ, отвечавшего за борьбу с контрреволюционной деятельностью на Средней Азии и Среднем Востоке. В то время ему было всего 25 лет. В то же время Туркестанской АССР руководил Турар Рыскулов, в университет имени которого я учился. Это наша история из первых рук. Эта книга о том, как действовали большевики и какими они были на самом деле.

Также среди упоминаний есть имя Энвер Паши, который, как мне кажется, является антагонистом советских деятелей, так как именно с ним и сражался Эйхманис у нас. Время тогда было непонятное и неустоявшееся, это сейчас нам кажется наше советское прошлое чем-то незыблемым, а тогда могло случится все, совершенно по-другому и вместо гения революции Ленина и демона революции Троцкого мы бы вполне могли вспоминать гения революции Ататюрка и демона революции Энвер Пашу. Но это была война и история все расставила на свои места.

[Larisa Petrashevich · Rating 3 out of 5]

Не затронуло. И это было странно: ведь и тема трагическая, и судьбы страшные, а вся история каким-то фоном прошла, мимо. Вначале все ждешь, что вот-вот начнется нечто такое, от чего сердце заколотится, а потом уже и не ждешь. И язык авторский хорош, и персонажи вроде как вылеплены добротно, а "на разрыв" не идет. Как ни странно, короткие заметки в писательском блоге (не все, разумеется) зачастую выглядят ярче, чем это монументальное полотно про СЛОН.

[Bogdan Panajotovski · Rating 4 out of 5]

Valjalo bi jednom godišnje pročitati ovakav roman. Preživeo sam uz glavnog junaka svašta. Odnosi između impresivnog i ekspresivnog izražavanja su fantastični, sa tim što, naravno, ritam pada pa se podiže. Prilepin zaista ume da piše.

[Nikita Sukhanov · Rating 1 out of 5]

Пустая трата времени

[Ilya Puchkousky · Rating 4 out of 5]

Надо бы кино снимать

[gallizio · Rating 5 out of 5]

T’imprigiona